Почетна / Свет / Лукашенков кинески зид

Лукашенков кинески зид

Пише Богдан Ђуровић

Белоруски председник понудио је Кини трговинску сарадњу, ударајући директно по интересима Москве, која верује да ће привредни капацитети ове стратешки важне земље да буду уступљени управо Пекингу

 

Баћка је намерио да ослонац, уместо у Москви, потражи у Пекингу

Односи две најближе савезнице, Русије и Белорусије, после једногодишњег периода релативног отопљавања и приближавања, поново ступају на клизаве стазе неповерења и једностраних потеза. Бар када је реч о Белорусији и њеном несмењивом председнику Александру Лукашенку, који је на тој функцији непрекидно већ 17 година. Желећи по сваку цену да се дистанцира од загрљаја руског руководства, истог оног које га је за све ове године донирало са најмање 50 милијарди долара у замену за његове „савезничке услуге“, белоруски Баћка тражи нове партнере на свим континентима. Један од тих партнера јесте Пекинг, што у Кремљу изазива, у најмању руку, озбиљно подозрење…

„КИНЕСКИ ЗИД“ ПРЕМА РУСИЈИ
Током читаве протекле године Лукашенко се декларативно изјашњавао за најтешњу интеграцију са Русијом и Казахстаном. Москва добро зна да је Лукашенко, и такав какав је, у овом тренутку ипак најбоља гаранција очувања савезничких односа, а он ту чињеницу вешто користи учвршћујући своју власт и потискујући (углавном) прозападну опозицију. Са друге стране, осећање сигурности од „обојене револуције“ отвара за њега нове перспективе да још више слаби своју политичку зависност од Кремља. Ако је претходних година највише флертовао са Вашингтоном и Бриселом, што је изазивало оспице државном руководству у Москви, али не и претерано озбиљну зебњу да би тај неприродни брак могао да успе, нема сумње да је најновији Лукашенков наум изградње „кинеског зида“ према Русији знатно деликатнији проблем. Јер, све указује да је Баћка намерио да ослонац, уместо у Москви, потражи у Пекингу.

[restrictedarea]

Као одговор на прошлогодишњу Лукашенкову јавно изражену спремност да унапреди односе са источним суседом, из Москве су уследиле бројне позитивне реакције. Период захлађења почео је још 2008. и 2009, када је Лукашенко одбио да призна независност Абхазије и Јужне Осетије, после августовског рата између Русије и Грузије. Штавише, изгледало је да Баћка стаје на страну грузијског председника Михаила Сакашвилија, а западни емисари све чешће су почели да навраћају у Минск. Криза у међудржавним односима, праћена руским гасним и „млечним“ санкцијама, кулминирала је у 2010, када је Русија одбила да директно подржи Лукашенка као председничког кандидата, упркос његовој покајничкој посети Москви само десетак дана уочи избора. Истина, чињеницу да је примљен у Кремљу на највишем нивоу, Баћка је успео да капитализује и рутински овери још један мандат.
Прошла година била је обележена позитивним импулсима, укључујући и потписивање међудржавних споразума о стварању Јединственог економског простора (ЈЕП), који је почео да функционише од 1. јануара 2012, као и додељивање Белорусији, у јуну, кредита од 3,5 милијарди долара из фондова Евроазијске економске сарадње (Евразес) које директно пуни и контролише Москва. Таква подршка и те како је значила Минску у условима девалвације белоруске рубље од готово 300 одсто према долару у протеклој години. Запело је, међутим, око нафте. Дуго је Баћка своје „економско чудо“ пумпао јефтиним енергентима из Русије. Годишње је Белорусија увозила око 20 милиона тона сирове нафте практично по унутрашњим руским ценама, чиме је остваривао енормну добит. Јер, само око шест милиона тона користио је за потребе своје земље, а остатак је прерађивао у модернизованим белоруским рафинеријама, производећи гориво европског квалитета по ниским ценама, које је обилато продавао задовољним купцима из Европе, пунећи до врха девизну касу.
После одбијања да призна отцепљене грузијске покрајине, Москва му је јасно указала да је таквим шемама дошао крај, као и да не рачуна више на дотадашњу кредитну подршку. После извесног времена чекања да Лукашенко промени став, Москва је заоштрила услове снабдевања нафтом – по дотираним ценама Белорусија је добијала само шест милиона тона колике су унутрашње потребе, а за све преко тога Минск је морао да плати тржишну цену. Исто тако, даље издавање кредита Москва је условила приватизацијом белоруског машинског комплекса, односно уласком руског капитала у ову стратешку привредну грану. Једино у снабдевању природним гасом Лукашенко и даље користи привилеговане „интеграционе попусте“.
Оставши без извора „лаких“ девиза, белоруски дефицит платног биланса са иностранством поскочио је на 15 одсто бруто друштвеног производа. Белорусија половину свог увоза, махом енергената, подмирује из Русије, где пласира скоро половину свог извоза. С обзиром на то да Москва на тај начин у својим рукама држи две кључне полуге Лукашенкове економије – цену за енергенте и пропусност тржишта за његову робу – хировитост белоруског лидера често доводи до тога да лидери у Кремљу ове механизме и користе.
Међутим, Лукашенко је одлучио да по сваку цену узврати Москви. У интервјуу који је 19. јануара дао кинеским медијима, белоруски лидер је нагласио: „Ми смо веома захвални што кинеско руководство брине о нама“. Он упозорава недобронамерне да не покушавају да дестабилизују Кину. „Милијарда и по људи мирно живи и Кина се развија. Не дао Бог да се дестабилизује ситуација у Кини. Биће лоше свима: и Американцима, и Јапанцима, и Русима, и у Европи и у Америци“, упозорио је Лукашенко. Остаће за сада недоречено зашто је Лукашенко и Русе стрпао у исти кош са Американцима.

„КИНЕСКА ЧЕТВРТ“ У МИНСКУ
И не само то. Лукашенко је одмах отишао и корак даље и понудио Кинезима услове трговинске сарадње који могу директно да ударе по интересима Русије. „Кина не треба да се плаши ЈЕП-а. Да, конкуренција је била и биће, али разумни људи ће наћи компромис. Кина је веома покретљива на том плану, веома је агресивна у пласману своје робе. Сада овде важе јединствена правила: ако дођете у Белорусију – сматрајте да сте дошли у Казахстан, сматрајте да сте дошли у Русију“, директно је обећао Лукашенко да ће својим рукама отворити врата кинеској роби на тржиште Русије, односно ЈЕП-а, са 170 милиона становника. То је вест која изазива веома озбиљну забринутост у Москви.
Продубљавање Лукашенкових веза са Пекингом ишло је паралелно са кварењем његових односа са Москвом. У интервјуу Баћка је нагласио да је Минск издржао у пролеће 2011. године захваљујући кинеској помоћи, када је против њега организован „комбиновани валутно-енергетски удар“ западних банака и руских структура. Другим речима, он је поново жртва завере без сопствене кривице, јер су, како тврди, руски олигарси планирали да у условима економске кризе приватизују белоруску машинску индустрију.
Али, Лукашенку је очито дражи кинески капитал. Трговински промет између Кине и Белорусије скоро је утростручен у последњих пет година и у 2010. години досегао је 2,5 милијарди долара. Руси са узнемиреношћу посматрају како кинески утицај све више јача у овој за Москву стратешки важној земљи, отворено се пропагира „кинески модел“ развоја Белорусије. Кинеске компаније су покренуле амбициозне грађевинске пројекте, укључујући и „кинеску четврт“ у Минску, за шта су власти доделиле бесплатно земљиште. У Белорусији већ студира неколико хиљада младих Кинеза, а прошле године отворен је у престоници већ други „Институт Конфучије“.
Кинези су већ званично најавили крупне инвестиције у Белорусији у наредном периоду, због чега у Русији верују да ће белоруски привредни капацитети да буду уступљени управо Пекингу, а не Москви. О томе сведочи и септембарска посета белоруског министра привреде Николаја Снопкова Пекингу и уговор који је тамо потписао са Кинеском националном машинском корпорацијом „Синомаш“. Јасно је да Пекинг не даје Лукашенку кредите на лепе очи, јер је један од услова да новац буде коришћен за куповину кинеске робе. Чак је пре нешто више од годину дана и премијер Сергеј Сикорски критиковао такве услове, док са друге стране Пекинг блокира увоз белоруске стратешке робе, попут вештачког ђубрива, све док Минск не снизи цену до минимума.
По свему судећи, Баћкини страхови да ће руски олигарси доћи и покуповати сву привреду, земљу претворити у „Белоруску област РФ“, а да ће њега изоловати и убрзо одстранити са власти – велика су препрека нормалном развоју братских односа две државе. Он верује да ће му бити лакше да контролише кинески капитал, који, наводно, нема никакве политичке аспирације.
Међутим, и њему би морало да буде јасно да Белорусија без Русије не може да опстане као независна држава. И да ће уколико опет окрене леђа Москви морати да заборави на „затезање шрафова“ уз помоћ КГБ-а, којем толико радо прибегава. Лукашенкова лична власт највише зависи од односа са источним суседом и постављање „кинеских зидова“ према Москви додатно ће наштетити њему самом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *