Veličković i Jakšić: Dijagnoza – manjak mozga

Piše Zorica Babić

Kako je Nenad Veličković, asistent na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, pokušao da objasni đacima Užičke gimnazije zašto bi Đuru Jakšića trebalo izbaciti iz srpskih lektira?

 

Nedavno je, po pisanju na sajtu „B92“, u Domu omladine održano predavanje o zloupotrebi književnosti u školi. Predavač Nenad Veličković, inače asistent na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, govorio je o rezultatima performansa (reč je naša i za razliku od njegove tačno imenuje radnje koje je izvršio) koji je izveo pred učenicima Užičke gimnazije, u okviru programa „Na pola puta“. Ovom prilikom je dao i neka objašnjenja i kvaziteorijska utemeljenja. Prepričaćemo ukratko o čemu se radi: naime, spomenuti je đacima dao izmišljeni tekst (sam ga je napisao) „Pravednik Ali“, u kojem se idealizovano opisuje život izvesnog muslimana, koji je u stvarnosti učestvovao u činjenju najvećih zlodela druge polovine XX veka, a rekao im je da ga je književno idealizovao njegov sin. Đaci su izglasali da knjiga ne treba da se nađe u lektiri, na šta im je on odgovorio da se tu, u stvari, radilo o „Žitiju sv. Simeona“, Svetog Save, a da je to bila samo muslimanska paralela, koja bi zapravo trebalo da im pokaže koliko su oni nacionalno „zadojeni“. Vajni asistent se tom prilikom ogrešio o nekoliko pravila koje bi morao da zna (na pitanja kako je tu ako ne zna za njih ili kako mu naučničko poštenje dozvoljava da zloupotrebi svoje znanje, nije teško odgovoriti).

NACIONALNA PODOBNOST
Sada ćemo na jednom drugom primeru, prigodniji je pošto je objavljen u knjizi („Dijagnoza – Patriotizam“), detaljno opisati njegove postupke. Takođe je reč o eksperimentalnom času u Užičkoj gimnaziji. Tema je bila čuvena Jakšićeva pesma „Otadžbina“, a njegova analiza pesme (ukazuje na stilske greške, iz kojih povremeno nateže i misaone) trebalo je da potvrdi njegovu tezu „da se književna djela biraju u čitanke zbog svoje nacionalističke (ideološke) podobnosti, a ne zbog svojih književnih kvaliteta“. Međutim, po njegovim rečima, ne samo da je „čas završen u polemičkom tonu i bez jasnog zaključka“, nego je posle nekoliko dana dobio i pismo od jednog učenika koji je svoje neslaganje ubedljivo obrazložio. Prenosimo ovde jedan deo: „Pitam se da li ste namerno zažmurili na jedno oko i doslovno shvatili reči pesme, ne biste li predavanje učinili zanimljivijim, ili ste stvarno pogrešili kada ste tako ocrnili Jakšićevu pesmu. Verujem da, kada kaže, ‘obrijane glave teme ćelavo’, na primer, pesnik želi da naglasi ružnoću i grozotu neprijatelja, pre nego da pokaže kako ne zna da obrijane glave teme nikako ne može biti kosmato, kao što i u svakodnevnom govoru kažemo ‘mala kućica’ …“
Ne bi nas čudilo, naprotiv, da je učenik izmišljen i da je u pitanju pripovedački štos i marketinški trik. Pa tako, ime Đorđa Božovića možete da nađete na nekim blogovima, gde on, ponekad, spominje i Nenada Veličkovića kao pisca koji je zanimljiv i sa smislom za humor, iako on ne deli uvek njegove stavove. Što se, moramo priznati, ne bi očekivalo posle ovakvog pisma. Ne zaboravimo, takođe, da se Giška zvao upravo tako i da ova podudarnost ne može biti slučajna. Sa biografske tačke gledišta, koja se ovde pokazuje kao lažna, pismo je poslužilo i kao (narativna) motivacija za pisanje odgovora, odnosno čitavog teksta „Međa puka manitoga“.
Evo, primera kako Veličković tumači. Reč je o početnom stihu: „I ovaj kamen zemlje Srbije“. „Stih počinje veznikom da bi se uspostavio jamb. Rješenje nije najbolje, jer stih čini nejasnim: to i u jampskoj strukturi stiha nije naglašeno, pa stih ne treba shvatiti da kamenja ima više…“ Kao što se može primetiti, iz kratkog navoda, a ovakva su sva objašnjenja, Veličković, pre svega, govori vrlo neprecizno, bez sumnje namerno. Još je zanimljivije kako se od ovakvih tvrdnji ili zamerki stiže do teze da je pesma loša. Voleli bismo da i nas pouči višedimenzionalnom (pre)skakanju, istina ne zato da bismo ga probali, nego da nam bude zabavnije za gledanje. U tome je sva njegova „avangardnost“.

[restrictedarea]

NAGRAĐENO IZDAJSTVO
Elem, da se vratimo na narativnu ulogu učenika od čije dobre izvedenosti zavisi, pre emocionalna, nego faktička, potvrda autorovog stava. Svako normalan prvo pomisli da je učenik u pravu, samo mu nije jasno kako i zašto to ovaj neće da vidi. I ako bi nekom palo na pamet, a većini ne bi, da spomenutom autoru kaže da o’ladi i da jedan srednjoškolac bolje razmišlja od njega čije se kompetencije, makar formalno, podrazumevaju, verovatno bi dobio odgovor da je pismo pisao on sam. A obrazloženje bi bilo da Đorđe zastupa stav većine ili „nacionalistički orijentisane populacije“ i da je ono uspeli pokušaj identifikacije sa drugim čije se mišljenje ne zastupa, ali koga pokušava da shvati i sa kojim hoće da stupi u dijalog. Takođe, samo pisanje: 1) naratološki: iznošenje svog stava, davanje reči drugom, odgovor na tuđu reč; 2) stilistički: pojednostavljen jezik učenika, njegova izvesna naivnost u razmišljanju i, s druge strane, lako učen jezik autora (dovoljno učen da biste mu priznali stručnost, dovoljno lak da bi ga svi razumeli i dovoljno olak kako biste shvatili da to nije pravi naučni govor i argumentacija, nego da to treba shvatiti kao neku vrstu polemičkog i esejističkog govora); i onda i 3) leksički treba da pokaže da je autor politički korektan, istinski zainteresovan za temu, sklon preispitivanju svog stava i, naravno, kompetentan. A sve to, sve u svemu, nije tačno.
Doista, u tekstu nema ničeg nacionalno, rodno, politički, lično itd. uvredljivog, ali je čitav tekst uvredljiv za zdrav razum. „Otadžbina“ svakako nije Jakšićeva antologijska pesma, a sasvim sigurno nije ni najbolja srpska rodoljubiva pesma. Uzgred, i ljubavnih, i misaonih…pesama ima i boljih i gorih, pa mu to nije zasmetalo. S druge strane, pesma ispunjava osnovne kriterijume za ulazak u lektiru, sviđalo se to nekome ili ne. Pesma je, istina, nešto patetična, sa teškim rimama koje su, inače, karakteristične za Jakšića. Osim toga, danas ili još decenijama ranije, Jakšićeve pesme, kao i pesme iz istog perioda i starije, ne samo da su važne u kulturno-poetičko-istorijskom smislu, nego su baš zbog proteklog vremena politički beznačajne čak i kad su pisane s izrazitim političkim namerama, pošto je kontekst potpuno promenjen. U svakom slučaju, kakvo god da je političko stanovište Jakšić zauzimao, kakav god da je bio (karakter i ponašanje u privatnom i javnom životu), to se iz njegove pesme ne može zaključiti, a pesma tome ni ne služi.
E, sad drugo je pitanje zašto je patriotizam uvredljiv i za koga? Pošto je antipatriotizam Nenada Veličkovića antiteorijski motivisan i argumentovan, odgovorićemo mu vrlo prosto: Da navede konkretne primere iz istorije o nagrađenom izdajstvu! Dakle, ako u osnovno obrazovanje i elementarno vaspitanje spada ljubav prema zemlji u kojoj si rođen/živiš, u kojoj imaš sva građanska prava, u kojoj zarađuješ hleb… dakle, ako književnost slavi stvarne, a nekad izmišljene junake koji su je branili, a često u toj borbi i ginuli; mudrost da je patriotizam nepotreban, rđav, zlomisleći može jedino biti izražena, a da ostane mudra, na usta neprijatelja kojem je cilj da vas uništi. Ima li smisla postavljati pitanje šta je onda Nenad Veličković?

__________

Đura Jakšić

Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, –
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema –
Nogom ćeš stupit možda, poganom!
Drzneš li dalje? … Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!“

[/restrictedarea]