Избори у Словенији: Шок испод Алпа

Пише Светлана Васовић Мекина

Јанковић је успео да у року краћем од два месеца створи нову партију и да у „фотофинишу“ сасвим неочекивано победи фаворита Јаншу, политичког дугопругаша са преко 20 година политичке каријере који се за поновно освајање власти спремао читаве три године

Све до касног послеподнева 4. децембра, на дан када су одржани први превремени избори у Словенији, све се одвијало очекиваним током. У изборни штаб Словеначке демократске странке (СДС) Јанеза Јанше стизале су велике количине хране и свакојаких ђаконија, да све буде спремно за гозбу после проглашења прогнозиране победе; новинари који раде за стране агенције унапред су написали извештаје о скретању словеначке политике у десно, а Јанша је, озарен светлошћу фотографских блицева у тренутку када је обавио гласање, оценио да је време „већ пролећно“ и да ће ускоро таква, „пролећна“ (попут његове странке која је Словенији почетком деведесетих година прошлог века донела пролеће, докрајчивши претходну државу) – поново бити и цела Словенија.

Нетом уочи затварања биралишта новинари су СМС порукама (на снази је још увек била изборна тишина) почели да шире „поверљиву“ информацију, добијену од анкетара који су радили упоредна испитивања воље бирача. Укратко, јављали су „бази“ да се догодио спектакуларан преокрет. За десницу је уследио први шок – Јанша, коме су анкете уочи избора потврдиле да ће стећи убедљиву победу (преко 35 одсто гласова), пао је на свега 26 одсто гласова подршке, док је његов главни ривал Зоран Јанковић, уједно градоначелник Љубљане, са својом листом Позитивна Словенија прешао у убедљиво вођство.

АТОМСКА БОМБА
У изборном штабу Јанковићеве Позитивне Словеније која седам недеља уназад није ни постојала, настало је опште славље када је „ТВ Словенија“ јавила да странка води са преко 28 одсто освојених гласова. Весеље се брзо проширило улицама Љубљане, а аплауз се чуо и из штаба Грегора Виранта, некадашњег министра у Јаншиној влади који је одлучио да се сам кандидује са својом „грађанском листом“ на превременим изборима, због чега су га Јаншини следбеници оптужили за издају.
Коментатори су сложни у оцени да ће 4. децембар 2011. године ући у словеначке анале као дан када се на изборни трон попео Зоран Јанковић, економиста, рођен пре 58 година у селу Сараорци, надомак Смедерева у Србији. Симболично, бирачи су после 20 година из словеначког Парламента избацили Змага Јелинчича, вођу националистичке СНС (Словеначка национална странка). Његова партија овог пута није прешла изборни праг.
Јанковић је успео да у року краћем од два месеца створи нову партију и да у „фотофинишу“ сасвим неочекивано победи фаворита Јаншу, политичког дугопругаша са преко 20 година политичке каријере који се за поновно освајање власти спремао читаве три године. У протекле три године Јанша је успешно минирао Пахорову владу путем чак четири референдума на којима су пале све најважније реформе. Али му против Јанковића и његовог заразног оптимизма на крају ништа није помогло – ни добра организација странке СДС, ни подсећање да је он (Јанша) заслужан за „рођење осамостаљене Словеније“, ни евоцирање успомена на срећну и успешну 2008. годину када је водио словеначку владу, а Словенија председавала ЕУ.
Словеначки медији Јанковићеву победу на протеклим изборима оцењују као „атомску бомбу“ (љубљанско „Дело“), „Шок испод Алпа“ (мариборски „Вечер“), док су у суседној Хрватској, у којој су истог дана такође одржани (али редовни) избори, духовито приметили да је „Јанша одувао јаншу“. А Јанша се, два сата пошто су објављени први резултати избора, крио од медија, да би се на крају приказао у седишту свог изборног штаба и признао да резултат „није онакав, какав смо очекивали“, уз најаву опструкције Јанковићеве власти. Тачније, да очекује што скорије нове, превремене изборе.
Унапред заказана победничка гозба Јаншине СДС претворила се у задушницу на којој су смркнути челници партије, загрљени, до касно у ноћ певали искључиво словеначке попевке (шлагере), како би подвукли разлику у односу на Зорана Јанковића који о светковинама воли да слуша музичаре из крајева јужно од реке Купе. Анализе показују да је Јаншу коштала чињеница да је непосредно уочи изборне тишине одбио да се пред ТВ камерама суочи са противкандидатима, избегавши директан дуел са Јанковићем кога је истовремено прозивао по медијима због наводних малверзација са некретнинама и спорне имовине његових синова. Јанковић је нападе стоички издржао и на њих аргументовано одговарао, показавши јавности документе о пореклу својих некретнина. Тада су медији прозвали и Јаншу да објасни порекло своја три стана и остале имовине, али он је то одбио. Јаншина пословична ароганција, као и суђење које је недавно почело у Окружном суду у Љубљани поводом „афере Патрија“ (Јаншина влада је од финског произвођача за словеначку војску купила оклопна возила „Патрија“; потом су фински истражни органи утврдили да је послу кумовало мито тешко милионе евра, исплаћено Јаншиним тесним сарадницима) учинили су да је део његових бирача остао код куће, а део у задњи час пребегао код Виранта. И тако је Јанковић победио, иако је Јанша (као и већина домаћих аналитичара) био убеђен да ће и Словенија, попут већине држава ЕУ, на овим изборима учинити „заокрет удесно“ и изабрати њега, некрунисаног принца „словеначког пролећа“ за новог председника владе. Што би му, несумњиво, умногоме помогло да се ратосиља и оптужби на суду, а нарочито потенцијалне затворске казне по Берлусконијевом рецепту.

МУКЕ ПО ЗОРАНУ

[restrictedarea]

Јанковић је већ у првим постизборним данима искусио да састављање владе неће бити лако. У Парламенту, који броји 90 посланика, његова Позитивна Словенија има 28 места. Два посланичка мандата припадају мањинама (италијанској и мађарској). Потребна му је подршка досадашњег премијера Пахора, чија СД (реформисани комунисти) има 10 посланичких места, као и осам посланика са Вирантове грађанске листе, уз могућих шест посланика пензионерске партије ДеСУС. Јанковић покушава да обезбеди што ширу коалицију, па не одбацује сарадњу ни са Словеначком народњачком партијом (СЛС) која у новом сазиву Парламента има шест посланичких места. Много теже би му пала сарадња са СДС (26 мандата) или хришћанско-демократском Новом Словенијом (НСи) која се после три године паузе вратила у Парламент са четири посланичка места.
У тој комбинаторици не треба пренебрегнути ни породичне везе – Јанковић је ожењен Мијом Вирант, сестричином Грегора Виранта, председника Грађанске листе Грегора Виранта (осам посланика). У Јанковићевој странци су и бројни „пребези“ из Пахорове СД, па кад се томе дода у Словенији омиљена изрека да су у тако малој држави „ионако сви рођаци“, онда је састављање владе врашки тежак задатак. Занимљиво је и да се Јанковић, који је недавно освојио други мандат на месту градоначелника Љубљане, одлучио за кандидатуру на општим изборима тек пошто му је на ноге, у Градску кућу, дошло да га моли да направи странку чак 26 угледних личности на челу са некадашњим председником Словеније Миланом Кучаном, за кога је познато да је Јанковићев политички ментор.

ДРЖАВА У ПАДУ
Без обзира на изборни успех, Јанковића не чекају ловорике, ни шампањац, већ доста главобоље, јер је држава у тешком стању, јавне касе празне, спољни дуг огроман, привреда у ропцу. Економиста Матеј Лаховник, некадашњи министар привреде у Пахоровој влади, прокоментарисао је резултате избора опаском да Јанковић у изборној ноћи „може да пије шампањац, али ће већ наредног дана морати да узме аспирине“. Али не због мамурлука, већ због нагомиланих државних проблема. Рачуница показује да ће 2012. године државна каса бити у минусу за три милијарде евра, а захваљујући све вишој каматној стопи Словенија ће следеће године на име узетих кредита морати да плати 90 милиона евра више него што је планирано. У последње три године јавни дуг је повећан за шест милијарди евра, што значи да је прескочио међу од 40 одсто бруто друштвеног производа. На светској скали конкурентности (ИМД) Словенија је пала са 32. на 52. место, а на скали индекса привредне климе у државама чланицама ЕУ, Словенија са четвртог места (2008. године) склизнула на 18. место.
То није поколебало Зорана Јанковића да изгуби веру у победу своје „позитивне енергије“ и „победничке екипе“. Иако не користи компјутер и радије се служи папиром и оловком, већина се сад узда у његове организационе способности, доказане у „Меркатору“. Јанковић је у људима пробудио наду да ће умети да покрене производњу, пронађе свеж новац, заустави суноврат привреде. Све то су разлози због којих је успео да добије тако велики број гласова. Познато је да су акције „Меркатора“ скочиле за 10 пута у време када је он био на челу „најбољег комшије“. Нема сумње да је то био резултат и добре конјунктуре, али није тајна да је Јанковићу вазда успевало да мотивише људе личним примером. Његови некадашњи сарадници препричавају, као анегдоту, како је као генерални директор „Меркатора“, суботом и недељом, у трговачким центрима сакупљао колица и тако помагао радницима. Није то чинио због мањка радника, већ да покаже да је сваки рад частан.
Са Јаншом има нерашчишћене рачуне, јер је управо Јанша, чим је 2008. године постао премијер, из свог Кабинета режирао смену Јанковића са врха „Меркатора“. Камере су тада снимиле уплакане раднице „Меркатора“ које нису могле да прежале одлазак председника управе – Јанковића. Он је десници вратио мило за драго тако што се није повукао из јавног живота, већ се 2006. године кандидовао за градоначелника Љубљане и упркос изузетно прљавој кампањи (у којој није недостајало говора мржње, ни „с десна, ни с лева“, уз истицање Јанковићевог „српског порекла“) – осваја 62,99 одсто гласова. Убрзо је уследио нови окршај са Јаншом, јер је са позиције премијера Јанша 2008. године казнио „левичарску“ Љубљану тако што јој је ускратио 60 милиона евра, које је престоница требало да добије из државног буџета. То није омело Јанковића да успешно оконча први мандат на челу Љубљане, као и већину пројеката којима је обновио добар део словеначке главне вароши, па је на следећим изборима за градоначелника добио убедљивих 64,79 одсто гласова.

ЈАНКОВИЋ, ЛИК И ДЕЛО
Јанша је у доба када је са функције у „Меркатору“ свргавао „Зокија“ (како Јанковића од миља крсте пријатељи, а тако му однедавно скандирају и следбеници) тврдио да је Јанковић најбогатији словеначки бизнисмен. Јанковић је то правдао вештом руком у пословима и профитом од приватних фирми које је сам створио и на ноге подигао. Дугогодишњи директор „Меркатора“ задужио је највећег словеначког трговца и јер је лансирао слоган „најбољи комшија“.
Успех у новој средини, међутим, нимало не подсећа на скромне почетке, „тамо далеко“. Рођен је 1953. године у селу Сараорци код Смедерева, где су га баба и деда подизали у страћари од блата све до 4. разреда Основне школе, кад се сели код родитеља који су за бољим животом отишли пут Словеније, одакле му је мајка. Живот у различитим културама оставио је печат на Зорана, па истиче да презире све национализме изузев привредног. Изјашњава се, када га питају за народност, као „чистокрвни мешанац“, иако је током последње изборне кампање често почињао реченицу са „Словенци смо…“ (у преводу – ми, Словенци смо…) То у изборном телу није прошло незапажено.
Бизнис му је ушао у крв у раној младости. Прво је био камионџија, прокрстарио југо-друмове, продавао је и цвеће. Није послушао мајку која је хтела сина лекара, већ је дипломирао економију на тему препродавци пољопривредним производима. У почетку није био задовољан напретком своје каријере, па је често мењао посао, све док 1997. године није ушао у „Меркатор“. Од тог тренутка почиње Јанковићев успон. Предузеће је затекао у тешким губицима, али успео је да удвостручи „Меркаторово“ учешће на тржишту са почетних 15 на 37 одсто, а потом да уз Стипу Месића отвара дућане „Меркатора“ по Хрватској и у друштву Милана Кучана по Босни, прво у Сарајеву.
Познато је да са Кучаном гаји пријатељске односе. Оснивач је Кучановог привредно-политичког кружока „Клуб 21“. Земљаци „с југа“, који живе у Словенији, посебно поштују Зорана, јер упркос притисцима средине и недаћама није избрисао слово Ћ у презимену, нити га претворио у Ч, што је „демографска политика“ осамостаљене Словеније, односно облик присилне асимилације. Јанковић је признао да му је „Ћ“ стварало проблеме зато што су га називали „Босанацем“, што је пежоративна ознака за популацију „јужњака“ – све људе пореклом из других република екс-СФРЈ који у Словенији ради мање плаћене и поштоване послове.
Јанковић је нарочито последњих година на мети словеначких државотворних, национално освешћених новинара, који у јавност без зазора износе заједљиве примедбе на рачун његовог балканског порекла. „Подсећали су јавност да сам Србин, претварајући ме у некаквог ‘непријатеља’. То су екстреми на које сам огуглао. Краткорочно, било би лакше да сам у презиме ставио Ч, али то никуд не води. Желео сам да ме синови и средина поштују таквог какав сам, са презименом мог оца“, био је и остао стамен Јанковић. Тако ће са презименом свог оца Стеве сад постати и шеф владе Словеније. За многе је то остварење „америчког сна“, на европском тлу.
Иако народ очекује да ће нова власт после сивих Пахорових дана допринети да у Словенији опет процветају руже, критичари подсећају да је сличан оптимизам зрачио и на почетку живота неолибералне владе Борута Пахора. Отуда су очекивања у погледу Јанковића још нереалнија, ако се зна да му је на првом месту капитал, а не социјална правда. Али и критичари и обожаваоци – сви се слажу у једном. Што год урадио – Јанковићу је осигурано место у словеначкој историји.

__________________

На ђубришту историје

Колико су протекли избори у Словенији били важни, чак пресудни по будућност земље и квалитет живота осиротеле раје, показује и судбина три партије, од којих су две после избора 2008. године саставиле победничку коалицију, а две чиниле традиционалан састав словеначког Парламента од његовог настанка наовамо. Либерали (ЛДС) су били на власти у различитим фазама читавих 14 година, а из њихових редова је потекао и претпоследњи словеначки председник Јанез Дрновшек. Председница ЛДС Катарина Кресал (донедавно министарка полиције) срчано је, можда и најпринципијелније бранила права 26 хиљада грађана које је 1992. године тадашња десничарска влада тајним актом „избрисала“, одузевши им сва грађанска уз тешко кршење људских права. ЛДС је, међутим, платила високу цену због афера у које се уплела председница странке, а још три пута мање гласова добио је Грегор Голобич, некадашња десна рука покојног Дрновшека и председник партије ЗАРЕС. Бирачко тело је показало да не заборавља да је Голобич одбио да поднесе оставку, пошто је слагао новинаре и јавност у вези са питањем свог власништва у једној страној фирми која ја пословала са министарством на чијем је челу тада био. На изборима 4. децембра странка је платила цех за лажи свог првака, па се очекује да „наранџасти“ (страначко обележје) нестану са политичке позорнице.
Слична судбина задесила је и „политичког маратонца“, председника Словеначке националне партије Змага Јелинчича. Његова партија, истина, никада није била у власти већ увек у опозицији, али стално са стабилним бројем посланичких места захваљујући, пре свега, националистичким изјавама њеног челника усмерених против Рома, „избрисаних“ и других мањина пореклом из других република некадашње заједничке државе. Пошто је Словенија под Пахоровом владом успела да затвори спорна гранична питања са Хрватском, Јелинчичева једра су остала без националистичког ветра, па је СНС први пут после 1990. године избачена из Парламента, уз прогнозе да се тамо више неће враћати.

__________________

Како је Јанковић стигао у Словенију, и шта је било после

Јанковић је аутору овог текста у једном од интервјуа описао муке маме Иванке, родом Словенке, у окружењу земљака мужа Стеве, у родним Сараорцима. Сељани нису имали разумевања за еманципацију, ни начин живота модерне жене, па су Иванку попреко гледали како прашњавим друмовима вози мотор. Зоранови родитељи су се на крају отиснули пут Словеније, где  је Стева прехрањивао породицу радећи као таксиста, да би аванзовао у аутопревознике.
Зоран је за то време био на бризи бабе и деде по оцу, у уџерици од блата и сламе. Док је он са вршњацима играо фудбал, а увече уз фуруну слушао згоде о Краљевићу Марку, породица у Љубљани добија принову – родила се сестра Јагода. Али ни то није било пресудно за поновно спајање целе породице, већ – језик. Према Јанковићевом сведочењу, у Србији се у оно време по школама учио руски, а у Словенији енглески. То је пресудило да мајка Иванка (коју Зоран зове „мати“), када је напунио 11 година, 1964. године спакује његове ствари и одведе га у Љубљану, где је у почетку имао гадне проблеме јер – није знао словеначки.
То му није сметало да после четири деценије буде изабран за менаџера године (по избору локалне ревије „Капитал“), а неколико пута и за директора године. Да иронија буде потпуна, управо је Јанша заслужан да се Јанковић, који се током радног века политички није нарочито изјашњавао, ни ангажовао, напрасно упусти у политичке воде. Да Јанша није Јанковића најурио из „Меркатора“, Јанковић се не би кандидовао за градоначелника словеначке престонице, нити кренуо у бој за место премијера. Како било, бирачи у Словенији очекују да ће сада у Јанковићу поново прорадити „жилица за бизнис“ и да ће од државе учинити исто што и са „Меркатором“ који је затекао у ропцу, а онда га је не само ишчупао из буле, већ винуо на 200. место у свету успешних предузећа.
Иако противници воле да подвуку његово „сумњиво богатство“ (сам је потврдио иметак од 20 милиона евра), Јанковић се новцем не размеће, али ни то није помогло да га „Дело“ међу првима не назове „тајкуном“. Скромност доказује тако што прошета кроз центар Љубљане и у популарној посластичарници попије кафу док му прилазе пролазници и познаници да размене реч-две. За разлику од мање имућних суграђана који се хвале прескупим аутомобилима и брендираном одећом, Јанковић свој капитал не улаже у „спољне симболе успеха“. Омиљен одевни предмет му је обична, бела, „директорска“ кошуља, а кад је хладно, ту је џемпер.
„Није то неко посебно осећање – бити богат“, воли да истакне Јанковић. И подвлачи да себи ни плату градоначелника не исплаћује у пуном износу, већ – према учинку, одређеном према оцени његовог рада коју су му дали бирачи, Љубљанчани.
И шта је за Јанковића важно, драгоцено? Сам каже, и то је много пута поновио у протеклих недељу дана, да му је прво и у животу најважније – његова породица, супруга и два сина, Јуре и Дамјан, чија имовинска карта је била главни циљ напада током предизборне кампање. Јанковић се лавовски борио да заштити породичну част и добро име своје деце.

[/restrictedarea] hairy girl менимен займзайм на карту на годкак взять займ