O SRPSKOJ BAŠTINI NA KiM Sumrak uma u gradu svetlosti

Piše Ljiljana Bogdanović

U nabrajanju  pikanterija o tome kako se ministar Jeremić potrudio da „ne dozvolimo da nam otimaju identitet i ono što je naše“, nisu se zagubila, već pred domaćom javnošću nisu ni postavljana neka  važna  pitanja o odgovornosti srpske države za pokušaj preimenovanja   srpskog u kosovsko nasleđe

Mračna drama igrana je u gradu svetlosti na visokom nivou, trajala je punih dvanaest dana, beležila nezaboravnu bitku rečima-bodežima i sudarom argumenata i  podvala, a bila razrešena u „ciglo“ jednom minutu, kada se prolomio aplauz, jer navodno trijumf dobitničke strane beše ogroman, srazmeran dragocenom ulogu. Oni o čijoj sudbini je u ovom titanskom sudaru svetla i mraka stvarno bila reč, u blaženom neznanju, ne sluteći zlo, mogli su samo da srećan  epilog suzama radosnicama zaliju i svojim „hrabrim ratnicima“ do neba zahvale.
Nije ovo sinopsis nastavka „Gospodara prstenova“, već bi upravo ovako mogao da glasi „apstrakt“o  izveštavanju i „akcentovanju“ naše štampe,  koja je, post festum,  javila  kako su neuvijeno bezočno  „Francuzi i Amerikanci lobirali na 35. zasedanju Komiteta UNESKA u Parizu da se četiri srpska manastira preimenuju iz srpskog u kosovsko nasleđe“. Ispostavilo se, što je u svim  domaćim izveštavanjima ponavljano (uvek bez „suvišnih“ i trenutku zvanične diplomatske ushićenosti srpske države neprimerenih kritičkih pitanja), da je „posle dvanaestodnevne drame i teške diplomatske borbe ‘bez rukavica’ srpska delegacija, na čelu sa ambasadorkom Slađanom Pricom, uspela da zaustavi predlog po kojem bi Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška postali srednjovekovna dobra Kosova, a ne pravoslavna baština Srbije!“
Tako se o događaju koji je u svetskim razmerama po meri podlosti, beskrupuloznosti i karakteristikama zločinačke (ne)domišljatosti, nesumnjivo  bez presedana, ovde – daleko od očiju naših evropskih i prekookeanskih „prijatelja“, pisalo više kao uspehu (istina kratkoročnom, budući da će već za godinu dana, na sledećem zasedanju ovog „časnog“ Komiteta opasnost ponovo da zapreti), nego kao o još jednoj bolnoj i nepodnošljivoj paradigmi ukupne nacionalne nesreće i svojevrsnoj kulminaciji okupacionog nasilja nad Srbijom.
U nabrajanju činjenica o „iznenađenju i zabrinutosti“  koju je ovim povodom  izrazila SPC, u navođenju pikanterija o tome kako je ministar Jeremić u nastojanju da „ne dozvolimo da nam identitet i naše otimaju“, čak i lični uticaj „i svoje veze potegao“, nisu se zagubila, već jednostavno – nisu ni postavljana razumnija  i zaista važna pitanja. Naprimer: šta su država i njena diplomatija uopšte do sada učinili da se u ovu apsurdnu situaciju – kada se od Srba  zahteva da dokažu ono što je istorijski, kulturološki i faktografski na mnogo načina očigledno i van svake sumnje – uopšte ne stigne? Da li se i ovim povodom samo zaklela  da „nikada i nikako i ni pod kojim uslovima….“, pa čak iako sve „nama prijateljske evropske i druge zapadne države“ odluče da je srpsko jednako šiptarsko, da je srpska istorija tek hologram u uspaljenim  i mitomaniji sklonim glavama srpskog  naroda, pa su tako i manastiri i druga duhovna baština podobni „trampi“ i promeni titulara,  po principu „čija livada…“ itd? Šta je, tokom nepune dve godine pariskog angažmana, uopšte činila naša visoka  ( u domaćim  tabloidima i trač rubrikama jedno vreme rado pominjana) predstavnica  pri uvaženoj i uglednoj adresi  zaduženoj da pravedno vodi poslove zaštite svetske, odnosno kulturne baštine svih naroda sveta, pa dakle i srpskog? Stiže li od prečih i verovatno ozbiljnih  i teških briga i poslova, na ovu stranu glavu i da okrenu srpski ambasador u „prijateljskoj“ Francuskoj? Ili možda direktor smešten u jednu od ovdašnjeg kulturnog establišmenta najpoželjnijih fotelja u kulturi „stranih“ zemalja – Srpskom Kulturnom centru  što gleda u blistavu fasadu Bobura? Mire li se, možda ipak i uz pokoji uzdah pred „neminovnim“ i zlehudom sudbinom, sa činjenicom da svetinje srpske, makar i na tren, i u falsifikatu, mogu pripasti onima koji su od crkve Samodreže javni klozet načinili?
„Bliska mi je misao da je ovo što se dešava oko srpske duhovne baštine na Kosovu i Metohiji pokušaj nove primene jednog modela za koji, nažalost, moram da kažem da je uspešan. On se svodi na to da se srpski spomenici koji se ne uspeju uništiti – prisvoje, komentariše za „Pečat“ Andrej Vujnović, muzejski savetnik Istorijskog muzeja Srbije, napominjući kako su „svoju licemernu prirodu i razmere paradoksa na kojem se zasniva ovaj model pokazali, i još uvek pokazuju u slučaju srpskog nasleđa u Hrvatskoj“. Prema nacionalnim reliktima koje su Srbi u toku poslednjeg građanskog rata spasavali tako što su ih izmeštali u Srbiju ispred vandalskih nasrtaja, Hrvatska sada pokazuje „dirljivu“ brigu i zahteva njihov povratak kao dela otuđenog „hrvatskog nacionalnog blaga“!?
Možda je, kao i u mnogoj nesreći, i u slučaju ovog najnovijeg  pokušaja  podmukle krađe istorije i kulturnog nasleđa Srba zabeležen i jedan vredan trenutak, trenutak brutalne jasnoće da jedna laž rađa i priziva drugu laž, odnosno da političke obmane  ne mogu „poroditi“ nešto plemenitije i bolje od gnusnog pokušaja  pariske obmane naočigled celog sveta? I da je ovo možda još jedan preteći ružan  „početak“ novih sudara sa „realnim  stanjem“ u kojem Srbija nije priznala državu Kosovo!

4 коментара

  1. Avatar
    Љубомор

    Зашто се оптерећивати ови питањима кад ће то Борко већ решити “неформалним” преговорима са УЧКатистима у “корист и добробит Срба”, а Цар Борис као у Сарајеву, кад оде на Тачијево Косово ће изјавити да је “ПОНОСАН” што је као “лидер Западног Балкана” у “циљу трајног мира успешно решио”. Без сумње, и тамо ће добити највеће Европско признање, а знам, очекује и Нобелову награду, на понос оца и осталих антисрпских академика.

  2. Avatar

    Izopacenim politickim elitama sa zapada i u buduce ce svasta padati na um tako da nam jedino preostaje da se borimo. Prekinuti pricu o podjeli Kosmeta i sacekati nove okolnosti pa vratiti silom oteto.

  3. Avatar

    http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/d1/Azem_Bejta.jpg/437px-Azem_Bejta.jpg
    …………………………………………………………………………………………………………….
    S O T A

    Prije mozda mjesec dva cuo sam jednu informaciju i palo mi je na pamet malo prosurfat netom da bi to provjerio i samo mogu rec da sam se zgrozio i definitivno promjeno svoje misljenje o “Soti” .

    Evo o cemu se radi;

    Sote mori sote

    Pet drenickih sela – Galica, LJubovac, Poljance, Mikusince i Dubovce – pod svojom vlascu drzao je mali car, siptarski terorista Azem Bejta, okruzen svojim do zuba naoruzanim kacacima. Godinama, ni zandarmerija, ni vojska Kraljevine Jugoslavije nije smela da stupi u drenicki atar. Tamo su siptari imali svoju “drzavu”, “mali car” im je raspisivao poreze, globio ih, mobilisao, uvezbavao u rukovanju oruzjem, gonio na kuluk… Drenica je trebalo da bude jedna od baza u kojoj ce se, do Ramazana 1924, okupiti odmetnici sa raznih strana, da bi na Bajram digli sunarodnike na ustanak! Vece uoci Bajrama, jedna vojno-zandarmerijska jedinica opkolila je Drenicu. U zoru, Azem Bejta je pozvan na predaju. Siptari su pripucali. Pukovnik Stojanovic naredio je artiljerijsku paljbu. Borba je trajala cav dan. Na zgaristu do zemlje razrusene i spaljene Galice, ostalo je 125 mrtvih kacaka.
    O sudbini Azema Bejte dugo se ni?ta nije znalo. Tek cetrdesetak godina kasnije saznalo se da ga je ranjenog iznela iz obruca njegova zena i ratna drugarica,Cerima, zvana Sota Galica. Ali, kako je u putu ubrzo umro, telo mu je baceno u jednu duboku jamu kraj sela Prceva. Svi prisutni su se tada zakleli, dali “besu”, da nikada nece odati tajnu njegovog groba. Ipak, siptari su i ovu “besu” pogazili, pa su 1971. godine kosti ovog razbojnika, pljackasa, secikese i sadiste, koji je zrtvama odsecao usi, svecano su iznete iz jame i sahranjene. A Azem Bajta proglasen za “nacionalnog borca”.

    Cim spomenemo rijec “sota” mi pomislimo na igru koja se, nazalost, igra na svakoj srpskoj svadbi. Porijeklo imena Sota dolazi upravo od imena Sota Galica, imena zene srbomrsca “kacaka” (odmetnika) Azema Bejta.Ova siptarska amazonka nosila se kao muskarac i ratovala pod muskim imenom Cerim.
    Sota Galica je nakon muzeve smrti zulumcarila i predvodila odmetnike.
    U srpskom narodu sacuvano je sjecanje na uzasan dogadjaj kada je Sota uhvatila sestoro srpske djece, cobancadi kod stada, na planini Mokri, povezala ih, nalozila vatru i sve ih bacila u oganj.
    Dok su djeca gorjela Sota je sa “kacanicima” igrala svoju igru oko vatre, orijala i pjevala; “Sote, mori sote / sote masala / davno zelim sote, mori, da te igram ja!”
    Na mjestu stradanja nevine djecice podignuta je spomen-ploca koja je stajala do kraja II svjetskog rata. “Sota” nije nastala tako davno, da se je ljudi ne bi sjecali odnosno znali kako je nastala.

    Sada sami procjenite ocetel negdje igrat uz tu nama svima nazalost poznatu melodiju.

  4. Avatar

    U srpskom parlamentu završena je debata o amandmanima na set zakona iz oblasti bibliotekarstva tokom koje su poslanici D S S i SRS zatražili da se Srbija više angažuje na zaštiti srpskog kulturnog nasleđa kako bi se sprečilo njegovo otimanje, pre svega na Kosovu i Metohiji
    Radikali su amandmanom tražili da se u Predlogu zakona o staroj i retkoj bibliotečkoj građi propiše obaveza Srbije da se brine o doslednoj primeni međunarodnih konvencija o zaštiti materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa u regionu i inostranstvu kako bi se sprečilo da se otima srpsko kulturno nasleđe, pre svega na Kosovu i Metohiji i u Hrvatskoj.
    Sa tim su se složili i poslanici D S S, koji su istakli da država Srbija, s obzirom da se krše međunarodne konvencije prisvajanjem srpskog materijalnog i nemtareijalnog nasleđa, između ostalog i predloženim zakonom treba da spreči otimanje srpskog nasleđa.
    Oni su naveli da se pokušaj
    “beskrupuloznog otimanja” srpskog nasleđa nedavno desio na Komitetu svetske baštine UNESKO u Parizu kada je bilo pokušaja da se četiri srpska manastira na Kosovu i Metohiji – Gračanica, Visoki Dečani, Pećka Patrijaršija i Bogorodica Ljeviška, koji se nalaze i pod zaštitom UNESK-a uvrste u sređnovekovnu kulturnu baštinu Kosova.
    Poslanici D S S su zatražili od ministra kulture Predraga Markovića da obrati pažnu “na nerad Miistarstva spoljnih poslova”, jer, kako smatraju, da je to ministarstvo radilo svoj posao kako treba, Srbija ne bi došla u situaciju da dokazuje da su ti manastiri srpsko kulturno nasleđe, a ne kosovsko.
    Ministar Marković je odgovrio da je zadovoljan kako su predstavnici ustavnova kulture Srbije, ali i predstavnici drugih ministarstava radili svoj posao, u situaciji kada postoji sužen izbor mogućnosti.
    Radikali su “zamerili” predlagaču i što se u delu zakona gde se govori o obavezama države prema bibliotečkoj građi pominje
    autonomna pokrajina u jednini, a ne u množini.
    Oni su istakli da Srbija ima dve pokrajine – Vojvodinu i Kosovo i Metohoiju i amandmanom zatražili da se to ispravi ocenjujući da aktuelna vlast i na taj način “posredno priznaje lažnu državu Kosovo”.
    Oni su naveli da biblioteke nemaju adekvatan prostor za čuvanje građe, da im država nije obezbedila dovoljna sredstva, niti mesto za to, pa tako neke prostorije u biliotekama nisu okrečene ni po 30 godina.
    Naprednjaci su tražili da se odredbe zakona jednako primenjuju na staru i retku bibliotečku građu i na jezicima nacionalnih manjina, koja je nastala na teritoriji Srbije, a ne samo na srpkom i staroslovenskom jeziku.
    Inače, na zakonska rešenja o staroj i retkoj bibliotečkoj građi podneto je 37 amandmana, od kojih je Vlada Srbije prihvatila 14.
    Poslanici su razmotrili i 55 amandmana koliko je uloženo na Predlog zakona o bibliotečkoj-informacionoj delatnosti, od kojih je Vlada pruhvatila 15 i 16
    amandmana na predložena rešenja o obaveznom primerku publikacije, od kojihje predlagač prihvatio polovinu.
    Naprednjaci su tražili da se produži rok sa godinu na tri godine u kom biblioteke koje obavljaju bibliotecko-informacionu delatnost treba da usklade svoj rad i organizaciju sa predloženim zakonom.
    U republičkom parlamentu određena je jednočasovna pauza.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *