NAGORNO KARABAH Nova etapa globalne okupacije

Piše Bogdan Đurović

Skoro svakodnevno puškaranje u nepriznatoj republici pod kontrolom Jerevana upozorava da je na pomolu novi rat između Jermenije i Azerbejdžana, posle čega sledi razmeštanje američkih trupa

Tri godine posle rata na Kavkazu 2008, na red dolazi novo prekomponovanje geopolitičkog reljefa u ovom regionu, ključnom za sudbinu zapadnih energetskih planova, posebno „Nabuko gasovoda“. Kako se sada sasvim jasno vidi, američki cilj je izazivanje velikog regionalnog sukoba u kojem će glavna žrtva biti Rusija i njeni interesi na celom postsovjetskom prostoru. Eksperti ukazuju da Dmitrij Medvedev u ovom trenutku više nema dovoljno autoriteta za rešavanje kavkaskih problema, posebno kada je reč o Nagorno Karabahu i da su njegovi potezi praktično srušili decenijsku politiku Vladimira Putina, usmerenu na održavanje statusa kvo u regionu.

PETA KOLONA ZAPADA
Jedan od onih koji bacaju više svetla na dešavanja na Kavkazu i posebno Nagorno Karabahu je i lider Međunarodnog evroazijskog pokreta, doktor političkih nauka Aleksandar Dugin. Prošle nedelje Dugin je u intervjuu azerbejdžanskom listu „Ogledalo“ iz Bakua, za izazivanje novog jermensko-azerbejdžanskog rata okrivio „treće snage“, pre svega SAD. Konkretno, ukazao je da SAD stoji iza nedavne pogibije azerbejdžanske devojčice kada joj je u rukama eksplodirala lutka u koju je bila montirana bomba!
Dugin, s pravom, smatra da pitanje Nagorno Karabaha ne može biti izuzeto iz opšteg konteksta svetskih procesa. „Za eskalaciju karabaškog sukoba zainteresovane su treće snage, a ne one koje su direktno uključene u konflikt. Jasno se vidi prisustvo vanregionalnih sila“, kaže Dugin. Najpoznatiji ruski evroazista tvrdi da je SAD ta „treća snaga“, zainteresovana za promenu odnosa snaga na Kavkazu i eskalaciju sukoba u Karabahu. Dugin naglašava da američki stratezi guraju Azerbejdžan u novi rat, istovremeno namigujući Jermenima koji vekovima naseljavaju sporno područje, da bi Vašington možda priznao nezavisnost Republike Nagorno Karabah, samo ako bi Jerevan odustao od spoljnopolitičke orijentacije na Rusiju.
Konflikt oko Nagorno Karabaha je, zapravo, „sukob svih sukoba“ na Kavkazu. U ovom ili onom obliku samo u novijoj istoriji traje više od veka, da bi kulminirao nasiljem u periodu 1987. do 1991, posle čega je počeo novi etničko-religiozni rat Jerevana i Bakua za kontrolu nad Karabahom. Rat je, uz posredovanje Moskve, okončan 1994, kada je Baku priznao „stanje na terenu“, odnosno činjenicu da je Jerevan zauzeo ne samo prvobitnu teritoriju autonomne oblasti Nagorno Karabah, sa prestonicom u Stepankertu, već i čitav pojas koji razdvaja RNK i ostatak Jermenije. U trogodišnjem ratu do istrebljenja, čitave oblasti bile su ognjem i mačem očišćene od jermenskog (hrišćanskog), odnosno azerbejdžanskog (muslimanskog) življa. Ipak, i pored prvobitne velike brojčane i oružane nadmoći, azerbejdžanska armija nije bila u stanju da slomi otpor Stepankerta, pa je Baku pristao na relativno nepovoljan status kvo.
Govoreći o pogibiji azerbejdžanske devojčice, Dugin naglašava da je „sada glavni zadatak Amerikanaca da napujdaju Azerbejdžance i Jermene jedne na druge, na teritoriji Negorno Karabaha“. „Suštinski, mi imamo posla sa globalnom okupacijom koja ima svoje agente na vlasti u svim našim državama. To je peta kolona Zapada, sada zainteresovana za eskalaciju sukoba oko Nagorno Karabaha. Sa žalošću moram da kažem da je to tek početak. Boriti se protiv neprijatelja koji deluje iznutra veoma je teško“, kaže Dugin. Ovaj ekspert smatra da će gubitnici rata u Karabahu biti sve države regiona – Jermenija, Azerbejdžan, Rusija, Turska i Iran. Da bi se problem rešio, kaže Dugin, neophodno je iz pregovaračkog procesa isključiti i SAD i EU, čime bi rešenje bilo nađeno u okviru pet navedenih država, bez mešanja sa strane.

POLITIKA ZAMRZAVANJA SUKOBA
Sa druge strane, predsednik jermenske Ramkavar-Azatakan partije Eduard Antinjan smatra da, dok god Rusija i SAD ne postignu dogovor oko Irana, ne treba očekivati ni okončanje karabaške krize. Kako tvrdi Antinjan, problem Karabaha može biti rešen ako se velike sile odluče za promenu statusa kvo u regionu, ali da to nije moguće dok je u Rusiji na vlasti „Medvedev koji je odlazeći političar“. Zato, rešenje problema Karabaha neće biti pronađeno pre ruskih predsedničkih izbora naredne godine, mada će i tada, objašnjava Antinjan, „Iran biti protiv uvođenja mirovnih snaga u Karabah“.
Zapravo, u srži problema Nagorno Karabaha su Iran i „Nabuko gasovod“ i zbog toga će stepen eskalacije po svemu sudeći biti podignut na najviši nivo. Jer, krajnji cilj je uvođenje američkih (ili makar evropskih) „mirovnih snaga“ u Nagorno Karabah. To je ključna tačka na Kavkazu, teritorija na samoj granici sa Iranom, odakle se efikasno kontroliše potencijalni energetski koridor kojim bi se turkmenistanski gas dnom Kaspijskog mora dopremao u cevi „Nabuka“.
Na taj način Vašington bi postigao nekoliko strateških ciljeva. Prvo, pojavila bi se zapadna (američka) vojna baza, zaštićena mandatom Saveta bezbednosti UN, na puškomet od iranske granice. Jer, glavni grad RNK Stepankert nalazi se na 60 kilometara od Irana i „mirovne trupe“ bi bile raspoređene po čitavoj teritoriji, uključujući i iransku granicu. A u slučaju bilo kakvog napada, Iran bi bio unapred okrivljen pred očima celog sveta. Drugo, omogućila bi se efikasna i čvrsta vojna kontrola Zapada nad naftno-gasnim koridorom, u samom srcu trougla u kojem se presecaju vitalni interesi Rusije, Turske i Irana. I treće, Rusija bi ostala izolovana na Kavkazu, a njen projekat Južni tok najednom bi dobio realnog konkurenta u „Nabuko gasovodu“, koji u ovom trenutku zbog nedostatka gasa postoji samo u planovima.
Zato je više nego očigledno da je ruski interes upravo u nastavljanju Putinove politike statusa kvo na Kavkazu (gruzijski konflikti i Nagorno Karabah), do trenutka kada bi Moskva bila u stanju da sama preuzme kontrolu u regionu. Prvi udar, međutim, načinio je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili napadom na Južnu Osetiju 2008, čime je status kvo narušen. To je, ističu analitičari, i bio osnovni cilj Sakašvilijeve bezumne agresije. Sa svoje strane, Medvedev u poslednje vreme preduzima inicijative za rešavanje karabaškog pitanja, u čemu analitičari prepoznaju formulu „Abhazija i Južna Osetija u zamenu za Karabah i Pridnjestrovlje“. Na taj način, Medvedev potpuno odstupa od Putinove politike zamrzavanja sva četiri sukoba.
Ali, Amerikancima zamrzavanje ne odgovara jer blokira njihov prodor na Kavkaz, o čemu svedoči gotovo svakodnevno puškaranje po Karabahu, u kojem već ima i ozbiljnih gubitaka na obe strane. Azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev sve otvorenije najavljuje revanš Jermeniji i vraćanje „punog suvereniteta“, što je bila i Sakašvilijeva parola sa kojom je ušao u rat pre tri godine. Eksperti ocenjuju da Medvedev sada očajnički pokušava da spreči očigledno neminovan novi rat u Karabahu, svestan da bi Ankara i Vašington u tom slučaju dali zeleno svetlo vojno potpuno spremnom Sakašviliju za otpočinjanje nove agresije u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Rusija sada vidi da u slučaju novog rata Ankara neće sprečavati ulazak američke flote u Crno more kao pre tri godine. Nedavna pojava američke protivraketne krstarice „Monterej“ na manevrima sa gruzijskom mornaricom, više je nego jasna poruka zastrašivanja.
A u slučaju novog sukoba na Kavkazu, Rusija bi opet morala vojnom silom da brani svoje interese u Abhaziji i Južnoj Osetiji, istovremeno štiteći i Jermeniju, sa kojom ima specijalne odnose i koja je članica vojnog saveza ODKB. Ako bi, pak, odustala od odbrane Jermenije, sadašnji proruski režim u Jerevanu morao bi da se preorijentiše ka Vašingtonu ili bi bio srušen u novoj „obojenoj revoluciji“ koju jermenska prozapadna opozicija sve glasnije najavljuje. Istovremeno, nema nikakvih garancija da ne bi usledile i provokacije iz pravca baltičkih država, Poljske i Rumunije, koje su takođe spremne za sukob sa Rusijom. Na taj način za Rusiju bi se zatvorio krug od Baltika do Kaspijskog mora, a decenijama brižljivo pothranjivana mržnja ovih zemalja prema Moskvi dobila bi novu, zastrašujuću dimenziju.
Po svemu sudeći, početak novog rata na Kavkazu samo je pitanje vremena. Ukoliko bi Rusija stajala po strani izgubila bi sadašnji vojnopolitički uticaj u čitavom regionu, a odmah zatim i ekonomski. To bi za Moskvu bila nova geopolitička katastrofa, ravna raspadu SSSR-a, koja bi ubrzo dovela i do urušavanja Zajednice nezavisnih država, kao i ODKB-a. A to bi, što bi rekao Dugin, bila jedna od poslednjih etapa globalne okupacije.