Renesansa robovlasništva

Piše Zoran Milošević

Trgovina robovima predstavlja treći kriminalni posao po zaradi u svetu (ispred su samo trgovina oružjem i narkoticima) i profit od ovog posla dostiže 32 milijarde dolara

 

Sve češće su vesti poput one s kraja 2011. godine, da je u Kazahstanu suđeno jednom poljoprivredniku (Tursinbek Ahžunisovu i njegovom sinu) koji su u ropstvu držali tri čoveka, inače Rusa – punih 14 godina. No, možda ovaj događaj i ne bi zaslužio pažnju svetskih medija da presuda nije bila šokantna – uslovna kazna! „Rešenje suda je šokiralo svetsku javnost! Robove nisu plaćali, hranili su ih veoma loše, a onaj rob koji bi se pobunio kažnjavan je smanjenjem ionako siromašnog obroka. Za pokušaj bekstva kažnjavani su batinama. Jedan od trojice robova Vladimir Salamatin je posvedočio da je 2006. godine pokušao da pobegne i posle osam kilometara bežanja je bio uhvaćen od robovlasnika. Od tada je kontinuirano tučen, a glava mu je bila stalno u ranama. To nije jedini slučaj u Kazahstanu, jer vlasti veoma blago ili nikako kažnjavaju držanje robova, posebno se to toleriše u oblasti naftne industrije.“ Zbog toga su novinari povodom ovog događaja i presude postavili dva pitanja: da li je ropstvo ozakonjeno u Kazahstanu i drugo, s obzirom na svetska kretanja u trgovini ljudima i držanja ljudi u ropstvu, nije li na delu renesansa robovlasništva?

ROPSTVO PO UGOVORU

[restrictedarea]

Drugi slučaj, takođe iz decembra 2011. godine, stiže iz Brazila. Vlasti Brazila su, kako prenosi sajt „segodnia.ru“ saopštile da su u akciji federalne specijalne jedinice na jugoistoku zemlje oslobodili 95 robova koji su radili na jednoj farmi. Robovima su oduzeti pasoši, nisu prijavljeni lokalnim vlastima da žive na tom imanju i živeli su u nepodnošljivim uslovima. Nisu imali čak ni pitku vodu. Na drugoj farmi, u provinciji Minas-Žerajs, u sličnoj akciji oslobođen je 51 rob.
Nažalost, to nisu jedini slučajevi. Avgusta 2011. godine jedna velika kompanija (izgleda međunarodnog vlasništva) u Brazilu kažnjena je od strane pravosudnih organa sa 2,8 miliona dolara zbog držanja 180 robova. Naravno, rad im nije plaćan, a držani su i u neljudskim uslovima. Analitičari govore da je Brazil demokratska država integrisana u svetsku zajednicu, dok je ekonomija takođe deo svetske ekonomije. Zato je veliko iznenađenje da se u HHI veku javlja novo ropstvo! Za razliku od ropstva koje je ukinuto u XIX veku, novo ropstvo se naziva „ropstvo po ugovoru“. Najviše „robova po ugovoru“ u Brazilu radi na proizvodnji drvenog uglja u prašumama Brazila. Kao i u drugim državama, istraživači savremenog ropstva navode da ova pojava u Brazili ima prećutnu saglasnost nadležnih, usled korumpiranosti lokalnih vlasti i policije.
Korišćenje robova za rad u savremenom Brazilu užasava jer je masovno. Svake godine savezna policija oslobodi oko 10.000 „robova po ugovoru“, a ti ljudi su po nacionalnosti najčešće Indijanci, najobespravljeniji narod u Brazilu. Robovlasnici su najčešće belci, odnosno ljudi evropskog porekla. Da sve bude još gore pobrinula se i vlast Brazila koja neadekvatno štiti borce za ljudska prava u ovoj zemlji. Naime, borci za ljudska prava i oslobađanje robova u Brazilu su izloženi velikom teroru od lokalne mafije koja trguje ljudima. Mafija borce protiv ropstva najčešće osuđuje na smrt i to javno objavljuje. U protekloj deceniji na ovaj način je izvršeno šest smrtnih kazni nad borcima protiv ropstva.
Ovakvih slučajeva, doduše u manjem obimu, bilo je i u SAD-u, Francuskoj, Engleskoj, a posebno je interesantno da NATO u Avganistanu podržava ropstvo kao i primenu šerijatskog zakona. Naravno, ovde treba podsetiti da su se vojnici NATO-a tako ponašali u Bosni i Hercegovini, na Kosmetu i drugde, gde su „oslobađali“ teritorije. Po njihovom dolasku dovođene su robinje za pružanje „seksualnih usluga“, uz prećutnu saglasnost vlada država iz kojih su dolazili NATO vojnici. Prema podacima Ujedinjenih nacija najteži položaj u vezi sa pitanjem ropstva ljudi je u Sudanu, Mauritaniji, Somaliji, Pakistanu, Indiji, Nepalu i Angoli, jer službena zabrana robovlasništva se ne poštuje.

127 ROBOVLASNIČKIH DRŽAVA
Koliko je trenutno robova u svetu nepoznato je. Vera Gračeva u članku „Savremeno ropstvo kao pretnja bezbednosti“ kaže da je to proces u kojem se podaci menjaju svaki čas. To je skrivena, ali latentna forma kriminala, i žrtve ne mogu da se obrate državnim organima radi zaštite. Godine 2005. Ujedinjene nacije su operisale sa podatkom da se godišnje u ropstvu nađe oko 700.000 ljudi. Vlada SAD-a je posle ovoga izašla sa procenom da godišnje u svetu u ropstvo dopadne između 600.000 i 800.000 ljudi. Organizacija „Hjuman rajts voč“ smatra da godišnje u ropstvo dopadne između 800.000 i 900.000 ljudi. Prema proceni Centra za bezbednost čoveka (radi u okviru Univerziteta Sajmona Frezra u Vankuveru, Kanada) u ropstvo godišnje dopadne do četiri miliona ljudi. Međunarodna organizacija rada je 2006. godine objavila studiju prema kojoj se 12,3 miliona ljudi nalazi u činjeničkom ropstvu (tu su ubrojani i ljudi koji „prinudno rade“ neki posao). Kevin Bejlz (Kevin Bales), poznati engleski univerzitetski profesor ljudskih prava, smatra da je na kraju 2010. godine bilo 27 miliona klasičnih robova. To je, uzgred rečeno, dva puta više u odnosu na transatlantsku robovlasničku trgovinu.  Eksperti organizacije „Antislaveri“ tvrde da u savremenom svetu trenutno postoji do 200 miliona robova.
Prema procenama Ujedinjenih nacija navedenim u studiji „Trgovina ljudima: globalne zakonitosti“ ljude prodaju u ropstvo u 127 država sveta. Jedanaest država je kritično, među njima su uglavnom zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza koje izvoze robove: Ukrajina, Moldavija, Litvanija, Jermenija, Gruzija, Kazahstan, Uzbekistan, dok najviše robova uvoze: SAD, Izrael, Turska, Italija, Japan, Nemačka i Grčka.
Procena Međunarodne organizacija za migraciju (MOM) je da su oko 5,7 miliona dece žrtve prinudnog i „robovskog rada po ugovoru“, odnosno robovskog rada na osnovu nastalog duga. Svake godine oko milion dece, najviše devojčica, prinudno se uključi u bavljenje prostitucijom. Ove devojčice se prodaju kao seksualne robinje ili ih koriste za snimanje porno-filmova. Poznati su slučajevi kada su deca korišćena i kao „donatori“ ljudskih organa i za izvođenje nezakonitih ili ilegalnih medicinskih operacija. Trenutno se oko 300.000 dece koriste kao vojnici u približno 30 konfliktnih regiona sveta. Mnoge devojke koje bivaju zarobljene od neke vojske se pretvaraju u seksualne robinje, pri čemu ni NATO nije izuzet od ove prakse.
Prema oceni vlade SAD-a trgovina robovima predstavlja treći kriminalni posao po zaradi u svetu (ispred su samo trgovina oružjem i narkoticima) i profit od ovog posla dostiže 32 milijarde dolara. Prema oceni Kongresa SAD-a godišnje do dva miliona ljudi se preproda u druge države, najčešće žene i deca. Ocene Međunarodne organizacija za migraciju dozvoljavaju da se zaključi da je Kongres SAD-a značajno smanjio broj ljudi koji su u ropstvu.

SEKSUALNO ROBLJE
Međunarodna organizacija rada (International Labor Organization) tvrdi da ako posmatramo ljude koji na osnovu prinude izvršavaju neki rad, najčešće zbog nastalog duga, zatim prinudni rad dece i seksualnu eksploataciju žena, možemo reći da je u robovskom položaju ovog trena oko 12,3 miliona ljudi. Prema podacima Interpola svake godine između 600.000 i 800.000 ljudi postanu žrtve međunarodne trgovine ljudima, pri čemu 80 posto predstavljaju žene i devojke, od toga je do 50 odsto maloletno. Većina od njih su žrtve industrije komercijalnog seksa (prostitucija i porno-industrije). U ove brojke nisu uvršćeni pokazatelji trgovine ljudima u državama u kojima ti ljudi žive.
Pojava trgovine ljudima i držanje robova prisutna je i u „civilizovanoj“ Evropskoj uniji. Prema različitim izvorima u Evropi se nalazi od 400.000 do milion ljudi u ropstvu. Prema podacima nevladine organizacije „Aboliš“, Evropa se suočava, pre svega, sa ropstvom žena (40 odsto je došlo sa područja bivšeg SSSR-a) koje se primoravaju na prostituciju. Najtraženije su Ruskinje, jer su lepe i tražene od muškaraca, te donose robovlasniku najveću mesečnu zaradu – oko 7.500,00 dolara. Od toga robovlasnik ženi daje samo 500 dolara. Inače, struktura angažovanja robova pokazuje da je oko 43 odsto robova podvrgnuto seksualnoj eksploataciji, 32 ekonomskoj, a 25 posto kombinovanoj.
Poslednjih godina sve su brojniji slučajevi da i muškarci dopadnu u ropstvo, pre svega oni koji pokušavaju da u inostranstvu nađu posao. Poslodavci im po prijemu oduzimaju pasoše, odbijaju da plate za rad, ograničavaju slobodu kretanja i često biju, kako bi ugušili volju za suprotstavljanje, a registrovani su i slučajevi ubijanja najupornijih da se izbave iz ropstva. Kevin Bejls, autor knjige „Novo ropstvo u globalnoj ekonomiji“, piše da je sasvim moguće da je šećer koji sipate u kafu ili čaj rezultat rada robova. Robovi često izgrađuju cigle od kojih vi pravite kuću, ugalj na koji se grejete ili delove za vaš omiljeni auto. Ropstvo snižava cene robe u celom svetu i zato je postalo privlačno za poslodavce.
Kako, dakle, stvari stoje ropstvo i robovlasništvo su opet u modi. Ova činjenica se zaista teško prihvata, jer je ovo XXI vek, koji bi trebalo da bude vek civilizovanosti, humanizma i plemenitog odnosa između ljudi. „Savremeno ropstvo“ prepoznaje se preko sledećih pokazatelja. Prvo, ponašanje čoveka se kontroliše uz pomoć nasilja ili pretnje njegove primene. Drugo, ljudsko biće se primorava da protivno njegovoj volji bude na određenom mestu. Treće, za svoj rad dobija tek minimalnu platu ili je uopšte ne prima. Savremeno robovlasništvo se neizbežno ostvaruje nasiljem, ubistvima, silovanjem, krađom, nelegalnim prelascima granice, oduzimanjem dokumenata itd. Sve češći vid ropstva su i neadekvatni uslovi rada.

LIBERALNI ROBOVI
Novo ropstvo nema pravnu osnovu – u svim državama sveta je zabranjeno! Ipak, robovlasništvo i trgovina ljudima opstaje. U nekim državama rob se može kupiti za 100 američkih dolara ili za kozu. Prema oceni organizacije „Fri d slejvs“ 1850. godine u SAD-u rob je koštao 40.000 dolara, a sada 120 dolara, što robovlasnicima donosi veliku korist. Gilbert King, autor knjige „Žena i dete na prodaju: nova trgovina robovima u XXI veku“, kaže da svakih 10 minuta jedna žena ili dete se tajno prebacuje u SAD da bi se bavili prostitucijom ili prinudnim radom, dok Ketrin Far, autorka knjige „Seks-trgovina. Globalno tržište ženama i decom“, tvrdi da u seksualno ropstvo svake godine dopadne oko milion ljudi.
Kao uzrok za savremenu pojavu ropstva navode se buran ekonomski razvoj i proces globalizacije. (Da li je onda slučajno to što „civilizovane“ države i njihovi političari insistiraju da se u medijima ne koristi termin rob i robovlasništvo, već „prinudni, neslobodni rad“ – unfree labor). Poslodavci su zainteresovani za jeftinu radnu snagu i tamo gde nema razvijene pravne svesti, gde je moguće korumpirati predstavnike države, gde nema pravne zaštite radnika javljaju se različite forme robovlasništva i prinude na rad. Svemu pogoduje i aktuelna zapadna politika neokolonijalizma, pa kapitalisti rasuđuju da kad države mogu da porobe čitave narode zašto oni ne bi imali „nekoliko“ robova i tako snizili cenu svoje robe da bude konkurentnija na tržištu. Drugim rečima, neoliberalni sistem i njena „demokratija“ sistemski ruše uspostavljene humanističke vrednosti i ideale, i u ime kapitala obnavljaju robovlasništvo. Zato je borba protiv robovlasništva više deklarativna, a ne stvarna.
Međunarodna borba protiv ropstva počela je početkom XIX veka, pre svega pravnim regulisanjem ljudskih prava i osudom ropstva. Prvi međunarodni dokument koji je osudio ropstvo je donet tek 1926. godine u Ženevi i u okviru Lige nacija. Usvojena Deklaracija o pravima čoveka od strane Ujedinjenih nacija 1948. godine u članu 4. zabranjuje ropstvo i trgovinu ljudima. Potom se 1956. godine u Ženevi dogodila konferencija 59 država koje su razmatrale ropstvo, trgovinu ljudima i institucije i običaje povezane sa ropstvom (prinudni rad i slično).
U cilju borbe sa savremenim ropstvom Ujedinjene nacije su odredila dva datuma radi (pod)sećanja na ovaj mračni period ljudske istorije. Prvi je „Međunarodni dan sećanja na žrtve ropstva i njegove likvidacije“ („International Day for the Remembrance of the Slave Trade and Its Abolition“) koji je uspostavljen Rezolucijom 29 S/40 Generalne konferencije UNSESKO-a. Odluka je doneta na osnovu preporuke date u Rezoluciji 8.2, 150-te sesije Izvršnog saveta UNSESKO-a. Sećanje se obavlja 23. avgusta, jer je tog dana 1791. godine na ostrvu Santo Domingo počeo poznati ustanak robova (tačnije, počeo je tokom noći 22. na 23. avgust). Drugi je „Međunarodni dan borbe protiv ropstva i transatlantske trgovine ljudima“ („International Day of Remembrance of the Victims of Slavery and the Transatlantic Slave Trade“) OUN, koji se obeležava od 2008. godine, 25. marta. Dan je ustanovila Generalna skupština UN 2007. godine (rezolucija № A/RES/62/122). No, izgleda, uzalud!

[/restrictedarea]