Почетна / Регион / Јахоринска трилатерала и Андрић

Јахоринска трилатерала и Андрић

Пише Љиљана Богдановић

Може ли и сме ли председник Србије као одговоран државник у званичним наступима да пресуђује и о питањима историје и теорије књижевности, а да при том шаље политички мотивисане поруке, противне националним, културним и другим интересима?

 

И на завејаној Јахорини ономад није падао снег да покрије брег, већ… као што то бива, да обрадује читаче трагова, откривајући им природу зверки које по белом беспућу ходише. На радост балканске разгранате читатељске мреже поменутог феномена, после прошлонедељног скупа на овој босанској планини, тзв. „балканске трилатерале“, односно места сусрета председника Србије и Хрватске Бориса Тадића и Ива Јосиповића, којима су домаћини били  чланови Председништва БиХ – председавајући Жељко Комшић, Небојша Радмановић и Бакир Изетбеговић, изрека о снегу – лакмусу, показа се примењивом. Чак и када се сматра натегнутом досетком. Отисци што их државници, наиме, оставише, беху вредни зумирања које ће приближити њихов „облик и дубину“! Трагови које је оставио српски председник Борис Тадић у том смислу вредни су посебне пажње.

НИКО КАО ОН
Као и увек, гост из Београда истицао се упадљивом беневолетношћу и жељом да се допадне свима, па и онима који му истом мером не узвратише. Не само да је он одговорио једној од задатих тема – „опредељењу трију држава за јачање добросуседских односа“ (задатак пред којим су представници две друге земље учеснице „остали мирни“, тј. равнодушни, што је из глатког хрватског и бошњачког узајамног одбијања важних иницијатива већ познато), већ за Србију препрека у поливалентно исказаној сусретљивости као да није било. На „жртвеник“ заједништва Тадић је приложио разноврсне, политички несувисле и државнички неодмерене дарове. Упаковане у познате клишее идеолошких, културних, стратешких препорука и самокажњавања. Као екстреман чин у том правцу, издваја се његова „спремност да  разговара са косовским лидером Хашимом Тачијем“. Мање медијски запажени, а никако и стварно мање вредни српски поклони дојучерашњој браћи јесу и безусловно и страсно пристајање уз иначе проблематичан „пројекат“ израде, за цео регион заједничких, уџбеника историје, те посебно занимљиво – одрицање од разумевања и одређивања писца Ива Андрића као српског писца.
„У политици и у дипломатији постоји ‘невидљиво књиговодство’, о којем је писао и Иво Андрић, наш заједнички писац“, рече на Јахорини Тадић, дајући овим као узгредним поклоном, опипљиву арматуру тражењу „да државе у региону подрже кандидатуру министра Вука Јеремића за функцију председника Генералне скупштине УН“. Познато је да је уследила моментална шамарчина од Комшића (који дипломатски рече: „Ја сам против те кандидатуре“), мада ни осталима, на ову идеју, око није заискрило. Оцена и признање да је нобеловац „наш“, међутим, оста. Као председниково званично, то јест државно формално изјашњавање у „предмету Иво Андрић као српски, хрватски или бошњачки писац?“ Не марећи за нијансе, разлоге и аргументе многих ауторитета историје и теорије српске књижевности, али ни за сва убедљива изјашњавања самог писца о томе „чији је он“ и којој литератури – језиком, саморазумевањем, делом и опредељењем – припада, председник „одреза“.

АРБИТАР  И АРБИТРАЖА
Познато је да председник Србије воли да арбитрира у много чему што је изван домена председничких задужења, па и у питањима литературе,  и да је стога и на прошлогодишњем београдском Сајму књига, изјавио, на пример, како наш нобеловац заслужује „не само задужбину, већ и институт“, као и то да је „још неколико домаћих писаца заслужило Нобела за књижевност, али их је у томе спречио стицај околности“.
О чему је сада стварно реч, одкуд обрт у којем нобеловац напрасно постаје „наш“, односно „њихов“? Да ли Тадић – свесно увијајући стварни смисао своје изјаве у „целофан“ космополитске и хуманистичке широкогрудости са којом се није паметно спорити, сада делује штеточински по државне и културно идентитетске интересе српског народа? Мудри Андрић би вероватно „избалансирао“ неки одговор, довољно уљудан, али сурово јасан – као опомену председнику и „откривање истине“ да председник Србије, као одговоран државник, не би смео, у званичним наступима, да пресуђује и о питањима историје и теорије књижевности, а да при том шаље политички мотивисане поруке противне националним културним и другим интересима! Опомену председнику који као да не разуме да његове речи имају „тежину“ и значење, формално јаче од оног које (не)обавезује чак ни књижевне историчаре или теоретичаре од највишег ауторитета, будући да својим становиштем и изјашњавањем они, за разлику од њега, не устоличују званичну и државну културну политику. Када у другој, суседној земљи региона и иначе тешко оптерећеног низом нерешених питања и отворених проблема управо у домену о којем је овога пута било речи. Тадић јавно обзнани став о (не)припадању нобеловца, то се „има тумачити“ и представља званичну платформу, па и званичну културну политику земље. Србија, дакле, одустаје од тумачења да је Андрић писац који припада српској литератури? Или припада само делимично? Када је, на пример, Велимир Висковић, водећи хрватски историчар књижевности, поводом прошлогодишњег спора око овог, говорећи за београдски „Дневник“, јасно „ставио тачку“ на дискусију, рекавши да је „Андрић на првом месту српски писац“ – да ли је он тако демонстрирао слабију упућеност у питања литературе од председника Тадића?
Наравно да у оном смислу који подразумева да уметност и књижевност, природно, не познају међе и ограничења, поготово ужа – државна, те да дела књижевности и њихови творци дакако припадају свима, а поготово кругу народа који добро разумеју језик писца и део су културног, симболичког и тематског универзума његовог дела, у том смислу дакле, не само да се на свакој стопи Балкана за Андрића може с правом рећи „он је наш“, већ би Тадић то слободно и с правом могао рећи, на пример, у Турској. И тамо је наш нобеловац, са извесним, верујемо докучивим разлозима – „наш“!
Да ли је можда српски председник желео да нагласи да Андрић није србијански писац? Ако је о томе реч, онда је он у праву. Није Андрић србијански, већ српски, као што и језик на којем је писао није србијански већ српски, иако су од њега, „дијалектичком нужношћу“ ваљда, у две минуле деценије настали нови језици, признати и стандардизовани по мери нових нација, држава, култура и нових национално омеђених књижевности.
Ако је писац стварао своје дело на српском језику, а од тог – српског књижевног језика, политичко-идеолошком вољом, али и оружаним насиљем настали нови језици, културе и нове књижевности, хоће ли писац „по аутоматизму“ припасти „новорођеним“ или новосклепаним језицима (у овом конкретном случају: БХ-језику, црногорском, као и сада „само“ хрватском, а не српско-хрватском језику), односно књижевностима и културама тих језика? У одговору на то питање свакако мора бити уважена чињеница коју сви добро разумеју: није реч о развоју и еволуцији језика, и није реч само о тзв. „прекомпозицији“ државног простора, у којем су српски језик и књижевност постојали и изграђивани вековима, већ о идеолошком и насилном преобликовању, то јест разарању не само једне државе, већ и укупног српског идентитета  и  културе. Да ли је и сада у најави некакво општеусрећујуће „југословенство“ које би у темеље уткало разне жртве, пре свега српске, у којима би се добровољно одустајало и поклањало оно што се не поклања и препушта? Када говори о Андрићу, када великог писца „несебично дели и поклања“ и пристаје на чињеницу да је он „хрватски“ и „босански“, Борис Тадић усваја или изриче императив једног идеолошког пројекта и насилно изграђене стварности поново задатог заједништва. Део „пакета“ тог новог „југословенства“ јесте аминовање  бруталног насиља, преобликовања, својатања и отимања великог наслеђа српске културе, језика, стваралаштва… То председник, ни у атмосфери тобоже добрих вибрација сусрета на Јахорини, није смео да заборави.

 

4 коментара

  1. Gosin predsednik, Tadić zaista poseduje neku naivnu, kako je istaknuto, benevolentnost(srp.=blagonaklonost). Bio bi verovatno valjan službenik gradske vlade ili čak gradonačelnik. Međutim, ta šmekerska i verovatno ljudski iskrena benevolentnost jednog ,,vračarskog uljudnog mangupa“ na mestu predsednika države i to države u nemilosti kakvoj je Srbija, deluje više kao vašarska atrakcija nego kao ozbiljno shvaćena poruka dobrih namera. Verovatno je i predmet podsmeha. Na taj način se ne igra u lisičjem kolu, jer ,,starica daje dinar da u kolo uđe, deset da iz njega izađe“. Dabogda ne bude kasno za Srbiju…




    0



    0
  2. Tadic i njegova politika su neki surogat koji nemozes svrstati ni u jedan klise, jednostavno nedorecen kao i njegovo delovanje.Mozes ga slusati ali nemozes izvuci iz njegovog govora neku tezinu sve je u frazama nesvrsenog srednjoskolca.To sto Tadic izjavljuje da je Andric tamo i ovdje, misli na sebe jer je on ovdje i tamo a moze i neka treca solucija.Podseca me na trojanskog konja koji je ubacen da bi razoruzao i ono malo branitelja. Neko je rekao treba ceniti ono sto covek ostavlja iza sebe ovaj nije ostavio nista sem propasti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *