Референдум у минут до 12

Пише Миодраг Зарковић

И најкраћи поглед на све суморнију стварност на северу Косова и Метохије, покрајине остављене на милост и немилост јавним и тајним службама Хашима Тачија, показује зашто је свенародно изјашњавање, спроведено о Сретењу, било не само добродошло, већ и неопходно

Један референдум на Косову и Метохији сигурно неће бити одржан, барем не у скорије време. Иако би његови резултати били много неизвеснији, а можда и шокантнији по све западне спонзоре независности покрајине, него резултати тек одржаног српског референдума.
„Недавно сам разговарао са финском амбасадорком у Приштини и предложио сам јој да одрже референдум на територијама под контролом Приштине, да видимо да ли су косметски Албанци и даље за самосталну државу“, каже за „Печат“ градоначелник Косовске Митровице Крстимир Пантић. „Само се насмејала и рекла да би то можда била добра идеја.“
Знамо како то већ иде са Европљанима: чим се смеју, ништа од свега. Штета, јер Пантић је, када је – не много у шали – предлагао надобудној Финкињи испитивање колективне воље Албанаца са Космета, имао на уму све приметнију промену расположења јужно од Ибра.
„Рећи ћу вам само један пример, избегавајући да поменем имена, из разумљивих разлога: недавно нас је, из северног дела града, контактирао човек из руководства партије Рамуша Харадинаја, и питао нас да ли бисмо могли његовом сину да обезбедимо српски пасош. То је можда најдрастичнији пример, али верујте да их има много. Све више Албанаца је разочарано у приштинске власти и у целу замисао посебне државе“, поентира Пантић.
До референдума међу Албанцима, међутим, ко зна када ће и да ли ће икада доћи. Оно што је, међутим, протеклих дана постала политичка извесност, јесте референдум на српским подручјима на северном Космету. У Косовској Митровици, Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу народ је о Сретењу имао прилику да искаже свој став о независном Косову, тј. његовим институцијама, институцијама са којима Борко Стефановић преговара већ непуних годину дана.
Управо је због преговора српски референдум био неопходан. За разлику, наиме, од све разочаранијег народа у албанском делу Космета, приштинске институције су све активније, па и делотворније. Не само званичне институције, са којима Стефановић, као изасланик Бориса Тадића, интензивно преговара, већ и незваничне, које поткупљују, подмићују, уцењују и прете, користећи околности настале управо преговорима и проистеклим из њих. Јавне и, још више, тајне службе под контролом Хашима Тачија неуморно раде на остваривању својих циљева, супротних свему што стоји у Уставу Србије, резолуцијама Савета безбедности УН о Косову, међународном праву, али и све приметнијој реалности на коју је Крстимир Пантић скренуо пажњу финској амбасадорки.

ОПАСАН ПРИМЕР
„Шиптари мора да имају своје шпијуне на северу Косова, јер реагују и на најмању повољност која им се укаже“, поверава нам се један рођени Митровчанин, 22-годишњи Милан. „Они знају када год неко одавде упадне у новчане проблеме или дође у ситуацију да му је потребна одређена количина новца, рецимо, када неко почне да гради кућу или се жени, или му стиже принова, тада реагују муњевито и ступају у контакт са тим особама, нуде им разне повољности ако прихвате ову или ону приштинску институцију: веће плате, повољније кредите, директне позајмице… Неко то одбије, али неко богами и прихвати. Тако, временом имате све више Срба који раде у поштанској служби Косова или у њиховом банкарском систему. А све се то дешава зато што ти људи више немају поверења у своју државу, у званични Београд, и онда су ипак спремнији да размисле о шиптарској понуди. А после тога имате природну последицу свега тога: они који су се приклонили шиптарским институцијама имају више новца него остали Срби и самим тим штрче. Возе боље аутомобиле, носе бољу гардеробу, купују веће станове. Држава Србија их никако не санкционише, а Шиптари их награђују, и наравно да живе луксузније него ми остали. И служе као опасан пример осталима. Многи други сада гледају на те који су се продали и можда су сада и сами спремнији да крену тим путем. И тако долазимо до све веће подељености. Некада смо овде у Митровици сви били јединствени, сви до једног били смо решени да се до краја боримо против шиптарске власти која нам се наметала. Сада се плашим да та решеност, иако је и даље јака, није на оном нивоу на којем је била. Митровчани са све већим подозрењем гледају једни на друге, постали смо расцепани, какви никада били нисмо.“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну