Norveška i eksperiment iz Drugog svetskog rata

Piše Dragomir Antonić

Norveška ima sve što ljudski rod čini srećnim, a nema ništa što bi sreću pomutilo. Nema etničkih, verskih, kulturoloških, socijalnih razlika. Nema ni nepismenih. Zašto u hiperborejskom raju da se desi grozomorni masakr?

Momak uglađene spoljašnosti, rođen 1979. godine streljao je više od jednog sata iz automatske puške sopstvene sunarodnike koji su desetak godina mlađi od njega. Ubistva je počinio, zatim se bez otpora predao policiji i odmah priznao šta je uradio. Svetska javnost je prvo bila šokirana, zatim zgrožena i na kraju je najoštrije osudila zločin, tražeći najgore kazne za krivca i još oštrije kazne za buduće krivce. Da kad već ne može da spreči budući zločin, ono makar obeća giljotinu, pa ko voli neka izvoli.

MEDIJSKA HISTERIJA
Histerična reakcija medija ne dozvoljava da se bar za sada utvrdi šta se dešavalo i pronikne u motive, u ovom trenutku (utorak veče) jedinog optuženog. Od petka, pa do danas svetski, a za njima i naši mediji donosili su informacije koje su bile validne nekoliko sati, a onda bi bile zamenjene drugim koje su važile još kraće vreme. Konfuzija. Slučajna ili namerna?
Prvo se javljalo o terorističkom napadu neke islamske grupe, pa se na internetu pojavila slična grupa koja je preuzela odgovornost, zatim je napisa nestalo i sve se demantovalo. Posle jedno 24 sata saopšteno je da se radi o Andersu Brejviku. Tad je krenula lavina podataka o njemu: antiislamista, hrišćanski fundamentalista, desničar. Uz priču su emitovane njegove slike u masonskoj uniformi, vojnoj uniformi, sa templarskom zastavom, a video se i srp i čekić. Saznali smo i da je autor rukopisa od 1.500 strana i to pisanog na engleskom jeziku. Sve smo čuli osim činjenica: šta ima od školske spreme, da li je imao čin u vojsci, da li je bio na ratištu, ko mu je majka i sa kojih prostora. Ko mu je otac i da nije u kontaktu sa sinom 16. godina saznalo se kasnije. Živi u Francuskoj i kamera ga slika sa leđa.
Većina činjenica je do danas otkrivena, osim što nigde nisam mogao da pronađem nijedan podatak o njegovoj majci, a za etnologa porodično poreklo je veoma važno.
Ne znam ni da li je živa, ni odakle je. Ta nepoznanica daje mi za pravo da podsetim javnost na projekat „Lebensborn“ koji se sprovodio u Norveškoj od 1941. do kraja Drugog svetskog rata, 1945. godine. Projekat, osmišljen od strane nemačkih naučnika genetičara, imao je za cilj stvaranje idealnog čoveka, arijevske rase. Naučnici su istraživanjima zaključili da su Norvežanke idealan predstavnik arijevaca i odabirali su najizrazitije pripadnike koje su u posebnim odmaralištima ili banjama dovodili u vezu sa posebno odabranim vojnicima i oficirima Verhmata, koji su morali ispunjavati sve kriterijume o čistoti rase.
Cilj projekta je bio da žene rode decu, koja će kasnije biti podvrgnuta specijalnom vaspitanju i školovanju. Kad završe specijalnu obuku i odrastu preuzeli bi vodeće položaje u društvu, politici, vojsci, nauci, obrazovanju, finansijama. Po tvorcima projekta, time bi se obezbedio napredak Nemačke i njenog poretka i ostvario san o hiljadugodišnjem trajanju Rajha. Sve je rađeno u velikoj tajnosti i za vreme trajanja projekta rođeno je po merodavnim podacima oko 15.000 dece. Poraz Nemačke sprečio je dalji razvoj eksperimenta, ali je nepobitno utvrđeno da je takozvanim „ pacovski kanalima“ koje su organizovali službenici Vatikana i simpatizeri nacista, u Južnu Ameriku, pored nacista i njihovih saradnika, prebačeno i oko dve hiljade dece rođenih u tim brakovima.
Nepomenuta Brejvikova majka je mogla biti dete rođeno u projektu „Lebensborn“. Ako je rođena 1944. ili 1945. godine, ona bi u momentu kad je rodila sina imala 34, 35 godina, a to je doba kad su žene sposobne da rađaju. U slučaju da majka ima veze sa pomenutim projektom, to bi značilo da je Brejvik druga generacija „Odabranih“, a kreatori eksperimenta su bili uvereni da će se pravi rezultati videti već sa drugom generacijom, a pun uspeh sa trećom i četvrtom generacijom rođenih, a to bi se vremenski odnosilo na tridesete godine 21. veka i nadalje.

IDEALAN POLIGON ZA VEŽBU
Ono što je misteriozno nije samo postojanje projekta. O tome se mnogo zna. Tajna je ko poseduje dokumentacije o eksperimentu, njihovim rezultatima i ono najvažnije, da li su eksperimenti nastavljeni. Zločin na ostrvu Utoji može ukazati na tri stvari. Prvo, da je došlo do neke greške u biološko- genetskom procesu i zbog toga je došlo do masakra. Drugo, s jedne strane gledate vesti i slike kako se pomaže ugroženima, a kojima ste pre toga vi, odnosno vaša država istovarili na hiljade tona otrovnih bombi i licemerje vas natera na neprimerenu reakciju. Koliko se puta svako od nas posvađao sa televizorom gledajući informativni program? Brejvik se nije svađao. On je delovao.
Treće, možda je cilj novih vlasnika projekta bio da se u praksi provere intelektualne i fizičke mogućnosti odabrane osobe i mogućnosti njenog delovanja. U tom slučaju Norveška postaje idealan poligon za vežbu, jer nema nikakvih problema, a velika je imigraciona zona poslednjih tridesetak godina. Izazvati nemire u takvoj zemlji je mnogo veći uspeh, nego napraviti rat u Africi ili Balkanu. Zato je potrebno u stabilnoj zemlji dovesti u sumnju njen osnovni sistem vrednosti i pod pretnjom terorizma iznutra, naterati javno mnjenje da se odrekne slobodoumnih ljudskih prava, velikih socijalnih davanja, liberalnog kaznenog sistema i okrenuti ga ka represiji i jačanju unutrašnje vladajuće sile koja će stvarati poslušnike, a Norveška će biti slična drugim poslušnim državama. Nešto je već postignuto. Proces protiv Brejvika je zatvoren za javnost sa objašnjenjem sudije da bi njegova odbrana bila iznošenje sopstvenog političkog programa, a to bi uznemirilo javnost. Nešto tu nije jasno. Izgleda da dolazi doba kad će se suditi tajno i bez prava da optuženi iznese odbranu, a likvidirati javno. Toga je već bilo i zvalo se inkvizicija.
Bure baruta koje su zakovitlali gospodari sveta, oličeni u „Ludoj Nasti“, bankarskim lihvarima i pohlepnoj industriji naoružanja, puklo je u do sada  mirnoj, ali i u svim današnjim ratovima umešanoj, Norveškoj.
Istorija nas uči da se pod parolom uvođenja mira i uspostavljanja reda, uvek prvo izazove haos. Većih ili manjih razmera. Prosto da se neposlušni i slobodoumni eliminišu, a poslušnima stavi jaram na vrat. To se zove pobeda demokratije. Videćemo kako će se sve razvijati. Nadajmo se da neće biti kao u Libiji. Doduše i Norveška i Libija su bile države bez sirotinje, a imaju i naftu. Jedino su im pojmovi ženske lepote i rasne čistoće različiti.