Почетна / Друштво / Референдум у минут до 12

Референдум у минут до 12

Пише Миодраг Зарковић

И најкраћи поглед на све суморнију стварност на северу Косова и Метохије, покрајине остављене на милост и немилост јавним и тајним службама Хашима Тачија, показује зашто је свенародно изјашњавање, спроведено о Сретењу, било не само добродошло, већ и неопходно

 

Један референдум на Косову и Метохији сигурно неће бити одржан, барем не у скорије време. Иако би његови резултати били много неизвеснији, а можда и шокантнији по све западне спонзоре независности покрајине, него резултати тек одржаног српског референдума.
„Недавно сам разговарао са финском амбасадорком у Приштини и предложио сам јој да одрже референдум на територијама под контролом Приштине, да видимо да ли су косметски Албанци и даље за самосталну државу“, каже за „Печат“ градоначелник Косовске Митровице Крстимир Пантић. „Само се насмејала и рекла да би то можда била добра идеја.“
Знамо како то већ иде са Европљанима: чим се смеју, ништа од свега. Штета, јер Пантић је, када је – не много у шали – предлагао надобудној Финкињи испитивање колективне воље Албанаца са Космета, имао на уму све приметнију промену расположења јужно од Ибра.
„Рећи ћу вам само један пример, избегавајући да поменем имена, из разумљивих разлога: недавно нас је, из северног дела града, контактирао човек из руководства партије Рамуша Харадинаја, и питао нас да ли бисмо могли његовом сину да обезбедимо српски пасош. То је можда најдрастичнији пример, али верујте да их има много. Све више Албанаца је разочарано у приштинске власти и у целу замисао посебне државе“, поентира Пантић.
До референдума међу Албанцима, међутим, ко зна када ће и да ли ће икада доћи. Оно што је, међутим, протеклих дана постала политичка извесност, јесте референдум на српским подручјима на северном Космету. У Косовској Митровици, Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу народ је о Сретењу имао прилику да искаже свој став о независном Косову, тј. његовим институцијама, институцијама са којима Борко Стефановић преговара већ непуних годину дана.
Управо је због преговора српски референдум био неопходан. За разлику, наиме, од све разочаранијег народа у албанском делу Космета, приштинске институције су све активније, па и делотворније. Не само званичне институције, са којима Стефановић, као изасланик Бориса Тадића, интензивно преговара, већ и незваничне, које поткупљују, подмићују, уцењују и прете, користећи околности настале управо преговорима и проистеклим из њих. Јавне и, још више, тајне службе под контролом Хашима Тачија неуморно раде на остваривању својих циљева, супротних свему што стоји у Уставу Србије, резолуцијама Савета безбедности УН о Косову, међународном праву, али и све приметнијој реалности на коју је Крстимир Пантић скренуо пажњу финској амбасадорки.

ОПАСАН ПРИМЕР
„Шиптари мора да имају своје шпијуне на северу Косова, јер реагују и на најмању повољност која им се укаже“, поверава нам се један рођени Митровчанин, 22-годишњи Милан. „Они знају када год неко одавде упадне у новчане проблеме или дође у ситуацију да му је потребна одређена количина новца, рецимо, када неко почне да гради кућу или се жени, или му стиже принова, тада реагују муњевито и ступају у контакт са тим особама, нуде им разне повољности ако прихвате ову или ону приштинску институцију: веће плате, повољније кредите, директне позајмице… Неко то одбије, али неко богами и прихвати. Тако, временом имате све више Срба који раде у поштанској служби Косова или у њиховом банкарском систему. А све се то дешава зато што ти људи више немају поверења у своју државу, у званични Београд, и онда су ипак спремнији да размисле о шиптарској понуди. А после тога имате природну последицу свега тога: они који су се приклонили шиптарским институцијама имају више новца него остали Срби и самим тим штрче. Возе боље аутомобиле, носе бољу гардеробу, купују веће станове. Држава Србија их никако не санкционише, а Шиптари их награђују, и наравно да живе луксузније него ми остали. И служе као опасан пример осталима. Многи други сада гледају на те који су се продали и можда су сада и сами спремнији да крену тим путем. И тако долазимо до све веће подељености. Некада смо овде у Митровици сви били јединствени, сви до једног били смо решени да се до краја боримо против шиптарске власти која нам се наметала. Сада се плашим да та решеност, иако је и даље јака, није на оном нивоу на којем је била. Митровчани са све већим подозрењем гледају једни на друге, постали смо расцепани, какви никада били нисмо.“

[restrictedarea]

У истинитост ових речи и  наведених процена, лако је уверити се у највећем српском граду на Косову, оном што се простире дуж северне обале сада залеђеног Ибра. Потписник ових редова је у протеклих девет месеци, колико траје последња криза на Космету, често имао прилику да борави у северном делу покрајине, најчешће у Митровици. Током боравка у  Митровици уочи и током прошлонедељног референдума, затекао је стање које је одисало безнађем више него икада раније.
„Ено, видите оног човека тамо, што вуче своју децу на санкама. Добар је човек, не могу да кажем, и добар је Србин, и дуго је одолевао, али одскоро и он прима дуплу плату“, показује нам Рада, продавачица у једној митровачкој продавници, када смо је упитали за стање у граду.
Та дупла плата, о којој Рада прича, још један је „специјалитет“ приштинских служби задужених за притисак на Србе. Реч је, наиме, о платама које је до 2009. године исплаћивао УНМИК, који је био надлежан за јавне службе, оне што се у нормалним околностима убрајају у одговорност државе. Пошто је државност ове територије спорна још од бомбардовања и Кумановског споразума – номинално је остала српска, али је предата УН снагама на неодређено време – УНМИК је, као цивилна мисија УН на Космету, био преузео на себе да подмирује месечне принадлежности запослених у јавним установама, што ће рећи судству, здравству, просвети… Ти запослени су истовремено примали и надокнаду, тј. плату од Републике Србије – због чега је и раширен термин „дупле плате“ – али су примања од УНМИК-а увек била знатно већа од симболичних доходака које је слао Београд.
Е, онда је актуелна београдска власт решила да попусти притисцима из Европске уније и пристане да се УНМИК замени ЕУЛЕКС-ом, службом задуженом за спровођење плана Мартија Ахтисарија. ЕУЛЕКС се током 2009. године распоредио по покрајини и потпуно наследио УНМИК у свему, осим у неутралности. ЕУЛЕКС, наиме, није обавезан никаквим резолуцијама Савета безбедности да поштује нерешено питање статуса, односно да се понаша неутрално. Зато ЕУЛЕКС није ни имао намеру да настави да исплаћује зараде Србима са севера Космета који су радили по јавним службама. То је ЕУЛЕКС препустио Приштини, истој Приштини којој је и послат да помогне у успостављању „државе“ на целој територији Косова и Метохије.
Приштина је у даљем поступању показала лукавство. Није, наиме, од самог почетка инсистирала на томе да они који примају плате искажу лојалност Тачијевој „држави“, јер су претпостављали да би у том тренутку већина, ако не и сви, глатко одбили послушност и одрекли се нимало безначајних плата. Приштина је зато у прво време, годину или две, наставила да исплаћује те зараде, од запослених тражећи једино много лакшу, прећутну сагласност. С обзиром на захукталу економску кризу и нехајност званичног Београда, ту прећутну сагласност је углавном и добијала.

ПОСЛЕДИЦЕ ШУРОВАЊА СА ЂАВОЛОМ
Маца је, међутим, убрзо почела до долази на вратанца: таман када су  поменути Срби, запослени у јавном сектору, помислили да неће бити никаквих последица шуровања са ђаволом, ђаво је после извесног времена ипак условио даље исплате зарада тиме да запослени врло директно признају нову „државу“ – да ли личном картом или каквим другим документом.
Треба ли рећи да је један део њих попустио пред уценом и зарад новчане сигурности, коју Београд није ни показивао намеру да им понуди, прихватио званичне исправе Тачијевог нарко-краљевства?!
„Па, видите шта се дешава са аутомобилским таблицама од како је потписан Споразум“, на још једну опасност упозорава Дејан, 30-годишњи дизајнер из Митровице. „Са српским ‘КМ’ таблицама не могу да пређем преко тог тзв. ‘интегрисаног прелаза’. Могу да га заобиђем неким алтернативним путем, али онда сваки полицајац у Србији може да ме заустави и да ми тражи потврду да сам прешао са територије Косова на територију Србије. А пошто ту потврду немам, може да ме казни. Сад, постоји и друга могућност, да се одлучим за косовске таблице које издаје Приштина, али да бих њих добио, морам да извадим њихову личну карту. А пошто ми то не пада на памет, испада да сам као возач заробљен на северу Космета и да не смем да мрднем ни на једну страну. Као и сви остали возачи који су лојални држави Србији.“
Ето, тако изгледа свакодневица Срба и других оданих српских држављана из јужне српске покрајине, од како је о њој – свакодневици – почео да се брине београдски режим. Од како је режим, уместо да се бори за националне и државне интересе, као основну црту своје политике прокламовао бригу за обичан народ. „Србија је на Космету док тамо има Срба“, понављали су режимски прваци као папагаји, док је Тачи наоружаним специјалцима заузимао прелазе и претварао их у међудржавне границе. Сада можемо да видимо колико је косметским Србима добра донела та режимска „брига“ за њихово добро – нимало!
Зато је одржани референдум био чак и важнији него што би се рекло на први поглед. Као што и резултати референдума, мада у правном смислу можда и не призивају посебне последице – све су такве последице, у крајњем случају, већ садржане у садашњем Уставу Србије, изгласаном 2006. године – али свакако носе са собом изванредну и обавезујућу политичку тежину.
Нарочито у погледу пречесто помињане и злоупотребљаване – реалности!
„Према  пристиглим подацима излазност је у Митровици била око 80 одсто, а у неким општинама је била и већа, дакле преко 80 процената, што је заиста значајан податак“, изјавио нам је Небојша Минић, председник бирачког места у Митровици, у време закључења овог броја „Печата“, што ће рећи у среду касно увече, пре него што су гласови били пребројани. „Не могу у овом тренутку да дам неке прецизније податке за све четири општине, али са приличном сигурношћу могу да проценим да је укупна излазност на овом референдуму, на свим подручјима у којима је био организован, била око 70, а можда и целих 75 одсто.“
Са једнаком сигурношћу може се проценити да је надмоћна већина гласача заокружила „не“, које је у овом случају значило противљење институцијама такозване „државе Косово“, како је и стајало на референдумском листићу. Сва је прилика да ће коначни резултати показати да је преко 90 одсто становништва четири општине на северном Косову и даље посвећено српској држави. Упркос свим притисцима, како онима који долазе из Приштине и „белог света“, тако и онима који све чешће стижу из проевропског Београда, народ у јужној српској покрајини опире се противзаконитој „држави“ насталој на незапамћеном међународном злочину из 1999. године.
Да ли ће и колико ови резултати утицати на београдске властодршце, ствар је првенствено њихове савести. Што ће рећи, не би требало бити никакав оптимиста по том питању. Оно што је извесно, међутим, да су српски држављани са севера Космета умногоме отежали посао еврољупцима из престонице: више неће моћи да се позивају на „добробит грађана“ и на какву криминалну отуђеност локалних органа самоуправе од сопственог народа.
„После овог референдума, заиста је јасно да иза наше политике не стоје никакве криминалне структуре, како нам се често пребацује, већ народна воља“, закључује Крстимир Пантић. „Када се буду пребројали гласови и објаве резултати референдума, биће јасно кога ми представљамо: наше суграђане, наше земљаке, наше породице и пријатеље. А кога представља Борко Стефановић, који на Космет није крочио још од септембра, посебно је питање, на које је референдум можда исто тако дао одговор. Кога може да представља човек који је склопио све споразуме о катастрима, таблицама, личним картама, печатима, дипломама, када народ у чије име он наводно преговара одбацује све то на шта је он пристао?!“

_____________

Неочекивани гласачи

Референдумско питање није без разлога било одштампано на два језика, српском и албанском, пошто су на гласање, поред очекиваних Срба, Горанаца и осталих народа лојалних Србији, изашли и Албанци настањени северно од Ибра. Према непотпуним подацима доступним у тренутку закључења овог броја, таквих случајева било је неколико десетина.
Још је можда значајније то што су на гласање изашли и локални кадрови Демократске странке, чија се централа у Београду, као стожер актуелне Владе, најжешће противила референдуму, идући чак дотле да је изјавила – и остала жива! – да ће ово изјашњавање нанети штету државним и националним интересима. Гласао је, наиме, и посланик ДС-а у републичком Парламенту Драгиша Ђоковић, као и Раденко Недељковић, начелник косметског округа, иначе такође члан ДС-а и Владин намештеник.

_____________

Добар национализам

Референдум на северном Космету привукао је велико интересовање медија, како београдских, тако и страних. Своје извештаче слала су чак и гласила са Косова, са подручја под контролом Приштине – и, кажу у српској локалној самоуправи, углавном су коректно јављали о свему што се догађа.
Камере су на север Косова послали и бројни европски медији, као и сервиси вести. Међу извештачима са референдума био је и један 30-годишњи Француз, који је замолио да му не наводимо име и рекао нам:
„Ово ми је већ четврти или пети пут да сам у Србији и да извештавам одавде. Могу вам рећи да сам и сам прилично изненађен многим стварима које сам овде затекао, а о којима ништа нисам знао раније. Срби су откачени људи, у најпозитивнијем могућем смислу, али бих исто то могао да кажем и за остале балканске народе. У француским медијима Балканце углавном представљају као дивљаке и варваре, али мени се чини да су људи на овим просторима много живахнији и срчанији од нас. Да, медији у мојој земљи јесу једнострани и острашћени против Срба, највише због деведесетих, о којима моја генерација практично не зна ништа. Нама Французима се углавном сервира да је сваки национализам лош, он се обавезно изједначава са мржњом и ксенофобијом. Оно што сам увидео, боравећи у Србији и другим крајевима Балкана, јесте да национализам не мора да буде лош, односно да може да буде веома добар и користан. Мислим да је и овај референдум пример доброг национализма“, испричао је у даху овај Француз.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. To braco srbi nedajte sto je nase doci ce cas kad ce ova vlast morati da polozi racune za ovako ponasanje.




    0



    0
  2. Помаже Бог, браћо и сестре Срби
    Надајмо се и молимо Богу да нам да некога ко би био довољно радикалан и моћан да преокрене овакву издајничку ситуацију.
    Морамо и ми да се чувамо подела међу нама као и да „одвајамо жито од кукоља“.




    0



    0
  3. И овом приликом указујем на погубно деловање „професионалних срба“ у институцијама новостворене нарко државе на Косметским просторима. Идеолози (џавид халити-петар милетић) и „извођачи радова“(хашим тачи-слободан петровић),ће све учинити да север Космета врате под своју контролу,и да преко српских либерала и припремног тима,успоставе све институције нарко државе,а то значи ЛЕГАЛИЗАЦИЈУ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА СРБА на Косметским просторима (да ли неко више спомиње повратак Срба у градовима на Космету,да ли ће интерно расељена лица решити свој статус,или су ЛИБЕРАЛИ ПРОФИТИРАЛИ на несрећи свог народа),то је полуписмена багра,олош,талог,ништавила,.
    .,који само у КОРУПЦИЈИ И КЛЕПТОКРАТИЈИ могу настати и егзистирати.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *