Koliko bi nas koštala EU birokratija?

Piše Dragan Mraović

Srbija već ima državnu administraciju koja brojčano može da opsluži celu Uniju, a ne samo našu zemlju, a posle evrounijaćenja trebalo bi da plaćamo i briselokrate, čija je mesečna plata veća od desetogodišnje plate našeg predsednika

Evropska unija je konglomerat pseudointelektualaca i ekonomista, saučesnika velikih finansijskih korporacija, stvorena radi pljačke autonomnih proizvodnih kapaciteta, radi uništenja socijalnih mera prema građanima, destrukcije razvoja pojedinih zemalja (kriza u Grčkoj je projektovana spolja), kao i uništenja njihovog suvereniteta ekonomskim potčinjavanjem, pri čemu je zajednička moneta značajan instrument kontrole neposlušnih….
Iznoseći ovakve stavove, analitičar rimskog dnevnika „Rinašita“ Lorenco Mur analizira ovogodišnji budžet Evropske unije i kaže da će EU, ove godine, svoje članice koštati oko 126,5 milijardi evra sa izvesnom tendencijom rasta kroz rebalanse. Italijanska kvota je 11 odsto, odnosno oko 14, 5 milijardi evra, koje Italija sigurno neće dobiti natrag kroz razne evropske doprinose, jer se veliki deo gubi na finansiranje neverovatno velike birokratije, a deo ide na profite finansijskih korporacija. Naime, u Briselu, Strazburu i Luksemburgu, glavnim uporištima evropske birokratije, kao i u još stotinak „predstavništava“ širom Evrope i drugde, nalaze se uporišta „kolateralnih“ službi, koje se finansiraju, instituti za „predstavljanje“ raznih kategorija ili lobiji, u kojima se vrti mnoštvo birokrata i potkupljenih novinara.

TRI PRSTENA
Iz CIA-e su „procurele“ informacije da se EU raspada, oko 2025. godine, na tri prstena. U prvom bi bile klasične zapadne zemlje osnivači, kao Francuska, Nemačka, Italija, sa pravom odlučivanja o svemu. U drugom prstenu bi bile ekonomski i politički slabije zemlje kao Grčka i Portugalija, sa pravom odlučivanja samo u nekim stvarima. Treći prsten, bez ikakvog prava odlučivanja, sačinjavale bi Hrvatska, Makedonija, Bugarska, Rumunija, Crna Gora i eventualno Srbija, ako ikada uđe u to kolo, što nije izvesno, jer postoje i dokumenti u kojima je dogovoreno da se to nikada ne desi, ali da se Srbija stalno drži na uzdi i pod kontrolom, bez ikakvih obaveza da joj se pomogne. Naprotiv.
Komentarišući nedavno objavljenu knjigu, koju Unija redovno izdaje „Investirati danas za sutrašnji rast“, gde  je dat predlog višegodišnjeg budžeta EU, za period 2014. do 2020. godine, koji je utvrdila briselska „vlada“, odnosno komisija koju nisu izabrali evropski narodi, a koja se samproklamovala tutorom njihove sudbine, Mur ukazuje na izjavu predsednika komesara Evropske komisije Žoze Manuela Durao Baroza, da taj budžet predstavlja „inteligentnu racionalizaciju za finansiranje novih prioriteta, kao što su transnacionalne infrastrukture za energiju i transport, istraživanje i razvoj, obrazovanje i kulturu, bezbednost na spoljnim granicama i jačanje odnosa sa našim susedima na jugu i istoku“.
U suštini radi se – tvrdi Mur – o starim, ali prefarbanim instrumentima. Reč je o „Mehanizmu za povezivanje Evrope“, što je bio takozvani „Delorov plan“ iz šezdesetih godina, od kojeg nije bilo ništa, zatim o starim mehanizmima „Ekonomske, socijalne i teritorijalne kohezije“, „Jačanja obrazovnih programa i programa za profesionalno obrazovanje“ (naravno, termin „obrazovanje“ je surogatni metod preko kojeg se finansiraju prijatelji mojih prijatelja, ali sa novcem i onih koji nam nisu prijatelji), „Povećanje investicija u istraživanju i inovaciji“ preko zajedničke evropske strategije nazvane „Horizont 2020“; zelenije i savremenije poljoprivrede; „Sigurnije Evrope“ u smislu životne sredine, klime, borbe protiv kriminala, terorizma i imigracije.
Potom Mur ističe da je zanimljivo da EU namerava da „ojača svoju ulogu na svetskoj sceni“, posebno izdvajanjem 16 milijardi evra radi „unapređenja demokratije i prosperiteta na granicama Unije“ (to znači biće novca za razne naše nekontaminirane, demokratski tolerantne centre i nevladine organizacije), uz finansiranje uobičajene „saradnje u razvoju“(to su evropske kancelarije koje treba da izveštavaju o siromaštvu u svetu).

DEMAGOGIJA „EU PREDLAŽE“
Sve je to servirano kroz demagogiju „EU predlaže“, da se ne povećava administrativni trošak u predviđenom budžetskom periodu, uz pretpostavku da smanje donekle troškove prekomernog birokratskog aparata. U ovom času „direktni službenici“ EU koštaju građane Unije oko 7,5 milijardi evra godišnje. EU nije iznela koliko uz njih koštaju „saradničke službe“ i ostali „pomoćnici“, nevladine organizacije koje, pored lokalnih vlada, finansira i Brisel.
Srpska politička klasa dakle, recimo Božidar Đelić, kao glavni promoter ulaska u EU, trebalo bi da saopšti našim građanima koliko milijardi evra bi morala da priloži Srbija kako bi kao članica EU pristupila evropskim fondovima nastalim između ostalog i praktično iz naših džepova, a koliko će se tih srpskih milijardi vratiti u Srbiju kroz razne investicije, odnosno kolika će razlika biti na štetu srpske sirotinje, kada veliki deo „evropske članarine“ bude nestao  u džepovima evropske birokratije. Nije zanemarljivo ni to da takve investicije iz evropskih fondova pretpostavljaju da moramo da razvijamo sektore privrede koje ona nalaže, da kupujemo opremu gde ona kaže i po cenama koje ona diktira, kako bismo i tehnološki bili zavisni samo od jedne političke opcije itd.
Već imamo državnu administraciju koja brojčano može da opsluži celu Uniju, a ne samo Srbiju, a posle evrounijaćenja trebalo bi da plaćamo i briselokrate, čija je mesečna plata veća od desetogodišnje plate našeg predsednika. Na to treba dodati i naše briseloljupce, koje bismo morali imati u Briselu i u briselskim ofisima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu itd. potrebnih da unaprede kvalitetnije ispiranje naših mozgova.
Naši „evropejci bez alternative“ pričaju naime narodu bajke o Evropskoj uniji, nudeći potpuno proizvoljne priče o tome šta bi se moglo dobiti, ali ne i o tome šta se mora dati. Jasno je da se mora dati nešto što ionako više nemamo, a to je suverenitet zemlje, ali mora se dati i Kosmet, a Vojvodina suštinski priključiti Mitelevropi, pri čemu će Čankova pokrajina samo virtuelno biti u granicama Srbije. Mora se prokopati Zukorlićeva zelena transverzala Istambul-Raška-Sarajevo. Sve su to manje-više znane stvari zbog kojih evropejci iz „druge Srbije“ napadaju salvama demokratske tolerancije one koji na njih ukazuju, pri čemu se pod demokratskom tolerancijom podrazumeva da moramo tolerisati sve što nam Brisel nametne.