O SRPSKOJ BAŠTINI NA KiM Sumrak uma u gradu svetlosti

Piše Ljiljana Bogdanović

U nabrajanju  pikanterija o tome kako se ministar Jeremić potrudio da „ne dozvolimo da nam otimaju identitet i ono što je naše“, nisu se zagubila, već pred domaćom javnošću nisu ni postavljana neka  važna  pitanja o odgovornosti srpske države za pokušaj preimenovanja   srpskog u kosovsko nasleđe

Mračna drama igrana je u gradu svetlosti na visokom nivou, trajala je punih dvanaest dana, beležila nezaboravnu bitku rečima-bodežima i sudarom argumenata i  podvala, a bila razrešena u „ciglo“ jednom minutu, kada se prolomio aplauz, jer navodno trijumf dobitničke strane beše ogroman, srazmeran dragocenom ulogu. Oni o čijoj sudbini je u ovom titanskom sudaru svetla i mraka stvarno bila reč, u blaženom neznanju, ne sluteći zlo, mogli su samo da srećan  epilog suzama radosnicama zaliju i svojim „hrabrim ratnicima“ do neba zahvale.
Nije ovo sinopsis nastavka „Gospodara prstenova“, već bi upravo ovako mogao da glasi „apstrakt“o  izveštavanju i „akcentovanju“ naše štampe,  koja je, post festum,  javila  kako su neuvijeno bezočno  „Francuzi i Amerikanci lobirali na 35. zasedanju Komiteta UNESKA u Parizu da se četiri srpska manastira preimenuju iz srpskog u kosovsko nasleđe“. Ispostavilo se, što je u svim  domaćim izveštavanjima ponavljano (uvek bez „suvišnih“ i trenutku zvanične diplomatske ushićenosti srpske države neprimerenih kritičkih pitanja), da je „posle dvanaestodnevne drame i teške diplomatske borbe ‘bez rukavica’ srpska delegacija, na čelu sa ambasadorkom Slađanom Pricom, uspela da zaustavi predlog po kojem bi Visoki Dečani, Gračanica, Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška postali srednjovekovna dobra Kosova, a ne pravoslavna baština Srbije!“
Tako se o događaju koji je u svetskim razmerama po meri podlosti, beskrupuloznosti i karakteristikama zločinačke (ne)domišljatosti, nesumnjivo  bez presedana, ovde – daleko od očiju naših evropskih i prekookeanskih „prijatelja“, pisalo više kao uspehu (istina kratkoročnom, budući da će već za godinu dana, na sledećem zasedanju ovog „časnog“ Komiteta opasnost ponovo da zapreti), nego kao o još jednoj bolnoj i nepodnošljivoj paradigmi ukupne nacionalne nesreće i svojevrsnoj kulminaciji okupacionog nasilja nad Srbijom.
U nabrajanju činjenica o „iznenađenju i zabrinutosti“  koju je ovim povodom  izrazila SPC, u navođenju pikanterija o tome kako je ministar Jeremić u nastojanju da „ne dozvolimo da nam identitet i naše otimaju“, čak i lični uticaj „i svoje veze potegao“, nisu se zagubila, već jednostavno – nisu ni postavljana razumnija  i zaista važna pitanja. Naprimer: šta su država i njena diplomatija uopšte do sada učinili da se u ovu apsurdnu situaciju – kada se od Srba  zahteva da dokažu ono što je istorijski, kulturološki i faktografski na mnogo načina očigledno i van svake sumnje – uopšte ne stigne? Da li se i ovim povodom samo zaklela  da „nikada i nikako i ni pod kojim uslovima….“, pa čak iako sve „nama prijateljske evropske i druge zapadne države“ odluče da je srpsko jednako šiptarsko, da je srpska istorija tek hologram u uspaljenim  i mitomaniji sklonim glavama srpskog  naroda, pa su tako i manastiri i druga duhovna baština podobni „trampi“ i promeni titulara,  po principu „čija livada…“ itd? Šta je, tokom nepune dve godine pariskog angažmana, uopšte činila naša visoka  ( u domaćim  tabloidima i trač rubrikama jedno vreme rado pominjana) predstavnica  pri uvaženoj i uglednoj adresi  zaduženoj da pravedno vodi poslove zaštite svetske, odnosno kulturne baštine svih naroda sveta, pa dakle i srpskog? Stiže li od prečih i verovatno ozbiljnih  i teških briga i poslova, na ovu stranu glavu i da okrenu srpski ambasador u „prijateljskoj“ Francuskoj? Ili možda direktor smešten u jednu od ovdašnjeg kulturnog establišmenta najpoželjnijih fotelja u kulturi „stranih“ zemalja – Srpskom Kulturnom centru  što gleda u blistavu fasadu Bobura? Mire li se, možda ipak i uz pokoji uzdah pred „neminovnim“ i zlehudom sudbinom, sa činjenicom da svetinje srpske, makar i na tren, i u falsifikatu, mogu pripasti onima koji su od crkve Samodreže javni klozet načinili?
„Bliska mi je misao da je ovo što se dešava oko srpske duhovne baštine na Kosovu i Metohiji pokušaj nove primene jednog modela za koji, nažalost, moram da kažem da je uspešan. On se svodi na to da se srpski spomenici koji se ne uspeju uništiti – prisvoje, komentariše za „Pečat“ Andrej Vujnović, muzejski savetnik Istorijskog muzeja Srbije, napominjući kako su „svoju licemernu prirodu i razmere paradoksa na kojem se zasniva ovaj model pokazali, i još uvek pokazuju u slučaju srpskog nasleđa u Hrvatskoj“. Prema nacionalnim reliktima koje su Srbi u toku poslednjeg građanskog rata spasavali tako što su ih izmeštali u Srbiju ispred vandalskih nasrtaja, Hrvatska sada pokazuje „dirljivu“ brigu i zahteva njihov povratak kao dela otuđenog „hrvatskog nacionalnog blaga“!?
Možda je, kao i u mnogoj nesreći, i u slučaju ovog najnovijeg  pokušaja  podmukle krađe istorije i kulturnog nasleđa Srba zabeležen i jedan vredan trenutak, trenutak brutalne jasnoće da jedna laž rađa i priziva drugu laž, odnosno da političke obmane  ne mogu „poroditi“ nešto plemenitije i bolje od gnusnog pokušaja  pariske obmane naočigled celog sveta? I da je ovo možda još jedan preteći ružan  „početak“ novih sudara sa „realnim  stanjem“ u kojem Srbija nije priznala državu Kosovo!