Anatomija nevinosti tužioca Terzića

Piše Nikola Vrzić

Ako se u slučaju Radeta Terzića, bivšeg beogradskog okružnog tužioca, kriju tajne dilova načinjenih 5. oktobra 2000, stvarnih uzroka pobune „crvenih beretki“ iz novembra 2001, kao i tajne veza koje su šefovi zemunske bande ubica i narko-dilera imali sa tadašnjim političkim vrhom Srbije, znači li to da smo sada, pošto je Terzić oslobođen odgovornosti, još dalje od njihovog razotkrivanja?

 

I sa one strane svoje smrti, Dušan Spasojević i Mile Luković Kum ne dopuštaju da se razotkrije zavera u koju su još pre 12 godina uvukli čitavu državu. Nekadašnji beogradski okružni tužilac Rade Terzić, naime, krajem prošle godine pred sudom u Smederevu proglašen je nevinim u procesu koji se protiv njega vodio zbog zloupotrebe službenog položaja, optužbe da je krajem 2001. godine uticao da iz zatvora budu oslobođeni Dušan Spasojević, Mile Luković Kum i njihovi pajtosi iz zemunskog kriminalnog klana. Što će reći, valjda, da su oni tada sami sebe pustili iz zatvora; te da niko nije odgovoran zbog toga što su ovi Zemunci, godinu i po dana kasnije, 12. marta 2003, umesto da sede u ćeliji s bukagijama na rukama, dospeli u priliku da organizuju ubistvo premijera Zorana Đinđića.
No naravno da nije tako. Dokumentacija do koje je, povodom „slučaja Terzić“, došao „Pečat“, pokazuje da dokaza odgovornosti bivšeg tužioca za oslobađanje Zemunaca nesumnjivo ima; pokazuje i da slučaj prevazilazi samog Terzića jer otkriva stvarne motive pobune JSO (sredinom novembra 2001), a osvetljava i veze koje je kriminalni klan iz Zemuna imao u vrhu tadašnje vlasti. Veze čiji koreni sežu do 5. oktobra 2000. godine i dilova sklopljenih uoči tog dana.
U maju 2001. godine država je Dušana Spasojevića i njegove Zemunce imala u šaci. U beogradskom Centralnom zatvoru, u koji su isporučeni iz Francuske. Činilo se da je to početak kraja bande nedodirljivih. Ali onda su, jedan po jedan, pušteni iz pritvora, a proces protiv njih zapao je u kliničku smrt. Da li bi premijer Srbije Zoran Đinđić ostao živ da su stvari tada pošle drugačijim tokom? Nesumnjivo, pod uslovom da je tačno zvanično objašnjenje njegovog ubistva, iz pravosnažne sudske presude, koje kaže da su za atentat na premijera odgovorni isključivo Zemunci i njihovi saveznici iz Jedinice za specijalne operacije.
Priča otpočinje otmicom Miroslava Miškovića, vlasnika „Delta holdinga“. Otet je 9. aprila 2001. godine; pušten je sledećeg dana, pošto je plaćen otkup od sedam miliona nemačkih maraka. Dušan Spasojević, Mile Luković Kum, braća Simović i Vladimir Budala Milisavljević 17. aprila lete za Francusku. Uhapšeni su u Parizu 30. aprila, Beogradu izručeni 3. maja zbog sumnje da su umešani u otmicu Miškovića. Pritvor im je određen zbog falsifikovanih pasoša s kojima su otputovali u Francusku; falsifikovani su pasoši, zapravo, bili samo formalni razlog za njihovo zadržavanje u pritvoru, dok se ne prikupe dokazi i podigne optužnica za otmice Miškovića i ostalih.
Uprava kriminalističke policije SUP-a Beograd 24. maja 2001. godine (već tri nedelje pošto su izručeni iz Francuske) Okružnom javnom tužilaštvu Radeta Terzića podnosi krivičnu prijavu protiv Spasojevića, Lukovića, Milisavljevića, braće Simović i Slavka Stevanovića Šumskog. Prijavu MUP podnosi zbog tri krivična dela: zločinačkog udruživanja, otmice i iznude. Najozbiljnija je, jasno, prva tačka – zločinačko udruživanje – što je zapravo tadašnja pravna formulacija za organizovani kriminal. Time je, dakle, udareno u srž problema koji su predstavljali Spasojević i njegova kompanija.
Tu dolazi do prvog čudnog obrta Tužilaštva: zanemaruju i zločinačko udruživanje i iznudu, i zadržavaju se na otmici. A policijska krivična prijava najubedljivija je baš u delu koji se odnosi na prvu i najtežu tačku, zločinačko udruživanje kojim su stekli imovinu od, kako je navedeno, preko 20 miliona nemačkih maraka, iako „niko od prijavljenih nije u radnom odnosu, niti poseduje privatnu firmu i stalni izvor prihoda“. Na stranicama i stranicama policijske prijave nabrojane su desetine i stotine krivičnih prijava koje su dotad podnošene protiv Spasojevića i njegove bande, fotografije luksuznih kuća i spiskovi automobila da ilustruju imovinsku korist koju su pribavili Zemunci bez dana radnog staža… Vrlo je zanimljiv i nastavak prijave, u kojem se govori da su Spasojević i ostali otišli u Francusku „sa namerom da se bave (…) trgovinom narkoticima gde je Spasojević imao uhodanu vezu za prebacivanje iz Kolumbije u Evropu veće količine kokaina (oko jedne tone), od čega bi grupa imala zaradu oko 25.000.000 DM“. Uhapšeni su, stoji dalje, kada su iz Francuske pokušali da otputuju u Kolumbiju.

[restrictedarea]

Zanimljivije i ubedljivije od svega je pet službenih beleški o informativnim razgovorima sa Spasojevićem i njegovim kolegama. Ovo, bukvalno, spada u rubriku „verovali ili ne“ – svi do jednog priznali su da su šverceri droge i da je Dušan Spasojević šef grupe! Drugim rečima, sami su potvrdili ključni navod policijske prijave; o zločinačkom udruživanju koje su tužioci odlučili da zanemare. Uostalom, evo citata: „U informativnom razgovoru Spasojević Dušan (…) je izjavio da iz Jugoslavije u Francusku falsifikovanim pasošima nisu otišli da bi se sklonili od krivičnog gonjenja već da je trebalo da otputuju za Kolumbiju kako bi učestvovali u prebacivanju veće količine opojne droge kokain (preko jedne tone) namenjene za evropsko tržište i da je hapšenjem u Francuskoj njima uskraćena zarada oko preko 25.000.000 DM. Kategorično je izjavio da se trgovinom narkoticima ne bavi na području SRJ već isključivo po Evropi i da to smatra dobrim delom za državu jer droga se ne pojavljuje na našem tržištu, a novac zarađen na ovaj način ulazi u našu zemlju i investira se u razne objekte od čega i sama država ima koristi“. Mile Luković: „… za Francusku (je) otputovao (…) kako bi pomogao svom kumu Spasojević Dušanu oko naplate nekih dugova i da iz Kolumbije prebace veću količinu opojne droge kokain namenjenu za evropsko tržište i na taj način zarade oko 25.000.000 DM“. Najzad, i Vladimir Milisavljević i oba brata Simovića navode skoro istovetno: „Trebalo je da Spasojević Dušan organizuje prebacivanje veće količine (kokaina), a da je on trebalo da mu pomaže u tome i da im je propala velika zarada“.
E ove su izjave/priznanja tužioci odlučili da zanemare, a sa takvim njihovim stavom skoro da smo i dobro prošli, pa im iz budžeta tada nismo nadoknađivali izgubljenu zaradu.
U sklopu krivične prijave, rekosmo, policija Zemunce  tereti i za otmice (ukupno šest, među kojima je i Miškovićeva), iznude i tešku krađu. Predmet – samo onaj za otmice, koji po slovu zakona spada u nižu nadležnost opštinskog suda – dospeva u tadašnje Četvrto opštinsko tužilaštvo. Iskazi koje su policiji dali postupajući tužioci, a pre svih Biljana Radovanović, tadašnji Četvrti opštinski javni tužilac, i Mioljub Vitorović, njen zamenik, svedoče o kontinuiranim pokušajima njihovog nadređenog, okružnog tužioca Radeta Terzića, da izdejstvuje da Spasojević i ostali budu oslobođeni iz pritvora. Radovanovićeva i Vitorović su, dodajmo, pri ovim svojim iskazima ostali i pred sudom u Smederevu, gde se vodio postupak u kojem je, u ime naroda, na kraju odlučeno da Rade Terzić nije kriv što su Spasojević i ostali izašli iz zatvora.
Mioljub Vitorović: „Znam da je to bilo početkom juna kada je usledila prva intervencija Okružnog tužioca. Naime, kod mene u kancelariju je ušla Biljana Radovanović i iznenađeno kazala da je zove Okružni tužilac da siđe na parking. Posle kraćeg vremena se vratila i kazala da od nje traži da naše Tužilaštvo stavi predlog za ukidanje pritvora, uz obrazloženje da Spasojević i drugi nisu izvršili krivična dela otmice (u vezi čega je bilo poznato da treba tek da usledi podnošenje krivične prijave) i to zbog toga što bi Spasojević na slobodi razotkrio prave izvršioce (…) Dana 26.6.2001. godine povodom novog predloga branioca okrivljenog Spasojevića za ukidanje pritvora i polaganje jemstva od 250.000 DM (…) popunio sam i potpisao službenu belešku (…) s mišljenjem da predlog treba odbiti. Nekoliko minuta zatim telefonom me je pozvala Biljana Radovanović govoreći da se nalazi na Kolegijumu kod Okružnog javnog tužioca, da joj je Okružni javni tužilac naredio da se saglasi sa predlogom branioca za ukidanje pritvora i polaganje jemstva (…) Kasnije sam (…) saznao da je Okružni javni tužilac (…) predložio da se žalba okrivljenog Spasojevića uvaži, te da se prvostepeno rešenje preinači i prihvati ponuđeno jemstvo. Dakle, Okružno tužilaštvo je bilo dosledno u tome da se okrivljeni Spasojević pusti na slobodu“.
Pritiscima nisu bili izloženi samo tužioci. „Traženo je od mene da pustim Spasojevića iz pritvora“, ispričao je policiji 4. jula 2007. godine nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, prepričavajući poruke koje mu je iz zatvora slao Dušan Spasojević. „Prenosilac tih poruka je bio gospodin Čedomir Jovanović (…) Smatram da je on u ovoj situaciji bio običan kurir, koji je tu svoju ulogu obavljao u saglasnosti sa premijerom i ministrom pravde jer su i oni, a i ja kao ministar policije, imali u interesu da se ovaj slučaj reši na adekvatan način. Treba imati u vidu da je u javnosti oko ovog slučaja (…) vođena ogromna medijska hajka protiv ministra i policije sa optužbom da su uhapsili nevine ljude (…) Prateći operativnim merama osumnjičena lica, videli smo da su tu hajku na policiju organizovali Ljubiša Buha Čume i Milorad Luković Legija. Radi toga su kontaktirali i mnoga lica uključujući i gospodu Vladimira Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića i Okružnog tužioca Radeta Terzića. O tim razgovorima postoje transkripti u Ministarstvu unutrašnjih poslova.“
U MUP-u, dodajmo, postoji i službena beleška Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, sastavljena u vreme „Sablje“ (22. aprila 2003), koja nabraja ukupno 11 poseta Čedomira Jovanovića CZ-u od 2. juna do 27. septembra 2001. godine. U deset od tih 11 poseta on se sreo sa Dušanom Spasojevićem, a poslednji, jedanaesti put, sa Miletom Kumom Lukovićem. Posete su se odvijale uglavnom u večernjim satima.
Deo zagonetke razotkrila su i dva svedoka saradnika, pokojni Zoran Vukojević Vuk i Dejan Milenković Bagzi. Vuk, 19. marta 2003, policiji govori: „Veliki problem Buha Ljubiši je bio kako da krivična prijava policije ne ode u Okružni sud već da predmet zadrži Četvrti opštinski sud u Beogradu. Oko toga je pomogao Rade Terzić preko Čede Jovanovića, ali se spominjao i drugi čovek kome ‘Svedok’ ne zna ime“. Mesec dana kasnije, 21. aprila 2003, u prostorijama UBPOK-a Vukojević je detaljniji: „Čeda Jovanović je preko svoga prijatelja Radeta Terzića lobirao da se Dušan Spasojević pusti, a zajedno sa Dušanom Spasojevićem i Kum Mile Luković. Po puštanju iz zatvora Dušana Spasojevića, Jovanović je (…) intenzivno dolazio kod Dušana Spasojevića u društvu sa svojom devojkom (dva puta), a u više navrata je dolazio u društvu sa Čumetom“. D. M. Bagzi je pod zakletvom ovako svedočio u Specijalnom sudu: „Ti kontakti su počeli da bivaju sve bliži između Čede i pokojnog Dušana Spasojevića i kada je bila otmica Miškovića, Miroslava Miškovića, tada je servirana priča Čedomiru Jovanoviću da on to može da završi, da pokojni Dušan nema ništa sa time. Ja sam nosio kasete navodno otmice tih otmičara koji su oteli Miškovića. Buha Ljubiša mi je rekao da odnesem to Bebi Popoviću gore u ‘Spektri’ kod njega u firmi, da mu odnesem da vide koji su to otmičari i da su ovi što su uhapšeni, da je to greška, da su to ljudi od Karadžića, od Mladića, da pomažu haškog begunca, da oni nemaju veze sa njime, da Čeda završi to i Čeda je stvarno i pomogao što se toga tiče. Pomogao je jer je on bio siguran da Dušan nema veze sa time, sa tom otmicom“.
Sam Miroslav Mišković je, podsećamo, u otvorenom pismu u novembru 2007. godine javno optužio Čedomira Jovanovića za vezu s njegovim otmičarima: „Onda nisam verovao tadašnjem ministru policije kad mi se zaklinjao da moje otmičare u zatvoru često posećuje Čedomir Jovanović. Odbio sam Mihajlovićevo – pokazalo se proročko – predskazanje da će otmičari, uz pomoć Jovanovića, uskoro izaći na slobodu. Na moj užas, to se dogodilo“.
Spasojeviću je pritvor ukinut 7. septembra 2001. godine. Tužilac Vitorović tvrdi da je to učinjeno zato što za otmicu protiv vođe Zemunskog klana nije bilo dokaza, a da je predmet za iznude (u kojem je bilo dokaza) neopravdano zadržan u Okružnom tužilaštvu sve do 25. septembra, probijajući usput sve zakonske rokove: „Zbog čega je Okružno tužilaštvo držalo toliko ovaj predmet, meni nije poznato. Sumnjam da je isto učinjeno, kako bi se omogućilo ukidanje pritvora protiv Spasojevića (…) Povlačenjem spisa istrage Okružnog suda početkom jula meseca 2001. godine, pre nego što je prijava za otmice podneta, i zatim njihovim skrivanjem izbeglo se jedinstveno vođenje postupka pred Opštinskim sudom do momenta dok se protiv Spasojevića ne ukine pritvor“.
Po izlasku iz pritvora, gde su njegovi pajtosi ostali, Spasojević izdaje saopštenje za javnost u kojem „onima kojima sam u događajima od 5. oktobra spasao život“ preti da će „uskoro saopštiti sve činjenice i okolnosti koje su mi poznate“. Spasojević svoju pretnju ne ispunjava, ne progovara o onome što zna, ali zato, 9. novembra 2001, izbija pobuna „crvenih beretki“ Milorada Ulemeka Legije. „Slučaj Terzić“ otkriva njene prave uzroke; otkriva da su pobunu – ne bi li izvukli preostale „Francuze“ (Spasojevićeve pajtose) iz zatvora – organizovali Ljubiša Buha Čume, Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević „i ostala lica sa kojima su oni tada komunicirali“, kako je policiji rekao Dušan Mihajlović, dodajući da se takav zaključak stiče iz „transkripata razgovora koje je policija dobila operativnim merama“.
Tužilac Mioljub Vitorović, kao i njegov kolega Miroslav Vlajić (zadužen za postupak protiv Milorada Ulemeka Legije zbog incidenta u klubu „Stupica“), govore o motivima pobune i ulozi njihovog šefa Radeta Terzića u namirivanju pobunjenika. Vitorović: „Na dan kada su crvene beretke blokirale autoput kod Centra „Sava“ Okružni javni tužilac je oko 7,30-8 časova došao u prostorije Četvrtog OJT i tražio od tužioca i mene da preostala četvorica okrivljenih budu pušteni iz pritvora, i to rečima: ‘Francuzi danas moraju napolje’, a ja sam pitao ‘Kako’, Terzić je kazao ‘povuci predmet’. A ja sam ga pitao ‘Šta to znači povuci predmet kad tog termina nema u ZKP-u’. Odgovorio je ‘Ne znam kako, ali oni moraju napolje, jer je to prvi zahtev ovih na autoputu’ (misleći na crvene beretke). Tvrdio je da ovi okrivljeni nisu izvršili otmice, već neki Bosanci (…) U sred te tajanstvenosti sam ga prekinuo i rekao mu da ga ništa ne razumemo, da nam kao Okružni javni tužilac izda obavezno uputstvo pismenim putem (…) a on je besno ustao, izašao iz prostorije, govoreći da ćemo uputstvo dobiti u toku dana. Međutim, tek 15. 11. 2001. godine, putem kurira, Okružni javni tužilac je dostavio obavezno uputstvo (…) koje je zavedeno u Četvrtom OJT (…) a koje glasi: ‘1. Da se Četvrti opštinski javni tužilac saglasi sa predlogom branioca za ukidanje pritvora samo u odnosu na okrivljenog Luković Mileta. 2. Da Javni tužilac po preduzetoj radnji usmeno obavesti Okružnog javnog tužioca’“.
Tužilac Vlajić, zadužen za „Stupicu“: „Dana 13.11.2001. godine podigao sam optužnicu protiv Luković Milorada (Legije) (…) Posle nekoliko dana sećam se da sam video u medijima da se dešava pobuna JSO-a (…) Tada me je pozvao Okružni tužilac Rade Terzić i (…) zahtevao da hitno povučem predmet, jer to zahtevaju ‘viši državni interesi’. (…) Posle izvesnog vremena, ne sećam se tačno koliko, Okružni tužilac Rade Terzić je naložio da se odustane od krivičnog gonjenja Lukovića…“
Ostalo je istorija. Nekoliko meseci posle pobune  –  za koju su, dakle, znali da je organizovana zarad nekoliko ubica i narko-dilera  –  čitav se državni vrh okupio na koncertu povodom „dana JSO“ u Kuli; godinu dana kasnije ubijen je premijer, ubijeni su potom i Dušan Spasojević i Mile Luković. Ostali smo uskraćeni za obećanu Spasojevićevu priču o petooktobarskim dogovorima i okolnostima pod kojima je 2001. godine pušten iz CZ-a; mrtva usta ne govore. I kao da su vođe zemunskog kriminalnog klana svojim ćutanjem pokazale Radetu Terziću šta mu je najbolje činiti. Za svoje ćutanje, zato što nije otkrio svoje nalogodavce i inspiratore u događajima iz 2001, Rade Terzić je na kraju nagrađen novogodišnjim poklonom. Oslobađajućom presudom smederevskih sudija.

[/restrictedarea]