Почетна / Култура / САЈАМ КЊИГА „Печатов“ избор

САЈАМ КЊИГА „Печатов“ избор

Пише Владимир Димитријевић

Сваке године, на Сајму књига у Београду, човек осети гравитацију тих чудесних, каткад лековитих, а каткад отровних биљака које се зову књиге; биљака чије је ткиво органског порекла, од дрвета које је до јуче дисало и производило ваздух за наше дисање. И зато је кључно питање које се пред књигом поставља: да ли је било вредно сећи дрво да би од њега настала хартија на којој је одштампано то што је одштампано? Без обзира на Интернет и електронске форме преношења информација, књига је ипак нешто архетипско, бар кад је европска (негда хришћанска) цивилизација у питању, и она нам, кад је узмемо у руку, делује много поузданије од текста који извире и увире у таму виртуелног простора, остављајући нас некако ускраћеним за сасвим доказиву волуминозност дела смештеног међу корице књиге…
Ове године, по сасвим личном избору, за читаоце „Печата“ кратка шетња кроз нове наслове; тек да се види да, иако је криза свега материјалног (или можда баш због тога), дух и душа још нису мртви, и да има шта да се прочита. Књиге које помињемо заслужују озбиљније читање, али биће га, ако бог да, у наредним бројевима „Печата“.

Коста Чавошки „Расрбљивање“, „Орфеус“, Нови Сад
Ко се нађе на штанду вредног новосадског издавача „Орфеуса“ срешће, поред низа књига одличне поезије (како домаће, тако и стране, пре свега руске, о чему брине власник ове куће, и сам песник, Селимир Радуловић), и нова издања угледних дуеланата домаће интелектуалне сцене: Косте Чавошког, Слободана Антонића и Мила Ломпара. Књига Чавошког „Расрбљивање“, једна је у низу његових студија о лажној демократији постпетооктобарске Србије (која би се, у недостатку бољих термина, могла назвати „ДОСократијом“, и описати као својеврсна антисрпска шибицарска техника издаје свега нашег зарад личног богаћења кловнова маскираних у политичку елиту Србије). Пре „Расрбљивања“, ту је била „Окупација“, а затим „Издаја“ („Орфеус“ је издао све три књиге, и ова је четврта). Чавошки се, начином достојним једног академика који није зарастао у лукративну паучину, младићком снагом и родољубљем непатворене спремности да се остане са истином, а не са моћи, у књизи бави судбином Косова и Метохије,Трибуналом у Хагу, срамотом домаћих судова под влашћу жутокраких, али и историјом политичких институција и мишљења у нас, као и значајним умовима српске духовне повеснице. У изврсном огледу „Преображаји Демократске странке“ коју је, као један од оснивача исте,Чавошки упознао изнутра, он показује како је ова партија, која се почетком деведесетих окупила око моралног капитала људи какви су били Никола Милошевић, Борислав Пекић, па и сам Коста Чавошки, претворила у „моћну интересну групу лишену било каквих моралних вредности и великих идеала“.

Слободан Антонић „Транзициони скакавци“, „Орфеус“, Нови Сад
Књига Слободана Антонића „Транзициони скакавци“ доноси низ полемичких осврта овог, на прави начин, ангажованог интелектуалца, али не би било праведно да читаоце „Печата“ не подсетимо да су 2011. године изашле још две Антонићеве књиге – „Критика радикалног феминизма“ („Службени гласник“) и „Вишијевска Србија“ („Чигоја штампа“). Прва књига мултиперспективно показује онтологију бучног феномена постмодерне, какав је радикални феминизам, и подсећа нас на чињеницу да се друштвена стварност не може довека конструисати методама глобалистичких „инжињера људских душа“; „Вишијевска Србија“, пак, као наставак „Културног рата у Србији“, показује докле се дошло у покушају да се наш народ, у име ЕУротичних вредности, распамети и преведе у нигдину жутокраких и НВО утопија. (Многи од ових огледа, које, као и увек кад је у питању Антонић, краси немачка акрибичност, англосаксонска једноставног и српско истинољубље, појавили су се својевремено и у „Печату“).

Мило Ломпар „Дух самопорицања“, „Орфеус“, Нови Сад
Што се Мила Ломпара тиче, он је, после књиге о Његошу у СКЗ-у (књига заиста враћа достојанство нашој његошологији и спада у обавезну лектиру сваког ко жели да поново чита генија са Ловћена) објавио у „Орфеусу“ „Дух самопорицања“, у којем се Ломпар огледа у откривању тајне нихилизма скривене у ономе што је постало основа „другосрбијанштине“ – а то су титоизам, хрватска (крлежијанска) културна политика из Брозовог доба и, наравно, незаобилазна „Философија паланке“ Радомира Константиновића. Српску културу треба свести на „србијанство“, а Срби треба да се одрекну свега што је у њих неупитно вредно (европско, али и српско; европско јер је српско, као код парадигматичног Црњанског, великог, уз Николу Милошевића, Ломпаровог узора).

Драган Хамовић „Раичковић“, „Стефан Првовенчани“, Краљево
За љубитеље добре и озбиљне књижевне анализе треба рећи да се на Сајму књига појавила студија „Печатовог“ сарадника Драгана Хамовића. Испод једноставног наслова „Раичковић“ бди текст велике усредсређености и зрелости: Хамовић не само да открива путеве песничке еволуције аутора „Камене успаванке“, него га контекстуализује и у песничко и поетичко окружење епохе у којој се Раичковић, тај модерни класик, формирао.

Русија на Сајму књига
За русофиле, као и увек, обавезно је погледати нова издања Владимира Меденице и „Логоса“ (ко није купио, треба да потражи „Енциклопедију руске философије“, али и монографију о Маљевичу). Ту је издавач из Старих Бановаца „Бернар“, који се такође определио да нас дарује сјајним књигама насталим у Русији, земљи која се, како рече Рилке, једина граничи са Богом. На Сајму се може наћи вишетомна „Антологија руске приповетке“; ту су нове књиге у циклусу „Изабраних дела“ Ивана Буњина (рецимо, изврсна његова књига о Чехову); ето и нарочитог избора из Достојевског, својеврсно „Еванђеље по Достојевском“ (права књига о 120-годишњици смрти руског генија ); ту је и философски роман Алексеја Лосева…

Милорад Лазић „Крсташки рат Независне Државе Хрватске“, „Сфаирос“
Што се српске приче тиче, ево праве књиге за доба екуменског дијалога – реч је о непревазиђеној студији покојног Милорада Лазића „Крсташки рат Независне Државе Хрватске“, чије је друго издање обогаћено Лазићевом полемиком са „Гласом концила“, који је бранио не само Степинца, него и Степинчева „духовна чеда“, чије се хришћанство претворило у Јасеновац…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *