Почетна / Интервју / Богдан Боћа Обрадовић: Ми смо најсиромашнија тениска велесила у историји овог спорта

Богдан Боћа Обрадовић: Ми смо најсиромашнија тениска велесила у историји овог спорта

Разговарао Златко Богатиновски

Никоме није одговарало да дођу неки Срби и постану прваци света, и да магнатима кваре посао и зараду. Они гледају да само велики успевају, да би шампион требало да буде Американац, Британац, Француз, Немац, играчи који представљају велике, богате државе. Њима чак ни Руси нису одговарали. Ми се у ту причу једноставно не уклапамо

 

Богдан Обрадовић је рођен 1966. године у Земуну. Ожењен је, има двоје деце. Далеке 1978. године је сасвим случајно почео да тренира тенис у ТК „Црвена звезда“. Као тренер играч у ТК „Кикинда“ почиње да ради 1986. године. Радио је у неколико београдских клубова: „3Д“, „Милас“, „Макс“, „Ђукић“. Тренирао: Ненада Зимоњића, Бориса Пашанског, Филипа Оларевића, Новака Ђоковића, Јанка Типсаревића, Виктора Троицког, Илију Бозољца. Размењивао је искуства са чувеним тренерима: Ником Болитијеријем, Бредом Гилбертом, Бобом Бретом, Полом Анаконеом, Питером Лундгреном. Остварио дугогодишњу сарадњу са Николом Пилићем, Алоном Каскуријем и Дирком Хердорфом. На „Високој школи за спорт“ у Београду 2004. године постаје професор-предавач на предметима: техника и тактика тениса, теорија и методика тениса и педагошка пракса. Са проф. др Божом Илићем спрема књигу о тенису. Од 2005. године координира рад јуниорских селекција и члан је Стручног одбора Тениског савеза Србије. За савезног селектора Дејвис куп репрезентације Србије је изабран 2007. године. Са репрезентацијом 2010. године осваја шампионску титулу.

Убедљива победа над Шведском у Нишу на Дејвис купу, без најбољег тенисера света Новака Ђоковића, доказ је снаге наше репрезентације коју сте ви као тренер годинама стварали.
Ово је пре свега Јанкова победа. Добио је најважније мечеве и показао зашто је међу 10 најбољих тенисера на свету. Репрезентација нам је страшна. Новак је АТП број 1, Јанко бр. 9, Виктор је прошле године био 12, Зики је један од најбољих дубл играча света. И дебитант Лајовић је био одличан. Лично имам задовољство, као тренер, да поред успеха Зимоњића будем директно одговоран за Јанкове сјајне резултате. Од 2006. године када смо почели сарадњу, он је са 137. места догурао до 9. на АТП листи, међу најбоље тенисере света.

Како нам се десио тенис, и колико су ливаде и базен одредиле специфичност и врхунски статус овог спорта?
Наша српска прича је заиста чудновата. Инфраструктура нашег тениса је била на нивоу средњег века у односу на водеће земље света, седамдесетих година поређење Америке и Југославије је било небо и земља. Било је мало тениских терена, државна ТВ је преносила само финале Вимблдона. И дан-данас имам утисак да је то финале трајало пет месеци, толико смо дуго о томе причали. Вадили смо руске „восток“ рекете из неких ћошкова, поприлично робусне, металне и тешке. Нисмо ни знали шта је то шпановање рекета. Мислили смо да те жице на рекету трају вечно, да не могу да пукну. А ако пукну мењали смо их најлоном за пецање. Пуцале су јер смо у недостатку лоптица ударали каменчиће и шишарке. Играли смо на одбојкашком терену који је био оивичен на један метар бетонским зидом, што нам је тада сметало, али је касније допринело изградњи стила наше игре, зато што смо морали да играмо агресивно, на лопту у пењању.
Што се тиче базена у СЦ „11. април“, та прича је стварно необична. Сада је први пут причам. У лето те године када је базен отворен, један дан је била страшна олуја, и у затворени базен је ударио гром. Стицајем околности сам био баш тада на базену и гледао како се део кровне конструкције руши у воду. То као да је био Божји знак, да то није место за пливање, него да је намењено за нешто друго. Тада сам то тако схватио, а касније се и десило да је базен престао да ради, али да је изнедрио на свом дну тениске шампионе, будуће прваке света који су ту тренирали. Чак четири првака света: Јанко као јуниорски, а Новак, Ана и Јелена као сениорски.

Врло рано сте почели да радите као тренер, са тек 17 година.
У Црвеној звезди сам виђен као изузетан клинац и тадашњи чувени тренер Јела ме је тако препоручила код тренера Аце Симића и Александра Цалета Нигриновића. Нажалост, Звезда је тада била клуб пренатрпан са бившим СФРЈ директорима, као што је Партизан био пун генерала, и њихове деце, па ми остали нисмо имали довољно времена за тренинге. Моји се родитељи никада нису појавили на тренингу. Мајка је само једанпут дошла и донела чак пет килограма грожђа, од чега је пола појео Боба Живојиновић. Мој отац је био војно лице, али само заставник, и често је био на теренима, али никада на тениском. Када сам му казао да тренирам тенис, само је рекао: „А то је добар спорт, имаћеш јаке руке“. И то је била читава подршка моје породице. Ишао сам на такмичења, али нисам имао никога да ме гура, родитељи нису имали новца да бих напредовао. Упоран да бих се изборио за време за тренинг, почео сам у 17-ој години да радим као тренер са рекреативцима. Онда сам са 20 година отишао за Кикинду да тамо будем тренер-играч. Сналазили смо се свакојако. Шверцовали смо вегету у Румунију и мењали је за кинеске тениске лоптице. За четири године рада довео сам екипу у квалификације за Прву лигу Југославије, што је тада био велики успех.

Распадом Југославије све се променило. Вратили сте се у Београд и наставили рад.
Да. Наставио сам рад са кондиционим тренером Зораном Грбовићем и дан-данас смо заједно. Ту је било доста добрих момака од 1972. годишта, па до Зикијевог 1976, које је када је требало да се највише развијају и покажу задесио рат и распад земље. Сем тога, и читав амбијент у Југославији, посебно у Србији је био такав да осим Бобе Живојиновића нисмо могли да избацимо квалитетне играче. Затрпавали су нас и тврдњом да смо најталентованији за групне спортове и да нисмо за индивидуалне. Никада се нисам слагао са том тврдњом. Освајањем Дејвис купа показало се да сам био у праву.

У години НАТО агресије на СРЈ 1999. почињете да радите са Ненадом Зимоњићем, који је и данас, после 13 година, члан репрезентације.
Са Зикијем је када је имао 12-13 година радио Ненад Минић, који је отишао у САД, па је Ненад остао у нашим рукама. У његову каријеру и у приватан живот сам био укључен од а до ш. Од тамо неког играча у свету постао је један од бољих сингл и најбољи дубл играч на свету, што код нас никада није било посебно вредновано, јер није доносило брдо новца. Али је Зики за наш тенис изузетно важан, зато што смо годинама учествовали на свим великим светским турнирима, одржавали везу са најбољима и учили од њих. Тако смо утирали и табанали пут за Нолета, Јанка, Виктора, Ану, Јелену. Ненад и ја смо били једини на тим турнирима, и буквално представљали и државу и наш спорт. Рецимо, Федерера, а и остале сам „драо“ у стоном тенису редовно. У фудбалу и кошарци смо их, заједно са Хрватима, стално побеђивали. Одатле је тим људима и послата информација да смо мултиталентовани за спорт, али и нормални људи. Успевао сам да будем по читав дан спаринг партнер многим играчима, без икакве надокнаде. Једноставно се моје београдско васпитање преселило у свлачионице и на терене АТП-а. Ненад и ја смо били кућни гости код Агасија. Пит Сампрас се дружио једино са нама, јео са нама. На његов позив смо му били гости три недеље на заједничким тренинзима, што је било незамисливо. Са Аустралијанцима смо играли рагби, и тукли их, али буквално. Посебно је то мени успевало, јер сам раније тренирао карате.

Паралелно са Зимоњићем, кад год сте били у земљи, радили сте са „талентованим клинцем“ Новаком Ђоковићем. Како је изгледао заједнички рад?
То је трајало од његове 13 до 16-17 године. Тада је освојио Европско првенство у Италији, у Сан Рему, и то је био наш први заједнички успех. Онда је постао и најбољи јуниор на свету. Радили смо у троје: са Пилићем у Минхену, са мном у Београду. Од Николе је учио квалитетан тенис, а од мене оштрину АТП тениса.

Из тренерског угла гледано, да ли постоји тајна Нолетовог успеха?
Прво, када причате са њим он је толико укључен у причу, и толико се бави вашим речима да је то невероватно. Он је шаховски посматрао тенис. Тачно зна одређене брзине, углове и ударце који су најтежи за противника, шта може да уради, шта не. Има дубину, трећу димензију игре, не само трчање и бесомучно ударање лоптице. То се сада назире и код Надала, Федерера, Мареја, али је Ноле у то ушао најдубље. Он као да посматра терен са стране и отвара сасвим нову димензију у тенису.

Како коментаришете деценијске тврдње да су наши успеси у тенису породични резултати, остварени без учешћа државе?

[restrictedarea]

Проблем је далеко озбиљнији од тежине питања. Одговорићу вам причом о Нолету. Памтим тренутак када је Новак са 14 година имао великих финансијских тешкоћа и када се поставило питање квалитетног наставка његове каријере. Где наћи новац? Држава има хиљаду проблема, а неко дође и каже да је потребно 200 или 300 хиљада евра за једног талентованог дечака у тенису. Та иста држава може да вам каже, па ми имамо 200-300 хиљада људи на ивици глади, и за шта да се одлучимо? Тешка прича.
А то са Нолетом је разрешено тако што сам уговорио састанак са његовим будућим менаџерима у хотелу „Хајат“, где смо Срђан Ђоковић и ја три дана преговарали о сарадњи са њима. Ето, то нико никада није споменуо. Потписана су два уговора са две менаџерске куће и тако је проблем решен. Стигао је проклети новац. Зашто проклет? Па када га нема – крај. Знате ли колико је добрих играча код нас због тога нестало? Превише.

Какво је стање у српском тенису данас?
Тенис се запатио у народу, има све више деце, вежбача, играча. Ми смо светска велесила. Из овакве Србије смо извукли четири светске титуле: Ана, Јелена, Новак и Дејвис куп репрезентација. Чудо! Много ствари је добро, али нам је потребна већа и боља инфраструктура. Швеђани су неколико пута освајали Дејвис куп, одвајају фантастичан новац за тенис, а ми смо их глатко добили у Нишу 4:1. У САД-у има регистрованих 10 милиона играча, а Американаца сада нема на пушкомет од наших играча. Мекинро је на УС Опену 2010. године загледао Нолетов рекет, питао ме шта једу наши играчи, како тренирају, шта се то дешава у Србији?
Али овај статус би требало да се чува. Требало би да стварамо добру атмосферу за инвеститоре, јер ми новац немамо. Ми смо најсиромашнија тениска велесила у историји овог спорта. Имамо Академију „Новак“, имамо „Аду“, и доста добрих клубова, али нам је потребна шира инфраструктура као зачин на наш таленат и спонтаност, школовани тренери за стручан рад, да не почнемо да клизимо надоле. Победа у Нишу не сме да замаскира податак да смо играли у реновираној хали „Чаир“. Зар Ниш као један од највећих градова у Србији не заслужује бар још једну или две нове спортске хале? Чуди ме, а и жао ми је што за све ове године нисмо избацили ниједан бренд тениске опреме из Србије, и да смо га везали за тенис. Пратећа производња робе која иде уз тенис је страшан потенцијал, а нема ничега. И никако не смемо да дозволимо да се олако заборављају тешком муком постигнути резултати. Јелена и Ана су биле прве, као да нису, Троицки 12, Јанко сада 9, међу милионима.

Пре годину дана, на изборној скупштини ТСС-а сте стали уз играче, практично против тадашњег председника Бобе Живојиновића. Зашто?
Боба је 1963. годиште, ја 1966. Познајем га малтене цео живот. Био сам у оштрој причи са Бобом, критиковао сам рад Савеза у смислу неприпремљености за лавину која је долазила. Први пут ћу и ово јавно да изговорим: када је Новак имао 16, а Пашански 19 година, обојица су тренирали код мене у ТК „Ђукић“. Схватио сам у коју велику причу улазимо и спремио сам му писмо са насловом: „Прекретница српског тениса“. Однео сам га Боби на ноге у „Гранд“. То писмо чувам и дан-данас. Боба је погледао папир и рекао: „Види Боћо, ово су твоје приватне ствари. Ја водим Тениски савез, то ме не интересује, ако је потребно помоћи ћу ти“. Ту је кренула прича о његовој незаинтересованости за све ново што се дешавало код нас. И то је прича од пре девет година. Боба као функционер ме није чуо.
Е онда су се сви ови момци, почев од Јанка и Новака, сложили да преузмем Дејвис куп репрезентацију, јер сам био укључен у њихове каријере. Па на чијој страни сам могао да будем него на њиховој, и на страни мог рада?

Отац Вам је пореклом из Дивосела, из Лике. Ви сте добили име по деди који је нестао за време Другог светског рата. Како је то одредило Ваш однос према Хрватима?
То је прилично тешка прича за мене. Тамо сам одрастао, мени је то најлепша тачка на планети, са најмиришљавијим дивљим јагодама на свету. Десетак година прелепог детињства. Мој отац није био те среће. Свог оца није ни запамтио. Деда Богдан је био тих, миран и врло правичан човек. За време НДХ нестао је у некој од Крашких јама. Постоје очевици о страдању читаве групе људи које су усташе убиле. Деда је ето именом наставио да живи кроз мене. А могло је и то да се не деси, јер је баба Смиља бежећи пред усташама по збеговима једном у очају и из страха од усташке каме хтела да се баци са трогодишњим сином, мојим оцем, у неку провалију. Моја тетка, тадашња седмогодишња девојчица је то видела, отела јој дете и почела да бежи. Набасала је на партизане који су растерали усташе и тако су сви остали живи.
Распадом СФРЈ прича се поновила у још горем облику. Један рођак је погинуо на ратишту, остала родбина је побијена. Баба Мика и стриц Никола су били пребачени на Косово и никада их нисмо нашли. Умрли су у неком кампу. Само смо се једном чули телефоном. То сам баш тешко поднео. Ми имамо имање у Лици, али тамо нико дуго није био. Остаје на мени да се то деси једног дана, када будем имао довољно енергије за то.
Чудна је и трагична прича о Србима и Хрватима. Ти луди Срби су се, ратујући за неког вековима, задесили у Лици, у центру Хрватске. Лика је јединствен крај искреног и поштеног народа, радног, вредног и упорног. А Хрвати, нажалост, изгледа никада нису схватили ко ми у ствари јесмо и шта смо. Увек сам имао позитивну расправу са Хрватима на тему зашто нас не воле, зашто су нас протеривали. Не бавим се политиком, али ми је невероватно да они нису препознали нешто позитивно у српском народу.
Опет, и играчи и ја смо најбољи пријатељи са хрватским тенисерима. Никола Пилић је мој саветник у Дејвис куп репрезентацији и уткао се у највеће успехе српског тениса. Слушам га и поштујем као мог оца, чије је иначе годиште. Чудна, врло чудна прича.

Да ли је у тенису могућа ексјугословенска лига, као у кошарци?
Подсетио бих да су три Дејвис куп полуфинала репрезентације Југославије (1988,1989. и 1991) директна линија успеха српског тениса данас. Да је реч о југословенској школи говори и то да су Хрвати пре нас освојили Дејвис куп. Нигде на свету не можете видети да су две мале земље у суседству направиле такав успех. Никола Пилић је најбољи Дејвис куп тренер са три титуле – Немци, Хрвати и Срби.
Лично мислим да би ексјугословенски спорт требало да се удружи. Ево кренули смо са Републиком Српском, коју рачунам за наш део. Имамо пуну подршку председника Додика у тој сарадњи. Са Македонцима, Китиновим и Јовановским, смо већ сарађивали, као и са Словенцима. Са Хрватима имамо баш добре односе. Требало би укључити и Црну Гору.
Али с друге стране, плашим се да ће проћи много времена док се то не деси. Пред меч са Хрватима у Сплиту пре две године, где смо били апсолутни фаворити, осећао се притисак ван спорта. На улазу у град нас је дочекао транспарент „Србе на врбе“. Полиција је то брзо склонила, али могли су да га склоне и да га не видимо или да спрече да се постави.
Део своје младости сам провео у Сплиту, лепом и отвореном граду. То се нажалост променило. Ту добру Хрватску не препознајем. Много је зла ушло у нову генерацију која се родила после рата. Невероватно ми је колико су контаминирани наопаким национализмом.

Оштро сте коментарисали некултурно понашање француске публике према Новаку на Ролан Гаросу прошле године у мечу са Федерером, као и кампању Матса Виландера на „Еуроспорту“ против Нолета.
Тачно је да сам отворено критиковао недопустиво понашање бивших шампиона према садашњем шампиону. На разним форумима уз мене је тада било 10 одсто људи, а 90 одсто против мене, и као тренера и као човека. Не разумем ту доследност у непознавању ствари и поводљивост за медијима који фабрикују туђе ставове. Поновићу да неприкосновени шампион као што је био Федерер чак пет година, не сме себи да дозволи да својим понашањем, гестовима и односом према Новаку и према публици, и својим изјавама после меча омаловажава играча који је број један. Ако је Француска симбол културе, онда би и спортска публика то требало да покаже, поготово према тренутно најбољем тенисеру света, иако им је Федерер љубимац. Осим тога амерички медији су поприлично напумпали Федерера, јер је он њихов манекен, фирме „Најк“ пре свега. Он њима доноси огроман новац, а ко доноси новац њихов је. Одлично говори енглески јер му је мајка из Јужне Африке и већина Американаца, пошто су необразовани, мисли да је и он Американац, да је негде из Алабаме. Чак је и Федерер у последње време због тога на своју „Вилсон“ торбу ставио заставу Швајцарске, да се зна одакле је. Укратко, његово одобравање понашања публике која је аплаудирала кад год би Новак погрешио је његово затамњење и доказ да светом спорта не владају поштени принципи.
А што се тиче Нолетове фантастичне серије победа, мене су као саучесника у српском тениском лудилу новинари Си-Ен-Ена и „Њујорк тајмса“ питали за објашњење шта се то дешава. Наше је објашњење било да смо због огромне количине уранијума из касетних бомби бачених на Југославију, као последице зрачења постали спортски мутанти. Шалу на страну, суштина приче је да никоме није одговарало да дођу неки Срби и постану прваци света, и да магнатима кваре посао и зараду. Они гледају да само велики успевају, да би шампион требало да буде Американац, Британац, Француз, Немац, играчи који представљају велике, богате државе. Њима чак ни Руси нису одговарали. Ми се у ту причу једноставно не уклапамо.
Виландерови коментари су били у ствари размишљање тржишта, оних који праве новац. Коме се ту забога исплати да неки Србин у било чему успе, чак и кад је стварно најбољи?!
То је део „пљувања“ Србије које сам гледао у Београду за време бомбардовања мог града преко Си-Ен-Ена, као што је део те приче и мало вредни филм ове, кажу, лепе глумице, која је по мени ружнија од било које Београђанке, Анђелине Џоли. Сад она као хоће да штити један мали народ од другог малог народа. Па што нас не штити од њеног великог народа, јер су они све ово закували. Поштеније је да каже: „Платили су ме, урадила сам посао“.
Све нам се ово у спорту дешавало, па и у политици, зато што нисмо имали јединствен став према ономе како нас гледа читав свет. Оно чиме је требало да се одбранимо, јесу победе у било којој области.

Данашњи тенис је спорт великих играча и још већег обрта новца. Где је ту и какво је место тренера?
То је тачно. АТП је капиталистичка организација која служи за угњетавање, као што сваки капитализам служи за угњетавање. Тако и тениски капитализам служи за искоришћавање играча, колико год то невероватно изгледало, и угњетавање поготово нас тренера који се бавимо играчима. Апсолутно немамо никакво социјално, здравствено осигурање, немамо њихове плате, нити њихове пензије. Значи, АТП је организација која тренерима не даје апсолутно ништа. О нама се брину играчи, они нас плаћају и ту је крај приче. АТП прави фантастичан новац. Грен слемови праве између 150 и 200 милиона долара! Говорим само о организацији онога што они зараде за само две недеље. С друге стране, колико новца доноси великим компанијама популарност тениса кроз продају рекета, патика и осталог. Зарада, односно промет „Најка“ за једну сезону је била шест милијарди долара!
Ми тренери сада покушавамо да направимо удружење тениских тренера професионалаца, где би остварили нека назови светска права и пред АТП-ем и WTF-ом, јер и посредно и непосредно правимо велики новац тим организацијама. WTF има у својој организацији сва четири грен слема, Дејвис куп и Фед куп. Ту се прави огроман новац. Тренери од тога немају ама баш ништа. После рада на АТП-у играчи добијају АТП пензију коју апсолутно заслужују, чак и више од тога. Тренери су опет, апсолутно непрепознати.
На малим турнирима, тренери су тек апсолутне нуле. Ако се нешто битно не промени у организовању рада АТП-а сви водећи играчи најављују штрајк, као и кошаркаши у НБА. Лично се надам да ћу се овог лета, после година живота у стану таште, уселити у свој стан – купљен на кредит.

После 25 година рада и искуства, од марта 2010. године водите своју школу тениса. Са свим успесима који иду уз Ваше име и презиме, Ви сте данас у Београду на Ади Циганлији, а не у Њујорку, на Менхетну. Зашто?
Једноставно сам одлучио да са супругом и децом живим у Србији, где је одувек тешко за живот и где криза траје од када  знам за себе. Могао сам да будем у Америци, у Европи, Кини, али нисам. Могао сам да правим огроман новац, али нисам. Зашто? Зато што има хиљаду разлога што је Србину лепше у Србији, а не негде другде. Мене су, сада у Нишу, после меча са Шведском, клинци и клинцезе из Основне школе „Свети Сава“ купили за сва времена. Репрезентација је била гост школе и две стотине њих је певало са нама чувену песму „На свету постоји једно царство, у њему царује другарство!“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ocito je da vlastodrscima nije stalo do Srbije.Sport je najveca investicija u Srbiji i umjesto da tu drzava ulaze napore,oni sec prave kao da sport i ne postoji u Srbiji.Svi sportisti Srbije koji su po svetu zaradili milione dolara,te pare donesu i ulazu u Srbiji.Izracunajte koliko je to para.Dokazano je da smo mi sami sebi najveci neprijatelj,a najbolji primer je DOS i Otpor,kojeg su slepci i glupani doveli na vlast 5 oktobra.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *