Случај Снежане Маловић: Између мита и правосудног испита

Пише Наташа Јовановић

Зашто Снежана Маловић крије чланове комисије пред којима је полагала правосудни испит?

Случај државних тајни у Србији већ одавно је постао тема за свеобухватну социолошку расправу о свеукупном стању у српском друштву
У савременој законодавној пракси јасно је зацртано да, осим стечене имовине државних функционера и њихових примања, јавност има право да зна и степен њиховог образовања. Још простије речено, медији, бирачи, порески обвезници и сви други заинтересовани, имају право да знају порекло дипломе високог државног функционера.
Али, за неке у Србији ово не важи, јер ти неки су припадници владајуће странке која подржава принцип „идеолошке европејске подобности“.
Зато не чуди што многи државни функционери крију као змија ноге начин на који су стекли своје образовање, пред ким су дипломирали, положили магистарске, докторске и правосудне испите. Многи да, али министарка правде не. Она се не труди да сакрије, она може једноставно да одбије да каже. Подаци о њеном правосудном испиту воде се као тајна.
Одговор Министарства правде из којег се види да се крију имена чланова Комисије пред којом је Снежана Маловић полагала правосудни испит отвара многа питања, и оно кључно: зашто?
Као објашњење разлога због којег се ови подаци крију редовном професору на Правном факултету у Крагујевцу Марку Павловићу послат је одговор Министарства у којем стоји да „обрада ових података није могућа јер физичка лица (чланови комисије) нису дала пристанак за обраду“. Зачудо свакo друго полагање правосудног испита отворено је за јавност јер је организатор у обавези да јавност обезбеди. На вратима кабинета Правног факултета у Београду где се правосудни испити одржавају, стоји обавештење: „Правосудни испит. Предмет: облигационо право, испитивач: проф. Слободан Перовић“.
А правила полагања правосудног испита старија су и од саме министарке. На ту, као и на чињеницу да су овакви испити увек јавни указује проф. др Ратко Марковић са Правног факултета у Београду.
„На Факултету ми као професори дужни смо да обезбедимо јавност испита и да се на тај начин и ми који испитујемо покажемо, али, разуме се, и да се види да је цео испит обављен у складу са законом и правилником о полагању. На тај начин када кандидат извуче питање и заврши излагање свако присутан може да оцени да ли је наставник био објективан или није. То исто важи за правосудни испит. У време када сам био члан комисије за полагање правосудног испита састав је био објављиван у ‘Службеном гласнику’. Када је Снежана Маловић полагала овај испит сигурно да је свако могао да дође, чује и види. Сада се то заборавило и накнадно је и њен испит постао тајна. Да се такав случај десио у било којој другој земљи он би наишао на жестоку осуду, то би био основ за покретање одговорности министра и стављање предлога за његово разрешење, посебно што је одлука о транспарентности полагања правосудних испита произашла из самог министарства. Друго, пропис о правосудном испиту нигде не каже да су чланови комисије тајна и да испит искључује јавност, тако да се цео испит може реконструисати у Министарству правде и то се по Шабићевом закону никоме не може ускратити. Одговор који је професор Павловић добио је неинтелигентан одговор и чуди ме да је неко испод тога могао да стави свој потпис и печат. Вероватно да се чланови обухваћени афером ‘Индекс’ плаше да се цела ствар не протегне и на правосудни испит“, каже Марковић.
Како се цела ствар око полагања правосудног испита одвија под покровитељством Министарства правде, а то је државни орган, при чему министар правде утврђује и програм правосудног испита, јасно је да за рад овог, као и других  државних органа важи начело јавности.

САЧУВАТИ ИМИЏ ИЛИ…
Потреба да се партијски имиџ у јавности не наруши неприкладним детаљима из биографије функционера није непопуларна ствар. Али урушавање структура једне државе и није ствар из домена популарности. То знају они који тврде да је борба за очување начела законитости  патриотски чин првог реда. Они су свесни да су странцима потребне корумпиране и у струци најниже котиране структуре, оне које се руководе начелом „Вежи коња где ти газда каже“.
Којим начелом се руководи повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић тешко је прозрети, али евидентан је његов допринос у спремању терена будућим европодобним купцима „искомпромитованих“ и ценовно убијених јавних предузећа.
Шабић је, наиме, на дојаву екипе „Инсајдера“ Пореској управи запретити новчаном казном и дао обећање да ће инсистирати на прекршајној одговорности. Уз то, он је поновио да је по Закону о тајности података службена тајна елиминисана.

Али то је тако када за његовим ауторитетом посегне медијска кућа која слови за полицајца евроунијатске политичке коректности. Но, када је реч о министарки правде Снежани Маловић повереник одуговлачи са рашчаравањем. Најпре је изостао одговор на захтев који је поднео Марко Павловић, а у вези са скривеним идентитетом чланова комисије пред којима је министарка правде полагала правосудни испит, а затим се истог дана када је „Печат“ покушао да ступи у контакт са њим повереник отиснуо на годишњи одмор. Неки циник би рекао: Шта може гола истина наспрам чари једне лажи? Али ова гола истина није само питање чаршијске психологије која одређује шта је важна информација, а шта није. Она је израз борбе за начело законитости која је потврда патриотског чина првог реда.
Али није само професор Павловић остао ускраћен за овај одговор, већ је министарка правде на последњем скупштинском заседању одбила да одговори на исто посланичко питање и тако бар покуша да положи рачун пореским обвезницама. Она је, наиме, обећала да ће спремити имена чланова комисије код којих је полагала правосудни испит и да ће их првом приликом дати јавности на увид. Не одмах, додуше. Да ли је могуће да је министарка рођена 1976. године толико дементна да се не сећа имена чланова комисије пред којима је полагала правосудни испит или једној српској министарки правде и нису ствар престижа имена колега пред којима је полагала правосудни и који су је увели у тајне правничког заната? Истовремено оваквим ставом Маловићева је показала степен однарођености извршне власти према законодавној, заборављајући да су Срби давно пре данашњих евроунијатских процеса схватили да је суштина парламентаризма и народне суверености садржана у Пашићевој изреци: „Народ је извор и утока све власти“.
Да податак о томе пред којом комисијом је министарка полагала правосудни испит не може бити тајна сматра и Драгана Бољевић, председник Друштва судија Србије.
„Апсолутно сам уверена. То је нецивилизацијска ствар да министарки правде пада на памет да тако нешто прогласи тајном. Отворено се питам да ли је та комисија Министарства правде била редовна комисија која је иначе испитивала у том периоду правосудни испит, или,тек, ад хок комисија. Ако је била ад хок, онда свима нама постављам питање зашто је за министарку прављена посебна комисија“.
Шта је позадина прикривања чињеница из професионалне биографије наше министарке правде, у којој мери су испитивачи код којих је полагала били квалификовани за област Управног и Уставног права, те шта говори чињеница да су сви чланови и оптужени у афери „Индекс“?

СУМЊИВИ ДУХОВИ ИЗ БАТИЋЕВОГ КАБИНЕТА
Иако Снежана Маловић није желела да обелодани чланове комисије пред којом је полагала правосудни испит, нити да открије мотиве прикривања, то је урадио Предраг Стојановић, оптужен у афери „Индекс“, некадашњи партијски друг, потпредседник ДХСС-а, трећу годину заредом декан на Правном факултету у Крагујевцу. Иако је докторирао  на Финансијама великих градова, на правосудном испиту Стојановић је Маловићеву испитивао Управно право, чиме не доводи, како каже за „Печат“ питање своје квалификованости. „Јесам квалификован, али то нека остане између нас“, убедљив је декан Правног факултета.
Оно, истина, упућује заинтересоване и сумњичаве да то и провере код оног који га је именовао у ту комисију, бившег министра правде, кога, како каже, можемо наћи на обреновачком гробљу(!)
„Ако отворите ту тему видећете да сам у праву.“
На наше питање да ли се подаци о члановима комисије пред којима је Маловићева полагала правосудни испит воде као службена тајна, будући (како стоји у одговору Министарства правде, чији документ је у поседу редакције) да су то тражили сами чланови, Стојановић нехајно одговара: „Можда се нешто променило. Сада је 2012. година. Ја сам у тој комисији био пре 10 година, а за то време може дете да вам порасте и још мало да пође у средњу школу“ (аутор текста шокиран!?).
О својим професионалним заслугама, наводи Стојановић, најбоље сведочи писмо захвалности које је добио од, како каже, „оног чувеног заборављеног министра правде Зорана Стојковића“, што је најбоље сведочанство да прича о афери „Индекс“ коју је наводно покренуо Стојковић.
(У афери „Индекс“ Стојановић је оптужен, између осталог, и за примање мита у износу од 600 евра и то, опет, од прикривеног иследника Томислава Спасића. Ниједанпут се није појавио на суђењу, јер му уважавају уверења о здравственој неспособности да присуствује, док је истовремено радно способан да деканује).
„Причу су покренули Коштуница и Драган Јочић и њихове подгузне муве. У афери ‘Индекс’ оптужено је 88 особа и сама оптужница је за смејање. Ово је кинески процес и најбољи одговор како је рађен преткривични поступак дала би Јочићева полиција“ (кафански и неприлични епитети с којима је декан Правног факултета у Крагујевцу описао свој однос према два висока функционера ДСС-а позната су редакцији и забележена су на аудио траци).
Други испитивач на Маловићкином полагању правосудног испита је, како каже Марко Павловић, њен кум, Срђан Ђорђевић (члан СПО-а, па ДХСС-а), бивши судија Уставног суда у време акције „Сабља“.
„Квалификација коју је имао за Комисију за полагање правосудног испита била је доцентура на Политичким системима на Правном факултету у Косовској Митровици, и докторат ‘Теорија и пракса суверености јужнословенских народа 19. и 20. века’ (одбрањен у Бањалуци). Дакле, Срђан Ђорђевић није био квалификован да испитује Уставно право, а Снежана Маловић је код њега на правосудном испиту положила баш Уставно право.“
(Срђан Ђорђевић је оптужен, између осталог, за примање мита у износу од 1.400 евра и то од прикривеног иследника Томислава Спасића).
Најзад, трећи члан комисије, која је вероватно питала свој предмет Међународно приватно право, била је Милена Петровић. Она је, тврди Павловић, у афери „Индекс“, између осталог, оптужена за примање мита у износу од 1.000 евра од Радмиле Јовановић-Цанић, шефа затвора у Забели, која је већ три пута признала куповину испита.
„Подаци о примљеном миту су из оптужнице коју сам добио од Вишег суда у Смедереву званичним путем као податак од јавног значаја. Очигледно Виши суд у Смедереву , зна чињеницу која би требало да буде ноторна, али није, да је судски поступак јаван, пе је и оптужница јавна. Дакле, код министарке постоји, благо речено, сукоб интереса. Она штити своје професоре пред којима је полагала правосудни испит, а једног још и као кума. Тако, штитећи ‘индексовце’, она узгред штити и свој сумњиви правосудни испит.“

ИЗ ВУКЧЕВИЋЕВЕ ПРИПРЕМНЕ СОБЕ
Проф. др Ратко Марковић наводи да афера „Индекс“ увек намеће као паралелу сличан случај који се десио у Хрватској, а који је решен за неколико месеци.
„Очигледно је да се цела ствар код нас намерно одуговлачи. Да ли неко из врха то кочи или је оних који су на тај начин стекли диплому већи број и на таквим су местима да могу да опструирају целу ствар, односно судски процес, то не могу са сигурношћу да тврдим. Али могу да кажем да је веома неуобичајено да судска истрага још није утврдила да ли су оптужени то радили и да то онима који су обухваћени оптужницом нимало не смета, чак је дужина процеса делом и последица понашања њихове одбране која је разним смицалицама тражила изузеће судија, тужилаца, пролонгирала процес. И сама ЕУ је спомињала тај случај када су критиковали судство код нас. А њима би требало да буде у интересу да ако су чисти да се та ствар приведе крају што пре и да они могу без икакве љаге да наставе свој посао да раде. Сигурно да и студенти сада на испитима код таквих професора могу да кажу: Па да наравно да сам пао када нисам имао новца да платим.“
Снежана Маловић ће због тога, сматра професор Павловић, остати запамћена као јединствен министар правде, не због пола и година, него као министар правде који је историји монтираних судских процеса дао допринос једним великим монтираним антипроцесом.
„Наиме, од оријенталних деспотија до модерног времена историја је пуна монтираних судских процеса који су за резултат имали осуђујућу пресуду. Међутим, судски процес у афери ‘Индекс’, који је монтирала министарка Маловић, има за циљ да до пресуде уопште не дође. Зато, овај судски процес је више антипроцес, него процес. Министарка Маловић у бројним интервјуима никада није поменула аферу ‘Индекс’, а биће запамћена по монтирању судског процеса – антипроцеса у овој афери. Судски антипроцес у афери ‘Индекс’ министарка Маловић је пре свега монтирала тако што је искористила реформу правосуђа да измени неподобне тужиоце у процесу, а да подобног судећег судију услови тиме да судеће дане сведе на десетак дана у целој години (што је флагрантно кршење законске норме о хитности поступка).“
Затим, монтажа „Индекс“ антипроцеса, објашњава проф. Павловић, састоји се и у томе што је он без правног основа остао мамутски. Поступак у афери „Индекс“није по логици доказа, како то налаже Закон о кривичном поступку, раздвојен на више поступака, него је остављено да се одједанпут суди групи од преко 80 оптужених.
„Треба имати у виду и то да је са Управом оптуженим наставницима дата у руке и Архива Факултета, без обзира на то што међу њима има и оних који су оптужени за фалсификовање службене исправе. Најзад, монтирање антипроцеса има и тај елеменат да се неким оптуженима  уопште не суди.“
„Индексовци“ су се бахато разметали својим утицајем на крагујевачко судство, што се види по одбијању тужбе коју су поднели проф. др Марко Павловић и мр Зоран Чворовић за објављивање Одговора на универзитетски нимало прилично Саопштење декана Правног Факултета Предрага Стојановића. Међутим, ових дана је једна пресуда показала да крагујевачко судство није цело изашло из „индексовског“ шињела. Један судија је у првом степену донео позитивну пресуду у чувеном спору Зорана Чворовића против Правног факултета.
Вратимо се опет нашој министарки правде. Одисеја ове жене почиње пре њеног министровања и припрема је за њега. Маловићева је, како наводи наш извор, била изабрана за заменика тужиоца у Четвртом општинском суду крајем децембра 2003. године у време када се знало да тадашња влада одлази и када је требало да јој се нађе место. То место својој шефици кабинета обезбедиће одлазећи министар правде  Батић, захваљујући Закону о високом савету правосуђа по којем тужиоце и председнике судова бира тело за питање судске управе. Одредбе закона у том погледу је Уставни суд прогласио неуставним, али је то тело изабрало будућу министарку крајем децембра 2003. године за заменика тужиоца у Четвртом општинском тужилаштву. Како овде није топло примљена, Маловићева се нашла на танком леду и тек одједном се у њеној биографији појављује решење из фебруара месеца 2004. године, за мање од два месеца, по којем се министарка распоређује са места заменика Другог општинског тужиоца, дакле не више Четвртог на којем није изабрана, на место секретара у Тужилаштву за ратне злочине. Када сте изабрани за заменика тужиоца то је исто као када сте изабрани за судију, а када вас ставе на место секретара то је као да сте пали са коња на магарца. Занимљиво је како је она успела за свега неколико месеци да прође пут од заменика у Четвртом тужилаштву до заменика у Другом, и онда дође на место секретара Тужилаштва за ратне злочине. Коначно да ли Маловићева, само један од водећих кадрова у српском правосуђу, која за свој успех може да захвали белосветским елитама задуженим за прављење тзв. „српске историјске кривице“, кадровима који су својим радом у провереној структури Вукчевићевог тужилаштва утрли пут новим српским јаничарима? Чини се да су ови детаљи из њене биографије и њена антисрпска улога били одлучујући за њено напредовање Снежане Маловић. Данас, по мишљењу већине образованих правника, ова особа која има у најмању руку сумњиве професионалне квалификације и која је без икаквог правничког искуства одлучује о томе како ће изгледати српско правосуђе, не водећи нимало рачуна о последицама и  цени својих правосудних експеримената. Њој одговара свака цена коју сигматизовани Срби наводно морају да плате на путу европских интеграција. Њена каријера је озбиљна колико и оптужбе против генерала Младића и доктора Караџића у Хашком казамату.