Почетна / Друштво / Анатомија невиности тужиоца Терзића

Анатомија невиности тужиоца Терзића

Пише Никола Врзић

Ако се у случају Радета Терзића, бившег београдског окружног тужиоца, крију тајне дилова начињених 5. октобра 2000, стварних узрока побуне „црвених беретки“ из новембра 2001, као и тајне веза које су шефови земунске банде убица и нарко-дилера имали са тадашњим политичким врхом Србије, значи ли то да смо сада, пошто је Терзић ослобођен одговорности, још даље од њиховог разоткривања?

 

И са оне стране своје смрти, Душан Спасојевић и Миле Луковић Кум не допуштају да се разоткрије завера у коју су још пре 12 година увукли читаву државу. Некадашњи београдски окружни тужилац Раде Терзић, наиме, крајем прошле године пред судом у Смедереву проглашен је невиним у процесу који се против њега водио због злоупотребе службеног положаја, оптужбе да је крајем 2001. године утицао да из затвора буду ослобођени Душан Спасојевић, Миле Луковић Кум и њихови пајтоси из земунског криминалног клана. Што ће рећи, ваљда, да су они тада сами себе пустили из затвора; те да нико није одговоран због тога што су ови Земунци, годину и по дана касније, 12. марта 2003, уместо да седе у ћелији с букагијама на рукама, доспели у прилику да организују убиство премијера Зорана Ђинђића.
Но наравно да није тако. Документација до које је, поводом „случаја Терзић“, дошао „Печат“, показује да доказа одговорности бившег тужиоца за ослобађање Земунаца несумњиво има; показује и да случај превазилази самог Терзића јер открива стварне мотиве побуне ЈСО (средином новембра 2001), а осветљава и везе које је криминални клан из Земуна имао у врху тадашње власти. Везе чији корени сежу до 5. октобра 2000. године и дилова склопљених уочи тог дана.
У мају 2001. године држава је Душана Спасојевића и његове Земунце имала у шаци. У београдском Централном затвору, у који су испоручени из Француске. Чинило се да је то почетак краја банде недодирљивих. Али онда су, један по један, пуштени из притвора, а процес против њих запао је у клиничку смрт. Да ли би премијер Србије Зоран Ђинђић остао жив да су ствари тада пошле другачијим током? Несумњиво, под условом да је тачно званично објашњење његовог убиства, из правоснажне судске пресуде, које каже да су за атентат на премијера одговорни искључиво Земунци и њихови савезници из Јединице за специјалне операције.
Прича отпочиње отмицом Мирослава Мишковића, власника „Делта холдинга“. Отет је 9. априла 2001. године; пуштен је следећег дана, пошто је плаћен откуп од седам милиона немачких марака. Душан Спасојевић, Миле Луковић Кум, браћа Симовић и Владимир Будала Милисављевић 17. априла лете за Француску. Ухапшени су у Паризу 30. априла, Београду изручени 3. маја због сумње да су умешани у отмицу Мишковића. Притвор им је одређен због фалсификованих пасоша с којима су отпутовали у Француску; фалсификовани су пасоши, заправо, били само формални разлог за њихово задржавање у притвору, док се не прикупе докази и подигне оптужница за отмице Мишковића и осталих.
Управа криминалистичке полиције СУП-а Београд 24. маја 2001. године (већ три недеље пошто су изручени из Француске) Окружном јавном тужилаштву Радета Терзића подноси кривичну пријаву против Спасојевића, Луковића, Милисављевића, браће Симовић и Славка Стевановића Шумског. Пријаву МУП подноси због три кривична дела: злочиначког удруживања, отмице и изнуде. Најозбиљнија је, јасно, прва тачка – злочиначко удруживање – што је заправо тадашња правна формулација за организовани криминал. Тиме је, дакле, ударено у срж проблема који су представљали Спасојевић и његова компанија.
Ту долази до првог чудног обрта Тужилаштва: занемарују и злочиначко удруживање и изнуду, и задржавају се на отмици. А полицијска кривична пријава најубедљивија је баш у делу који се односи на прву и најтежу тачку, злочиначко удруживање којим су стекли имовину од, како је наведено, преко 20 милиона немачких марака, иако „нико од пријављених није у радном односу, нити поседује приватну фирму и стални извор прихода“. На страницама и страницама полицијске пријаве набројане су десетине и стотине кривичних пријава које су дотад подношене против Спасојевића и његове банде, фотографије луксузних кућа и спискови аутомобила да илуструју имовинску корист коју су прибавили Земунци без дана радног стажа… Врло је занимљив и наставак пријаве, у којем се говори да су Спасојевић и остали отишли у Француску „са намером да се баве (…) трговином наркотицима где је Спасојевић имао уходану везу за пребацивање из Колумбије у Европу веће количине кокаина (око једне тоне), од чега би група имала зараду око 25.000.000 ДМ“. Ухапшени су, стоји даље, када су из Француске покушали да отпутују у Колумбију.

[restrictedarea]

Занимљивије и убедљивије од свега је пет службених белешки о информативним разговорима са Спасојевићем и његовим колегама. Ово, буквално, спада у рубрику „веровали или не“ – сви до једног признали су да су шверцери дроге и да је Душан Спасојевић шеф групе! Другим речима, сами су потврдили кључни навод полицијске пријаве; о злочиначком удруживању које су тужиоци одлучили да занемаре. Уосталом, ево цитата: „У информативном разговору Спасојевић Душан (…) је изјавио да из Југославије у Француску фалсификованим пасошима нису отишли да би се склонили од кривичног гоњења већ да је требало да отпутују за Колумбију како би учествовали у пребацивању веће количине опојне дроге кокаин (преко једне тоне) намењене за европско тржиште и да је хапшењем у Француској њима ускраћена зарада око преко 25.000.000 ДМ. Категорично је изјавио да се трговином наркотицима не бави на подручју СРЈ већ искључиво по Европи и да то сматра добрим делом за државу јер дрога се не појављује на нашем тржишту, а новац зарађен на овај начин улази у нашу земљу и инвестира се у разне објекте од чега и сама држава има користи“. Миле Луковић: „… за Француску (је) отпутовао (…) како би помогао свом куму Спасојевић Душану око наплате неких дугова и да из Колумбије пребаце већу количину опојне дроге кокаин намењену за европско тржиште и на тај начин зараде око 25.000.000 ДМ“. Најзад, и Владимир Милисављевић и оба брата Симовића наводе скоро истоветно: „Требало је да Спасојевић Душан организује пребацивање веће количине (кокаина), а да је он требало да му помаже у томе и да им је пропала велика зарада“.
Е ове су изјаве/признања тужиоци одлучили да занемаре, а са таквим њиховим ставом скоро да смо и добро прошли, па им из буџета тада нисмо надокнађивали изгубљену зараду.
У склопу кривичне пријаве, рекосмо, полиција Земунце  терети и за отмице (укупно шест, међу којима је и Мишковићева), изнуде и тешку крађу. Предмет – само онај за отмице, који по слову закона спада у нижу надлежност општинског суда – доспева у тадашње Четврто општинско тужилаштво. Искази које су полицији дали поступајући тужиоци, а пре свих Биљана Радовановић, тадашњи Четврти општински јавни тужилац, и Миољуб Виторовић, њен заменик, сведоче о континуираним покушајима њиховог надређеног, окружног тужиоца Радета Терзића, да издејствује да Спасојевић и остали буду ослобођени из притвора. Радовановићева и Виторовић су, додајмо, при овим својим исказима остали и пред судом у Смедереву, где се водио поступак у којем је, у име народа, на крају одлучено да Раде Терзић није крив што су Спасојевић и остали изашли из затвора.
Миољуб Виторовић: „Знам да је то било почетком јуна када је уследила прва интервенција Окружног тужиоца. Наиме, код мене у канцеларију је ушла Биљана Радовановић и изненађено казала да је зове Окружни тужилац да сиђе на паркинг. После краћег времена се вратила и казала да од ње тражи да наше Тужилаштво стави предлог за укидање притвора, уз образложење да Спасојевић и други нису извршили кривична дела отмице (у вези чега је било познато да треба тек да уследи подношење кривичне пријаве) и то због тога што би Спасојевић на слободи разоткрио праве извршиоце (…) Дана 26.6.2001. године поводом новог предлога браниоца окривљеног Спасојевића за укидање притвора и полагање јемства од 250.000 ДМ (…) попунио сам и потписао службену белешку (…) с мишљењем да предлог треба одбити. Неколико минута затим телефоном ме је позвала Биљана Радовановић говорећи да се налази на Колегијуму код Окружног јавног тужиоца, да јој је Окружни јавни тужилац наредио да се сагласи са предлогом браниоца за укидање притвора и полагање јемства (…) Касније сам (…) сазнао да је Окружни јавни тужилац (…) предложио да се жалба окривљеног Спасојевића уважи, те да се првостепено решење преиначи и прихвати понуђено јемство. Дакле, Окружно тужилаштво је било доследно у томе да се окривљени Спасојевић пусти на слободу“.
Притисцима нису били изложени само тужиоци. „Тражено је од мене да пустим Спасојевића из притвора“, испричао је полицији 4. јула 2007. године некадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић, препричавајући поруке које му је из затвора слао Душан Спасојевић. „Преносилац тих порука је био господин Чедомир Јовановић (…) Сматрам да је он у овој ситуацији био обичан курир, који је ту своју улогу обављао у сагласности са премијером и министром правде јер су и они, а и ја као министар полиције, имали у интересу да се овај случај реши на адекватан начин. Треба имати у виду да је у јавности око овог случаја (…) вођена огромна медијска хајка против министра и полиције са оптужбом да су ухапсили невине људе (…) Пратећи оперативним мерама осумњичена лица, видели смо да су ту хајку на полицију организовали Љубиша Буха Чуме и Милорад Луковић Легија. Ради тога су контактирали и многа лица укључујући и господу Владимира Бебу Поповића, Чедомира Јовановића и Окружног тужиоца Радета Терзића. О тим разговорима постоје транскрипти у Министарству унутрашњих послова.“
У МУП-у, додајмо, постоји и службена белешка Управе за борбу против организованог криминала, састављена у време „Сабље“ (22. априла 2003), која набраја укупно 11 посета Чедомира Јовановића ЦЗ-у од 2. јуна до 27. септембра 2001. године. У десет од тих 11 посета он се срео са Душаном Спасојевићем, а последњи, једанаести пут, са Милетом Кумом Луковићем. Посете су се одвијале углавном у вечерњим сатима.
Део загонетке разоткрила су и два сведока сарадника, покојни Зоран Вукојевић Вук и Дејан Миленковић Багзи. Вук, 19. марта 2003, полицији говори: „Велики проблем Буха Љубиши је био како да кривична пријава полиције не оде у Окружни суд већ да предмет задржи Четврти општински суд у Београду. Око тога је помогао Раде Терзић преко Чеде Јовановића, али се спомињао и други човек коме ‘Сведок’ не зна име“. Месец дана касније, 21. априла 2003, у просторијама УБПОК-а Вукојевић је детаљнији: „Чеда Јовановић је преко свога пријатеља Радета Терзића лобирао да се Душан Спасојевић пусти, а заједно са Душаном Спасојевићем и Кум Миле Луковић. По пуштању из затвора Душана Спасојевића, Јовановић је (…) интензивно долазио код Душана Спасојевића у друштву са својом девојком (два пута), а у више наврата је долазио у друштву са Чуметом“. Д. М. Багзи је под заклетвом овако сведочио у Специјалном суду: „Ти контакти су почели да бивају све ближи између Чеде и покојног Душана Спасојевића и када је била отмица Мишковића, Мирослава Мишковића, тада је сервирана прича Чедомиру Јовановићу да он то може да заврши, да покојни Душан нема ништа са тиме. Ја сам носио касете наводно отмице тих отмичара који су отели Мишковића. Буха Љубиша ми је рекао да однесем то Беби Поповићу горе у ‘Спектри’ код њега у фирми, да му однесем да виде који су то отмичари и да су ови што су ухапшени, да је то грешка, да су то људи од Караџића, од Младића, да помажу хашког бегунца, да они немају везе са њиме, да Чеда заврши то и Чеда је стварно и помогао што се тога тиче. Помогао је јер је он био сигуран да Душан нема везе са тиме, са том отмицом“.
Сам Мирослав Мишковић је, подсећамо, у отвореном писму у новембру 2007. године јавно оптужио Чедомира Јовановића за везу с његовим отмичарима: „Онда нисам веровао тадашњем министру полиције кад ми се заклињао да моје отмичаре у затвору често посећује Чедомир Јовановић. Одбио сам Михајловићево – показало се пророчко – предсказање да ће отмичари, уз помоћ Јовановића, ускоро изаћи на слободу. На мој ужас, то се догодило“.
Спасојевићу је притвор укинут 7. септембра 2001. године. Тужилац Виторовић тврди да је то учињено зато што за отмицу против вође Земунског клана није било доказа, а да је предмет за изнуде (у којем је било доказа) неоправдано задржан у Окружном тужилаштву све до 25. септембра, пробијајући успут све законске рокове: „Због чега је Окружно тужилаштво држало толико овај предмет, мени није познато. Сумњам да је исто учињено, како би се омогућило укидање притвора против Спасојевића (…) Повлачењем списа истраге Окружног суда почетком јула месеца 2001. године, пре него што је пријава за отмице поднета, и затим њиховим скривањем избегло се јединствено вођење поступка пред Општинским судом до момента док се против Спасојевића не укине притвор“.
По изласку из притвора, где су његови пајтоси остали, Спасојевић издаје саопштење за јавност у којем „онима којима сам у догађајима од 5. октобра спасао живот“ прети да ће „ускоро саопштити све чињенице и околности које су ми познате“. Спасојевић своју претњу не испуњава, не проговара о ономе што зна, али зато, 9. новембра 2001, избија побуна „црвених беретки“ Милорада Улемека Легије. „Случај Терзић“ открива њене праве узроке; открива да су побуну – не би ли извукли преостале „Французе“ (Спасојевићеве пајтосе) из затвора – организовали Љубиша Буха Чуме, Милорад Улемек Легија, Душан Спасојевић „и остала лица са којима су они тада комуницирали“, како је полицији рекао Душан Михајловић, додајући да се такав закључак стиче из „транскрипата разговора које је полиција добила оперативним мерама“.
Тужилац Миољуб Виторовић, као и његов колега Мирослав Влајић (задужен за поступак против Милорада Улемека Легије због инцидента у клубу „Ступица“), говоре о мотивима побуне и улози њиховог шефа Радета Терзића у намиривању побуњеника. Виторовић: „На дан када су црвене беретке блокирале аутопут код Центра „Сава“ Окружни јавни тужилац је око 7,30-8 часова дошао у просторије Четвртог ОЈТ и тражио од тужиоца и мене да преостала четворица окривљених буду пуштени из притвора, и то речима: ‘Французи данас морају напоље’, а ја сам питао ‘Како’, Терзић је казао ‘повуци предмет’. А ја сам га питао ‘Шта то значи повуци предмет кад тог термина нема у ЗКП-у’. Одговорио је ‘Не знам како, али они морају напоље, јер је то први захтев ових на аутопуту’ (мислећи на црвене беретке). Тврдио је да ови окривљени нису извршили отмице, већ неки Босанци (…) У сред те тајанствености сам га прекинуо и рекао му да га ништа не разумемо, да нам као Окружни јавни тужилац изда обавезно упутство писменим путем (…) а он је бесно устао, изашао из просторије, говорећи да ћемо упутство добити у току дана. Међутим, тек 15. 11. 2001. године, путем курира, Окружни јавни тужилац је доставио обавезно упутство (…) које је заведено у Четвртом ОЈТ (…) а које гласи: ‘1. Да се Четврти општински јавни тужилац сагласи са предлогом браниоца за укидање притвора само у односу на окривљеног Луковић Милета. 2. Да Јавни тужилац по предузетој радњи усмено обавести Окружног јавног тужиоца’“.
Тужилац Влајић, задужен за „Ступицу“: „Дана 13.11.2001. године подигао сам оптужницу против Луковић Милорада (Легије) (…) После неколико дана сећам се да сам видео у медијима да се дешава побуна ЈСО-а (…) Тада ме је позвао Окружни тужилац Раде Терзић и (…) захтевао да хитно повучем предмет, јер то захтевају ‘виши државни интереси’. (…) После извесног времена, не сећам се тачно колико, Окружни тужилац Раде Терзић је наложио да се одустане од кривичног гоњења Луковића…“
Остало је историја. Неколико месеци после побуне  –  за коју су, дакле, знали да је организована зарад неколико убица и нарко-дилера  –  читав се државни врх окупио на концерту поводом „дана ЈСО“ у Кули; годину дана касније убијен је премијер, убијени су потом и Душан Спасојевић и Миле Луковић. Остали смо ускраћени за обећану Спасојевићеву причу о петооктобарским договорима и околностима под којима је 2001. године пуштен из ЦЗ-а; мртва уста не говоре. И као да су вође земунског криминалног клана својим ћутањем показале Радету Терзићу шта му је најбоље чинити. За своје ћутање, зато што није открио своје налогодавце и инспираторе у догађајима из 2001, Раде Терзић је на крају награђен новогодишњим поклоном. Ослобађајућом пресудом смедеревских судија.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Хиљаде страница је написано о земунцима, поготову после страљања Кума и Шиптара у Мељаку.Али ретко, готово нико не помиње ЧЕДУ; ЧЕДИЦУ или МАЛОГ, како су Јовановића звали његови земунски пајтоси.Па зар их Чедица није посећивао у апсу и зар он није помогао њихово пуштање и затвора.Невероватно је колико је тај човек заштичен.Нико ни да га помене, ни њега ни Бебу?! Па зар је могуће да је толико моћан због странаца који стоје иза њега.Како медији могу “ да испирају уста са Коштуницом“ кад им се то прохте а Чедицу ни да помену.Постоје у МУП-у разговори Шиптара, Легије и Чеде, објавњени су и опет нич?!




    0



    0
  2. Bez neke mocne, strane sile ne bi moglo nista da se uradi, cak ni onaj spisak 2 sata posle atentata. zato nema odgovora,




    0



    0
  3. NEMA NEVINIH KOD DOSOVSKIH PREVRATNIKA,ČEKAMO SUD PRAVDE I
    ISTINE POSLE IZBORA .




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *