Почетна / Интервју / OЛЕ БЈЕРКЕ Запад гради своју цивилизацију на стравичним злочинима

OЛЕ БЈЕРКЕ Запад гради своју цивилизацију на стравичним злочинима

Разговарала Биљана Ђоровић

Некада давно није ми било јасно зашто су, одједном, Срби постали противници Запада. Сада, нарочито после агресије на Либију, можемо да направимо веома директне и јасне паралеле које показују да је бомбардовање имало троструки циљ: уништење земље, њених ресурса и инфраструктуре; убијање људи, док је пак трећи циљ: трајно онеспособљавање људи и народа у смислу реализације њихових потенцијала

Саговорник „Печата“ је господин Оле Бјерке (1934), Норвежанин, рођен у Гудбрандсдалену, правник који је радио као геодета, судија за вођење оставинских расправа и судија другостепеног суда. Његов живот је, међутим, обележен пацифизмом у најбољем и најактивнијем смислу овог појма.  Оле Бјерке се посветио трагањима за истином порекнутом и убијаном у маглама ратова. Пропагандна конструкција реалности: „лажи, проклете  лажи“, постале су мета на коју се обрушио свом жестином и енергијом борца за истину. Његове књиге прожете су истинском топлином која се ослобађа када се у такву борбу крене у кантовском кључу – безинтересно.
Оле Бјерке је аутор књига: „Народ који волим“ (1965), говори о руској секти духобораца који су живели у Канади од 1899. године; „Хвала Вијетнаме“ (1982), написане после посете Вијетнаму 1980. године; збирке песама: „Ништа од четвртог плеса“ (1998); збирке приповедака: „Свака жена је најлепша на свету“ (2008) и књиге: „Зашто? Пропаганда и лажи о ратовима на Балкану деведесетих година“ (2010). Ова књига се током недавно одржаног Сајма књига у Београду појавила на српском језику у издању „Прометеја“ из Новог Сада и Удружења Срба „Косово и Метохија“ из Норвешке, под упитним називом: „Зашто? Пропаганда и лажи о ратовима на Балкану деведесетих година“.
Господине Бјерке, Ви сте свој живот посветили расветљавању праве природе ратова и супротстављању пропагандним митовима и лажима којима се прикрива њихова империјална суштина.
Да, пацифиста сам. Читав мој живот обележен је ратовима који се, тако рећи, непрекидно воде. Као дете (рођен сам 1934. године) слушао сам о страшним биткама између Руса и Немаца и био потпуно опхрван болом. Мотиви за писање књига леже у мојој пацифистичкој мисији која је настала на темељу тог бола, изједања изнутра, како је норвешки уметник Ерик Бије описао стање своје душе током бомбардовања Југославије 1999. године.  Током рата у Вијетнаму, када су 1956. године САД ушле у рат како би пружиле помоћ Француској, ступио сам у контакт са Покретом за ослобођење Вијетнама (1958. године) који је имао своју канцеларију у Ослу. Вијетнам сам посетио 1980. године и после повратка написао књигу „Хвала Вијетнаме“ коју сам самостално и објавио и цео тираж самостално  распродао. Рат у Вијетнаму ме је потпуно освестио у смислу разумевања да је рат сам по себи злочин. Правила и закони за вођење рата су апсурд, нонсенс. У судовима увек влада победничка правда. Ретко када се од кривице ослобађа онај ко је рат изгубио – осим ако је веома моћан. Управо се то догодило у рату у Вијетнаму, у којем је убијено између три и четири милиона Вијетнамаца, а огромна пространства земље загађена отровним хемикалијама познатим као „агент оранге“, што је кодирано име за хербицид и дефолиант који су САД користиле као део хербицидног ратног програма. Вође САД-а никада нису одговарале за злочине чије су последице трајне. Ни један једини цент ратних репарација није исплаћен вијетнамском народу. Потом је дошао први Заливски рат и онда за мене несхватљиво бомбардовање Југославије које нисам могао да разумем. Није ми било јасно зашто су, одједном, Срби постали противници Запада. Сада, нарочито после агресије на Либију можемо да направимо веома директне и јасне паралеле које показују да је бомбардовање имало троструки циљ: уништење земље, њених ресурса и инфраструктуре; убијање људи, док је трећи циљ: трајно онеспособљавање људи и народа у смислу реализације њихових потенцијала који се стављају у службу поретка глобалне моћи и суштински су усмерени против интереса земље и народа.

Позиција пацифисте у условима орвелијанских непрекидних ратова увијених у обланду „добрих намера“ које се пропагандно сервирају људима на Западу, уз успостављање опозитног симулакрума „зла по себи“ оличеног у злим народима и вођама који стоје на путу добра, ни најмање није лака. О томе сведочи и ваше непристајање на политичку коректност према „демократском империјализму“ Запада. Какво је ваше искуство у трагању за правим узроцима ратова и истином у сваком сегменту успостављања света по мери моћних интереса?
Када се свим својим бићем усредсредите на разумевање суштине и природе ратова који се нижу, имате веома снажну потребу да се супротставите пропагандној струји која усисава истину и служећи се лажима, пропагандом и манипулацијама, испира мозак популацији. Активно сам се супротставио пишући чланке, анализе, текстове којима сам покушао да поставим питања и понудим одговоре. Мој напор није увек наилазио на прихватање од стране уредника медија, на чије сам адресе слао своје текстове. Потпуно сте у праву што се тиче методологије пропагандног оправдања ратова и бомбардовања када је неопходно дати објашњење: Зашто? Зашто се бомбардују територије и убијају људи? „Бомбе су хуманитарне по свом карактеру, падају на зле људе и имају за циљ да спрече деловање вођа тих народа“, представљених као сушта еманација зла, како би та земља, када „зликовци“ нестану, постала боља!

У питању је дубоко укорењена хипокризија Запада која почива на нарцизму Запада који се обнавља ад инфинитум. Мит о америчкој изузетности и европском просветитељском усрећивању у средишту су империјалног похода који сада прети да „ослободи“ читаву планету.
Методологија је прецизна и у њеном средишту је демонизација лидера. То смо јасно видели на примеру Југославије. Пре него што су почели са својим „хуманитарним интервенцијама“ демонизовали су Слободана Милошевића и део тог процеса демонизације илустровао сам у књизи наводећи пример новина које читам. Тада сам живео у северној Норвешкој, што је такође утицало на тај избор. Милошевић је демонизован у свим тим новинама 1999. године. Представљан је као ноторни лажов: „Човек који вас гледа у очи и лаже“ (Ерик Солхеим); циничан човек који је захваљујући свом цинизму довео до тога да „не будемо свесни његове бруталности“ (Кјел Магне Бондевик); Хербјорн Соребо је написао: „Слободан Милошевић је себи обезбедио место у историји нашег дела света као последњи фашистички диктатор у режиму, у којем је геноцидна идеологија носећа“; „најгори деспот у Европи после Хитлера“; „бескрупулозан и луд човек“ (пише „Нордлис“ од 19.05.1999. године); а у листу „Дагбладет“ од 04. 06. 1999. године, мајка пита свог трогодишњег сина: „Ко нам је запалио кућу?“, а син сместа одговара: „Милошевић“.

Милошевић је пронађен мртав у затворској ћелији у Хагу, 11. марта 2006. године. „Борџијанска“ позадина његове смрти још увек није расветљена. Да ли је демонизација после убедљиве Милошевићеве одбране у МКСЈ тада попустила?
Не, демонизација је настављена, а ликови који су објавили његову смрт само су следили њену реторику: на норвешком дневнику јављено је да је умро „касапин са Балкана“. Вест је са необичним уживљавањем прочитала Гри Белкаста Алмос, а током дневника приказан је интервју са Ричардом Холбруком који је Милошевића том приликом назвао монструмом. Упоредио сам оно што је Холбрук рекао у овом интервјуу са оним што је написао у књизи „Завршити рат“, и увидео разлике. Холбрук је на пример, после свог првог сусрета са Милошевићем, 17. августа 1995. године, написао да је Милошевић паметан, шармантан и загонетан. Потом у својој књизи каже да је Милошевић оштроуман и да је знао да буде флексибилан. Поредећи Милошевића са једне стране и Изетбеговића и Туђмана са друге,  Холбрук пише о Милошевићевој духовитости, концентрисаности и осетљивости, док су Изетбеговић и Туђман представљени као натмурене фигуре. Ричард Холбрук, који је дакле толико позитивно говорио о Милошевићу за време Милошевићевог живота, објаву о његовој смрти коментарише називајући га монструмом.

[restrictedarea]

У књизи кажете да се демонизација није зауставила само на вођи, већ да је њоме обухваћен и цео српски народ.
Да, и милиони људи су прихватили те лажи без размишљања. Срби су представљани као касапи, бандити и монструми.  Лист „Нордлис“ је 1999. године писао како извештаји ОЕПС-а говоре о нападима српских снага које су Албанцима пререзале гркљане, копале очи, одсецале носеве, прсте, шаке и стопала, а женама дојке. Већина није била у стању да схвати да се радило о најстрашнијој демонизацији, већ су поверовали да су то голе чињенице. Потпуно је невероватно да пропагандно лудило може да заведе на стотине милиона људи, да одреди начин тумачења. У том циљу спрегнуто наступају политичари, дипломате, војна лица, интелектуалци и новинари. То се јасно видело на примеру  Југославије, Ирака, Либије.

Шта сте осећали када смо ушли у пакао слика којим је пропраћено убиство Гадафија, над којим је остао заувек уписан звук и тоналитет једног „WОW“ државног секретара САД-а Хилари Клинтон?
Будући да је Гадафи представљао ратног затвореника у време убиства, у питању је ратни злочин којим је на стравичан начин убијен шеф једне афричке државе, који је имао за циљ уједињење држава Африке и њено ослобођење од експлоатације Запада. Осећао сам неизмерну тугу. Западни лидери и даље граде „своју велику цивилизацију“ на стравичним убиствима.

Шта мислите о међународној „правди“, њеним трибуналима и поклоницима?
МКСЈ је основан од стране Савета безбедности на основу резолуције 827, 25. маја 1993. године. Радило се не о правди, већ о травестији правде, како гласи и назив књиге Џона Лофланда: „Травестија, Суђење Милошевићу и корумпираност међународоног правосуђа“.  Када је суд осниван, у фокусу су били сукоби у Босни и било је јасно да је то био разлог да су именоване судије потицале из четири муслиманске земље: Египта, Малезије, Пакистана и Нигерије.
Пре него што је бомбардовање окончано 1999. године, правници из многих земаља на челу са канадским стручњацима оптужили су руководство НАТО-а за ратне злочине почињене над Југославијом. Суд је оптужбу одбацио и са тим одбацивањем одбацио је и правду као циљ своје делатности. О(п)стала је травестија и права и правде.

Милошевић је указао на праву природу Трибунала већ током свог првог појављивања пред судом у Хагу, 3. јула 2003. године, када је рекао између осталог (ви управо ове његове речи наводите у својој књизи): „Циљ ове оптужнице је лажно оправдање за злочине НАТО-а почињене у Југославији“. Како сте ви сагледали одбрану Милошевића пред Трибуналом за ратне злочине у бившој Југославији?
Милошевић је био изванредан у својој одбрани и задао је Трибуналу велике муке и грдну главобољу. Сећате се како је судија Меј панично искључивао Милошевићев микрофон како би га спречавао да говори. Усред реченице: паф. Прво заседање завршено је после 11 минута. Тужилаштво је извело 296 сведока, од којих је 98 анонимно сведочило. Више писаних изјава признате су као чињенице, како би сведоци избегли Милошевићево унакрсно испитивање. Једна од оптужби је била да је Милошевић држао велико богатство, милионе на тајним банковним рачунима у Швајцарској и на Кипру, и на крају се испоставило да је и то била једна велика лаж.
МКСЈ је основан као антисрпски суд и готово да је било довољно да будете Србин, па да будете процесуирани и осуђени. Други, попут Дражена Ердемовића, одговорни за стравичан број убијених људи, били су ослобађани.

Да ли мислите да ће доћи дан када ће се пред оним што би међународни трибунали за ратне злочине требало да буду, наћи Блер, Клинтон, Буш, Обама, Хилари Клинтон… они који су свет претворили у кланицу?
Не верујем да ћемо дочекати такав дан. Ипак, неке ствари се догађају.  Било би веома опасно да Џорџ Буш сада одлучи да путује светом. Организација, каква је  „Хјуман рајтс воч“, навела је необориве доказе да су Буш и други високи званичници у његовој администрацији спроводили програм мучења и тиме ратне злочине. Ове организације примећују да Канада има законску обавезу према Конвенцији против тортуре, да кривично гони појединце који су умешани у обављање ових дела. Да ли би било мудро да Буш крене у посету некоме у Канади? Канада није усамљена у оваквим оценама и то је добра вест. Што се тиче Блера, како је сада свима познато, реч је о човеку који се у предвечерје Другог Заливског рата истакао као светски лажов прве класе. Но, он је ову своју титулу заслужио још 1999. године. И не би било у реду да му ускратимо титулу и за период када је достигао прву класу.

Написали сте књигу која показује ваше изванредно познавање историје и савремених догађаја на Балкану и Југославији. Како је изгледао ваш рад и шта је све подразумевало писање књиге, каква је: „Зашто? Пропаганда и лажи о ратовима на Балкану деведесетих година“, која располаже обимном библиографијом, фотографијама и документацијом?
Нисам историчар, али  јесам човек који има потребу да разуме шта се дешава и због чега се дешава. Набавио сам све књиге које су ми могле помоћи у тој спознаји. Рецимо, чим се појавила, преко „Амазона“ (Amazon.com) набавио сам књигу Карле дел Понте: „Madame Prosecutor: Confrontations with Humanity’s Worst Criminals and the Culture of Impunity“; књиге Џона Лофланда, Дијане Џонстон, Ричарда Холбрука, сакупио све што се могло сакупити из медија о периоду пре и после бомбардовања, и кренуо у Србију, Босну, на Косово…  Од 2000. године шест пута сам био Србији. Први пут 2000, па 2002, 2005; био сам у Сребреници 2007, а 2009. године био сам најпре у Сребреници, потом и у Сарајеву. Књигу сам одлучио да напишем 2009. године.
Сребреница је постала парадигма српског зла и камен темељац оправданости НАТО „хуманитарних интервенција“.  Догађај је добио статус институционализоване меморије, какав добијају они чије су жртве најнеопходније Империји – вредне жртве, како их назива професор Едвард Херман. Српске жртве, са друге стране су по овој матрици политике геноцида проглашене и третиране као безвредне жртве, а Срби су постали синоним за зло. То се најбоље види по томе што је 11. јул 1995. године постао датум на који се сваке године широм Европе подсећа и то управо по овом кључу!?
Сви Срби са којима сам разговарао о Сребреници, признају да се масакр догодио и осуђују га. Но, јасно је и да је масакр у Сребреници знатно мањи по обиму од онога што се званично тврди. Упркос огромним напорима да се до ње дође, магична цифра од 8.372 је недостижна. У књизи детаљно говорим о сазнањима до којих сам дошао током својих путовања у Сребреницу и постављам питање: Како могу да тврде да су лешеви који су пронађени касније и који ће се вероватно пронаћи у будућности, лешеви оних који су страдали током неколико дана 1995. године? Контактирао сам и Одељење судско-медицинске археологије у Ослу, где су ми рекли да се употребом методе Ц14 може одредити време смрти са могућношћу грешке од око годину дана. У Босни се ратовало пре и после јула 1995. године, па стога имамо веома оправдан разлог да се запитамо: Да ли су годишње сахране у Поточарима чиста превара? Како сам сазнао од Миливоја Иванишевића, оснивача и шефа Центра за истраживање злочина над српским народом, остаци лешева донети су издалека, а посмртни остаци више стотина војника који су погинули пре 7. марта 1994. године ископани су и поново сахрањени у  Поточарима, тако да су и они међу жртвама масакра од јула 1995. године. Ако се томе додају они који су се потом нашли на бирачким списковима, као и чињенице које износи извештај УН о Сребреници, у којем се говори да је у борбама око Сребренице погинуло око 3.000 муслимана, уколико, дакле,   урачунамо све преваре, остаје нам око четири пута мањи број убијених муслимана у Сребреничком масакру. Наравно, жалосно је и трагично што је и толико муслимана убијено, али се у књизи питам: Није ли трагично и што су Срби убијани? У својој књизи: „Сребреница, јула 1995, у трагању за истином“, Иванишевић наводи сва имена Срба који су у периоду од 1992. до 1995. године убијени на подручју Сребренице и Бирача. Око 880 је имало везе са војском, док су 2.382 били цивили. Већина њих убијена је 1992. године. Ниједан новинар на Западу, који је годинама радио здушно на томе да масакр у Сребреници учини што већим, неће сада да разочара своје налогодавце и лобисте, па ни читаоце уношењем непотребне сумње у тачност података и исправност НАТО интервенције 1999. године. Савест нам мора остати мирна. Не би ваљало да задрхти. Стога: нека лажи цветају, нека цвета цвеће зла.

У књизи разобличавате једну лаж захваљујући томе што сте толико пута боравили на простору Босне и Херцеговине. Испричајмо нашим читаоцима о чему се ради.
Да, пример је речит. Наиме, 2008. године, у априлу, забљеснула ме је лаж представљена на једној фотографији у градским новинама „Лилехамер Бyавис“. Испод фотографије је писало: „Сребреница: Напред видимо списак умрлих направљен по пребивалишту и породици којој припадају. У позадини, бесконачни низ истих надгробних плоча“. У тексту је стајало да су се у том подручју (Сребренице) десили највећи напади и највећи геноцид, те да је у питању гробље са 8.372 гробна места „сви убијени у пет дана“.
Сасвим сам сигуран у то да деведесет посто људи који овакав чланак прочита, верује у оно што је прочитао. А, ту је и врхунски доказ: фотографија гробља са 8.372 гробна места. Пошто сам боравио и у Сребреници и у Поточарима одмах сам препознао да слика није одатле, већ да је на њој приказано сарајевско гробље, које сам лично посетио у јесен 2009. године. Налази се у делу града Ковачи, а на слици се може видети и гроб Изетбеговића. Но, и то гробље има мање од десетине броја гробова од оних који су у тексту наведени. Одмах ми је било јасно да аутори текста нису ни били у Поточарима, где су наводно правили репортажу или ако су били да уопште немају моћ запажања. Не постоји никаква листа умрлих начињена по пребивалишту и породици, већ се у Поточарима на полукружном зиду налазе имена поређана абецедним редом. Потврђује се правило да се у вези са Сребреницом може писати и „фотографски документовати“ било шта под условом да је довољно лоше – по имиџ Срба.   Апарат моћи не престаје да ради. То се најбоље сада може пратити у Либији, где су примењени исти пропагандни обрасци као у случају рата против Србије.

Књига је настајала деведесетих година као квинтесенција ваше потраге за истином.
Да, књига је настала после моје посете Сарајеву 2009. године. Но, током свих тих година трагања осећао сам се испуњено и ангажовано. Самостално, непристрасно, тражио сам истину и разгртао један по један пропагандни блок којим је она била затрпана и порекнута. Када је рукопис био написан, тада су, међутим, отпочеле  невоље и разочарања. Проблеми. Понудио сам књигу једном издавачу, па другом, трећем – и сва три пута рукопис је био одбијен. И коначно сам се обратио издавачу где морате да платите да би вам књига била објављена. После објављивања послали смо примерке медијима и ту смо наишли на зид. И локална ТВ станица је није споменула у својим програмима. Књига је изложена у пет највећих књижара у Лилехамеру, а продат је тек један или два примерка. Слично је и у Гудбрансдалену, месту у којем сам рођен и где сам одрастао: они су продали један примерак књиге. И тада сам заиста пао у депресију. Био сам у депресији два, три месеца. Размишљао сам како нема сврхе мислити о смрти, зато што када умрете треба и да будете негде сахрањени. Не могу да будем сахрањен у свом родном граду, у којем су ме толико занемарили да су купили само једну једину књигу. Исто тако не могу да будем сахрањен у Лилехамеру, где се иста ствар догодила. Размишљао сам: ако они не желе да чују моје мисли и да доживе моја осећања, онда им не припадам ни у животу, ни у смрти. Међутим, обратио ми се господин Борис Максимовић, председник Удружења Срба „Косово и Метохија“,  направили смо интервју за лист „Светило“, после чега је велики број примерака књиге продат Србима у Норвешкој. Књига је још у јануару била приказана на Интернет издању компаније „Новости“, затим је пристигло јако много коментара са жељом да се појави на српском језику и ето, књига је ту и дошао сам у Србију како бих био на Сајму књига, али и на барикадама, са Србима који се боре за север Косова и Метохије.

_____________________

Космет у Лилехамеру

Господин Борис Максимовић, председник Удружења „Косово и Метохија“ из Лилехамера, најзаслужнији је што се Бјеркеова књига појавила на српском језику. За „Печат“ Максимовић појашњава како је судбина књиге прешла праг равнодушности и прећутаности, који представља једну од окосница функционисања пропагандног модела Запада.
Као секретар Црквеног одбора у Норвешкој, у оквиру којег издајемо лист „Светило“, чији сам члан редакције, и који бесплатно делимо на адресе 1.200 парохијана, направио сам интервју са господином Бјерком, објављен је у јунском броју часописа. Добио сам и благослов нашег свештеника, да на задњој страни часописа бесплатно објавимо рекламу за књигу преко које су заинтересовани могли да наруче књигу директно од њега. Многи читаоци су то и урадили, а Удружење „Косово и Метохија“ је 17. маја организовало промоцију књиге у Лилехамеру. Књигу је у свом препознатљивом стилу представио у оквиру Интернет издања „Новости“ Марко Лопушина, после чега се појавио велики број веома занимљивих коментара читалаца на тај чланак. Управо ови коментари су нас навели на идеју да објавимо књигу. Да су нам били наклоњени повољни ветрови говори и избор преводиоца: Ратка Крсмановић је дипломирала Норвешки, а магистрирала управо на норвешком дијалекту којим је књига писана.

_____________________

Пропаганда и лажи

„Својим очима сам видео нове надгробне плоче у Поточарима, на којима година смрти није 1995, него 1992, 1993, 1994. Скоро да се морамо задивити храбрости која је потребна да би се једна оваква превара отворено изводила. Немојте да уништавате гробље у Поточарима лажима и пропагандом. Не уништавајте гробље у Поточарима бројем 8.372. Постоји разлика између лажи и истине, између пропаганде и поштења.
Постоји разлика између смрти у борби и погубљења. Једно је бити жив, а друго је бити масакриран. Следећег пута када прикажеш број 8.372 знај да лажеш. Подели тај број са два или можда са четири.“

Одломак из књиге „Зашто? Пропаганда и лажи о ратовима на Балкану деведесетих година“

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Milosevic je bio najbolji predsednik i znao je da ovi koji su danas na vlasti svi do jednoga CIA placenici i lopovi !




    0



    0
  2. Gospodine, kasnite najmanje 20 godina.
    Cekacemo i nadam se docekati.
    Mada od ovih sto se danas pitaju, tesko. To je cudan mozak.
    Ipak, hvala vam.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *