Venčavanje sa kurvom

Piše Aleksandar Dunđerin

Nova knjiga Vladimira Pištala „Venecija“ predstavlja umetnički veoma dobro uobličen pesnički esej o Veneciji, gradu „avetinjske lepote“ čiji su temelji položeni u „smrdljivo blato ljudskog porekla“

Da je brak između Srbije i Venecije događaj koji sluti na nesreću, posvedočilo je još naše narodno stvaralaštvo, opisujući ženidbu srpskih plemića (Maksima Crnojevića i Dušana) sa duždevim kćerima. Taj jedan stih, da su Latini stare varalice, ostavio je neizbrisiv trag u odnosu srpskih književnika prema prestonici nekada moćne Mletačke Republike. Otuda, verovatno, „ni Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, i bolovi i mora sa valima pomamnim“ nisu, po pesničkom svedočenju Miloša Crnjanskog ostavili snažan utisak na Petra Petrovića Njegoša, zgroženog bahatošću Venecijanaca, koji po rečima vojvode Draška „od bogatstva bjehu poluđeli, đetinjahu isto kao bebe“. Srpski stvaraoci od tada, uglavnom, u Veneciji su prepoznavali „avetinjsku lepotu“. Simo Matavulj je, pored toga, slobodu koju su Mleci davali našim primorskim gradovima sveo na „slobodu švalerisanja“, a Jovan Dučić je ovaj grad ovekovečio tek kao „banalni grad bedekera“. Ivo Andrić, iako ju je tokom službovanja u Rimu posećivao, mudro je o njoj ćutao, dok joj je Selimović podario smrt, turobnu i duboku, uskrativši joj na dar raskošni zanos erotskoga sna.
Podozrivost je ustuknula pred divljenjem prema Veneciji tek u trenucima romantičarskog zanosa, u pojedinim delima Đure Jakšića, i pre svega kod Laze Kostića koji je, zahvaljujući možda i vrtoglavici izazvanoj vertikalnim i horizontalnim linijama ispod kupole crkve Santa Maria della Salute, ispisao neke od najlepših stihova srpskog devetnaestovekovnog pesništva.
Čitalac upoznat sa delima posvećenim delimično ili u potpunosti Veneciji, u novoj knjizi Vladimira Pištala prepoznaće mnoge parafraze literature posvećene Veneciji, ali i neke skrivene poetske dijaloge sa njom, pre svega sa Tomasom Manom, sa njegovim iskustvom velike lepote koja prožeta strepnjom predstavlja suštinu metafizičke igre erosa i tanatosa. Pištalova Venecija prepuna je slugu, klovnova, ljubavnika i staraca, tih čudesnih likova Komedije del Arte, nastalih od karnevalskih maski, „glava odvojenih od tela“. U njoj, povremeno, gospodari Pantalone, lakrdijaš i zamlata u papučama, zaljubljeni venecijanski bogati trgovac. No, više od njega zaštitni znak „Venecije“ biće Đakomo Kazanova. Ko je hodio ulicama Venecije u kojima je ovaj veliki ljubavnik osvajao ženska srca, lakše će se snalaziti u knjizi Vladimira Pištala. Prepoznaće skrivena kazina, opremljena specijalno za prohteve ljubavi, dobre hrane i uživanja, razumeće zašto u ovom baroknom gradu, ispunjenom crvenim fenjerima, najegzotičnija jela služi gluvonemi konobar i kakva je funkcija budoara sa ogledalima na plafonu. Još će se lakše snalaziti u Pištalovim metaforama čitalac koji je zaljubljenik u stvaralaštvo Huga Prata, a pogotovo onaj koji je držao u rukama maštovito sačinjen bedeker „Korto Malteze u Veneciji“ (Guido Fuga-Lele Vianello, Corto sconto, itinerari fantastici e nascosti di Corto maltese a Venezia).
Svi ti otvoreni i prećutani citati nadopunjeni su, međutim, u „Veneciji“ originalnim i neponovljivim doživljajem grada, koji nije samo izraz iskustva viđenog i saznatog, nego i umetnički promišljenog i domišljenog.

AVETINJSKA LEPOTA
Pesnički izmaštanog. Jer, Vladimir Pištalo je pre svega veoma dobar pesnik. Zato je ova „knjiga metamorfoza“ pre pesnički esej o Veneciji, nego obrazovni roman, kako ga je autor u podnaslovu označio. I pored toga što „Venecija“, istina u postmodernističkom shvatanju žanrova sadrži elemente koji, od Morgenšterna, preko Diltaja, do Lukača, karakterišu bildungsroman, za njeno razumevanje od velike je koristi primedba o srednjovekovnoj literaturi Umberta Eka – „knjige nisu stvorene da bi se u njih verovalo, nego da bi se podvrgnule ispitivanju“. Sledeći tu logiku, kada čitamo „Veneciju“ ne treba da se pitamo šta ona kaže, nego šta bi ona htela da kaže. Tim pre što Pištalo znanje koristi prvenstveno kao riznicu metafora, što, kao i u „Tesli – portretu među maskama“, „zlatnim koncem imaginacije stalno krpi pocepanu tapiseriju poznatog“.
I zbog toga, kada se u „Veneciji“ intimnost nakupi do ogromnosti, kada u šarolikoj i pomamnoj karnevalskoj metamorfozi čovek izlazi iz sebe, kada vaskrsnu likovi iz Komedije del Arte koji šapatima od smeha, klovnovskim, škakljivim, ushićenim, poetičnim i tužnim, ovaplote „mediteranski Panteon“, u kojem se ljudi sa maskama na licu „teatralnošću leče od melanholije“ – potrebno je u sećanje prizvati sve bizarne i morbidne pajace sa maskama, sve amoralne demonske prikaze, sa kojima se, u prethodnom Pištalovom romanu suočava Nikola Tesla; i kada se pojavi snažna čežnja za telima i za morem, zov neodoljivih apstraktnih orgija leta, kada u svakom kutku „Venecije“ zaklikće „udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih parova za trideset stoleća u trenutku vrhunca“ – važno je vratiti se čuvenom provincijalcu iz Riminija, Federiku Feliniju, i njegovom Kazanovi, shvatiti da je Pištalo spoznao kako seks zna da bude komičan, oznojen, bez daha, kako muškarac okovan strašću, po dužnosti, mehanički, bez užitka „trči svoj besciljni maraton kroz tela žena“; a kada se pripovedač divi „cementnim“ lepotama (skulpturama, crkvama, trgovima) grada, po Josifu Brodskom, za oko, kada oduševljeno uzvikne da je Venecija mit o večnom povratku (Veni etiem – dođi opet), „neistrošiva kao apetit“, ne treba zaboraviti da je on duboko svestan kako je „trbuh Venecije obrastao algama i dagnjama“, a „krovovi sivim golubovima“, da su temelji njene „avetinjske lepote“ položeni u „smrdljivo blato ljudskog porekla“.
Venecija u „Veneciji“ tone, jednako tragično, i jednako nadrealistički, kao srpska prestonica u „Milenijumu u Beogradu“. Tako se ispostavlja da Veneciji i Beogradu, ipak, nije zajednički izmaštani mediteranski duh, kultura života, sedenje na trgovima i ispijanje kafe, nego „rana na koju se uhvatila krasta i koju deru prljavi nokti“, prokletstvo da „generacije sinova nikada ne nastave ono što su radile generacije očeva“, da se „ljudi podsmevaju onome što najviše žele“. I prestonica Mletačke Republike je baš kao i prestonica nekada moćne Srbije kažnjena što je okrenula leđa svom snu.

IZMEĐU UTOPIJE I ATLANTIDE
Dakle, za razliku od svojih prethodnika, Pištalo Veneciji daje drugačiji i dublji smisao. Između ostalog, posmatra je kao nekadašnjeg i potencijalno mogućeg nosioca velike ideje Mediterana. A Mediteran je za Vladimira Pištala „svadba hiljada makedonskih plemića sa hiljadama persijskih princeza“, to su „divlji veprovi na mozaicima u Tunisu“, „Magna Grecia“, „vikinško-arapsko-grčka mešavina Palerma“, „četvrtina arapskih reči u zlatnom veku“, „crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve“. Venecija koja je „trgovala i sa Utopijom i sa Atlantidom“, pak, „Istok i Zapad iz fraza“, „katoličko-vizantijska fantazija nastala na saradnji i u sukobu sa islamom“. Baš kao i Balkan, učiniće se Pištalu.
Moguće je u ovim poetskim uopštavanjima pronaći tragove, donekle površnog američkog pogleda na svetsku istoriju, čak, u aluzijama, i viziju savremene globalne Imperije (ove današnje, Nove liberalne), sposobne da u ništavilo usisa sve različitosti civilizacija, religija, nacija. Moguće je, takođe, u insistiranju autora da je Venecija mnogim našim ljudima bila duhovno pribežište – čak i istorijski značajnije od onog koje su naši savremeni književnici (Milorad Pavić i Goran Petrović, recimo) tražili u vizantijskom nasleđu – prepoznati umetničku podlogu za ponovo aktuelizovani politički zahtev za Srbiju na Zapadu. No, sve da je to i tačno, istorijska nit postoji, Venecija se zaista oslanjala na „istarski kamen, lički bor i dalmatinsku vojsku“. Konačno, iz Pištalove ideje, kako je u jednom poglavlju imenuje, „Srpske Venecije“, da se iščitati i njegovo poštovanje tradicije, i nacionalno dostojanstvo, čak i nastavak traganja Stjepana Mitrova Ljubiše za srpskim korenima Venecijanaca. Jer, u duh Srpske Venecije zazidani su napori i Dalmatinaca, i Dubrovčana, i Bokelja, i Njegoša, i Andrića, i Selimovića, i Desnice, njihova podozrivost prema karakteru Mlečana, i njihova oduševljavanja lepotama Republike. Svi oni u „Veneciji“ čine jedinstveni korpus srpske književnosti.
A što se tiče Srbije na Zapadu, podsetimo se Ekove primedbe o knjigama. U tom smislu, kada Pištalo ustvrdi koliko je suptilne inteligencije (i naših) ljudi uloženo u mediteransku imperiju, on se istovremeno i ruga Veneciji koja je i pored svega toga bila i ostala „sestra, opatica, madona, kćerka… i kurva“. Iz ovoga lajtmotiva može se u metaforičkom ključu iščitati i to kako prosidba Venecije predstavlja tek uvod u venčavanje sa prostitutkom.
Ovo, naravno, nije jedino moguće i jedino ispravno tumačenje Pištalovog eseja o Veneciji. Taj esej nije „primitivno organizovan“ kao većina savremene srpske proze, dokumentarno-faktografski zaokružene, ali i ideološki uobličene po diktatima dnevno-političkih obrazaca pisanja. Njegov svaki segment počinje od nečeg „nalik na hrpu vune iz koje se ispreda misao“. Zato je i pri njegovom tumačenju poželjno, čak neophodno, pružiti ruku sveznajućoj mašti.
Iz svih pobrojanih razloga, a ponajviše zbog Pištalove iskrenosti, „čarobne i svete“, ovaj tekst o Veneciji biće završen rečima koje se na ovim stranicama retko mogu pročitati: „Veneciju“ Vladimira Pištala vredi kupiti i zadržati je u ličnoj biblioteci. Po mogućstvu, čitati je, kao što predlaže Alen Bešić, uz Betovenov preludij Fur Elise. Za sada, tek toliko. Reči koje bude posvetio Andriću, koji mu trenutno zaokuplja misao, mogle bi da otkriju da li je Vladimir Pištalo spreman da stvori delo koje zaslužuje da ukrasi i Biblioteku srpske književnosti.

2 коментара

  1. Avatar

    Koliko ovaj “zapad” postaje Lili(t)putanski ?, k’o za proslog “Malog ledenog doba” ?

  2. Avatar

    “Čitalac upoznat sa delima posvećenim delimično ili u potpunosti Veneciji, u novoj knjizi Vladimira Pištala prepoznaće mnoge parafraze literature posvećene Veneciji, ali i neke skrivene poetske dijaloge sa njom, pre svega sa Tomasom Manom”

    ——————–

    Веома знађајан прилог о тој веома оскудној тематици. Сматрам да треба тој тематици фигуративно речено посвтити чак катедру !

    Шалу на страну, хоћу још да кажем да су на ту тему од великог значаја и повеље средњовековних српских владара : Балшића, Чазаревића,…као нпр. и ова:

    ИТАЛИЈАНСКИ АРХИВИ И НАША ИСТОРИЈА

    … о путовању по Угарској пише 10. маја 1426 “Осим тога је био на аудијенцији у краља српски деспот, који је краља јако подбадао против Мљечића”

    стр. 435

    http://postimage.org/image/1xx51kcxw/

    Гласник бр. 061 је доступан на адреси

    http://www.archive.org/download/glasniks61srpsuoft/glasniks61srpsuoft_bw.pdf

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *