Piše Milorad Vučelić
Povećan stepen histeričnosti u crnogorskoj političkoj vrhušci u poslednje vreme jasno je ukazivao na činjenicu da im mnogo toga iz rezultata popisa stanovništva nije po volji. Toliko poziva na duh, duhovnost, duhovnu arhitekturu, jezik i identitet nikada nije bilo kod crnogorskih čelnika. Niti se ikada moglo primetiti ili naslutiti da ih uopšte okupiraju ta pitanja. Isključujući, naravno, stalni rat protiv mitropolita Amfilohija i Srpske pravoslavne crkve. Unapred izgubljena bitka Montenegrina u rvanju sa Njegošem je već njihova večna zla sudbina. Uostalom dobro je poznato ono vjeruju svih ovakvih vlasti: „Šta će nam duh kada imamo vlast“!
Tukli su oni kao da su pomamljeni po srpskim režimlijama tako i toliko da je neko neupućen mogao pomisliti da su u Srbiji na vlast zasele Srbende, a ne ljudi koji su kada je očuvanje srpstva u pitanju ni krivi, ni dužni. Srpski režim je optuživan za velikodržavne pretenzije prema Crnoj Gori upravo onda kada on ubedljivo demonstrira odsustvo bilo kakve pretenzije prema najvećim delovima sopstvene teritorije. Zaludu je čak i Milu Đukanoviću onoliki trud i žestina u „Pobjedi“. Zaludu, jer nema te pronicljivosti, tog junaka i genija koji može da u današnjoj srpskoj zvaničnoj politici pronađe i najmanji sastojak „velikodržavnog nacionalizma“. Da ga imalo ima pokazali bi ga prema Kosovu ili Republici Srpskoj, ili bar prema Vojvodini i Sandžaku.
Činjenica da u Crnoj Gori i pored svih režimskih falsifikata, pretnji i agresivne kampanje živi toliko Srba (28,7 odsto) i da toliko građana govori srpskim jezikom (43,88 odsto) šokirala je crnogorsku političku vrhušku. Doda li se svemu tome činjenica da u Crnoj Gori živi preko 72 odsto pravoslavaca i da se blizu pet odsto stanovnika nije nacionalno izjasnilo (a sigurno je da ih nije bilo strah da kažu da su Crnogorci), sve to postaje sumornije za crnogorski režim kojem je antisrpstvo jedan od ključnih ideoloških uporišnih tačaka.
Svaka odgovorna politika bi iz date situacije izvukla neku pouku, počela racionalno da uvažava nepobitne i opominjuće činjenice i da se prema njima odnosi s velikom pažnjom. Primetila bi i uvažila taj ogromni broj Srba u svojoj državi i nepobitnu činjenicu da još veći broj ljudi govori srpskim jezikom. Ali više je nego izvesno da se tako nešto neće dogoditi. Tamo gde bi trebalo da zbog poštovanja činjenica odustanu, oni će još jače nastaviti. Ne dovodeći u pitanje sumanuti cilj dosadašnje politike i opaka sredstva u njegovom ostvarivanju, nastaviće još žešće istim putem.
U ratu s činjenicama Srbija im negde može biti i uzor. Premijer Srbije Mirko Cvetković je izjavio da u Srbiji pada stopa nezaposlenosti. Uprkos toj više puta ponavljanoj tvrdnji zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku kažu da stopa nezaposlenosti raste i da je sa prošlogodišnjih oktobarskih 19,2 skočila na 22,2 odsto. Ilustracije radi, u prethodnom šestomesečnom periodu dnevno je bez posla ostajalo više od 800 ljudi! I Cvetković i Tadić i celokupna vlast slave uspehe i nastavljaju istim putem, a sve sa geslom – što su gore činjenice, utoliko gore po njih i bolje za našu politiku. Sve katastrofalne posledice su samo dokaz ispravnosti politike koja se vodi.
Podrška građana Srbije članstvu u EU je u opadanju i najniža je otkada se rade istraživanja. Protiv ulaska u NATO je dve trećine građana Srbije. Koji i kakav nauk iz toga izvodi srpski režim? Treba pojačati napore Srbije za ulazak u EU i NATO. Uzalud su im predočene činjenice o narodnom raspoloženju. Njih to upravo podstiče da još žešće rade protiv narodnog uverenja. Ako sledeće istraživanje bude još nepovoljnije po proklamovane ciljeve na putu „bez alternative“ još žešće će i brutalnije raditi da silom usreće narod, jer oni znaju bolje šta je za narod dobro. Smisao bavljenja politikom je za njih „uterivanje naroda u pamet“.
Teško je opisati prezir srpskog režima prema narodu i spremnost na rat protiv činjenica. Samo njihova nenačitanost ih sprečava da jasno i glasno, podrugljivo i cinično, otvoreno poruče narodu ono što su Rimljani svojevremeno poručivali lideru rasističkog pokreta sa severa Italije Bosiju: „Dok ste vi još živeli po drveću, mi smo već bili pederi“! Treba, narode, to da stignete i postignete da biste nas bili dostojni i svesni kuda vas nepogrešivo vodimo! Zbog toga ste nas takve i birali!
Srpske režimlije očas posla, ne priznajući prave činjenice, ako im treba, od laži naprave činjenicu. Slažu da im je iz Brisela naloženo da preispitaju neke privatizacije. Iz Brisela stigne vest da je to laž i da takvog naloga nema. Oni odmah priznaju da je činjenica da su slagali, ali ne pokazuju da ih ta njihova laž na bilo šta obavezuje. Demokratsku stranku i njenog predsednika Tadića međutim i te kako obavezuje da podrže monstruozni projekat zvani REKOM i da od toga naprave činjenicu. Njih niti interesuje, niti obavezuje ni Ustav, ni zakoni Srbije. To za njih nije činjenica. (Pročitati tekst Nikole Vrzića „Pošto žrtve?“, u ovom broju „Pečata“.)
Srpski režim pod maskom dijaloga Beograda i Prištine puzeći i gmazovski uspostavlja nezavisnost šiptarske države. To je činjenica. (Videti tekst „Kosovski dnevnik“, u ovom broju „Pečata“.) Ali oni činjenicom proglašavaju laž da „nikada ni pod kojim uslovima neće priznati…“ Svi znaju da oni bilo šta protiv Srbije neće priznati samo ukoliko neko iz Brisela ili Vašingtona od njih ne traži i samo dotle dok to ne traži. Njih nimalo ne obavezuje činjenica da je preko 10.000 Srba na Kosovu prekršteno u novu naciju, u Kosovare. Tako Nikolić postaje Nikoliku, Petrović u Petrovici… Ministar za Kosovo i Metohiju Bogdanović, koji „nikada ni pod kojim uslovima neće…“, i iz glasa hvali što se napreduje u pregovorima Priština-Beograd, istovremeno otvoreno tvrdi „Priština privodi kraju etničko čišćenje“.
Uskoro će Robert Kuper (videti tekst Ljubomira Kljakića u ovom i prošlom broju „Pečata“) postati i zvanični administrator Srbije sa isključivim prerogativima za diktat i nadziranje svega što je naložio u vezi sa Srbijom i Kosovom. Da bi nam bilo jasno o čemu je reč, on će u Srbiji činiti isto ono što je činio i njegov ozloglašeni prijatelj Pedi Ešdaun u Republici Srpskoj. To je činjenici koju ni sve laži srpskog režima ne mogu prikriti. To je za srpski režim uvažavajuća činjenica koja se mora prihvatiti, ali koliko-toliko i mizerno prikriti.
Ne možemo ni zamisliti sa koliko je bola u vrhu srpskog režima primljena činjenica da je „Partizan“ sa 4:0 „nabio“ „Škendiju“. Kakav nesmotren udarac „dobrosusedskoj saradnji“ i „boljem životu Srba“! Izviniće se naše režimlije sigurno, ali to neće biti dovoljno. Na potezu je Narodna skupština Srbije koja po hitnom postupku treba da usvoji rezoluciju o „Škendiji“ i njenim „Balistima“ kao nedužnoj žrtvi srpskog terora.
Osnovno je geslo današnjeg srpskog režima: što dalje od činjenica i naroda, to bliže njihovoj zamišljenoj i idealnoj državi. U prevodu i stvarnom značenju pomenutog principa – rat protiv činjenica je borba protiv Srbije. Kao da zaboravljaju da su, boreći se protiv Srbije, i mnogo jači i moćniji od njih do sada zube polomili.
