Почетна / Колумне / Политички куплерај

Политички куплерај

Пише Бранко Радун

Законска подршка идеји да „посланик буде власник свог мандата“, требало би да после парламентарних избора олакша актуелном режиму „куповину посланика“

 

Већ више година траје кампања слабљења и пацификовања Скупштине и опозиције у њој. Имали смо више таласа кампање против Скупштине у целини, против неефикасности или привилегија народних посланика. Поред таблоидне повике на посланичке плате и на јефтин мени у скупштинском ресторану, оно што је посебно забринуло је вишегодишња кампања да „посланик буде власник свог мандата“ која је довела прошле године и до измене Закона о избору народних посланика.

„НЕЗАВИСНИ“ ПОСЛАНИЦИ
Можемо наравно са правом да будемо незадовољни радом Скупштине и привилегијама посланика, али морамо и да се упитамо ко то има интерес да посланици имају ниже плате и да буду подложнији корупцији, са једне стране, и да не морају бити лојални странкама које су их кандидовале на изборима, са друге стране? Интерес, по нашем мишљењу, имају центри моћи који желе да и даље владају Србијом, па макар и мимо и против воље већине грађана. То су пре свега владајући кругови које подржавају страни амбасадори у намери да остану и опстану на власти и ако изгубе на изборима.
Челници владајуће коалиције су свесни да немају „са чим пред народ“, јер су обманули јавност предизборним обећањима од којих ниједно нису остварили, и да је како унутрашња, тако и спољашња политика доживела потпуни пораз. У Србији дана имамо само раст сиромаштва, незапослености, апатије и „одлива мозгова у иностранство“.

[restrictedarea]

Стога се стратегија опстанка режима своди не на промоцију своје политике и својих успеха (којих нема), већ на оцрњивање и разједињавање опозиције. Поред негативне кампање која је већ почела, они се спремају и да се одрже на власти и ако изгубе изборе. Како? Пробаће на различите начине да придобију неке сада опозиционе странке да им дају условну подршку и да некако намакну већину, па макар то трајало кратко и звало се „техничка“, „привремена“ или већ некаква друга влада. Осим тога настојаће да купе опозиционе посланике, што им на неки начин омогућава измена Закона о избору народних посланика. Читава кампања против „бланко оставки“ којима су се странке осигуравале од ризика да им посланик не пребегне у неку моћнију и богатију странку коју су водили режимски политичари, медији и аналитичари је имала за циљ да омогући и олакша „куповину посланика“. То би се могло назвати политичко подвођење посланика ради „политичке проституције“ и претварање Скупштине као институције у политички куплерај.
Замислимо ситуацију да владајућа коалиција уз ЛДП не добије 126 посланика и поред контроле финансијских и медијских токова, поред посредних и директних крађа гласова (у Рашкој су признали како су украли гласове на председничким изборима, који би се због тога могли и оспорити). Шта они могу да ураде? Да „растежу“ преговоре око формирања нове владе месецима. Затим могу да „придобију“ понудама које се „не одбијају“ неколико посланика који им фале до 126 и да формирају мањинску владу која подржава „отцепљена група независних посланика“.

РАСПЛЕТ ПОЛИТИЧКЕ АГОНИЈЕ
Замислимо ситуацију једног народног посланика коме они прилазе и нуде му милион евра и још неке услуге (запослење, место у Управном одбору јавног предузећа). Са друге стране могу и да га уцењују неугодним сазнањима из његове ближе или даље прошлости. Ово можда делује као екстреман пример, али је могућ у данашњој ситуацији, када више не важе „бланко оставке“. На овај начин владајуће и богатије странке добијају могућност да промене вољу бирача и да ојачају своје редове таман онолико колико им је потребно да „уиграју комбинацију“.
Замислимо исто тако да неко ко рецимо није прошао цензус или, пак, има довољно новца жели да има парламентарну странку. То сада може да постигне тако што би једноставно „придобио“ неколико посланика, који опет могу бити у скупштинском прегласавању језичак на ваги. Ово нам све говори да се наше институције све више срозавају и да се Скупштина претвара у пијацу, у којој ће странке, а сада и поједини посланици трговати својим мандатима. На тај начин је могуће да дођемо до коалиционе владе за коју нико или готово нико није гласао, као што је био случај са овом владом.
Шта можемо очекивати од режима на овим заиста значајним изборима који су пред нама? Ништа добро. Пре свега прљаву и агресивну кампању против опозиције и оних које осумњиче да би да „пребегну“. После те и такве тешке и негативне кампање и очекиваних изборних махинација, за очекивати су креативни покушаји прекрајања воље бирача.
Но овај пут морају схватити да незадовољство и огорчење у народу расте и да би ти марифетлуци изазвали његов бес. Србија може много да трпи и дуго да трпи, али све то има своје границе. Зато овога пута режим мора да буде свестан да обманама и прекрајањем воље бирача не може да направи стабилну владу, већ само за краће време да одложи расплет политичке агоније.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *