Мило Ломпар: Српска култура у мрежи самопорицања

Пише Зоран Аврамовић

У најновијој књизи Ломпар утврђује чињенице о једном делу српске интелектуалне елите која у различитим историјско-политичким облицима (југословенство, Краљевина СХС, социјализам), али једнака по идејном садржају, напушта српску културну политику и приклања се другој, пре свих хрватској

Шта је омогућило појаву духа самопорицања у српској нацији и доминантној културној политици током 20. века која је такав дух изнедрила и одржавала? У трагању за одговором на ово питање Мило Ломпар је написао књигу, значењски слојевиту, али са јасном идејом да осветли странпутице на којима се кретала српска културна свест. У пет тематских делова („Светионик у тами“, „Јасперс и идеологизована кривица“, „Титоизам и хрватска културна политика“, „Затворена отвореност“ и „Српско становиште“) утврђује чињенице о једном делу српске интелектуалне елите која у различитим историјско-политичким облицима (југословенство, Краљевина СХС, социјализам), али једнака по идејном садржају, напушта српску културну политику и приклања се другој, пре свих хрватској. У садејству југословенства и комунизма, а посебно титоизма, расцветаће се српски дух самопорицања. Антисрпски и несрпски облици културне политике продиру у српску јавну свест, без видног напора да се српско становиште одбрани од несрпских насртаја. А туђа, пре свега хрватска настојања да се преузме део српске културне традиције, да се култура сведе на оно што је србијанско (од Београда до Врања), да се стваралачко искуство наше нације сузи, има дубоке корене у прошлости.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО И ХРВАТСКА КУЛТУРНА ПОЛИТИКА
Али, где је извор духа о којем је реч? У идеологији југословенства и државној пракси, а потом у идеологији титоистичког комунизма и државном поретку социјалистичке Југославије. Дух самопорицања, дух којим се национални културни идентитет одбацује и усмерава у нови самонегирајући, усидрен је у идеологији југословенства и титоистичком комунизму. Био је то, у крајњој линији, дух потчињавања, а не слободе.
Појављивање  југословенске свести у култури српске нације Мило Ломпар разматра из једног посебног сазнајног угла, који нико до сада у српској науци није поставио као предмет свог истраживања. О идеји и идеологији југословенства написане су бројне књиге, али нисмо имали у нашим библиотекама ону која се бави  југословенством као маском хрватске културне политике иза које се крило продирање у српску културну свест и институције. Југословенство се, изричит је Ломпар, поступно претвара у националну компоненту хрватске политике (стр. 165) тако што ради на стварању хрватске државе, труди се да неутрализује српски фактор и напокон да успостави идеолошку доминацију те идеологије.
Овакво наступање хрватске културне политике имало је припрему у западним гледиштима о односима Срба и Хрвата. Тако, Ситон Вотсон без околишења тврди 1925. године, да су Хрвати нација западне културе, а Срби источне (стр. 166 -169). Други (Науман) су додали да су Срби реметилачки народ. Посебну аналитичку пажњу Ломпар посвећује реконструкцији хрватске културне политике, модалитетима  продора у српску културну свест и институције, поунутрашњивању те културе, као и   обнови постјугословенске хрватске политике у српској култури.
За хрватску културну политику југословенство је превасходно било средство за остваривање националне еманципације, а за српску културну политику југословенство је увек било циљ којем су били подређени сви елементи самоостварења. „Срби су настојали да нестану у југословенству, док су Хрвати настајали кроз Југославију“ (стр. 433).
Историјско искуство југословенске државе после 1945. године показало је да са успостављањем титоистичке владавине хрватска културна политика добија крила, док се српска, у једном већем делу, подвргава духу самопорицања. Јер, титоизам је био спрега једног система институција монопартизма и вишедеценијског начина мишљења. Титоизам је образац слабљења српства. Али, док су хрватски политички и културни актери извлачили корист из таквог идеолошког устројства, српски су показали висок степен спремности да разграђују националну свест и идентитет. Српски комунисти Мирко Тепавац и Латинка Перовић су парадигматични примери за стратегију порицања српског становишта у титоистичком југословенству. Као по некој невидљивој команди, српски комунисти су сваку манифестацију националне културе спремно осуђивали, у својим медијима и свом правосуђу, као национализам. Ломпар подсећа на речи ондашњег секретара ЦК СК Србије, из 1971. године, када је хрватски маспокрет био у залету, да  је „српски национализам најопаснији“ и наводи примере осуде српских писаца у Исламу Грчком 1971. године од стране хрватских и српских комуниста, али и политичку подршку рушењу Његошеве капеле на Ловћену.

СРБИЈАНСКА КУЛТУРА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну