OLE BJERKE Zapad gradi svoju civilizaciju na stravičnim zločinima

Razgovarala Biljana Đorović

Nekada davno nije mi bilo jasno zašto su, odjednom, Srbi postali protivnici Zapada. Sada, naročito posle agresije na Libiju, možemo da napravimo veoma direktne i jasne paralele koje pokazuju da je bombardovanje imalo trostruki cilj: uništenje zemlje, njenih resursa i infrastrukture; ubijanje ljudi, dok je pak treći cilj: trajno onesposobljavanje ljudi i naroda u smislu realizacije njihovih potencijala

Sagovornik „Pečata“ je gospodin Ole Bjerke (1934), Norvežanin, rođen u Gudbrandsdalenu, pravnik koji je radio kao geodeta, sudija za vođenje ostavinskih rasprava i sudija drugostepenog suda. Njegov život je, međutim, obeležen pacifizmom u najboljem i najaktivnijem smislu ovog pojma.  Ole Bjerke se posvetio traganjima za istinom poreknutom i ubijanom u maglama ratova. Propagandna konstrukcija realnosti: „laži, proklete  laži“, postale su meta na koju se obrušio svom žestinom i energijom borca za istinu. Njegove knjige prožete su istinskom toplinom koja se oslobađa kada se u takvu borbu krene u kantovskom ključu – bezinteresno.
Ole Bjerke je autor knjiga: „Narod koji volim“ (1965), govori o ruskoj sekti duhoboraca koji su živeli u Kanadi od 1899. godine; „Hvala Vijetname“ (1982), napisane posle posete Vijetnamu 1980. godine; zbirke pesama: „Ništa od četvrtog plesa“ (1998); zbirke pripovedaka: „Svaka žena je najlepša na svetu“ (2008) i knjige: „Zašto? Propaganda i laži o ratovima na Balkanu devedesetih godina“ (2010). Ova knjiga se tokom nedavno održanog Sajma knjiga u Beogradu pojavila na srpskom jeziku u izdanju „Prometeja“ iz Novog Sada i Udruženja Srba „Kosovo i Metohija“ iz Norveške, pod upitnim nazivom: „Zašto? Propaganda i laži o ratovima na Balkanu devedesetih godina“.
Gospodine Bjerke, Vi ste svoj život posvetili rasvetljavanju prave prirode ratova i suprotstavljanju propagandnim mitovima i lažima kojima se prikriva njihova imperijalna suština.
Da, pacifista sam. Čitav moj život obeležen je ratovima koji se, tako reći, neprekidno vode. Kao dete (rođen sam 1934. godine) slušao sam o strašnim bitkama između Rusa i Nemaca i bio potpuno ophrvan bolom. Motivi za pisanje knjiga leže u mojoj pacifističkoj misiji koja je nastala na temelju tog bola, izjedanja iznutra, kako je norveški umetnik Erik Bije opisao stanje svoje duše tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.  Tokom rata u Vijetnamu, kada su 1956. godine SAD ušle u rat kako bi pružile pomoć Francuskoj, stupio sam u kontakt sa Pokretom za oslobođenje Vijetnama (1958. godine) koji je imao svoju kancelariju u Oslu. Vijetnam sam posetio 1980. godine i posle povratka napisao knjigu „Hvala Vijetname“ koju sam samostalno i objavio i ceo tiraž samostalno  rasprodao. Rat u Vijetnamu me je potpuno osvestio u smislu razumevanja da je rat sam po sebi zločin. Pravila i zakoni za vođenje rata su apsurd, nonsens. U sudovima uvek vlada pobednička pravda. Retko kada se od krivice oslobađa onaj ko je rat izgubio – osim ako je veoma moćan. Upravo se to dogodilo u ratu u Vijetnamu, u kojem je ubijeno između tri i četiri miliona Vijetnamaca, a ogromna prostranstva zemlje zagađena otrovnim hemikalijama poznatim kao „agent orange“, što je kodirano ime za herbicid i defoliant koji su SAD koristile kao deo herbicidnog ratnog programa. Vođe SAD-a nikada nisu odgovarale za zločine čije su posledice trajne. Ni jedan jedini cent ratnih reparacija nije isplaćen vijetnamskom narodu. Potom je došao prvi Zalivski rat i onda za mene neshvatljivo bombardovanje Jugoslavije koje nisam mogao da razumem. Nije mi bilo jasno zašto su, odjednom, Srbi postali protivnici Zapada. Sada, naročito posle agresije na Libiju možemo da napravimo veoma direktne i jasne paralele koje pokazuju da je bombardovanje imalo trostruki cilj: uništenje zemlje, njenih resursa i infrastrukture; ubijanje ljudi, dok je treći cilj: trajno onesposobljavanje ljudi i naroda u smislu realizacije njihovih potencijala koji se stavljaju u službu poretka globalne moći i suštinski su usmereni protiv interesa zemlje i naroda.

Pozicija pacifiste u uslovima orvelijanskih neprekidnih ratova uvijenih u oblandu „dobrih namera“ koje se propagandno serviraju ljudima na Zapadu, uz uspostavljanje opozitnog simulakruma „zla po sebi“ oličenog u zlim narodima i vođama koji stoje na putu dobra, ni najmanje nije laka. O tome svedoči i vaše nepristajanje na političku korektnost prema „demokratskom imperijalizmu“ Zapada. Kakvo je vaše iskustvo u traganju za pravim uzrocima ratova i istinom u svakom segmentu uspostavljanja sveta po meri moćnih interesa?
Kada se svim svojim bićem usredsredite na razumevanje suštine i prirode ratova koji se nižu, imate veoma snažnu potrebu da se suprotstavite propagandnoj struji koja usisava istinu i služeći se lažima, propagandom i manipulacijama, ispira mozak populaciji. Aktivno sam se suprotstavio pišući članke, analize, tekstove kojima sam pokušao da postavim pitanja i ponudim odgovore. Moj napor nije uvek nailazio na prihvatanje od strane urednika medija, na čije sam adrese slao svoje tekstove. Potpuno ste u pravu što se tiče metodologije propagandnog opravdanja ratova i bombardovanja kada je neophodno dati objašnjenje: Zašto? Zašto se bombarduju teritorije i ubijaju ljudi? „Bombe su humanitarne po svom karakteru, padaju na zle ljude i imaju za cilj da spreče delovanje vođa tih naroda“, predstavljenih kao sušta emanacija zla, kako bi ta zemlja, kada „zlikovci“ nestanu, postala bolja!

U pitanju je duboko ukorenjena hipokrizija Zapada koja počiva na narcizmu Zapada koji se obnavlja ad infinitum. Mit o američkoj izuzetnosti i evropskom prosvetiteljskom usrećivanju u središtu su imperijalnog pohoda koji sada preti da „oslobodi“ čitavu planetu.
Metodologija je precizna i u njenom središtu je demonizacija lidera. To smo jasno videli na primeru Jugoslavije. Pre nego što su počeli sa svojim „humanitarnim intervencijama“ demonizovali su Slobodana Miloševića i deo tog procesa demonizacije ilustrovao sam u knjizi navodeći primer novina koje čitam. Tada sam živeo u severnoj Norveškoj, što je takođe uticalo na taj izbor. Milošević je demonizovan u svim tim novinama 1999. godine. Predstavljan je kao notorni lažov: „Čovek koji vas gleda u oči i laže“ (Erik Solheim); ciničan čovek koji je zahvaljujući svom cinizmu doveo do toga da „ne budemo svesni njegove brutalnosti“ (Kjel Magne Bondevik); Herbjorn Sorebo je napisao: „Slobodan Milošević je sebi obezbedio mesto u istoriji našeg dela sveta kao poslednji fašistički diktator u režimu, u kojem je genocidna ideologija noseća“; „najgori despot u Evropi posle Hitlera“; „beskrupulozan i lud čovek“ (piše „Nordlis“ od 19.05.1999. godine); a u listu „Dagbladet“ od 04. 06. 1999. godine, majka pita svog trogodišnjeg sina: „Ko nam je zapalio kuću?“, a sin smesta odgovara: „Milošević“.

Milošević je pronađen mrtav u zatvorskoj ćeliji u Hagu, 11. marta 2006. godine. „Bordžijanska“ pozadina njegove smrti još uvek nije rasvetljena. Da li je demonizacija posle ubedljive Miloševićeve odbrane u MKSJ tada popustila?
Ne, demonizacija je nastavljena, a likovi koji su objavili njegovu smrt samo su sledili njenu retoriku: na norveškom dnevniku javljeno je da je umro „kasapin sa Balkana“. Vest je sa neobičnim uživljavanjem pročitala Gri Belkasta Almos, a tokom dnevnika prikazan je intervju sa Ričardom Holbrukom koji je Miloševića tom prilikom nazvao monstrumom. Uporedio sam ono što je Holbruk rekao u ovom intervjuu sa onim što je napisao u knjizi „Završiti rat“, i uvideo razlike. Holbruk je na primer, posle svog prvog susreta sa Miloševićem, 17. avgusta 1995. godine, napisao da je Milošević pametan, šarmantan i zagonetan. Potom u svojoj knjizi kaže da je Milošević oštrouman i da je znao da bude fleksibilan. Poredeći Miloševića sa jedne strane i Izetbegovića i Tuđmana sa druge,  Holbruk piše o Miloševićevoj duhovitosti, koncentrisanosti i osetljivosti, dok su Izetbegović i Tuđman predstavljeni kao natmurene figure. Ričard Holbruk, koji je dakle toliko pozitivno govorio o Miloševiću za vreme Miloševićevog života, objavu o njegovoj smrti komentariše nazivajući ga monstrumom.

[restrictedarea]

U knjizi kažete da se demonizacija nije zaustavila samo na vođi, već da je njome obuhvaćen i ceo srpski narod.
Da, i milioni ljudi su prihvatili te laži bez razmišljanja. Srbi su predstavljani kao kasapi, banditi i monstrumi.  List „Nordlis“ je 1999. godine pisao kako izveštaji OEPS-a govore o napadima srpskih snaga koje su Albancima prerezale grkljane, kopale oči, odsecale noseve, prste, šake i stopala, a ženama dojke. Većina nije bila u stanju da shvati da se radilo o najstrašnijoj demonizaciji, već su poverovali da su to gole činjenice. Potpuno je neverovatno da propagandno ludilo može da zavede na stotine miliona ljudi, da odredi način tumačenja. U tom cilju spregnuto nastupaju političari, diplomate, vojna lica, intelektualci i novinari. To se jasno videlo na primeru  Jugoslavije, Iraka, Libije.

Šta ste osećali kada smo ušli u pakao slika kojim je propraćeno ubistvo Gadafija, nad kojim je ostao zauvek upisan zvuk i tonalitet jednog „WOW“ državnog sekretara SAD-a Hilari Klinton?
Budući da je Gadafi predstavljao ratnog zatvorenika u vreme ubistva, u pitanju je ratni zločin kojim je na stravičan način ubijen šef jedne afričke države, koji je imao za cilj ujedinjenje država Afrike i njeno oslobođenje od eksploatacije Zapada. Osećao sam neizmernu tugu. Zapadni lideri i dalje grade „svoju veliku civilizaciju“ na stravičnim ubistvima.

Šta mislite o međunarodnoj „pravdi“, njenim tribunalima i poklonicima?
MKSJ je osnovan od strane Saveta bezbednosti na osnovu rezolucije 827, 25. maja 1993. godine. Radilo se ne o pravdi, već o travestiji pravde, kako glasi i naziv knjige Džona Loflanda: „Travestija, Suđenje Miloševiću i korumpiranost međunarodonog pravosuđa“.  Kada je sud osnivan, u fokusu su bili sukobi u Bosni i bilo je jasno da je to bio razlog da su imenovane sudije poticale iz četiri muslimanske zemlje: Egipta, Malezije, Pakistana i Nigerije.
Pre nego što je bombardovanje okončano 1999. godine, pravnici iz mnogih zemalja na čelu sa kanadskim stručnjacima optužili su rukovodstvo NATO-a za ratne zločine počinjene nad Jugoslavijom. Sud je optužbu odbacio i sa tim odbacivanjem odbacio je i pravdu kao cilj svoje delatnosti. O(p)stala je travestija i prava i pravde.

Milošević je ukazao na pravu prirodu Tribunala već tokom svog prvog pojavljivanja pred sudom u Hagu, 3. jula 2003. godine, kada je rekao između ostalog (vi upravo ove njegove reči navodite u svojoj knjizi): „Cilj ove optužnice je lažno opravdanje za zločine NATO-a počinjene u Jugoslaviji“. Kako ste vi sagledali odbranu Miloševića pred Tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji?
Milošević je bio izvanredan u svojoj odbrani i zadao je Tribunalu velike muke i grdnu glavobolju. Sećate se kako je sudija Mej panično isključivao Miloševićev mikrofon kako bi ga sprečavao da govori. Usred rečenice: paf. Prvo zasedanje završeno je posle 11 minuta. Tužilaštvo je izvelo 296 svedoka, od kojih je 98 anonimno svedočilo. Više pisanih izjava priznate su kao činjenice, kako bi svedoci izbegli Miloševićevo unakrsno ispitivanje. Jedna od optužbi je bila da je Milošević držao veliko bogatstvo, milione na tajnim bankovnim računima u Švajcarskoj i na Kipru, i na kraju se ispostavilo da je i to bila jedna velika laž.
MKSJ je osnovan kao antisrpski sud i gotovo da je bilo dovoljno da budete Srbin, pa da budete procesuirani i osuđeni. Drugi, poput Dražena Erdemovića, odgovorni za stravičan broj ubijenih ljudi, bili su oslobađani.

Da li mislite da će doći dan kada će se pred onim što bi međunarodni tribunali za ratne zločine trebalo da budu, naći Bler, Klinton, Buš, Obama, Hilari Klinton… oni koji su svet pretvorili u klanicu?
Ne verujem da ćemo dočekati takav dan. Ipak, neke stvari se događaju.  Bilo bi veoma opasno da Džordž Buš sada odluči da putuje svetom. Organizacija, kakva je  „Hjuman rajts voč“, navela je neoborive dokaze da su Buš i drugi visoki zvaničnici u njegovoj administraciji sprovodili program mučenja i time ratne zločine. Ove organizacije primećuju da Kanada ima zakonsku obavezu prema Konvenciji protiv torture, da krivično goni pojedince koji su umešani u obavljanje ovih dela. Da li bi bilo mudro da Buš krene u posetu nekome u Kanadi? Kanada nije usamljena u ovakvim ocenama i to je dobra vest. Što se tiče Blera, kako je sada svima poznato, reč je o čoveku koji se u predvečerje Drugog Zalivskog rata istakao kao svetski lažov prve klase. No, on je ovu svoju titulu zaslužio još 1999. godine. I ne bi bilo u redu da mu uskratimo titulu i za period kada je dostigao prvu klasu.

Napisali ste knjigu koja pokazuje vaše izvanredno poznavanje istorije i savremenih događaja na Balkanu i Jugoslaviji. Kako je izgledao vaš rad i šta je sve podrazumevalo pisanje knjige, kakva je: „Zašto? Propaganda i laži o ratovima na Balkanu devedesetih godina“, koja raspolaže obimnom bibliografijom, fotografijama i dokumentacijom?
Nisam istoričar, ali  jesam čovek koji ima potrebu da razume šta se dešava i zbog čega se dešava. Nabavio sam sve knjige koje su mi mogle pomoći u toj spoznaji. Recimo, čim se pojavila, preko „Amazona“ (Amazon.com) nabavio sam knjigu Karle del Ponte: „Madame Prosecutor: Confrontations with Humanity’s Worst Criminals and the Culture of Impunity“; knjige Džona Loflanda, Dijane Džonston, Ričarda Holbruka, sakupio sve što se moglo sakupiti iz medija o periodu pre i posle bombardovanja, i krenuo u Srbiju, Bosnu, na Kosovo…  Od 2000. godine šest puta sam bio Srbiji. Prvi put 2000, pa 2002, 2005; bio sam u Srebrenici 2007, a 2009. godine bio sam najpre u Srebrenici, potom i u Sarajevu. Knjigu sam odlučio da napišem 2009. godine.
Srebrenica je postala paradigma srpskog zla i kamen temeljac opravdanosti NATO „humanitarnih intervencija“.  Događaj je dobio status institucionalizovane memorije, kakav dobijaju oni čije su žrtve najneophodnije Imperiji – vredne žrtve, kako ih naziva profesor Edvard Herman. Srpske žrtve, sa druge strane su po ovoj matrici politike genocida proglašene i tretirane kao bezvredne žrtve, a Srbi su postali sinonim za zlo. To se najbolje vidi po tome što je 11. jul 1995. godine postao datum na koji se svake godine širom Evrope podseća i to upravo po ovom ključu!?
Svi Srbi sa kojima sam razgovarao o Srebrenici, priznaju da se masakr dogodio i osuđuju ga. No, jasno je i da je masakr u Srebrenici znatno manji po obimu od onoga što se zvanično tvrdi. Uprkos ogromnim naporima da se do nje dođe, magična cifra od 8.372 je nedostižna. U knjizi detaljno govorim o saznanjima do kojih sam došao tokom svojih putovanja u Srebrenicu i postavljam pitanje: Kako mogu da tvrde da su leševi koji su pronađeni kasnije i koji će se verovatno pronaći u budućnosti, leševi onih koji su stradali tokom nekoliko dana 1995. godine? Kontaktirao sam i Odeljenje sudsko-medicinske arheologije u Oslu, gde su mi rekli da se upotrebom metode C14 može odrediti vreme smrti sa mogućnošću greške od oko godinu dana. U Bosni se ratovalo pre i posle jula 1995. godine, pa stoga imamo veoma opravdan razlog da se zapitamo: Da li su godišnje sahrane u Potočarima čista prevara? Kako sam saznao od Milivoja Ivaniševića, osnivača i šefa Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, ostaci leševa doneti su izdaleka, a posmrtni ostaci više stotina vojnika koji su poginuli pre 7. marta 1994. godine iskopani su i ponovo sahranjeni u  Potočarima, tako da su i oni među žrtvama masakra od jula 1995. godine. Ako se tome dodaju oni koji su se potom našli na biračkim spiskovima, kao i činjenice koje iznosi izveštaj UN o Srebrenici, u kojem se govori da je u borbama oko Srebrenice poginulo oko 3.000 muslimana, ukoliko, dakle,   uračunamo sve prevare, ostaje nam oko četiri puta manji broj ubijenih muslimana u Srebreničkom masakru. Naravno, žalosno je i tragično što je i toliko muslimana ubijeno, ali se u knjizi pitam: Nije li tragično i što su Srbi ubijani? U svojoj knjizi: „Srebrenica, jula 1995, u traganju za istinom“, Ivanišević navodi sva imena Srba koji su u periodu od 1992. do 1995. godine ubijeni na području Srebrenice i Birača. Oko 880 je imalo veze sa vojskom, dok su 2.382 bili civili. Većina njih ubijena je 1992. godine. Nijedan novinar na Zapadu, koji je godinama radio zdušno na tome da masakr u Srebrenici učini što većim, neće sada da razočara svoje nalogodavce i lobiste, pa ni čitaoce unošenjem nepotrebne sumnje u tačnost podataka i ispravnost NATO intervencije 1999. godine. Savest nam mora ostati mirna. Ne bi valjalo da zadrhti. Stoga: neka laži cvetaju, neka cveta cveće zla.

U knjizi razobličavate jednu laž zahvaljujući tome što ste toliko puta boravili na prostoru Bosne i Hercegovine. Ispričajmo našim čitaocima o čemu se radi.
Da, primer je rečit. Naime, 2008. godine, u aprilu, zabljesnula me je laž predstavljena na jednoj fotografiji u gradskim novinama „Lilehamer Byavis“. Ispod fotografije je pisalo: „Srebrenica: Napred vidimo spisak umrlih napravljen po prebivalištu i porodici kojoj pripadaju. U pozadini, beskonačni niz istih nadgrobnih ploča“. U tekstu je stajalo da su se u tom području (Srebrenice) desili najveći napadi i najveći genocid, te da je u pitanju groblje sa 8.372 grobna mesta „svi ubijeni u pet dana“.
Sasvim sam siguran u to da devedeset posto ljudi koji ovakav članak pročita, veruje u ono što je pročitao. A, tu je i vrhunski dokaz: fotografija groblja sa 8.372 grobna mesta. Pošto sam boravio i u Srebrenici i u Potočarima odmah sam prepoznao da slika nije odatle, već da je na njoj prikazano sarajevsko groblje, koje sam lično posetio u jesen 2009. godine. Nalazi se u delu grada Kovači, a na slici se može videti i grob Izetbegovića. No, i to groblje ima manje od desetine broja grobova od onih koji su u tekstu navedeni. Odmah mi je bilo jasno da autori teksta nisu ni bili u Potočarima, gde su navodno pravili reportažu ili ako su bili da uopšte nemaju moć zapažanja. Ne postoji nikakva lista umrlih načinjena po prebivalištu i porodici, već se u Potočarima na polukružnom zidu nalaze imena poređana abecednim redom. Potvrđuje se pravilo da se u vezi sa Srebrenicom može pisati i „fotografski dokumentovati“ bilo šta pod uslovom da je dovoljno loše – po imidž Srba.   Aparat moći ne prestaje da radi. To se najbolje sada može pratiti u Libiji, gde su primenjeni isti propagandni obrasci kao u slučaju rata protiv Srbije.

Knjiga je nastajala devedesetih godina kao kvintesencija vaše potrage za istinom.
Da, knjiga je nastala posle moje posete Sarajevu 2009. godine. No, tokom svih tih godina traganja osećao sam se ispunjeno i angažovano. Samostalno, nepristrasno, tražio sam istinu i razgrtao jedan po jedan propagandni blok kojim je ona bila zatrpana i poreknuta. Kada je rukopis bio napisan, tada su, međutim, otpočele  nevolje i razočaranja. Problemi. Ponudio sam knjigu jednom izdavaču, pa drugom, trećem – i sva tri puta rukopis je bio odbijen. I konačno sam se obratio izdavaču gde morate da platite da bi vam knjiga bila objavljena. Posle objavljivanja poslali smo primerke medijima i tu smo naišli na zid. I lokalna TV stanica je nije spomenula u svojim programima. Knjiga je izložena u pet najvećih knjižara u Lilehameru, a prodat je tek jedan ili dva primerka. Slično je i u Gudbransdalenu, mestu u kojem sam rođen i gde sam odrastao: oni su prodali jedan primerak knjige. I tada sam zaista pao u depresiju. Bio sam u depresiji dva, tri meseca. Razmišljao sam kako nema svrhe misliti o smrti, zato što kada umrete treba i da budete negde sahranjeni. Ne mogu da budem sahranjen u svom rodnom gradu, u kojem su me toliko zanemarili da su kupili samo jednu jedinu knjigu. Isto tako ne mogu da budem sahranjen u Lilehameru, gde se ista stvar dogodila. Razmišljao sam: ako oni ne žele da čuju moje misli i da dožive moja osećanja, onda im ne pripadam ni u životu, ni u smrti. Međutim, obratio mi se gospodin Boris Maksimović, predsednik Udruženja Srba „Kosovo i Metohija“,  napravili smo intervju za list „Svetilo“, posle čega je veliki broj primeraka knjige prodat Srbima u Norveškoj. Knjiga je još u januaru bila prikazana na Internet izdanju kompanije „Novosti“, zatim je pristiglo jako mnogo komentara sa željom da se pojavi na srpskom jeziku i eto, knjiga je tu i došao sam u Srbiju kako bih bio na Sajmu knjiga, ali i na barikadama, sa Srbima koji se bore za sever Kosova i Metohije.

_____________________

Kosmet u Lilehameru

Gospodin Boris Maksimović, predsednik Udruženja „Kosovo i Metohija“ iz Lilehamera, najzaslužniji je što se Bjerkeova knjiga pojavila na srpskom jeziku. Za „Pečat“ Maksimović pojašnjava kako je sudbina knjige prešla prag ravnodušnosti i prećutanosti, koji predstavlja jednu od okosnica funkcionisanja propagandnog modela Zapada.
Kao sekretar Crkvenog odbora u Norveškoj, u okviru kojeg izdajemo list „Svetilo“, čiji sam član redakcije, i koji besplatno delimo na adrese 1.200 parohijana, napravio sam intervju sa gospodinom Bjerkom, objavljen je u junskom broju časopisa. Dobio sam i blagoslov našeg sveštenika, da na zadnjoj strani časopisa besplatno objavimo reklamu za knjigu preko koje su zainteresovani mogli da naruče knjigu direktno od njega. Mnogi čitaoci su to i uradili, a Udruženje „Kosovo i Metohija“ je 17. maja organizovalo promociju knjige u Lilehameru. Knjigu je u svom prepoznatljivom stilu predstavio u okviru Internet izdanja „Novosti“ Marko Lopušina, posle čega se pojavio veliki broj veoma zanimljivih komentara čitalaca na taj članak. Upravo ovi komentari su nas naveli na ideju da objavimo knjigu. Da su nam bili naklonjeni povoljni vetrovi govori i izbor prevodioca: Ratka Krsmanović je diplomirala Norveški, a magistrirala upravo na norveškom dijalektu kojim je knjiga pisana.

_____________________

Propaganda i laži

„Svojim očima sam video nove nadgrobne ploče u Potočarima, na kojima godina smrti nije 1995, nego 1992, 1993, 1994. Skoro da se moramo zadiviti hrabrosti koja je potrebna da bi se jedna ovakva prevara otvoreno izvodila. Nemojte da uništavate groblje u Potočarima lažima i propagandom. Ne uništavajte groblje u Potočarima brojem 8.372. Postoji razlika između laži i istine, između propagande i poštenja.
Postoji razlika između smrti u borbi i pogubljenja. Jedno je biti živ, a drugo je biti masakriran. Sledećeg puta kada prikažeš broj 8.372 znaj da lažeš. Podeli taj broj sa dva ili možda sa četiri.“

Odlomak iz knjige „Zašto? Propaganda i laži o ratovima na Balkanu devedesetih godina“

[/restrictedarea]