Referendum u minut do 12

Piše Miodrag Zarković

I najkraći pogled na sve sumorniju stvarnost na severu Kosova i Metohije, pokrajine ostavljene na milost i nemilost javnim i tajnim službama Hašima Tačija, pokazuje zašto je svenarodno izjašnjavanje, sprovedeno o Sretenju, bilo ne samo dobrodošlo, već i neophodno

 

Jedan referendum na Kosovu i Metohiji sigurno neće biti održan, barem ne u skorije vreme. Iako bi njegovi rezultati bili mnogo neizvesniji, a možda i šokantniji po sve zapadne sponzore nezavisnosti pokrajine, nego rezultati tek održanog srpskog referenduma.
„Nedavno sam razgovarao sa finskom ambasadorkom u Prištini i predložio sam joj da održe referendum na teritorijama pod kontrolom Prištine, da vidimo da li su kosmetski Albanci i dalje za samostalnu državu“, kaže za „Pečat“ gradonačelnik Kosovske Mitrovice Krstimir Pantić. „Samo se nasmejala i rekla da bi to možda bila dobra ideja.“
Znamo kako to već ide sa Evropljanima: čim se smeju, ništa od svega. Šteta, jer Pantić je, kada je – ne mnogo u šali – predlagao nadobudnoj Finkinji ispitivanje kolektivne volje Albanaca sa Kosmeta, imao na umu sve primetniju promenu raspoloženja južno od Ibra.
„Reći ću vam samo jedan primer, izbegavajući da pomenem imena, iz razumljivih razloga: nedavno nas je, iz severnog dela grada, kontaktirao čovek iz rukovodstva partije Ramuša Haradinaja, i pitao nas da li bismo mogli njegovom sinu da obezbedimo srpski pasoš. To je možda najdrastičniji primer, ali verujte da ih ima mnogo. Sve više Albanaca je razočarano u prištinske vlasti i u celu zamisao posebne države“, poentira Pantić.
Do referenduma među Albancima, međutim, ko zna kada će i da li će ikada doći. Ono što je, međutim, proteklih dana postala politička izvesnost, jeste referendum na srpskim područjima na severnom Kosmetu. U Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Leposaviću narod je o Sretenju imao priliku da iskaže svoj stav o nezavisnom Kosovu, tj. njegovim institucijama, institucijama sa kojima Borko Stefanović pregovara već nepunih godinu dana.
Upravo je zbog pregovora srpski referendum bio neophodan. Za razliku, naime, od sve razočaranijeg naroda u albanskom delu Kosmeta, prištinske institucije su sve aktivnije, pa i delotvornije. Ne samo zvanične institucije, sa kojima Stefanović, kao izaslanik Borisa Tadića, intenzivno pregovara, već i nezvanične, koje potkupljuju, podmićuju, ucenjuju i prete, koristeći okolnosti nastale upravo pregovorima i proisteklim iz njih. Javne i, još više, tajne službe pod kontrolom Hašima Tačija neumorno rade na ostvarivanju svojih ciljeva, suprotnih svemu što stoji u Ustavu Srbije, rezolucijama Saveta bezbednosti UN o Kosovu, međunarodnom pravu, ali i sve primetnijoj realnosti na koju je Krstimir Pantić skrenuo pažnju finskoj ambasadorki.

OPASAN PRIMER
„Šiptari mora da imaju svoje špijune na severu Kosova, jer reaguju i na najmanju povoljnost koja im se ukaže“, poverava nam se jedan rođeni Mitrovčanin, 22-godišnji Milan. „Oni znaju kada god neko odavde upadne u novčane probleme ili dođe u situaciju da mu je potrebna određena količina novca, recimo, kada neko počne da gradi kuću ili se ženi, ili mu stiže prinova, tada reaguju munjevito i stupaju u kontakt sa tim osobama, nude im razne povoljnosti ako prihvate ovu ili onu prištinsku instituciju: veće plate, povoljnije kredite, direktne pozajmice… Neko to odbije, ali neko bogami i prihvati. Tako, vremenom imate sve više Srba koji rade u poštanskoj službi Kosova ili u njihovom bankarskom sistemu. A sve se to dešava zato što ti ljudi više nemaju poverenja u svoju državu, u zvanični Beograd, i onda su ipak spremniji da razmisle o šiptarskoj ponudi. A posle toga imate prirodnu posledicu svega toga: oni koji su se priklonili šiptarskim institucijama imaju više novca nego ostali Srbi i samim tim štrče. Voze bolje automobile, nose bolju garderobu, kupuju veće stanove. Država Srbija ih nikako ne sankcioniše, a Šiptari ih nagrađuju, i naravno da žive luksuznije nego mi ostali. I služe kao opasan primer ostalima. Mnogi drugi sada gledaju na te koji su se prodali i možda su sada i sami spremniji da krenu tim putem. I tako dolazimo do sve veće podeljenosti. Nekada smo ovde u Mitrovici svi bili jedinstveni, svi do jednog bili smo rešeni da se do kraja borimo protiv šiptarske vlasti koja nam se nametala. Sada se plašim da ta rešenost, iako je i dalje jaka, nije na onom nivou na kojem je bila. Mitrovčani sa sve većim podozrenjem gledaju jedni na druge, postali smo rascepani, kakvi nikada bili nismo.“

[restrictedarea]

U istinitost ovih reči i  navedenih procena, lako je uveriti se u najvećem srpskom gradu na Kosovu, onom što se prostire duž severne obale sada zaleđenog Ibra. Potpisnik ovih redova je u proteklih devet meseci, koliko traje poslednja kriza na Kosmetu, često imao priliku da boravi u severnom delu pokrajine, najčešće u Mitrovici. Tokom boravka u  Mitrovici uoči i tokom prošlonedeljnog referenduma, zatekao je stanje koje je odisalo beznađem više nego ikada ranije.
„Eno, vidite onog čoveka tamo, što vuče svoju decu na sankama. Dobar je čovek, ne mogu da kažem, i dobar je Srbin, i dugo je odolevao, ali odskoro i on prima duplu platu“, pokazuje nam Rada, prodavačica u jednoj mitrovačkoj prodavnici, kada smo je upitali za stanje u gradu.
Ta dupla plata, o kojoj Rada priča, još jedan je „specijalitet“ prištinskih službi zaduženih za pritisak na Srbe. Reč je, naime, o platama koje je do 2009. godine isplaćivao UNMIK, koji je bio nadležan za javne službe, one što se u normalnim okolnostima ubrajaju u odgovornost države. Pošto je državnost ove teritorije sporna još od bombardovanja i Kumanovskog sporazuma – nominalno je ostala srpska, ali je predata UN snagama na neodređeno vreme – UNMIK je, kao civilna misija UN na Kosmetu, bio preuzeo na sebe da podmiruje mesečne prinadležnosti zaposlenih u javnim ustanovama, što će reći sudstvu, zdravstvu, prosveti… Ti zaposleni su istovremeno primali i nadoknadu, tj. platu od Republike Srbije – zbog čega je i raširen termin „duple plate“ – ali su primanja od UNMIK-a uvek bila znatno veća od simboličnih dohodaka koje je slao Beograd.
E, onda je aktuelna beogradska vlast rešila da popusti pritiscima iz Evropske unije i pristane da se UNMIK zameni EULEKS-om, službom zaduženom za sprovođenje plana Martija Ahtisarija. EULEKS se tokom 2009. godine rasporedio po pokrajini i potpuno nasledio UNMIK u svemu, osim u neutralnosti. EULEKS, naime, nije obavezan nikakvim rezolucijama Saveta bezbednosti da poštuje nerešeno pitanje statusa, odnosno da se ponaša neutralno. Zato EULEKS nije ni imao nameru da nastavi da isplaćuje zarade Srbima sa severa Kosmeta koji su radili po javnim službama. To je EULEKS prepustio Prištini, istoj Prištini kojoj je i poslat da pomogne u uspostavljanju „države“ na celoj teritoriji Kosova i Metohije.
Priština je u daljem postupanju pokazala lukavstvo. Nije, naime, od samog početka insistirala na tome da oni koji primaju plate iskažu lojalnost Tačijevoj „državi“, jer su pretpostavljali da bi u tom trenutku većina, ako ne i svi, glatko odbili poslušnost i odrekli se nimalo beznačajnih plata. Priština je zato u prvo vreme, godinu ili dve, nastavila da isplaćuje te zarade, od zaposlenih tražeći jedino mnogo lakšu, prećutnu saglasnost. S obzirom na zahuktalu ekonomsku krizu i nehajnost zvaničnog Beograda, tu prećutnu saglasnost je uglavnom i dobijala.

POSLEDICE ŠUROVANJA SA ĐAVOLOM
Maca je, međutim, ubrzo počela do dolazi na vratanca: taman kada su  pomenuti Srbi, zaposleni u javnom sektoru, pomislili da neće biti nikakvih posledica šurovanja sa đavolom, đavo je posle izvesnog vremena ipak uslovio dalje isplate zarada time da zaposleni vrlo direktno priznaju novu „državu“ – da li ličnom kartom ili kakvim drugim dokumentom.
Treba li reći da je jedan deo njih popustio pred ucenom i zarad novčane sigurnosti, koju Beograd nije ni pokazivao nameru da im ponudi, prihvatio zvanične isprave Tačijevog narko-kraljevstva?!
„Pa, vidite šta se dešava sa automobilskim tablicama od kako je potpisan Sporazum“, na još jednu opasnost upozorava Dejan, 30-godišnji dizajner iz Mitrovice. „Sa srpskim ‘KM’ tablicama ne mogu da pređem preko tog tzv. ‘integrisanog prelaza’. Mogu da ga zaobiđem nekim alternativnim putem, ali onda svaki policajac u Srbiji može da me zaustavi i da mi traži potvrdu da sam prešao sa teritorije Kosova na teritoriju Srbije. A pošto tu potvrdu nemam, može da me kazni. Sad, postoji i druga mogućnost, da se odlučim za kosovske tablice koje izdaje Priština, ali da bih njih dobio, moram da izvadim njihovu ličnu kartu. A pošto mi to ne pada na pamet, ispada da sam kao vozač zarobljen na severu Kosmeta i da ne smem da mrdnem ni na jednu stranu. Kao i svi ostali vozači koji su lojalni državi Srbiji.“
Eto, tako izgleda svakodnevica Srba i drugih odanih srpskih državljana iz južne srpske pokrajine, od kako je o njoj – svakodnevici – počeo da se brine beogradski režim. Od kako je režim, umesto da se bori za nacionalne i državne interese, kao osnovnu crtu svoje politike proklamovao brigu za običan narod. „Srbija je na Kosmetu dok tamo ima Srba“, ponavljali su režimski prvaci kao papagaji, dok je Tači naoružanim specijalcima zauzimao prelaze i pretvarao ih u međudržavne granice. Sada možemo da vidimo koliko je kosmetskim Srbima dobra donela ta režimska „briga“ za njihovo dobro – nimalo!
Zato je održani referendum bio čak i važniji nego što bi se reklo na prvi pogled. Kao što i rezultati referenduma, mada u pravnom smislu možda i ne prizivaju posebne posledice – sve su takve posledice, u krajnjem slučaju, već sadržane u sadašnjem Ustavu Srbije, izglasanom 2006. godine – ali svakako nose sa sobom izvanrednu i obavezujuću političku težinu.
Naročito u pogledu prečesto pominjane i zloupotrebljavane – realnosti!
„Prema  pristiglim podacima izlaznost je u Mitrovici bila oko 80 odsto, a u nekim opštinama je bila i veća, dakle preko 80 procenata, što je zaista značajan podatak“, izjavio nam je Nebojša Minić, predsednik biračkog mesta u Mitrovici, u vreme zaključenja ovog broja „Pečata“, što će reći u sredu kasno uveče, pre nego što su glasovi bili prebrojani. „Ne mogu u ovom trenutku da dam neke preciznije podatke za sve četiri opštine, ali sa priličnom sigurnošću mogu da procenim da je ukupna izlaznost na ovom referendumu, na svim područjima u kojima je bio organizovan, bila oko 70, a možda i celih 75 odsto.“
Sa jednakom sigurnošću može se proceniti da je nadmoćna većina glasača zaokružila „ne“, koje je u ovom slučaju značilo protivljenje institucijama takozvane „države Kosovo“, kako je i stajalo na referendumskom listiću. Sva je prilika da će konačni rezultati pokazati da je preko 90 odsto stanovništva četiri opštine na severnom Kosovu i dalje posvećeno srpskoj državi. Uprkos svim pritiscima, kako onima koji dolaze iz Prištine i „belog sveta“, tako i onima koji sve češće stižu iz proevropskog Beograda, narod u južnoj srpskoj pokrajini opire se protivzakonitoj „državi“ nastaloj na nezapamćenom međunarodnom zločinu iz 1999. godine.
Da li će i koliko ovi rezultati uticati na beogradske vlastodršce, stvar je prvenstveno njihove savesti. Što će reći, ne bi trebalo biti nikakav optimista po tom pitanju. Ono što je izvesno, međutim, da su srpski državljani sa severa Kosmeta umnogome otežali posao evroljupcima iz prestonice: više neće moći da se pozivaju na „dobrobit građana“ i na kakvu kriminalnu otuđenost lokalnih organa samouprave od sopstvenog naroda.
„Posle ovog referenduma, zaista je jasno da iza naše politike ne stoje nikakve kriminalne strukture, kako nam se često prebacuje, već narodna volja“, zaključuje Krstimir Pantić. „Kada se budu prebrojali glasovi i objave rezultati referenduma, biće jasno koga mi predstavljamo: naše sugrađane, naše zemljake, naše porodice i prijatelje. A koga predstavlja Borko Stefanović, koji na Kosmet nije kročio još od septembra, posebno je pitanje, na koje je referendum možda isto tako dao odgovor. Koga može da predstavlja čovek koji je sklopio sve sporazume o katastrima, tablicama, ličnim kartama, pečatima, diplomama, kada narod u čije ime on navodno pregovara odbacuje sve to na šta je on pristao?!“

_____________

Neočekivani glasači

Referendumsko pitanje nije bez razloga bilo odštampano na dva jezika, srpskom i albanskom, pošto su na glasanje, pored očekivanih Srba, Goranaca i ostalih naroda lojalnih Srbiji, izašli i Albanci nastanjeni severno od Ibra. Prema nepotpunim podacima dostupnim u trenutku zaključenja ovog broja, takvih slučajeva bilo je nekoliko desetina.
Još je možda značajnije to što su na glasanje izašli i lokalni kadrovi Demokratske stranke, čija se centrala u Beogradu, kao stožer aktuelne Vlade, najžešće protivila referendumu, idući čak dotle da je izjavila – i ostala živa! – da će ovo izjašnjavanje naneti štetu državnim i nacionalnim interesima. Glasao je, naime, i poslanik DS-a u republičkom Parlamentu Dragiša Đoković, kao i Radenko Nedeljković, načelnik kosmetskog okruga, inače takođe član DS-a i Vladin nameštenik.

_____________

Dobar nacionalizam

Referendum na severnom Kosmetu privukao je veliko interesovanje medija, kako beogradskih, tako i stranih. Svoje izveštače slala su čak i glasila sa Kosova, sa područja pod kontrolom Prištine – i, kažu u srpskoj lokalnoj samoupravi, uglavnom su korektno javljali o svemu što se događa.
Kamere su na sever Kosova poslali i brojni evropski mediji, kao i servisi vesti. Među izveštačima sa referenduma bio je i jedan 30-godišnji Francuz, koji je zamolio da mu ne navodimo ime i rekao nam:
„Ovo mi je već četvrti ili peti put da sam u Srbiji i da izveštavam odavde. Mogu vam reći da sam i sam prilično iznenađen mnogim stvarima koje sam ovde zatekao, a o kojima ništa nisam znao ranije. Srbi su otkačeni ljudi, u najpozitivnijem mogućem smislu, ali bih isto to mogao da kažem i za ostale balkanske narode. U francuskim medijima Balkance uglavnom predstavljaju kao divljake i varvare, ali meni se čini da su ljudi na ovim prostorima mnogo živahniji i srčaniji od nas. Da, mediji u mojoj zemlji jesu jednostrani i ostrašćeni protiv Srba, najviše zbog devedesetih, o kojima moja generacija praktično ne zna ništa. Nama Francuzima se uglavnom servira da je svaki nacionalizam loš, on se obavezno izjednačava sa mržnjom i ksenofobijom. Ono što sam uvideo, boraveći u Srbiji i drugim krajevima Balkana, jeste da nacionalizam ne mora da bude loš, odnosno da može da bude veoma dobar i koristan. Mislim da je i ovaj referendum primer dobrog nacionalizma“, ispričao je u dahu ovaj Francuz.

[/restrictedarea]