Величковић и Јакшић: Дијагноза – мањак мозга

Пише Зорица Бабић

Како је Ненад Величковић, асистент на Филозофском факултету у Сарајеву, покушао да објасни ђацима Ужичке гимназије зашто би Ђуру Јакшића требало избацити из српских лектира?

 

Ненад Величковић

Недавно је, по писању на сајту „Б92“, у Дому омладине одржано предавање о злоупотреби књижевности у школи. Предавач Ненад Величковић, иначе асистент на Филозофском факултету у Сарајеву, говорио је о резултатима перформанса (реч је наша и за разлику од његове тачно именује радње које је извршио) који је извео пред ученицима Ужичке гимназије, у оквиру програма „На пола пута“. Oвом приликом је дао и нека објашњења и квазитеоријска утемељења. Препричаћемо укратко о чему се ради: наиме, споменути је ђацима дао измишљени текст (сам га је написао) „Праведник Али“, у којем се идеализовано описује живот извесног муслимана, који је у стварности учествовао у чињењу највећих злодела друге половине XX века, а рекао им је да га је књижевно идеализовао његов син. Ђаци су изгласали да књига не треба да се нађе у лектири, на шта им је он одговорио да се ту, у ствари, радило о „Житију св. Симеона“, Светог Саве, а да је то била само муслиманска паралела, која би заправо требало да им покаже колико су они национално „задојени“. Вајни асистент се том приликом огрешио о неколико правила које би морао да зна (на питања како је ту ако не зна за њих или како му научничко поштење дозвољава да злоупотреби своје знање, није тешко одговорити).

НАЦИОНАЛНА ПОДОБНОСТ
Сада ћемо на једном другом примеру, пригоднији је пошто је објављен у књизи („Дијагноза – Патриотизам“), детаљно описати његове поступке. Такође је реч о експерименталном часу у Ужичкој гимназији. Тема је била чувена Јакшићева песма „Отаџбина“, а његова анализа песме (указује на стилске грешке, из којих повремено натеже и мисаоне) требало је да потврди његову тезу „да се књижевна дјела бирају у читанке због своје националистичке (идеолошке) подобности, а не због својих књижевних квалитета“. Међутим, по његовим речима, не само да је „час завршен у полемичком тону и без јасног закључка“, него је после неколико дана добио и писмо од једног ученика који је своје неслагање убедљиво образложио. Преносимо овде један део: „Питам се да ли сте намерно зажмурили на једно око и дословно схватили речи песме, не бисте ли предавање учинили занимљивијим, или сте стварно погрешили када сте тако оцрнили Јакшићеву песму. Верујем да, када каже, ‘обријане главе теме ћелаво’, на пример, песник жели да нагласи ружноћу и грозоту непријатеља, пре него да покаже како не зна да обријане главе теме никако не може бити космато, као што и у свакодневном говору кажемо ‘мала кућица’ …“
Не би нас чудило, напротив, да је ученик измишљен и да је у питању приповедачки штос и маркетиншки трик. Па тако, име Ђорђа Божовића можете да нађете на неким блоговима, где он, понекад, спомиње и Ненада Величковића као писца који је занимљив и са смислом за хумор, иако он не дели увек његове ставове. Што се, морамо признати, не би очекивало после оваквог писма. Не заборавимо, такође, да се Гишка звао управо тако и да ова подударност не може бити случајна. Са биографске тачке гледишта, која се овде показује као лажна, писмо је послужило и као (наративна) мотивација за писање одговора, односно читавог текста „Међа пука манитога“.
Ево, примера како Величковић тумачи. Реч је о почетном стиху: „И овај камен земље Србије“. „Стих почиње везником да би се успоставио јамб. Рјешење није најбоље, јер стих чини нејасним: то и у јампској структури стиха није наглашено, па стих не треба схватити да камења има више…“ Као што се може приметити, из кратког навода, а оваква су сва објашњења, Величковић, пре свега, говори врло непрецизно, без сумње намерно. Још је занимљивије како се од оваквих тврдњи или замерки стиже до тезе да је песма лоша. Волели бисмо да и нас поучи вишедимензионалном (пре)скакању, истина не зато да бисмо га пробали, него да нам буде забавније за гледање. У томе је сва његова „авангардност“.

[restrictedarea]

НАГРАЂЕНО ИЗДАЈСТВО
Елем, да се вратимо на наративну улогу ученика од чије добре изведености зависи, пре емоционална, него фактичка, потврда ауторовог става. Свако нормалан прво помисли да је ученик у праву, само му није јасно како и зашто то овај неће да види. И ако би неком пало на памет, а већини не би, да споменутом аутору каже да о’лади и да један средњошколац боље размишља од њега чије се компетенције, макар формално, подразумевају, вероватно би добио одговор да је писмо писао он сам. А образложење би било да Ђорђе заступа став већине или „националистички оријентисане популације“ и да је оно успели покушај идентификације са другим чије се мишљење не заступа, али кога покушава да схвати и са којим хоће да ступи у дијалог. Такође, само писање: 1) наратолошки: изношење свог става, давање речи другом, одговор на туђу реч; 2) стилистички: поједностављен језик ученика, његова извесна наивност у размишљању и, с друге стране, лако учен језик аутора (довољно учен да бисте му признали стручност, довољно лак да би га сви разумели и довољно олак како бисте схватили да то није прави научни говор и аргументација, него да то треба схватити као неку врсту полемичког и есејистичког говора); и онда и 3) лексички треба да покаже да је аутор политички коректан, истински заинтересован за тему, склон преиспитивању свог става и, наравно, компетентан. А све то, све у свему, није тачно.
Доиста, у тексту нема ничег национално, родно, политички, лично итд. увредљивог, али је читав текст увредљив за здрав разум. „Отаџбина“ свакако није Јакшићева антологијска песма, а сасвим сигурно није ни најбоља српска родољубива песма. Узгред, и љубавних, и мисаоних…песама има и бољих и горих, па му то није засметало. С друге стране, песма испуњава основне критеријуме за улазак у лектиру, свиђало се то некоме или не. Песма је, истина, нешто патетична, са тешким римама које су, иначе, карактеристичне за Јакшића. Осим тога, данас или још деценијама раније, Јакшићеве песме, као и песме из истог периода и старије, не само да су важне у културно-поетичко-историјском смислу, него су баш због протеклог времена политички безначајне чак и кад су писане с изразитим политичким намерама, пошто је контекст потпуно промењен. У сваком случају, какво год да је политичко становиште Јакшић заузимао, какав год да је био (карактер и понашање у приватном и јавном животу), то се из његове песме не може закључити, а песма томе ни не служи.
Е, сад друго је питање зашто је патриотизам увредљив и за кога? Пошто је антипатриотизам Ненада Величковића антитеоријски мотивисан и аргументован, одговорићемо му врло просто: Да наведе конкретне примере из историје о награђеном издајству! Дакле, ако у основно образовање и елементарно васпитање спада љубав према земљи у којој си рођен/живиш, у којој имаш сва грађанска права, у којој зарађујеш хлеб… дакле, ако књижевност слави стварне, а некад измишљене јунаке који су је бранили, а често у тој борби и гинули; мудрост да је патриотизам непотребан, рђав, зломислећи може једино бити изражена, а да остане мудра, на уста непријатеља којем је циљ да вас уништи. Има ли смисла постављати питање шта је онда Ненад Величковић?

__________

Ђура Јакшић

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Djordje Bozovic postoji. Isao je u Uzicku gimnaziju, generacija 90. Odeljenje 6. (ja sam bio 3, drugi smer) Ja sam prisustvova ovom “eksperimentalnom” casu i polemici koja je nastala posle casa.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *