МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ Подвижништво у знаку крста

Пише Наташа Јовановић

Представљање књиге „Љетопис косовског распећа“ митрополита Амфилохија у „Коларцу“

Бежали су пред острвљеним хордама Шиптара остављајући иза себе метохијску земљу у пламену. Били су то дани када је нестајао један свет и стварао се други,
избеглички, свет прогнаних и прокажених – у име (некакве) демократије. Спуштали су се низ Проклетије, у збеговима. С друге стране планине, ка згариштима газиле су црне мантије. Пред њима је ишао митрополит Амфилохије. На Видовдан, 28. јуна 1999. године, напуштен од војске и полиције, преостали народ се тискао око косовских светиња, забележиће касније митрополит, као у Нојевој барци.
То тискање под крст, склањање у светиње, покушај бега од  убилачке мржње која је зацаровала српском светом земљом 1999. године, окосница је митрополитове књиге, хронике страдања српског народа на Космету.

О књизи ће, на промоцији у „Коларцу“ Рајко Петров Ного рећи да је наставак „Горског вијенца“, књига дубоког српског самопознања настала из пера истинског заточника Христовог и Косовског завета.
Али ако је митрополит заточник оба завјета, ни народ у његовој, његошевској
визији није лишен ове улоге. Он је народ крстоносац, послат да трпи и сведочи, с
знањем да „крст носити нама је суђено, страшне борбе с нама и туђином, тежак
вијенац ал’ је воће слатко, васкрсења не бива без смрти“.
Спасавајући ове светиње, остављен и издан народ, отац Никчевић, стоји забележено у књизи, у једном тренутку каже: „Овде се владико може само погинути“.
„А гдје је лепше изгубити главу, него овде, на Косову убавоме“, одговориће митрополит.
Идући трагом ове митрополитове забелешке, Ного се пита у којим се то координатама реализује ово подвижништво, данас без премца? И одмах нуди одговор:
„Реализује се, јамачно, у знаку крста: од Видовдана 1389. године када је цвет
српства кренуо у изабрану смрт, усправно, у славу, у време, у вечност до 1690, али и пре и после, до дана данашњег – када су Срби кренули у расејање, водоравно, у
даљину, у туђину, у простор, а онда у јаме, у стратишта, у ‘Јадовно’ и ‘Јасеновац’. Тај доњи крак крста осветљен је пред ове, најновије ратове…“
О најновијем страдању, косовском, о подвижништву и пре свега трпљењу, остале су белешке, дневничке, оне које је исписао митрополит када се те 1999. године спустио с Проклетија на свету земљу.
Пред пуном салом „Коларца“, на промоцији књиге, поновио  је оно што је изговорио у видовданској беседи, у порти манастира Грачаница, 2009. године: „Косово је глава Лазарева“, и следећи његошевску визију додао: „А кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу членови“, вапијући да се пред немани новог светског поретка истина мора отргнути забораву. Јер народ српски је народ крстоносац, и кад гине он васкрсава.