Почетна / Свет / Ренесанса робовласништва

Ренесанса робовласништва

Пише Зоран Милошевић

Трговина робовима представља трећи криминални посао по заради у свету (испред су само трговина оружјем и наркотицима) и профит од овог посла достиже 32 милијарде долара

 

Све чешће су вести попут оне с краја 2011. године, да је у Казахстану суђено једном пољопривреднику (Турсинбек Ахжунисову и његовом сину) који су у ропству држали три човека, иначе Руса – пуних 14 година. Но, можда овај догађај и не би заслужио пажњу светских медија да пресуда није била шокантна – условна казна! „Решење суда је шокирало светску јавност! Робове нису плаћали, хранили су их веома лоше, а онај роб који би се побунио кажњаван је смањењем ионако сиромашног оброка. За покушај бекства кажњавани су батинама. Један од тројице робова Владимир Саламатин је посведочио да је 2006. године покушао да побегне и после осам километара бежања је био ухваћен од робовласника. Од тада је континуирано тучен, а глава му је била стално у ранама. То није једини случај у Казахстану, јер власти веома благо или никако кажњавају држање робова, посебно се то толерише у области нафтне индустрије.“ Због тога су новинари поводом овог догађаја и пресуде поставили два питања: да ли је ропство озакоњено у Казахстану и друго, с обзиром на светска кретања у трговини људима и држања људи у ропству, није ли на делу ренесанса робовласништва?

РОПСТВО ПО УГОВОРУ

[restrictedarea]

Други случај, такође из децембра 2011. године, стиже из Бразила. Власти Бразила су, како преноси сајт „segodnia.ru“ саопштиле да су у акцији федералне специјалне јединице на југоистоку земље ослободили 95 робова који су радили на једној фарми. Робовима су одузети пасоши, нису пријављени локалним властима да живе на том имању и живели су у неподношљивим условима. Нису имали чак ни питку воду. На другој фарми, у провинцији Минас-Жерајс, у сличној акцији ослобођен је 51 роб.
Нажалост, то нису једини случајеви. Августа 2011. године једна велика компанија (изгледа међународног власништва) у Бразилу кажњена је од стране правосудних органа са 2,8 милиона долара због држања 180 робова. Наравно, рад им није плаћан, а држани су и у нељудским условима. Аналитичари говоре да је Бразил демократска држава интегрисана у светску заједницу, док је економија такође део светске економије. Зато је велико изненађење да се у ХХI веку јавља ново ропство! За разлику од ропства које је укинуто у XIX веку, ново ропство се назива „ропство по уговору“. Највише „робова по уговору“ у Бразилу ради на производњи дрвеног угља у прашумама Бразила. Као и у другим државама, истраживачи савременог ропства наводе да ова појава у Бразили има прећутну сагласност надлежних, услед корумпираности локалних власти и полиције.
Коришћење робова за рад у савременом Бразилу ужасава јер је масовно. Сваке године савезна полиција ослободи око 10.000 „робова по уговору“, а ти људи су по националности најчешће Индијанци, најобесправљенији народ у Бразилу. Робовласници су најчешће белци, односно људи европског порекла. Да све буде још горе побринула се и власт Бразила која неадекватно штити борце за људска права у овој земљи. Наиме, борци за људска права и ослобађање робова у Бразилу су изложени великом терору од локалне мафије која тргује људима. Мафија борце против ропства најчешће осуђује на смрт и то јавно објављује. У протеклој деценији на овај начин је извршено шест смртних казни над борцима против ропства.
Оваквих случајева, додуше у мањем обиму, било је и у САД-у, Француској, Енглеској, а посебно је интересантно да НАТО у Авганистану подржава ропство као и примену шеријатског закона. Наравно, овде треба подсетити да су се војници НАТО-а тако понашали у Босни и Херцеговини, на Космету и другде, где су „ослобађали“ територије. По њиховом доласку довођене су робиње за пружање „сексуалних услуга“, уз прећутну сагласност влада држава из којих су долазили НАТО војници. Према подацима Уједињених нација најтежи положај у вези са питањем ропства људи је у Судану, Мауританији, Сомалији, Пакистану, Индији, Непалу и Анголи, јер службена забрана робовласништва се не поштује.

127 РОБОВЛАСНИЧКИХ ДРЖАВА
Колико је тренутно робова у свету непознато је. Вера Грачева у чланку „Савремено ропство као претња безбедности“ каже да је то процес у којем се подаци мењају сваки час. То је скривена, али латентна форма криминала, и жртве не могу да се обрате државним органима ради заштите. Године 2005. Уједињене нације су оперисале са податком да се годишње у ропству нађе око 700.000 људи. Влада САД-а је после овога изашла са проценом да годишње у свету у ропство допадне између 600.000 и 800.000 људи. Организација „Хјуман рајтс воч“ сматра да годишње у ропство допадне између 800.000 и 900.000 људи. Према процени Центра за безбедност човека (ради у оквиру Универзитета Сајмона Фрезра у Ванкуверу, Канада) у ропство годишње допадне до четири милиона људи. Међународна организација рада је 2006. године објавила студију према којој се 12,3 милиона људи налази у чињеничком ропству (ту су убројани и људи који „принудно раде“ неки посао). Кевин Бејлз (Kevin Bales), познати енглески универзитетски професор људских права, сматра да је на крају 2010. године било 27 милиона класичних робова. То је, узгред речено, два пута више у односу на трансатлантску робовласничку трговину.  Експерти организације „Антиславери“ тврде да у савременом свету тренутно постоји до 200 милиона робова.
Према проценама Уједињених нација наведеним у студији „Трговина људима: глобалне законитости“ људе продају у ропство у 127 држава света. Једанаест држава је критично, међу њима су углавном земље бившег Совјетског Савеза које извозе робове: Украјина, Молдавија, Литванија, Јерменија, Грузија, Казахстан, Узбекистан, док највише робова увозе: САД, Израел, Турска, Италија, Јапан, Немачка и Грчка.
Процена Међународне организација за миграцију (МОМ) је да су око 5,7 милиона деце жртве принудног и „робовског рада по уговору“, односно робовског рада на основу насталог дуга. Сваке године око милион деце, највише девојчица, принудно се укључи у бављење проституцијом. Ове девојчице се продају као сексуалне робиње или их користе за снимање порно-филмова. Познати су случајеви када су деца коришћена и као „донатори“ људских органа и за извођење незаконитих или илегалних медицинских операција. Тренутно се око 300.000 деце користе као војници у приближно 30 конфликтних региона света. Многе девојке које бивају заробљене од неке војске се претварају у сексуалне робиње, при чему ни НАТО није изузет од ове праксе.
Према оцени владе САД-а трговина робовима представља трећи криминални посао по заради у свету (испред су само трговина оружјем и наркотицима) и профит од овог посла достиже 32 милијарде долара. Према оцени Конгреса САД-а годишње до два милиона људи се препрода у друге државе, најчешће жене и деца. Оцене Међународне организација за миграцију дозвољавају да се закључи да је Конгрес САД-а значајно смањио број људи који су у ропству.

СЕКСУАЛНО РОБЉЕ
Међународна организација рада (International Labor Organization) тврди да ако посматрамо људе који на основу принуде извршавају неки рад, најчешће због насталог дуга, затим принудни рад деце и сексуалну експлоатацију жена, можемо рећи да је у робовском положају овог трена око 12,3 милиона људи. Према подацима Интерпола сваке године између 600.000 и 800.000 људи постану жртве међународне трговине људима, при чему 80 посто представљају жене и девојке, од тога је до 50 одсто малолетно. Већина од њих су жртве индустрије комерцијалног секса (проституција и порно-индустрије). У ове бројке нису увршћени показатељи трговине људима у државама у којима ти људи живе.
Појава трговине људима и држање робова присутна је и у „цивилизованој“ Европској унији. Према различитим изворима у Европи се налази од 400.000 до милион људи у ропству. Према подацима невладине организације „Аболиш“, Европа се суочава, пре свега, са ропством жена (40 одсто је дошло са подручја бившег СССР-а) које се приморавају на проституцију. Најтраженије су Рускиње, јер су лепе и тражене од мушкараца, те доносе робовласнику највећу месечну зараду – око 7.500,00 долара. Од тога робовласник жени даје само 500 долара. Иначе, структура ангажовања робова показује да је око 43 одсто робова подвргнуто сексуалној експлоатацији, 32 економској, а 25 посто комбинованој.
Последњих година све су бројнији случајеви да и мушкарци допадну у ропство, пре свега они који покушавају да у иностранству нађу посао. Послодавци им по пријему одузимају пасоше, одбијају да плате за рад, ограничавају слободу кретања и често бију, како би угушили вољу за супротстављање, а регистровани су и случајеви убијања најупорнијих да се избаве из ропства. Кевин Бејлс, аутор књиге „Ново ропство у глобалној економији“, пише да је сасвим могуће да је шећер који сипате у кафу или чај резултат рада робова. Робови често изграђују цигле од којих ви правите кућу, угаљ на који се грејете или делове за ваш омиљени ауто. Ропство снижава цене робе у целом свету и зато је постало привлачно за послодавце.
Како, дакле, ствари стоје ропство и робовласништво су опет у моди. Ова чињеница се заиста тешко прихвата, јер је ово XXI век, који би требало да буде век цивилизованости, хуманизма и племенитог односа између људи. „Савремено ропство“ препознаје се преко следећих показатеља. Прво, понашање човека се контролише уз помоћ насиља или претње његове примене. Друго, људско биће се приморава да противно његовој вољи буде на одређеном месту. Треће, за свој рад добија тек минималну плату или је уопште не прима. Савремено робовласништво се неизбежно остварује насиљем, убиствима, силовањем, крађом, нелегалним преласцима границе, одузимањем докумената итд. Све чешћи вид ропства су и неадекватни услови рада.

ЛИБЕРАЛНИ РОБОВИ
Ново ропство нема правну основу – у свим државама света је забрањено! Ипак, робовласништво и трговина људима опстаје. У неким државама роб се може купити за 100 америчких долара или за козу. Према оцени организације „Фри д слејвс“ 1850. године у САД-у роб је коштао 40.000 долара, а сада 120 долара, што робовласницима доноси велику корист. Гилберт Кинг, аутор књиге „Жена и дете на продају: нова трговина робовима у XXI веку“, каже да сваких 10 минута једна жена или дете се тајно пребацује у САД да би се бавили проституцијом или принудним радом, док Кетрин Фар, ауторка књиге „Секс-трговина. Глобално тржиште женама и децом“, тврди да у сексуално ропство сваке године допадне око милион људи.
Као узрок за савремену појаву ропства наводе се буран економски развој и процес глобализације. (Да ли је онда случајно то што „цивилизоване“ државе и њихови политичари инсистирају да се у медијима не користи термин роб и робовласништво, већ „принудни, неслободни рад“ – unfree labor). Послодавци су заинтересовани за јефтину радну снагу и тамо где нема развијене правне свести, где је могуће корумпирати представнике државе, где нема правне заштите радника јављају се различите форме робовласништва и принуде на рад. Свему погодује и актуелна западна политика неоколонијализма, па капиталисти расуђују да кад државе могу да поробе читаве народе зашто они не би имали „неколико“ робова и тако снизили цену своје робе да буде конкурентнија на тржишту. Другим речима, неолиберални систем и њена „демократија“ системски руше успостављене хуманистичке вредности и идеале, и у име капитала обнављају робовласништво. Зато је борба против робовласништва више декларативна, а не стварна.
Међународна борба против ропства почела је почетком XIX века, пре свега правним регулисањем људских права и осудом ропства. Први међународни документ који је осудио ропство је донет тек 1926. године у Женеви и у оквиру Лиге нација. Усвојена Декларација о правима човека од стране Уједињених нација 1948. године у члану 4. забрањује ропство и трговину људима. Потом се 1956. године у Женеви догодила конференција 59 држава које су разматрале ропство, трговину људима и институције и обичаје повезане са ропством (принудни рад и слично).
У циљу борбе са савременим ропством Уједињене нације су одредила два датума ради (под)сећања на овај мрачни период људске историје. Први је „Међународни дан сећања на жртве ропства и његове ликвидације“ („International Day for the Remembrance of the Slave Trade and Its Abolition“) који је успостављен Резолуцијом 29 С/40 Генералне конференције УНСЕСКО-а. Одлука је донета на основу препоруке дате у Резолуцији 8.2, 150-те сесије Извршног савета УНСЕСКО-а. Сећање се обавља 23. августа, јер је тог дана 1791. године на острву Санто Доминго почео познати устанак робова (тачније, почео је током ноћи 22. на 23. август). Други је „Међународни дан борбе против ропства и трансатлантске трговине људима“ („International Day of Remembrance of the Victims of Slavery and the Transatlantic Slave Trade“) ОУН, који се обележава од 2008. године, 25. марта. Дан је установила Генерална скупштина УН 2007. године (резолуција № A/RES/62/122). Но, изгледа, узалуд!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *