Jahorinska trilaterala i Andrić

Piše Ljiljana Bogdanović

Može li i sme li predsednik Srbije kao odgovoran državnik u zvaničnim nastupima da presuđuje i o pitanjima istorije i teorije književnosti, a da pri tom šalje politički motivisane poruke, protivne nacionalnim, kulturnim i drugim interesima?

I na zavejanoj Jahorini onomad nije padao sneg da pokrije breg, već… kao što to biva, da obraduje čitače tragova, otkrivajući im prirodu zverki koje po belom bespuću hodiše. Na radost balkanske razgranate čitateljske mreže pomenutog fenomena, posle prošlonedeljnog skupa na ovoj bosanskoj planini, tzv. „balkanske trilaterale“, odnosno mesta susreta predsednika Srbije i Hrvatske Borisa Tadića i Iva Josipovića, kojima su domaćini bili  članovi Predsedništva BiH – predsedavajući Željko Komšić, Nebojša Radmanović i Bakir Izetbegović, izreka o snegu – lakmusu, pokaza se primenjivom. Čak i kada se smatra nategnutom dosetkom. Otisci što ih državnici, naime, ostaviše, behu vredni zumiranja koje će približiti njihov „oblik i dubinu“! Tragovi koje je ostavio srpski predsednik Boris Tadić u tom smislu vredni su posebne pažnje.

NIKO KAO ON
Kao i uvek, gost iz Beograda isticao se upadljivom benevoletnošću i željom da se dopadne svima, pa i onima koji mu istom merom ne uzvratiše. Ne samo da je on odgovorio jednoj od zadatih tema – „opredeljenju triju država za jačanje dobrosusedskih odnosa“ (zadatak pred kojim su predstavnici dve druge zemlje učesnice „ostali mirni“, tj. ravnodušni, što je iz glatkog hrvatskog i bošnjačkog uzajamnog odbijanja važnih inicijativa već poznato), već za Srbiju prepreka u polivalentno iskazanoj susretljivosti kao da nije bilo. Na „žrtvenik“ zajedništva Tadić je priložio raznovrsne, politički nesuvisle i državnički neodmerene darove. Upakovane u poznate klišee ideoloških, kulturnih, strateških preporuka i samokažnjavanja. Kao ekstreman čin u tom pravcu, izdvaja se njegova „spremnost da  razgovara sa kosovskim liderom Hašimom Tačijem“. Manje medijski zapaženi, a nikako i stvarno manje vredni srpski pokloni dojučerašnjoj braći jesu i bezuslovno i strasno pristajanje uz inače problematičan „projekat“ izrade, za ceo region zajedničkih, udžbenika istorije, te posebno zanimljivo – odricanje od razumevanja i određivanja pisca Iva Andrića kao srpskog pisca.
„U politici i u diplomatiji postoji ‘nevidljivo knjigovodstvo’, o kojem je pisao i Ivo Andrić, naš zajednički pisac“, reče na Jahorini Tadić, dajući ovim kao uzgrednim poklonom, opipljivu armaturu traženju „da države u regionu podrže kandidaturu ministra Vuka Jeremića za funkciju predsednika Generalne skupštine UN“. Poznato je da je usledila momentalna šamarčina od Komšića (koji diplomatski reče: „Ja sam protiv te kandidature“), mada ni ostalima, na ovu ideju, oko nije zaiskrilo. Ocena i priznanje da je nobelovac „naš“, međutim, osta. Kao predsednikovo zvanično, to jest državno formalno izjašnjavanje u „predmetu Ivo Andrić kao srpski, hrvatski ili bošnjački pisac?“ Ne mareći za nijanse, razloge i argumente mnogih autoriteta istorije i teorije srpske književnosti, ali ni za sva ubedljiva izjašnjavanja samog pisca o tome „čiji je on“ i kojoj literaturi – jezikom, samorazumevanjem, delom i opredeljenjem – pripada, predsednik „odreza“.

ARBITAR  I ARBITRAŽA
Poznato je da predsednik Srbije voli da arbitrira u mnogo čemu što je izvan domena predsedničkih zaduženja, pa i u pitanjima literature,  i da je stoga i na prošlogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga, izjavio, na primer, kako naš nobelovac zaslužuje „ne samo zadužbinu, već i institut“, kao i to da je „još nekoliko domaćih pisaca zaslužilo Nobela za književnost, ali ih je u tome sprečio sticaj okolnosti“.
O čemu je sada stvarno reč, odkud obrt u kojem nobelovac naprasno postaje „naš“, odnosno „njihov“? Da li Tadić – svesno uvijajući stvarni smisao svoje izjave u „celofan“ kosmopolitske i humanističke širokogrudosti sa kojom se nije pametno sporiti, sada deluje štetočinski po državne i kulturno identitetske interese srpskog naroda? Mudri Andrić bi verovatno „izbalansirao“ neki odgovor, dovoljno uljudan, ali surovo jasan – kao opomenu predsedniku i „otkrivanje istine“ da predsednik Srbije, kao odgovoran državnik, ne bi smeo, u zvaničnim nastupima, da presuđuje i o pitanjima istorije i teorije književnosti, a da pri tom šalje politički motivisane poruke protivne nacionalnim kulturnim i drugim interesima! Opomenu predsedniku koji kao da ne razume da njegove reči imaju „težinu“ i značenje, formalno jače od onog koje (ne)obavezuje čak ni književne istoričare ili teoretičare od najvišeg autoriteta, budući da svojim stanovištem i izjašnjavanjem oni, za razliku od njega, ne ustoličuju zvaničnu i državnu kulturnu politiku. Kada u drugoj, susednoj zemlji regiona i inače teško opterećenog nizom nerešenih pitanja i otvorenih problema upravo u domenu o kojem je ovoga puta bilo reči. Tadić javno obznani stav o (ne)pripadanju nobelovca, to se „ima tumačiti“ i predstavlja zvaničnu platformu, pa i zvaničnu kulturnu politiku zemlje. Srbija, dakle, odustaje od tumačenja da je Andrić pisac koji pripada srpskoj literaturi? Ili pripada samo delimično? Kada je, na primer, Velimir Visković, vodeći hrvatski istoričar književnosti, povodom prošlogodišnjeg spora oko ovog, govoreći za beogradski „Dnevnik“, jasno „stavio tačku“ na diskusiju, rekavši da je „Andrić na prvom mestu srpski pisac“ – da li je on tako demonstrirao slabiju upućenost u pitanja literature od predsednika Tadića?
Naravno da u onom smislu koji podrazumeva da umetnost i književnost, prirodno, ne poznaju međe i ograničenja, pogotovo uža – državna, te da dela književnosti i njihovi tvorci dakako pripadaju svima, a pogotovo krugu naroda koji dobro razumeju jezik pisca i deo su kulturnog, simboličkog i tematskog univerzuma njegovog dela, u tom smislu dakle, ne samo da se na svakoj stopi Balkana za Andrića može s pravom reći „on je naš“, već bi Tadić to slobodno i s pravom mogao reći, na primer, u Turskoj. I tamo je naš nobelovac, sa izvesnim, verujemo dokučivim razlozima – „naš“!
Da li je možda srpski predsednik želeo da naglasi da Andrić nije srbijanski pisac? Ako je o tome reč, onda je on u pravu. Nije Andrić srbijanski, već srpski, kao što i jezik na kojem je pisao nije srbijanski već srpski, iako su od njega, „dijalektičkom nužnošću“ valjda, u dve minule decenije nastali novi jezici, priznati i standardizovani po meri novih nacija, država, kultura i novih nacionalno omeđenih književnosti.
Ako je pisac stvarao svoje delo na srpskom jeziku, a od tog – srpskog književnog jezika, političko-ideološkom voljom, ali i oružanim nasiljem nastali novi jezici, kulture i nove književnosti, hoće li pisac „po automatizmu“ pripasti „novorođenim“ ili novosklepanim jezicima (u ovom konkretnom slučaju: BH-jeziku, crnogorskom, kao i sada „samo“ hrvatskom, a ne srpsko-hrvatskom jeziku), odnosno književnostima i kulturama tih jezika? U odgovoru na to pitanje svakako mora biti uvažena činjenica koju svi dobro razumeju: nije reč o razvoju i evoluciji jezika, i nije reč samo o tzv. „prekompoziciji“ državnog prostora, u kojem su srpski jezik i književnost postojali i izgrađivani vekovima, već o ideološkom i nasilnom preoblikovanju, to jest razaranju ne samo jedne države, već i ukupnog srpskog identiteta  i  kulture. Da li je i sada u najavi nekakvo opšteusrećujuće „jugoslovenstvo“ koje bi u temelje utkalo razne žrtve, pre svega srpske, u kojima bi se dobrovoljno odustajalo i poklanjalo ono što se ne poklanja i prepušta? Kada govori o Andriću, kada velikog pisca „nesebično deli i poklanja“ i pristaje na činjenicu da je on „hrvatski“ i „bosanski“, Boris Tadić usvaja ili izriče imperativ jednog ideološkog projekta i nasilno izgrađene stvarnosti ponovo zadatog zajedništva. Deo „paketa“ tog novog „jugoslovenstva“ jeste aminovanje  brutalnog nasilja, preoblikovanja, svojatanja i otimanja velikog nasleđa srpske kulture, jezika, stvaralaštva… To predsednik, ni u atmosferi tobože dobrih vibracija susreta na Jahorini, nije smeo da zaboravi.