SAJAM KNJIGA „Pečatov“ izbor

Piše Vladimir Dimitrijević

Svake godine, na Sajmu knjiga u Beogradu, čovek oseti gravitaciju tih čudesnih, katkad lekovitih, a katkad otrovnih biljaka koje se zovu knjige; biljaka čije je tkivo organskog porekla, od drveta koje je do juče disalo i proizvodilo vazduh za naše disanje. I zato je ključno pitanje koje se pred knjigom postavlja: da li je bilo vredno seći drvo da bi od njega nastala hartija na kojoj je odštampano to što je odštampano? Bez obzira na Internet i elektronske forme prenošenja informacija, knjiga je ipak nešto arhetipsko, bar kad je evropska (negda hrišćanska) civilizacija u pitanju, i ona nam, kad je uzmemo u ruku, deluje mnogo pouzdanije od teksta koji izvire i uvire u tamu virtuelnog prostora, ostavljajući nas nekako uskraćenim za sasvim dokazivu voluminoznost dela smeštenog među korice knjige…
Ove godine, po sasvim ličnom izboru, za čitaoce „Pečata“ kratka šetnja kroz nove naslove; tek da se vidi da, iako je kriza svega materijalnog (ili možda baš zbog toga), duh i duša još nisu mrtvi, i da ima šta da se pročita. Knjige koje pominjemo zaslužuju ozbiljnije čitanje, ali biće ga, ako bog da, u narednim brojevima „Pečata“.

Kosta Čavoški „Rasrbljivanje“, „Orfeus“, Novi Sad
Ko se nađe na štandu vrednog novosadskog izdavača „Orfeusa“ srešće, pored niza knjiga odlične poezije (kako domaće, tako i strane, pre svega ruske, o čemu brine vlasnik ove kuće, i sam pesnik, Selimir Radulović), i nova izdanja uglednih duelanata domaće intelektualne scene: Koste Čavoškog, Slobodana Antonića i Mila Lompara. Knjiga Čavoškog „Rasrbljivanje“, jedna je u nizu njegovih studija o lažnoj demokratiji postpetooktobarske Srbije (koja bi se, u nedostatku boljih termina, mogla nazvati „DOSokratijom“, i opisati kao svojevrsna antisrpska šibicarska tehnika izdaje svega našeg zarad ličnog bogaćenja klovnova maskiranih u političku elitu Srbije). Pre „Rasrbljivanja“, tu je bila „Okupacija“, a zatim „Izdaja“ („Orfeus“ je izdao sve tri knjige, i ova je četvrta). Čavoški se, načinom dostojnim jednog akademika koji nije zarastao u lukrativnu paučinu, mladićkom snagom i rodoljubljem nepatvorene spremnosti da se ostane sa istinom, a ne sa moći, u knjizi bavi sudbinom Kosova i Metohije,Tribunalom u Hagu, sramotom domaćih sudova pod vlašću žutokrakih, ali i istorijom političkih institucija i mišljenja u nas, kao i značajnim umovima srpske duhovne povesnice. U izvrsnom ogledu „Preobražaji Demokratske stranke“ koju je, kao jedan od osnivača iste,Čavoški upoznao iznutra, on pokazuje kako je ova partija, koja se početkom devedesetih okupila oko moralnog kapitala ljudi kakvi su bili Nikola Milošević, Borislav Pekić, pa i sam Kosta Čavoški, pretvorila u „moćnu interesnu grupu lišenu bilo kakvih moralnih vrednosti i velikih ideala“.

Slobodan Antonić „Tranzicioni skakavci“, „Orfeus“, Novi Sad
Knjiga Slobodana Antonića „Tranzicioni skakavci“ donosi niz polemičkih osvrta ovog, na pravi način, angažovanog intelektualca, ali ne bi bilo pravedno da čitaoce „Pečata“ ne podsetimo da su 2011. godine izašle još dve Antonićeve knjige – „Kritika radikalnog feminizma“ („Službeni glasnik“) i „Višijevska Srbija“ („Čigoja štampa“). Prva knjiga multiperspektivno pokazuje ontologiju bučnog fenomena postmoderne, kakav je radikalni feminizam, i podseća nas na činjenicu da se društvena stvarnost ne može doveka konstruisati metodama globalističkih „inžinjera ljudskih duša“; „Višijevska Srbija“, pak, kao nastavak „Kulturnog rata u Srbiji“, pokazuje dokle se došlo u pokušaju da se naš narod, u ime EUrotičnih vrednosti, raspameti i prevede u nigdinu žutokrakih i NVO utopija. (Mnogi od ovih ogleda, koje, kao i uvek kad je u pitanju Antonić, krasi nemačka akribičnost, anglosaksonska jednostavnog i srpsko istinoljublje, pojavili su se svojevremeno i u „Pečatu“).

Milo Lompar „Duh samoporicanja“, „Orfeus“, Novi Sad
Što se Mila Lompara tiče, on je, posle knjige o Njegošu u SKZ-u (knjiga zaista vraća dostojanstvo našoj njegošologiji i spada u obaveznu lektiru svakog ko želi da ponovo čita genija sa Lovćena) objavio u „Orfeusu“ „Duh samoporicanja“, u kojem se Lompar ogleda u otkrivanju tajne nihilizma skrivene u onome što je postalo osnova „drugosrbijanštine“ – a to su titoizam, hrvatska (krležijanska) kulturna politika iz Brozovog doba i, naravno, nezaobilazna „Filosofija palanke“ Radomira Konstantinovića. Srpsku kulturu treba svesti na „srbijanstvo“, a Srbi treba da se odreknu svega što je u njih neupitno vredno (evropsko, ali i srpsko; evropsko jer je srpsko, kao kod paradigmatičnog Crnjanskog, velikog, uz Nikolu Miloševića, Lomparovog uzora).

Dragan Hamović „Raičković“, „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo
Za ljubitelje dobre i ozbiljne književne analize treba reći da se na Sajmu knjiga pojavila studija „Pečatovog“ saradnika Dragana Hamovića. Ispod jednostavnog naslova „Raičković“ bdi tekst velike usredsređenosti i zrelosti: Hamović ne samo da otkriva puteve pesničke evolucije autora „Kamene uspavanke“, nego ga kontekstualizuje i u pesničko i poetičko okruženje epohe u kojoj se Raičković, taj moderni klasik, formirao.

Rusija na Sajmu knjiga
Za rusofile, kao i uvek, obavezno je pogledati nova izdanja Vladimira Medenice i „Logosa“ (ko nije kupio, treba da potraži „Enciklopediju ruske filosofije“, ali i monografiju o Maljeviču). Tu je izdavač iz Starih Banovaca „Bernar“, koji se takođe opredelio da nas daruje sjajnim knjigama nastalim u Rusiji, zemlji koja se, kako reče Rilke, jedina graniči sa Bogom. Na Sajmu se može naći višetomna „Antologija ruske pripovetke“; tu su nove knjige u ciklusu „Izabranih dela“ Ivana Bunjina (recimo, izvrsna njegova knjiga o Čehovu); eto i naročitog izbora iz Dostojevskog, svojevrsno „Evanđelje po Dostojevskom“ (prava knjiga o 120-godišnjici smrti ruskog genija ); tu je i filosofski roman Alekseja Loseva…

Milorad Lazić „Krstaški rat Nezavisne Države Hrvatske“, „Sfairos“
Što se srpske priče tiče, evo prave knjige za doba ekumenskog dijaloga – reč je o neprevaziđenoj studiji pokojnog Milorada Lazića „Krstaški rat Nezavisne Države Hrvatske“, čije je drugo izdanje obogaćeno Lazićevom polemikom sa „Glasom koncila“, koji je branio ne samo Stepinca, nego i Stepinčeva „duhovna čeda“, čije se hrišćanstvo pretvorilo u Jasenovac…