Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Svetlana Vasović Mekina
Janković je uspeo da u roku kraćem od dva meseca stvori novu partiju i da u „fotofinišu“ sasvim neočekivano pobedi favorita Janšu, političkog dugoprugaša sa preko 20 godina političke karijere koji se za ponovno osvajanje vlasti spremao čitave tri godine
Sve do kasnog poslepodneva 4. decembra, na dan kada su održani prvi prevremeni izbori u Sloveniji, sve se odvijalo očekivanim tokom. U izborni štab Slovenačke demokratske stranke (SDS) Janeza Janše stizale su velike količine hrane i svakojakih đakonija, da sve bude spremno za gozbu posle proglašenja prognozirane pobede; novinari koji rade za strane agencije unapred su napisali izveštaje o skretanju slovenačke politike u desno, a Janša je, ozaren svetlošću fotografskih bliceva u trenutku kada je obavio glasanje, ocenio da je vreme „već prolećno“ i da će uskoro takva, „prolećna“ (poput njegove stranke koja je Sloveniji početkom devedesetih godina prošlog veka donela proleće, dokrajčivši prethodnu državu) – ponovo biti i cela Slovenija.
Netom uoči zatvaranja birališta novinari su SMS porukama (na snazi je još uvek bila izborna tišina) počeli da šire „poverljivu“ informaciju, dobijenu od anketara koji su radili uporedna ispitivanja volje birača. Ukratko, javljali su „bazi“ da se dogodio spektakularan preokret. Za desnicu je usledio prvi šok – Janša, kome su ankete uoči izbora potvrdile da će steći ubedljivu pobedu (preko 35 odsto glasova), pao je na svega 26 odsto glasova podrške, dok je njegov glavni rival Zoran Janković, ujedno gradonačelnik Ljubljane, sa svojom listom Pozitivna Slovenija prešao u ubedljivo vođstvo.
ATOMSKA BOMBA
U izbornom štabu Jankovićeve Pozitivne Slovenije koja sedam nedelja unazad nije ni postojala, nastalo je opšte slavlje kada je „TV Slovenija“ javila da stranka vodi sa preko 28 odsto osvojenih glasova. Veselje se brzo proširilo ulicama Ljubljane, a aplauz se čuo i iz štaba Gregora Viranta, nekadašnjeg ministra u Janšinoj vladi koji je odlučio da se sam kandiduje sa svojom „građanskom listom“ na prevremenim izborima, zbog čega su ga Janšini sledbenici optužili za izdaju.
Komentatori su složni u oceni da će 4. decembar 2011. godine ući u slovenačke anale kao dan kada se na izborni tron popeo Zoran Janković, ekonomista, rođen pre 58 godina u selu Saraorci, nadomak Smedereva u Srbiji. Simbolično, birači su posle 20 godina iz slovenačkog Parlamenta izbacili Zmaga Jelinčiča, vođu nacionalističke SNS (Slovenačka nacionalna stranka). Njegova partija ovog puta nije prešla izborni prag.
Janković je uspeo da u roku kraćem od dva meseca stvori novu partiju i da u „fotofinišu“ sasvim neočekivano pobedi favorita Janšu, političkog dugoprugaša sa preko 20 godina političke karijere koji se za ponovno osvajanje vlasti spremao čitave tri godine. U protekle tri godine Janša je uspešno minirao Pahorovu vladu putem čak četiri referenduma na kojima su pale sve najvažnije reforme. Ali mu protiv Jankovića i njegovog zaraznog optimizma na kraju ništa nije pomoglo – ni dobra organizacija stranke SDS, ni podsećanje da je on (Janša) zaslužan za „rođenje osamostaljene Slovenije“, ni evociranje uspomena na srećnu i uspešnu 2008. godinu kada je vodio slovenačku vladu, a Slovenija predsedavala EU.
Slovenački mediji Jankovićevu pobedu na proteklim izborima ocenjuju kao „atomsku bombu“ (ljubljansko „Delo“), „Šok ispod Alpa“ (mariborski „Večer“), dok su u susednoj Hrvatskoj, u kojoj su istog dana takođe održani (ali redovni) izbori, duhovito primetili da je „Janša oduvao janšu“. A Janša se, dva sata pošto su objavljeni prvi rezultati izbora, krio od medija, da bi se na kraju prikazao u sedištu svog izbornog štaba i priznao da rezultat „nije onakav, kakav smo očekivali“, uz najavu opstrukcije Jankovićeve vlasti. Tačnije, da očekuje što skorije nove, prevremene izbore.
Unapred zakazana pobednička gozba Janšine SDS pretvorila se u zadušnicu na kojoj su smrknuti čelnici partije, zagrljeni, do kasno u noć pevali isključivo slovenačke popevke (šlagere), kako bi podvukli razliku u odnosu na Zorana Jankovića koji o svetkovinama voli da sluša muzičare iz krajeva južno od reke Kupe. Analize pokazuju da je Janšu koštala činjenica da je neposredno uoči izborne tišine odbio da se pred TV kamerama suoči sa protivkandidatima, izbegavši direktan duel sa Jankovićem koga je istovremeno prozivao po medijima zbog navodnih malverzacija sa nekretninama i sporne imovine njegovih sinova. Janković je napade stoički izdržao i na njih argumentovano odgovarao, pokazavši javnosti dokumente o poreklu svojih nekretnina. Tada su mediji prozvali i Janšu da objasni poreklo svoja tri stana i ostale imovine, ali on je to odbio. Janšina poslovična arogancija, kao i suđenje koje je nedavno počelo u Okružnom sudu u Ljubljani povodom „afere Patrija“ (Janšina vlada je od finskog proizvođača za slovenačku vojsku kupila oklopna vozila „Patrija“; potom su finski istražni organi utvrdili da je poslu kumovalo mito teško milione evra, isplaćeno Janšinim tesnim saradnicima) učinili su da je deo njegovih birača ostao kod kuće, a deo u zadnji čas prebegao kod Viranta. I tako je Janković pobedio, iako je Janša (kao i većina domaćih analitičara) bio ubeđen da će i Slovenija, poput većine država EU, na ovim izborima učiniti „zaokret udesno“ i izabrati njega, nekrunisanog princa „slovenačkog proleća“ za novog predsednika vlade. Što bi mu, nesumnjivo, umnogome pomoglo da se ratosilja i optužbi na sudu, a naročito potencijalne zatvorske kazne po Berluskonijevom receptu.
MUKE PO ZORANU
[restrictedarea]Janković je već u prvim postizbornim danima iskusio da sastavljanje vlade neće biti lako. U Parlamentu, koji broji 90 poslanika, njegova Pozitivna Slovenija ima 28 mesta. Dva poslanička mandata pripadaju manjinama (italijanskoj i mađarskoj). Potrebna mu je podrška dosadašnjeg premijera Pahora, čija SD (reformisani komunisti) ima 10 poslaničkih mesta, kao i osam poslanika sa Virantove građanske liste, uz mogućih šest poslanika penzionerske partije DeSUS. Janković pokušava da obezbedi što širu koaliciju, pa ne odbacuje saradnju ni sa Slovenačkom narodnjačkom partijom (SLS) koja u novom sazivu Parlamenta ima šest poslaničkih mesta. Mnogo teže bi mu pala saradnja sa SDS (26 mandata) ili hrišćansko-demokratskom Novom Slovenijom (NSi) koja se posle tri godine pauze vratila u Parlament sa četiri poslanička mesta.
U toj kombinatorici ne treba prenebregnuti ni porodične veze – Janković je oženjen Mijom Virant, sestričinom Gregora Viranta, predsednika Građanske liste Gregora Viranta (osam poslanika). U Jankovićevoj stranci su i brojni „prebezi“ iz Pahorove SD, pa kad se tome doda u Sloveniji omiljena izreka da su u tako maloj državi „ionako svi rođaci“, onda je sastavljanje vlade vraški težak zadatak. Zanimljivo je i da se Janković, koji je nedavno osvojio drugi mandat na mestu gradonačelnika Ljubljane, odlučio za kandidaturu na opštim izborima tek pošto mu je na noge, u Gradsku kuću, došlo da ga moli da napravi stranku čak 26 uglednih ličnosti na čelu sa nekadašnjim predsednikom Slovenije Milanom Kučanom, za koga je poznato da je Jankovićev politički mentor.
DRŽAVA U PADU
Bez obzira na izborni uspeh, Jankovića ne čekaju lovorike, ni šampanjac, već dosta glavobolje, jer je država u teškom stanju, javne kase prazne, spoljni dug ogroman, privreda u ropcu. Ekonomista Matej Lahovnik, nekadašnji ministar privrede u Pahorovoj vladi, prokomentarisao je rezultate izbora opaskom da Janković u izbornoj noći „može da pije šampanjac, ali će već narednog dana morati da uzme aspirine“. Ali ne zbog mamurluka, već zbog nagomilanih državnih problema. Računica pokazuje da će 2012. godine državna kasa biti u minusu za tri milijarde evra, a zahvaljujući sve višoj kamatnoj stopi Slovenija će sledeće godine na ime uzetih kredita morati da plati 90 miliona evra više nego što je planirano. U poslednje tri godine javni dug je povećan za šest milijardi evra, što znači da je preskočio među od 40 odsto bruto društvenog proizvoda. Na svetskoj skali konkurentnosti (IMD) Slovenija je pala sa 32. na 52. mesto, a na skali indeksa privredne klime u državama članicama EU, Slovenija sa četvrtog mesta (2008. godine) skliznula na 18. mesto.
To nije pokolebalo Zorana Jankovića da izgubi veru u pobedu svoje „pozitivne energije“ i „pobedničke ekipe“. Iako ne koristi kompjuter i radije se služi papirom i olovkom, većina se sad uzda u njegove organizacione sposobnosti, dokazane u „Merkatoru“. Janković je u ljudima probudio nadu da će umeti da pokrene proizvodnju, pronađe svež novac, zaustavi sunovrat privrede. Sve to su razlozi zbog kojih je uspeo da dobije tako veliki broj glasova. Poznato je da su akcije „Merkatora“ skočile za 10 puta u vreme kada je on bio na čelu „najboljeg komšije“. Nema sumnje da je to bio rezultat i dobre konjunkture, ali nije tajna da je Jankoviću vazda uspevalo da motiviše ljude ličnim primerom. Njegovi nekadašnji saradnici prepričavaju, kao anegdotu, kako je kao generalni direktor „Merkatora“, subotom i nedeljom, u trgovačkim centrima sakupljao kolica i tako pomagao radnicima. Nije to činio zbog manjka radnika, već da pokaže da je svaki rad častan.
Sa Janšom ima neraščišćene račune, jer je upravo Janša, čim je 2008. godine postao premijer, iz svog Kabineta režirao smenu Jankovića sa vrha „Merkatora“. Kamere su tada snimile uplakane radnice „Merkatora“ koje nisu mogle da prežale odlazak predsednika uprave – Jankovića. On je desnici vratio milo za drago tako što se nije povukao iz javnog života, već se 2006. godine kandidovao za gradonačelnika Ljubljane i uprkos izuzetno prljavoj kampanji (u kojoj nije nedostajalo govora mržnje, ni „s desna, ni s leva“, uz isticanje Jankovićevog „srpskog porekla“) – osvaja 62,99 odsto glasova. Ubrzo je usledio novi okršaj sa Janšom, jer je sa pozicije premijera Janša 2008. godine kaznio „levičarsku“ Ljubljanu tako što joj je uskratio 60 miliona evra, koje je prestonica trebalo da dobije iz državnog budžeta. To nije omelo Jankovića da uspešno okonča prvi mandat na čelu Ljubljane, kao i većinu projekata kojima je obnovio dobar deo slovenačke glavne varoši, pa je na sledećim izborima za gradonačelnika dobio ubedljivih 64,79 odsto glasova.
JANKOVIĆ, LIK I DELO
Janša je u doba kada je sa funkcije u „Merkatoru“ svrgavao „Zokija“ (kako Jankovića od milja krste prijatelji, a tako mu odnedavno skandiraju i sledbenici) tvrdio da je Janković najbogatiji slovenački biznismen. Janković je to pravdao veštom rukom u poslovima i profitom od privatnih firmi koje je sam stvorio i na noge podigao. Dugogodišnji direktor „Merkatora“ zadužio je najvećeg slovenačkog trgovca i jer je lansirao slogan „najbolji komšija“.
Uspeh u novoj sredini, međutim, nimalo ne podseća na skromne početke, „tamo daleko“. Rođen je 1953. godine u selu Saraorci kod Smedereva, gde su ga baba i deda podizali u straćari od blata sve do 4. razreda Osnovne škole, kad se seli kod roditelja koji su za boljim životom otišli put Slovenije, odakle mu je majka. Život u različitim kulturama ostavio je pečat na Zorana, pa ističe da prezire sve nacionalizme izuzev privrednog. Izjašnjava se, kada ga pitaju za narodnost, kao „čistokrvni mešanac“, iako je tokom poslednje izborne kampanje često počinjao rečenicu sa „Slovenci smo…“ (u prevodu – mi, Slovenci smo…) To u izbornom telu nije prošlo nezapaženo.
Biznis mu je ušao u krv u ranoj mladosti. Prvo je bio kamiondžija, prokrstario jugo-drumove, prodavao je i cveće. Nije poslušao majku koja je htela sina lekara, već je diplomirao ekonomiju na temu preprodavci poljoprivrednim proizvodima. U početku nije bio zadovoljan napretkom svoje karijere, pa je često menjao posao, sve dok 1997. godine nije ušao u „Merkator“. Od tog trenutka počinje Jankovićev uspon. Preduzeće je zatekao u teškim gubicima, ali uspeo je da udvostruči „Merkatorovo“ učešće na tržištu sa početnih 15 na 37 odsto, a potom da uz Stipu Mesića otvara dućane „Merkatora“ po Hrvatskoj i u društvu Milana Kučana po Bosni, prvo u Sarajevu.
Poznato je da sa Kučanom gaji prijateljske odnose. Osnivač je Kučanovog privredno-političkog kružoka „Klub 21“. Zemljaci „s juga“, koji žive u Sloveniji, posebno poštuju Zorana, jer uprkos pritiscima sredine i nedaćama nije izbrisao slovo Ć u prezimenu, niti ga pretvorio u Č, što je „demografska politika“ osamostaljene Slovenije, odnosno oblik prisilne asimilacije. Janković je priznao da mu je „Ć“ stvaralo probleme zato što su ga nazivali „Bosanacem“, što je pežorativna oznaka za populaciju „južnjaka“ – sve ljude poreklom iz drugih republika eks-SFRJ koji u Sloveniji radi manje plaćene i poštovane poslove.
Janković je naročito poslednjih godina na meti slovenačkih državotvornih, nacionalno osvešćenih novinara, koji u javnost bez zazora iznose zajedljive primedbe na račun njegovog balkanskog porekla. „Podsećali su javnost da sam Srbin, pretvarajući me u nekakvog ‘neprijatelja’. To su ekstremi na koje sam oguglao. Kratkoročno, bilo bi lakše da sam u prezime stavio Č, ali to nikud ne vodi. Želeo sam da me sinovi i sredina poštuju takvog kakav sam, sa prezimenom mog oca“, bio je i ostao stamen Janković. Tako će sa prezimenom svog oca Steve sad postati i šef vlade Slovenije. Za mnoge je to ostvarenje „američkog sna“, na evropskom tlu.
Iako narod očekuje da će nova vlast posle sivih Pahorovih dana doprineti da u Sloveniji opet procvetaju ruže, kritičari podsećaju da je sličan optimizam zračio i na početku života neoliberalne vlade Boruta Pahora. Otuda su očekivanja u pogledu Jankovića još nerealnija, ako se zna da mu je na prvom mestu kapital, a ne socijalna pravda. Ali i kritičari i obožavaoci – svi se slažu u jednom. Što god uradio – Jankoviću je osigurano mesto u slovenačkoj istoriji.
__________________
Na đubrištu istorije
Koliko su protekli izbori u Sloveniji bili važni, čak presudni po budućnost zemlje i kvalitet života osirotele raje, pokazuje i sudbina tri partije, od kojih su dve posle izbora 2008. godine sastavile pobedničku koaliciju, a dve činile tradicionalan sastav slovenačkog Parlamenta od njegovog nastanka naovamo. Liberali (LDS) su bili na vlasti u različitim fazama čitavih 14 godina, a iz njihovih redova je potekao i pretposlednji slovenački predsednik Janez Drnovšek. Predsednica LDS Katarina Kresal (donedavno ministarka policije) srčano je, možda i najprincipijelnije branila prava 26 hiljada građana koje je 1992. godine tadašnja desničarska vlada tajnim aktom „izbrisala“, oduzevši im sva građanska uz teško kršenje ljudskih prava. LDS je, međutim, platila visoku cenu zbog afera u koje se uplela predsednica stranke, a još tri puta manje glasova dobio je Gregor Golobič, nekadašnja desna ruka pokojnog Drnovšeka i predsednik partije ZARES. Biračko telo je pokazalo da ne zaboravlja da je Golobič odbio da podnese ostavku, pošto je slagao novinare i javnost u vezi sa pitanjem svog vlasništva u jednoj stranoj firmi koja ja poslovala sa ministarstvom na čijem je čelu tada bio. Na izborima 4. decembra stranka je platila ceh za laži svog prvaka, pa se očekuje da „narandžasti“ (stranačko obeležje) nestanu sa političke pozornice.
Slična sudbina zadesila je i „političkog maratonca“, predsednika Slovenačke nacionalne partije Zmaga Jelinčiča. Njegova partija, istina, nikada nije bila u vlasti već uvek u opoziciji, ali stalno sa stabilnim brojem poslaničkih mesta zahvaljujući, pre svega, nacionalističkim izjavama njenog čelnika usmerenih protiv Roma, „izbrisanih“ i drugih manjina poreklom iz drugih republika nekadašnje zajedničke države. Pošto je Slovenija pod Pahorovom vladom uspela da zatvori sporna granična pitanja sa Hrvatskom, Jelinčičeva jedra su ostala bez nacionalističkog vetra, pa je SNS prvi put posle 1990. godine izbačena iz Parlamenta, uz prognoze da se tamo više neće vraćati.
__________________
Kako je Janković stigao u Sloveniju, i šta je bilo posle
Janković je autoru ovog teksta u jednom od intervjua opisao muke mame Ivanke, rodom Slovenke, u okruženju zemljaka muža Steve, u rodnim Saraorcima. Seljani nisu imali razumevanja za emancipaciju, ni način života moderne žene, pa su Ivanku popreko gledali kako prašnjavim drumovima vozi motor. Zoranovi roditelji su se na kraju otisnuli put Slovenije, gde je Steva prehranjivao porodicu radeći kao taksista, da bi avanzovao u autoprevoznike.
Zoran je za to vreme bio na brizi babe i dede po ocu, u udžerici od blata i slame. Dok je on sa vršnjacima igrao fudbal, a uveče uz furunu slušao zgode o Kraljeviću Marku, porodica u Ljubljani dobija prinovu – rodila se sestra Jagoda. Ali ni to nije bilo presudno za ponovno spajanje cele porodice, već – jezik. Prema Jankovićevom svedočenju, u Srbiji se u ono vreme po školama učio ruski, a u Sloveniji engleski. To je presudilo da majka Ivanka (koju Zoran zove „mati“), kada je napunio 11 godina, 1964. godine spakuje njegove stvari i odvede ga u Ljubljanu, gde je u početku imao gadne probleme jer – nije znao slovenački.
To mu nije smetalo da posle četiri decenije bude izabran za menadžera godine (po izboru lokalne revije „Kapital“), a nekoliko puta i za direktora godine. Da ironija bude potpuna, upravo je Janša zaslužan da se Janković, koji se tokom radnog veka politički nije naročito izjašnjavao, ni angažovao, naprasno upusti u političke vode. Da Janša nije Jankovića najurio iz „Merkatora“, Janković se ne bi kandidovao za gradonačelnika slovenačke prestonice, niti krenuo u boj za mesto premijera. Kako bilo, birači u Sloveniji očekuju da će sada u Jankoviću ponovo proraditi „žilica za biznis“ i da će od države učiniti isto što i sa „Merkatorom“ koji je zatekao u ropcu, a onda ga je ne samo iščupao iz bule, već vinuo na 200. mesto u svetu uspešnih preduzeća.
Iako protivnici vole da podvuku njegovo „sumnjivo bogatstvo“ (sam je potvrdio imetak od 20 miliona evra), Janković se novcem ne razmeće, ali ni to nije pomoglo da ga „Delo“ među prvima ne nazove „tajkunom“. Skromnost dokazuje tako što prošeta kroz centar Ljubljane i u popularnoj poslastičarnici popije kafu dok mu prilaze prolaznici i poznanici da razmene reč-dve. Za razliku od manje imućnih sugrađana koji se hvale preskupim automobilima i brendiranom odećom, Janković svoj kapital ne ulaže u „spoljne simbole uspeha“. Omiljen odevni predmet mu je obična, bela, „direktorska“ košulja, a kad je hladno, tu je džemper.
„Nije to neko posebno osećanje – biti bogat“, voli da istakne Janković. I podvlači da sebi ni platu gradonačelnika ne isplaćuje u punom iznosu, već – prema učinku, određenom prema oceni njegovog rada koju su mu dali birači, Ljubljančani.
I šta je za Jankovića važno, dragoceno? Sam kaže, i to je mnogo puta ponovio u proteklih nedelju dana, da mu je prvo i u životu najvažnije – njegova porodica, supruga i dva sina, Jure i Damjan, čija imovinska karta je bila glavni cilj napada tokom predizborne kampanje. Janković se lavovski borio da zaštiti porodičnu čast i dobro ime svoje dece.
