Марко Кешељ: Није важно против које силе се борите, већ коју светињу браните!

Разговарао Угљеша Мрдић

Један од најбољих српских кошаркаша Марко Кешељ у интервјуу за празнични број „Печата“ говори о својој љубави према отаџбини, спорту, судбини младих у Србији, својим успесима и плановима, Марадони, Кастру и Чавезу, и највећим светињама…

 

У овој тешкој години за Србију и њене грађане, једна од светлих тачака су српски спортисти који својим примерима често показују како се треба борити за своју земљу.
„Србија је међу најбољима у Европи и свету. Браво за наше златне момке. Срби на крову света!“ Ово су најчешће реченице које су одзвањале српским електронским и писаним медијима.
За то нису заслужни политичари, већ наши најуспешнији спортисти. Година 2011. је била година великог успеха, њу је обележио најбољи тенисер света Новак Ђоковић, проглашен за најбољег спортисту на планети. Њему су уз раме српски одбојкаши и одбојкашице, прваци Европе. Ту су и наши златни ватерполисти. Не треба заборавити ни велике успехе наших стрелаца, пливача, џудиста, каратиста и рвача у овој години.
Ипак медији неретко заборављају наше велике кошаркашке асове, који су нас ранијих година често обрадовали. Од њих нација увек очекује златну медаљу. Навикли смо, вишеструки смо прваци света и Европе у кошарци. Али, ако се наши кошаркаши врате без медаље неоправдано су изложени разним критикама и медијском блаћењу. Треба и даље да верујемо, као и увек до сада у наше златне кошаркаше.
Милош Теодосић, Ненад Крстић, Марко Кешељ, Душко Савановић, Новица Величковић и други сјајни кошаркаши Србије су доказали како се бране боје наше државе. Сви ти кошаркаши својим поступцима и изван кошаркашког терена шаљу поруке младима у Србији. Показују шта им значи Србија. Један од оних чија нам је слика стално пред очима како држи раширене руке са подигнута три прста је Марко Кешељ. Велики родољуб, патриота, спортиста, одличан кошаркаш, а има тек 23 године.
Још су стари филозофи Аристотел и Платон говорили „у здравом телу, здрав дух“, а нови филозофи говоре супротно. Али зато су ту наши спортисти да врате наду нацији и праве вредности. Ипак је спорт нешто најчистије и најправедније у нашем друштву. У спорту је, уосталом као и на кошаркашком терену, борба равноправна. Ту најбољи побеђује. Наравно, изузимамо прошлогодишњу крађу на Светском првенству у Турској, када је нашим кошаркашима одузето учешће у финалу са САД-ом после меча са Турцима.
У интервјуу датом „Печату“, сасвим оправдано Марко Кешељ није желео да говори о политици,  учешћу политичара у спорту и одлукама државног врха о свим битним питањима. Разлог је један – игра кошарку за целу Србију и не жели да га припадници неке од странака сортирају у било коју опцију. Његова странка је Република Србија. Косово и Метохија му је у срцу и ту поруку шаље целом свету. Увек је уз отаџбину, где се год у свету налазио.

Како се осећате као један од кошаркашких миљеника нације последњих година?
Не доживљавам себе тако, мислим да миљеници нације треба да буду шампиони, а до тада и ја, као и други гледаћемо неке претходне генерације, које су и даље миљеници нације. Велики пут треба да се пређе до тог епитета.

Својом игром у репрезентацији, а нарочито на прошлогодишњем Светском првенству и ове године на Европском првенству заблистали сте у пуном сјају. У протекле две године Ваша каријера, како клупска, тако и репрезентативна, иде убрзано узлазном путањом. Колико је рада и труда било потребно да би успели у каријери?
Имао сам среће да свој квалитет докажем на Светском првенству, то је била велика позорница на којој су се мени многе коцкице поклопиле. После тога дошао је и уговор са Олимпијакосом, наступи у Евролиги и моја каријера је кренула набоље. Мислим да поред рада, и труда, и одрицања, неки пут је једноставно потребна срећа да би се неке ствари у каријери одиграле онако како ми желимо.

Ваша изјава пред прошлогодишњи меч са Турском: „Није важно против које силе се борите, већ коју светињу браните!“ изазвала је одушевљење српских навијача.

[restrictedarea]

Та изјава је дата у околностима у којима смо тада били, чекала нас је полуфинална утакмица против домаћина Турске у Истанбулу, пред више од 15.000 њихових навијача, и сетио сам се цитата из филма, како би упоредио нашу ситуацију.

Колико вам је значио позив да заиграте за наш национални тим и да ли је то остварење вашег дечачког сна?
Позив ми је веома много значио. У том тренутку нисам имао блиставу сезону у Црвеној звезди и многи су сумњали у оправданост позива који сам добио. На срећу доказао сам да ми је место у том тренутку било у репрезентацији. Дечачки сан сваког спортисте је да брани боје и носи дрес своје земље, али мој дечачки сан још увек није остварен у потпуности, а нека остане тајна шта је то, рећи ћу вам када се буде остварио.

Колико вам се живот променио откако ваша каријера иде узлазном путањом?
У смислу начина мог живота, ништа се значајно није променило.  Сматрам да сам и даље стари Марко Кешељ са врлинама и манама. Имам исте обавезе. Тежим ка истим циљевима и у том смислу мој живот се није много променио. Е сад, што ме можда мало више људи зна или сам популарнији, искрено не поклањам много пажње томе.

Да ли као нација често заборављамо успехе наших спортиста, а дуже памтимо неуспехе?
У Србији важи изрека „сваког чуда три дана доста“. Србија је навикла на успехе наших спортиста. Много радости су нам доносили тенисери, ватерполисти, одбојкаши, кошаркаши, и на основу тих успеха расположење иде од еуфорије до трагедије. Једноставно, мислим да код нас нема средине.

После лошег резултата на Европском првенству многи су кренули да критикују нашу кошаркашку репрезентацију. Да ли смемо да губимо веру у нови успех наше репрезентације?
Критике сигурно јесмо заслужили. Наша велика жеља је била Олимпијада у Лондону, нажалост нисмо остварили тај циљ. Мислим само да у критикама не треба бити превише оштар. Неке околности су једноставно биле такве да је било тешко избећи неуспех. Ту пре свега мислим на повреде пре и за време првенства, а сада да не би причали шта би било кад би било, требало би да гледамо у будућност. Имамо јако квалитетне играче, одличну генерацију, и сигуран сам да ће успех доћи.

Како гледате на нападе појединих политичара и аналитичара на репрезентацију? Какво је Ваше мишљење о јавним личностима који су уз најбоље спортисте само када остваре велики светски и европски успех, а када треба да се помогне сви вас заборављају?
Не бих волео да коментаришем ово питање превише. Нисам ни политичар, нити аналитичар. Неке ствари за своју земљу радим из љубави, а не из интереса.

Како се осећате када носите дрес са државним грбом?
Осећање је другачији од сваког наступа за клуб. У том дресу престају све поделе, нема клупских, политичких, статусних подела. Једноставно сви играју и навијају само за Србију.

Честитали сте рођендан светској фудбалској легенди Дијегу Арманду Марадони. Да ли га познајете и да ли Вам је жеља да се сретнете са Фиделом Кастром и Угом Чавезом?
Да, то је била једна шала на мом „Твитер“ профилу, коју су поједини медији код нас пренели. Марадона је фудбалска легенда и човек чији су ставови мени јако занимљиви. Нажалост, не познајем га лично, као ни Фидела Кастра и Уга Чавеза, па сад ако ме баш питате кафица и необавезан разговор у том друштву сигурно звучи примамљиво.

Колико Вам недостаје Србија? Да ли сте се навикли на живот у Грчкој?
Начин живота у Грчкој доста је сличан нашем, тако да ако већ мора иностранство мислим да је најбоље да то буде Грчка, а и релативно је близу Србије, па долазак пријатеља и породице не представља проблем. Међутим, пословица свуда поћи, али кући доћи, важи и код мене.

Како је данас живети у Грчкој, земљи у којој у медијима читамо да је у великој економској кризи?
Криза се сигурно осећа у свим сферама живота у Грчкој. У спорту се осећа по смањењу буџета и пада квалитета у грчкој кошарци. Доста клубова има финансијских проблема, чак је једна екипа иступила из лиге. Из разговора са пријатељима који су Грци сазнајем да се осећа криза и у другим сферама живота.

Шта за Вас у кратким цртама представља држава Србија?
Представља моју отаџбину, земљу на коју сам поносан, земљу чија историја треба да служи за пример поносног и храброг народа. Представља све лепе и ружне моменте које смо преживели и увек носимо са собом. Једноставно волим своју земљу и свој народ са свим врлинама и манама које поседујемо.

Која је Ваша порука за најмлађе становнике Србије који тек почињу да се баве спортом?
Треба прво нешто искрено да желе. Којим год спортом одлуче да се баве требало би да знају да рецепт за успех не постоји. Много труда, рада и одрицања је потребно уложити, ако буду на том путу имали и мало среће сигуран сам да ће до  успеха доћи. Ипак само бављење спортом представља посебан дар и привилегију. За мене све успомене, дружења и путовања која сам имао у спорту сама по себи изгледају као посебан поклон од Бога.

Треба ли наше друштво више да улаже у спорт и његову промоцију како би се омладина извела на прави пут, а одвојила од дроге и улице?
Мислим да су то две различите ствари, које не треба мешати. Пре свих породица је та која децу треба да одвоји од дроге и улице, а после тога зависно од талента, да дете усмери на неке лепше ствари. То је можда спорт, можда уметност, можда нешто треће, а сигурно да и едукација деце у школама и помоћ детету у проналажењу тог талента може да буде јако значајна.

Често путујете и имате пријатеље широм света. Какво је њихово мишљење о Србији?
Мислим да људи углавном нису упознати са историјом и дешавањима у Србији. Генерално људи са којима се срећем су из света спорта и њихово мишљење је везано за ту област. Сви знају ко је Новак Ђоковић, знају да имамо јако талентоване и успешне спортисте, а остале ствари о нашој земљи слушају од нас. Али они који су боравили код нас у земљи, имају само комплименте и речи хвале. Још нисам чуо некога да се пожалио на гостопримство, нашу културу, храну и лепоту наших девојака.

Који су Ваши даљи планови, како у кошаркашком смислу, тако и после завршетка Ваше каријере, која ће надамо се потрајати што дуже и бити још успешнија?
Кажу, планирај будућност да ти се Бог смеје. Тренутно сам посвећен обавезама у свом клубу и напредовању у игри. Мислим да је јако далеко да размишљам о плановима по завршетку каријере.

Које су Вам неостварене жеље, како у каријери, тако и у другим животним делатностима?
У каријери имам златне медаље, са Светског, Европског првенства и са Универзијаде. Волео бих да се та злата преточе у сениорску конкуренцију. Сходно мојим годинама имам доста интересовања и жеља које се нису оствариле, али примарне су оне везане за кошарку и њима дајем приоритет.

Који је Ваш слоган?
Никада не знаш шта те сутра очекује. Треба одредити приоритете у животу, окружити се људима које волите и уживати свакодневно у малим стварима које чине живот.

Стигнете ли некада да читате наш лист? Шта поручујете читаоцима „Печата“ пред новогодишње и божићне празнике?
Када сам у Србији радо прочитам ваш лист. Желим свима мир, срећу и здравље у новој години. За све остало сам сигуран да ћете се побринути сами. Срећна Нова година и Божић.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Postujem i cenim sta radi mladi kosarkas,ali da niko od Velikockrvenih Velikodostojnika pa na dalj ,nekaze omladina-pogotovu sportistima da je Vuk.Draskovic podmetnuo kuvicje jaje .Isruzena tri prsta je sveto trojsto vatikanski znak.Pogledajte kako Pavelic i drugi crkvrni ljudi pred Stepincem polazu zakletvu.

  2. Avatar

    Свака част Кешељу, прави патриота и добар играч, али није на одмет да научи шта представљају три раширена прста…
    Последњих година српски поздрав победи уобичајено се врши са три раширена прста а ретко ко се упита шта овај поздрав значи, одакле и од када потиче. Ако питате од када се овај поздрав користи међу Србима, неретко ћете добити одговор «одувек», а ако их питате шта значи, рећи ће вам да три прста представљају Свету Тројицу (раширена три прста представљају разбијање Свете Тројице; у име оца, сина и светог духа, то се никад не раздваја).
    https://sites.google.com/site/djordjebojanicistorija/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *