МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ Подвижништво у знаку крста

Пише Наташа Јовановић

Представљање књиге „Љетопис косовског распећа“ митрополита Амфилохија у „Коларцу“

Бежали су пред острвљеним хордама Шиптара остављајући иза себе метохијску земљу у пламену. Били су то дани када је нестајао један свет и стварао се други,
избеглички, свет прогнаних и прокажених – у име (некакве) демократије. Спуштали су се низ Проклетије, у збеговима. С друге стране планине, ка згариштима газиле су црне мантије. Пред њима је ишао митрополит Амфилохије. На Видовдан, 28. јуна 1999. године, напуштен од војске и полиције, преостали народ се тискао око косовских светиња, забележиће касније митрополит, као у Нојевој барци.
То тискање под крст, склањање у светиње, покушај бега од  убилачке мржње која је зацаровала српском светом земљом 1999. године, окосница је митрополитове књиге, хронике страдања српског народа на Космету.

О књизи ће, на промоцији у „Коларцу“ Рајко Петров Ного рећи да је наставак „Горског вијенца“, књига дубоког српског самопознања настала из пера истинског заточника Христовог и Косовског завета.
Али ако је митрополит заточник оба завјета, ни народ у његовој, његошевској
визији није лишен ове улоге. Он је народ крстоносац, послат да трпи и сведочи, с
знањем да „крст носити нама је суђено, страшне борбе с нама и туђином, тежак
вијенац ал’ је воће слатко, васкрсења не бива без смрти“.
Спасавајући ове светиње, остављен и издан народ, отац Никчевић, стоји забележено у књизи, у једном тренутку каже: „Овде се владико може само погинути“.
„А гдје је лепше изгубити главу, него овде, на Косову убавоме“, одговориће митрополит.
Идући трагом ове митрополитове забелешке, Ного се пита у којим се то координатама реализује ово подвижништво, данас без премца? И одмах нуди одговор:
„Реализује се, јамачно, у знаку крста: од Видовдана 1389. године када је цвет
српства кренуо у изабрану смрт, усправно, у славу, у време, у вечност до 1690, али и пре и после, до дана данашњег – када су Срби кренули у расејање, водоравно, у
даљину, у туђину, у простор, а онда у јаме, у стратишта, у ‘Јадовно’ и ‘Јасеновац’. Тај доњи крак крста осветљен је пред ове, најновије ратове…“
О најновијем страдању, косовском, о подвижништву и пре свега трпљењу, остале су белешке, дневничке, оне које је исписао митрополит када се те 1999. године спустио с Проклетија на свету земљу.
Пред пуном салом „Коларца“, на промоцији књиге, поновио  је оно што је изговорио у видовданској беседи, у порти манастира Грачаница, 2009. године: „Косово је глава Лазарева“, и следећи његошевску визију додао: „А кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови“, вапијући да се пред немани новог светског поретка истина мора отргнути забораву. Јер народ српски је народ крстоносац, и кад гине он васкрсава.

Један коментар

  1. Avatar

    Bežali su Srbi od kosovske bitke pa do ovih dana to Crkva najbolje zna tu mudrovanja nema. Mene kao vernika od kad pamtim
    zanima zašto to bežanje nije zaustavljeno kad smo bili jaki i
    poštovani.To me muči Vaše Visoko Preosveštenstvo.Srce me je zabolelo kada sam video Kaaluđera Savu kako u Visokim Dečanima
    obnjšnjava srbo mrzcu Bajdenu posle bombardovanja,to me boli.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *