Почетна / Свет / Европско понижење Украјине

Европско понижење Украјине

Пише Зоран Милошевић

Зашто на Самиту ЕУ-Украјина, одржаном децембра 2011. године у Кијеву, није потписан докуменат о придруживању ове државе Европској унији?

 

Тежак дипломатски пораз на домаћем терену: председавајући Савета ЕУ Херман ван Ромпеј и шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозо нису дали зелено светло Кијеву да се приближи Бриселу

У главном граду Украјине, Кијеву, организован је, 19. децембра 2011, Самит Европске уније и Украјине, који је требало да се заврши потписивањем документа о придруживању Украјине ЕУ. Документ је био припремљен – 1.200 страна већ усаглашеног текста – али до потписивања није дошло. ЕУ су представљали председавајући Савета Европске уније Херман Ван Ромпеј и шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозу, а украјинску председник државе Виктор Јанукович. После једнодневног Самита Херман Ван Рампеј изјавио је да се потписивање документа одлаже због „политичких околности“ на неодређено време. Тиме је постало јасно да су Украјина и њен председник Виктор Јанукович претрпели „тежак дипломатски пораз“.
Одмах после Самита ЕУ-Украјина, већ понижени Виктор Јанукович је добио још једну пацку. Наиме, 20. децембра је требало да се у Москви сретне са руским председником Медведевим, али му је из Кремља стигло обавештење да „више није радо виђен гост“ и отказ сусрета, тако да су се потврдиле претпоставке да је Москва решила да „боса Јануковича дисциплинује“. Одавно су му поручивали да Москва очекује од својих партнера да не седе на две столице (европској и руској), али Јанукович се оглушио и доживео је да су му обе столице, истовремено, измакнуте. Он је, несумњиво, највећи губитник, јер је и поред става већине у својој Партији региона да Украјина треба да иде са Москвом, а не Бриселом, све то игнорисао и сам одлучио супротно, те јавно, више пута, обећао становништву Украјине кандидатуру за чланство у ЕУ до краја 2011. године. Све ово се догодило иако је било добронамерних савета са више страна, па тако и водећег руског геополитичара Александра Дугина, да је украјинска политика „пуна илузија и фантазија о евроинтеграцијама“.

ТУЖБАЛИЦЕ И НАКНАДНА ПAMET
Они Украјинци који и даље желе у Европску унију, попут Павела Сивокоња (лист „Главред“), жале и оптужују Брисел „да не поштује своје основне принципе у ширењу“, док је украјинска новинска агенција „УНИАН“ оценила да је Самит ЕУ-Украјина, заправо, „пропали самит“ и да се „чудо није догодило“. Украјина није добила статус кандидата за улазак у ЕУ, иако је њен председник открио да су преговори вођени у тајности четири протекле године и да су они требали да доведу Украјину до „потпуне интеграције у Европску унију“! Уместо тога, Украјина је добила нови домаћи задатак: организација избора тако да победе Европи погоднији кадрови, да се из затвора ослободи Јулија Тимошенко, Јуриј Луценко и други опозиционари (овде остаје нејасно зашто, ако је Европи стало до ових политичара, није поступила исто као према Минску, којем су због затварања „опозиционара“ уведене санкције?), затим да повећа слободу медија и окупљања (овде се мисли на украјинске фашисте, којима је Кијев под притиском Москве и антифашистичких снага из света онемогућио размах); такође Украјина мора да обезбеди јефтин гас за европске инвеститоре, што је  „немогућа мисија“ јер ова земља нема свој гас.
Родион Комаров за украјински лист „Главред“ поставља питање да ли је Украјина Европа? Када се говори о уласку у ЕУ углавном се говори о политици, економији, безбедности, демократији… Међутим, нико не поставља питање културе и погледа на свет! Украјински политичари и такозвани „аналитичари“ су годинама убеђивали јавно мњење да би када се изговори реч Европска унија требало устати и поклонити се, понизно и са великим поштовањем, јер то значи прогрес, демократију, успешну економију, добро, исправно, успешно, културно… Истовремено, када се говори о интеграцијама са Русијом и „братским словенским народима“ грађани треба да знају да је то „мит и неосновани романтизам“ (ову аргументацију, узгред речено, користе и наши евроентузијасти).

[restrictedarea]

Но, сада се дошло у ситуацију да се не може објаснити грађанима Украјине како то да та идеална ЕУ пролази кроз кризу! Како објаснити да та „добра Европа“ има Андреса Брејвика, који лако убија на десетине мирних људи, а митска Русија економски и културно напредује? Како објаснити Украјинцима да та „добра Европа“ од њих тражи да кад желе да путују на њену територију „морају да докажу да нису у потрази са послом, да нису проститутке, избеглице, криминалци…“? Познато је да је Европска унија у кризи, али методи којима се штити и покушава да реши своје проблеме нису ни цивилизовани, ни културни (пристојни). Напротив!
Следеће, Украјинци себе, са правом, сматрају европским народом. Зашто је, потом, ЕУ приграбила право да некога проглашава Европљанином, односно неевропљанином? Ово питање је важно јер се Украјина, као уосталом и Србија, и развијала као део Европе. Њена култура је европска, као што су и институције и вредности.
Да би се процес померио напред потребно је испунити нове евроунијске услове, али оно што боли евроентузијасте, они нису јасни, већ магловити и растегљиви, па се не зна шта тачно треба да се уради, а могу се и тумачити „према потреби“. „Документ ће бити потписан када Украјина почне да поштује основна права и слободе.“ Шта се под тим подразумева остаје да се нагађа, међутим аналитичари већ сада тврде да Брисел жели да на власти у Кијеву види нове људе. Јер, како другачије тумачити речи шефа ЕУ Хермана Ван Рампаја „да се све одлаже до после парламентарних избора предвиђених за 28. октобар 2012. године. Под условом да избори буду спроведени уз поштовање свих демократских норми“. Другим речима, нови сазив Парламента мора бити „по укусу“ Брисела (и Вашингтона).
Поред тога Брисел је позвао Кијев „да буде добар партнер“ и не смањује количину гаса, који се транспортује преко њене територије за потрошаче у Европи. Да би гас несметано текао из Русије ка Европи, а преко Украјине, Брисел је спреман да плати, али сем те „спремности“ ништа није дефинисано, ни колико је то новца, ни ко ће бити власник (модернизованог) гасовода, јер Москва ће бити обавезан (су)власник и не жели да дозволи ЕУ да се меша у овај посао. Другим речима, рачун без крчмара!

ЗАШТО ЈЕ САМИТ ПРОПАО?
Објашњење зашто је Украјина на свом евроунијском путу доживела понижење и неуспех дала је немачка штампа. За Бернда Јохана и Александра Варкентина из „Дојче велеа“, Самит ЕУ-Украјина није само пропао због Јулије Тимошенко, већ због спољнополитичке оријентације становништва, које се није довољно определило за Брисел, а против Русије и њеног концепта интеграција на простору бившег Совјетског Савеза. Остала немачка штампа непотписивање Споразума о придруживању Европској унији правда ставом „да би пријем ове источноевропске државе парализовао ЕУ“. Тако лист „Süddeutsche Zeitung“ пише да се Европа није још опоравила од пријема 2007. године Румуније и Бугарске, а треба да прими нове чланице које имају своје проблеме и донеле би их у мираз Бриселу. То Европа не може да поднесе. Украјина може да очекује само статус „партнера“ и ништа више, јасни су Немци. Мартин Винтер, аналитичар споменутог немачког листа „Süddeutsche Zeitung“, закључује да је све било грешка Јануковича који се понашао као лош играч и уз то преценио значај Украјине за ЕУ, јер је „уцењивао“ Брисел хитним пријемом Украјине у Европску унију да не би прешао на другу страну – у Евроазијски савез. Зато је Јанукович остао празних руку. Немци сматрају да су Европи важнији интереси на Блиском истоку и Северу Африке, него у Украјини. Пре свега јер је Украјина изгубила свој стратешки значај изградњом гасовода „Северни ток“ и све више постаје периферна држава на граници са Русијом. Европи је тренутно само важно украјинско тржиште и ништа више, а на њега има приступ и без пријема Украјине у Унију. Иако је Русија „тежак“ партнер, она је, истовремено, перспективна, а да при том више није опасност за Западну и Централну Европу. Зато је, наглашава Мартин Винтер, потребно „Украјини распршити илузију да уопште може постати члан ЕУ“.
За Запад основно питање после пропасти Самита ЕУ-Украјина је да ли ће се Украјина окренути Москви? Дејвид Марплес (David Marples) из енглеске невладине организације „Опен демокраси“ констатује, оно што су украјински медији сложно прећутали, да су се после пропасти Самита односи Брисела и Кијева нагло погоршали, јер је актуелни режим љут због понижења које им је Брисел приредио пред домаћом публиком, иако је Кијев био спреман да се понаша супротно економској логици и прекине сарадњу са руским „Гаспромом“, али и са државама које чине Царински савез (Русија, Белорусија и Казахстан). Другим речима, украјински режим је био спреман да у потпуности преда своју сувереност и интересе Бриселу, као и да се у потпуности и безусловно потчини „новом божанству“, само да би Украјина ушла у ЕУ. Међутим, Кијев је добио само снажно и ефектно понижење и то пред домаћом публиком и, наравно, нове услове за пријем у Унију. Понижење код паметних људи увек доводи и до отрежњења (од евроунијског пијанства). Да ли ће тако бити и са Украјином и осталима који ходе овим путем, видеће се.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Ko to kaže ko to laže da Ukrajina nema svog Borisa




    0



    0
  2. a što moskva ništa ne učinje pa da janukovič nije morao na dve stolice,drže ga u neizvesnosti do kraja i primoravaju ga da dokazuje svoju odanost,naplaćuju mu sve ko i drugima,moskva se čini neveštom




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *