Marko Kešelj: Nije važno protiv koje sile se borite, već koju svetinju branite!

Razgovarao Uglješa Mrdić

Jedan od najboljih srpskih košarkaša Marko Kešelj u intervjuu za praznični broj „Pečata“ govori o svojoj ljubavi prema otadžbini, sportu, sudbini mladih u Srbiji, svojim uspesima i planovima, Maradoni, Kastru i Čavezu, i najvećim svetinjama…

 

U ovoj teškoj godini za Srbiju i njene građane, jedna od svetlih tačaka su srpski sportisti koji svojim primerima često pokazuju kako se treba boriti za svoju zemlju.
„Srbija je među najboljima u Evropi i svetu. Bravo za naše zlatne momke. Srbi na krovu sveta!“ Ovo su najčešće rečenice koje su odzvanjale srpskim elektronskim i pisanim medijima.
Za to nisu zaslužni političari, već naši najuspešniji sportisti. Godina 2011. je bila godina velikog uspeha, nju je obeležio najbolji teniser sveta Novak Đoković, proglašen za najboljeg sportistu na planeti. Njemu su uz rame srpski odbojkaši i odbojkašice, prvaci Evrope. Tu su i naši zlatni vaterpolisti. Ne treba zaboraviti ni velike uspehe naših strelaca, plivača, džudista, karatista i rvača u ovoj godini.
Ipak mediji neretko zaboravljaju naše velike košarkaške asove, koji su nas ranijih godina često obradovali. Od njih nacija uvek očekuje zlatnu medalju. Navikli smo, višestruki smo prvaci sveta i Evrope u košarci. Ali, ako se naši košarkaši vrate bez medalje neopravdano su izloženi raznim kritikama i medijskom blaćenju. Treba i dalje da verujemo, kao i uvek do sada u naše zlatne košarkaše.
Miloš Teodosić, Nenad Krstić, Marko Kešelj, Duško Savanović, Novica Veličković i drugi sjajni košarkaši Srbije su dokazali kako se brane boje naše države. Svi ti košarkaši svojim postupcima i izvan košarkaškog terena šalju poruke mladima u Srbiji. Pokazuju šta im znači Srbija. Jedan od onih čija nam je slika stalno pred očima kako drži raširene ruke sa podignuta tri prsta je Marko Kešelj. Veliki rodoljub, patriota, sportista, odličan košarkaš, a ima tek 23 godine.
Još su stari filozofi Aristotel i Platon govorili „u zdravom telu, zdrav duh“, a novi filozofi govore suprotno. Ali zato su tu naši sportisti da vrate nadu naciji i prave vrednosti. Ipak je sport nešto najčistije i najpravednije u našem društvu. U sportu je, uostalom kao i na košarkaškom terenu, borba ravnopravna. Tu najbolji pobeđuje. Naravno, izuzimamo prošlogodišnju krađu na Svetskom prvenstvu u Turskoj, kada je našim košarkašima oduzeto učešće u finalu sa SAD-om posle meča sa Turcima.
U intervjuu datom „Pečatu“, sasvim opravdano Marko Kešelj nije želeo da govori o politici,  učešću političara u sportu i odlukama državnog vrha o svim bitnim pitanjima. Razlog je jedan – igra košarku za celu Srbiju i ne želi da ga pripadnici neke od stranaka sortiraju u bilo koju opciju. Njegova stranka je Republika Srbija. Kosovo i Metohija mu je u srcu i tu poruku šalje celom svetu. Uvek je uz otadžbinu, gde se god u svetu nalazio.

Kako se osećate kao jedan od košarkaških miljenika nacije poslednjih godina?
Ne doživljavam sebe tako, mislim da miljenici nacije treba da budu šampioni, a do tada i ja, kao i drugi gledaćemo neke prethodne generacije, koje su i dalje miljenici nacije. Veliki put treba da se pređe do tog epiteta.

Svojom igrom u reprezentaciji, a naročito na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu i ove godine na Evropskom prvenstvu zablistali ste u punom sjaju. U protekle dve godine Vaša karijera, kako klupska, tako i reprezentativna, ide ubrzano uzlaznom putanjom. Koliko je rada i truda bilo potrebno da bi uspeli u karijeri?
Imao sam sreće da svoj kvalitet dokažem na Svetskom prvenstvu, to je bila velika pozornica na kojoj su se meni mnoge kockice poklopile. Posle toga došao je i ugovor sa Olimpijakosom, nastupi u Evroligi i moja karijera je krenula nabolje. Mislim da pored rada, i truda, i odricanja, neki put je jednostavno potrebna sreća da bi se neke stvari u karijeri odigrale onako kako mi želimo.

Vaša izjava pred prošlogodišnji meč sa Turskom: „Nije važno protiv koje sile se borite, već koju svetinju branite!“ izazvala je oduševljenje srpskih navijača.

[restrictedarea]

Ta izjava je data u okolnostima u kojima smo tada bili, čekala nas je polufinalna utakmica protiv domaćina Turske u Istanbulu, pred više od 15.000 njihovih navijača, i setio sam se citata iz filma, kako bi uporedio našu situaciju.

Koliko vam je značio poziv da zaigrate za naš nacionalni tim i da li je to ostvarenje vašeg dečačkog sna?
Poziv mi je veoma mnogo značio. U tom trenutku nisam imao blistavu sezonu u Crvenoj zvezdi i mnogi su sumnjali u opravdanost poziva koji sam dobio. Na sreću dokazao sam da mi je mesto u tom trenutku bilo u reprezentaciji. Dečački san svakog sportiste je da brani boje i nosi dres svoje zemlje, ali moj dečački san još uvek nije ostvaren u potpunosti, a neka ostane tajna šta je to, reći ću vam kada se bude ostvario.

Koliko vam se život promenio otkako vaša karijera ide uzlaznom putanjom?
U smislu načina mog života, ništa se značajno nije promenilo.  Smatram da sam i dalje stari Marko Kešelj sa vrlinama i manama. Imam iste obaveze. Težim ka istim ciljevima i u tom smislu moj život se nije mnogo promenio. E sad, što me možda malo više ljudi zna ili sam popularniji, iskreno ne poklanjam mnogo pažnje tome.

Da li kao nacija često zaboravljamo uspehe naših sportista, a duže pamtimo neuspehe?
U Srbiji važi izreka „svakog čuda tri dana dosta“. Srbija je navikla na uspehe naših sportista. Mnogo radosti su nam donosili teniseri, vaterpolisti, odbojkaši, košarkaši, i na osnovu tih uspeha raspoloženje ide od euforije do tragedije. Jednostavno, mislim da kod nas nema sredine.

Posle lošeg rezultata na Evropskom prvenstvu mnogi su krenuli da kritikuju našu košarkašku reprezentaciju. Da li smemo da gubimo veru u novi uspeh naše reprezentacije?
Kritike sigurno jesmo zaslužili. Naša velika želja je bila Olimpijada u Londonu, nažalost nismo ostvarili taj cilj. Mislim samo da u kritikama ne treba biti previše oštar. Neke okolnosti su jednostavno bile takve da je bilo teško izbeći neuspeh. Tu pre svega mislim na povrede pre i za vreme prvenstva, a sada da ne bi pričali šta bi bilo kad bi bilo, trebalo bi da gledamo u budućnost. Imamo jako kvalitetne igrače, odličnu generaciju, i siguran sam da će uspeh doći.

Kako gledate na napade pojedinih političara i analitičara na reprezentaciju? Kakvo je Vaše mišljenje o javnim ličnostima koji su uz najbolje sportiste samo kada ostvare veliki svetski i evropski uspeh, a kada treba da se pomogne svi vas zaboravljaju?
Ne bih voleo da komentarišem ovo pitanje previše. Nisam ni političar, niti analitičar. Neke stvari za svoju zemlju radim iz ljubavi, a ne iz interesa.

Kako se osećate kada nosite dres sa državnim grbom?
Osećanje je drugačiji od svakog nastupa za klub. U tom dresu prestaju sve podele, nema klupskih, političkih, statusnih podela. Jednostavno svi igraju i navijaju samo za Srbiju.

Čestitali ste rođendan svetskoj fudbalskoj legendi Dijegu Armandu Maradoni. Da li ga poznajete i da li Vam je želja da se sretnete sa Fidelom Kastrom i Ugom Čavezom?
Da, to je bila jedna šala na mom „Tviter“ profilu, koju su pojedini mediji kod nas preneli. Maradona je fudbalska legenda i čovek čiji su stavovi meni jako zanimljivi. Nažalost, ne poznajem ga lično, kao ni Fidela Kastra i Uga Čaveza, pa sad ako me baš pitate kafica i neobavezan razgovor u tom društvu sigurno zvuči primamljivo.

Koliko Vam nedostaje Srbija? Da li ste se navikli na život u Grčkoj?
Način života u Grčkoj dosta je sličan našem, tako da ako već mora inostranstvo mislim da je najbolje da to bude Grčka, a i relativno je blizu Srbije, pa dolazak prijatelja i porodice ne predstavlja problem. Međutim, poslovica svuda poći, ali kući doći, važi i kod mene.

Kako je danas živeti u Grčkoj, zemlji u kojoj u medijima čitamo da je u velikoj ekonomskoj krizi?
Kriza se sigurno oseća u svim sferama života u Grčkoj. U sportu se oseća po smanjenju budžeta i pada kvaliteta u grčkoj košarci. Dosta klubova ima finansijskih problema, čak je jedna ekipa istupila iz lige. Iz razgovora sa prijateljima koji su Grci saznajem da se oseća kriza i u drugim sferama života.

Šta za Vas u kratkim crtama predstavlja država Srbija?
Predstavlja moju otadžbinu, zemlju na koju sam ponosan, zemlju čija istorija treba da služi za primer ponosnog i hrabrog naroda. Predstavlja sve lepe i ružne momente koje smo preživeli i uvek nosimo sa sobom. Jednostavno volim svoju zemlju i svoj narod sa svim vrlinama i manama koje posedujemo.

Koja je Vaša poruka za najmlađe stanovnike Srbije koji tek počinju da se bave sportom?
Treba prvo nešto iskreno da žele. Kojim god sportom odluče da se bave trebalo bi da znaju da recept za uspeh ne postoji. Mnogo truda, rada i odricanja je potrebno uložiti, ako budu na tom putu imali i malo sreće siguran sam da će do  uspeha doći. Ipak samo bavljenje sportom predstavlja poseban dar i privilegiju. Za mene sve uspomene, druženja i putovanja koja sam imao u sportu sama po sebi izgledaju kao poseban poklon od Boga.

Treba li naše društvo više da ulaže u sport i njegovu promociju kako bi se omladina izvela na pravi put, a odvojila od droge i ulice?
Mislim da su to dve različite stvari, koje ne treba mešati. Pre svih porodica je ta koja decu treba da odvoji od droge i ulice, a posle toga zavisno od talenta, da dete usmeri na neke lepše stvari. To je možda sport, možda umetnost, možda nešto treće, a sigurno da i edukacija dece u školama i pomoć detetu u pronalaženju tog talenta može da bude jako značajna.

Često putujete i imate prijatelje širom sveta. Kakvo je njihovo mišljenje o Srbiji?
Mislim da ljudi uglavnom nisu upoznati sa istorijom i dešavanjima u Srbiji. Generalno ljudi sa kojima se srećem su iz sveta sporta i njihovo mišljenje je vezano za tu oblast. Svi znaju ko je Novak Đoković, znaju da imamo jako talentovane i uspešne sportiste, a ostale stvari o našoj zemlji slušaju od nas. Ali oni koji su boravili kod nas u zemlji, imaju samo komplimente i reči hvale. Još nisam čuo nekoga da se požalio na gostoprimstvo, našu kulturu, hranu i lepotu naših devojaka.

Koji su Vaši dalji planovi, kako u košarkaškom smislu, tako i posle završetka Vaše karijere, koja će nadamo se potrajati što duže i biti još uspešnija?
Kažu, planiraj budućnost da ti se Bog smeje. Trenutno sam posvećen obavezama u svom klubu i napredovanju u igri. Mislim da je jako daleko da razmišljam o planovima po završetku karijere.

Koje su Vam neostvarene želje, kako u karijeri, tako i u drugim životnim delatnostima?
U karijeri imam zlatne medalje, sa Svetskog, Evropskog prvenstva i sa Univerzijade. Voleo bih da se ta zlata pretoče u seniorsku konkurenciju. Shodno mojim godinama imam dosta interesovanja i želja koje se nisu ostvarile, ali primarne su one vezane za košarku i njima dajem prioritet.

Koji je Vaš slogan?
Nikada ne znaš šta te sutra očekuje. Treba odrediti prioritete u životu, okružiti se ljudima koje volite i uživati svakodnevno u malim stvarima koje čine život.

Stignete li nekada da čitate naš list? Šta poručujete čitaocima „Pečata“ pred novogodišnje i božićne praznike?
Kada sam u Srbiji rado pročitam vaš list. Želim svima mir, sreću i zdravlje u novoj godini. Za sve ostalo sam siguran da ćete se pobrinuti sami. Srećna Nova godina i Božić.

[/restrictedarea]