Zemlja gas maski

Piše Mara Knežević Kern

Eksploatacija prirodnog gasa za domaćinstvo nekonvencionalnim metodama postala je novi „zeleni“ izazov američkoj industriji, ona kreće u potragu za energentima koji bi joj obezbedili nezavisnost od stranog faktora. Mreža punktova za eksploataciju gasa postaje sve gušća, ali sudeći prema razornim posledicama po okolinu ova tehnologija se nikako ne bi mogla nazvati „zelenom“

Kada je jedna kompanija 2008. godine došla kod Džoša Foksa, sa predlogom ugovora o zakupu njegovog poseda u Milanvilu (Pensilvanija) radi eksploatacije zemnog gasa, Džoš je zaključio da se kompanija ničim ne obavezuje na brigu o očuvanju prirode, niti je spremna da preuzme odgovornost za nastalu ekološku štetu. Ceo posao mu se učinio krajnje sumnjiv, pa je uzeo kameru i krenuo na put kroz Ameriku, u potrazi za istinom o novom eldoradu.
Tako je nastao uzbudljiv dokumentarni film „Gaslend“, govori o neprijatnim istinama, lažima i aroganciji moćnika, sprezi politike i kapitala i žrtvama – siromašnim vlasnicima zemlje, koji su na prevaru sklopili ugovor s đavolom.

DŽOŠ FOKS OTKRIVA „GASLEND“
Foks je obišao delove Pensilvanije, Njujorka, Ohaja,  Zapadne Virdžinije i susreo se sa ljudima koji su zbog siromaštva upali u klopku „ponude koja se ne odbija“. U filmu se nižu potresne sekvence u kojima bespomoćni ljudi pokazuju bolesne životinje: mačke bez krzna, konje bez dlake i zagađene bunare iz kojih obolela stoka pije vodu. Ljudi su nabrajali bolesti koje su došle sa Kompanijom i svedočili o nezainteresovanosti države da bilo šta preduzme u njihovu zaštitu. S obzirom na to da niko od njih nema novac za skupe ekspertize, advokate i maratonska suđenja, preostalo im je samo da kao savremeni nomadi natovare kola i krenu niz put.
U želji da otkrije šta je to u nekonvencionalnoj tehnologiji eksploatacije gasa toliko opasno, Foks se do detalja upoznao s Halibartonovom „fraking“ tehnologijom, otkrivši da zahteva velike količine vode, s kojom se – hidrauličnom presom – upumpavaju milioni galona peska i preko 500 hemikalija, na dubinu do 3.000 m. Uz pomoć jakih vibracija prave se pukotine u podzemnim slojevima kompaktnih sedimentnih stena, kako bi se iz njih istisnuo gas koji izlazi na površinu pomešan s vodenom parom. Para se, posle razdvajanja od gasa, kondenzuje i prevozi u cisternama do postrojenja za prečišćavanje.
Šta se dalje dešava sa kontaminiranom vodom, gde odlaze otrovne hemikalije, koliko su štetna isparenja – pitanja su na koja Foks nije dobio odgovor, ali je nesumnjivo da ova tehnologija ugrožava tokove podzemnih voda, usled neprestanog curenja gasa i hemikalija kroz porozne betonske šahtove.
Uprkos alarmantnim podacima o zagađenju životne sredine i mogućim seizmičkim pomeranjima Buš-Čejni vlada je 2005. godine potpisala energetski protokol, kojim su kompanije za eksploataciju gasa stavljene van kontrole Agencije za zaštitu prirode – EPA („Environmental Protection Agency“), što je prljavu tehnologiju učinilo legalnom. „Ovom odlukom je prekršeno više federalnih zakona“, tvrdi Foks skrećući pažnju javnosti na nacrt zakona (FRAC) kojim se zahteva da vlada obaveže kompanije na obelodanjivanje spiska hemikalija koje koriste tokom „frakinga“.

ZABRANJENO KUPANJE
Zahvaljujući Foksovom filmu, Haliburnovi i Čejnijevi zločini postali su poznati širom Amerike, što je pokrenulo značajan protest javnosti i dovelo do pojačanog pritiska na Kongres. U potrazi za deponijama za odlaganje kontaminirane vode naišli smo na zanimljiv prilog novinara „Njujork tajmsa“, koji je ušao u trag jednom od takvih otrovnih jezera u Teksasu, na čijim obalama su istaknute table sa upozorenjem  „Opasno! zabranjeno prilaženje, zabranjeno plivanje!“ Upozorenje je istakla kompanija „Fountain Quail Water Management“, ona se bavi prečišćavanjem vode izbačene tokom  „frakinga“.
Na osnovu ispitivanja vršenih od 2005. do 2009. godine utvrđeno je da se ovaj postupak primenjuje u preko 13 američkih država, a „Energy and Commerce Committee“ je utvrdio da 14 najvećih kompanija za hidrauličko ispumpavanje gasa koristi 866 galona nepoznatih toksičnih hemikalija (isključujući vodu), što „American Petroleum Institute“ do danas nije komentarisao.
Agencija za zaštitu prirode EPA uspela je da uđe u trag deponiji „prečišćene“ toksične vode u Pensilvaniji, ubacivana je u reku Aldženi i tom prilikom registrovala visok nivo zagađenja. Neke kompanije su pokazale spremnost da započnu dijalog s javnošću o ovom problemu, ali se Kongres odmah ogradio od eventualne intervencije, naglasivši da kompanije nemaju nikakvu zakonsku obavezu da bilo kome polažu račune.
Eksploatacija zemnog gasa nekonvencionalnom metodom, koju američke i kanadske kompanije uveliko primenjuju, zainteresovala je vlade širom EU, a naročito Francusku koja ima velike rezerve ovog gasa, što bi joj obezbedilo energetsku nezavisnost. Ali po koju cenu? – pitaju se ekolozi iz FNE, upozoravajući da se najezdom investitora otvara pandorina kutija sa nesagledivim posledicama.
Tehnologija nekonvencionalnog vađenja gasa postavlja niz ekonomskih i geopolitičkih pitanja, među kojima su ipak najvažnija o životnoj sredini i zdravlju, s obzirom na to da najmanje 30 odsto zagađene vode odlazi u okruženje, a vibracije dovode do nekontrolisanog izlaska gasa u okruženje, kao i do seizmičkih pomeranja koja nisu u domenu ljudskog predviđanja.

BRISANJE TRAGOVA
Više nikog ne iznenađuje što Svetska korporativna država srlja u nove katastrofe ne preuzimajući odgovornost ni za već nastalu štetu, niti bilo ko na Zapadu ima iluzije da bi vlada mogla da se pozabavi interesima stanovništva. Mi smo u rukama „sociopatskih predatora“, kaže novinar Tom Eley, podsećajući na ekološku katastrofu izazvanu eksplozijom platforme za eksploataciju nafte 2010. godine, koja je zvanično „zatvoren slučaj“, iako nafta još uvek izlazi.
U želji da se istorija ne ponovi, a sled događaja ne zaboravi, Eley je izložio hronologiju instruiranih medijskih laži, fokusirajući se na izjave zvaničnika iz Obaminog serkla. Izdvojili bismo izjavu  Keneta Fainberga, osvetljava egoistično-autistični svet kapitala i drskost onih koji brinu o višim interesima. Na pitanje da li će obustaviti radove na bušotini dok se ne pronađe uzrok havarije i zaustavi isticanje nafte, Fainberg je izjavio: „Naša glavna briga je da zaštitimo BP… ispumpavanje mora da se nastavi!“ I tako je brižni Kenet krenuo u akciju blokiranja isplata kompenzacija za žrtve katastrofe, ne bi li BP-u uštedeo novac. A osokoljeni predstavnik BP-a, miljenik patrije, koji za svoje laži prima četiri miliona dolara godišnje, uzviknuo je pred kamerama „Ne brini narode, Meksički zaliv je toliko velik da se šteta neće ni osetiti“.
Obamina administracija je već od  22. aprila 2010. godine počela da daje lažne izveštaje – od poslovičnog – „situacija je pod kontrolom“, do sistematskog negiranja dimenzija katastrofe i štelovanja izveštaja o količini istekle nafte.
Okeanografi sa Floride ubrzo su demantovali Obaminu izjavu o 1.000 barela nafte dnevno, procenivši da dnevno ističe bar 30.000 barela. Godinu dana kasnije pristigle analize govore da je dnevno isticalo i do 95.000 barela, na šta je predsednik dao uobičajeni komentar „nema validnih dokaza“. A što se validnih dokaza tiče Obama je i sam saučestvovao u „brisanju tragova“, s obzirom na to da je prvo pozvao stručnjake Okeanografskog instituta da  započnu merenja, da bi u poslednjem trenutku, bez obrazloženja, stopirao akciju.
U medijskom ratu protiv istine nije pošteđeno ni 115 preživelih radnika – neprijatnih svedoka sa platforme – koji su munjevitom akcijom sklonjeni sa lica mesta da ne bi nesmotrenim izjavama ugrozili interese kompanije. U prihvatnom centru su podvrgnuti ispitivanjima kompanijinih advokata, i testovima na drogu pride, što je omogućilo potpunu kontrolu nad informacijama kako bi bruka ostala „u krugu porodice“.

EPILOG
Kada je administracija odlučila da zatvori slučaj pred kamere su postavili Karola Brovnera, direktora „Office of Energy and Climate Change Policy“, koji je trijumfalno uzviknuo: „Čestitam kompaniji na dobro obavljenom poslu – većina nafte je nestala!“ Posle ovoga je usledila „carska koja se ne poriče“, pa je Obamina „komisija“, 8. novembra, javno abolirala BP od svake odgovornosti.
Dok „zelena“ industrija uništava prirodu, a Mardokova mreža negira čak i postojanje globalnog zagrevanja, američka vlada širi polje propagandnog delovanja zabranjujući učiteljima da pred decom govore o klimatskim promenama. Ovaj zakon je prvo usvojen u Luizijani (2008), da bi u međuvremenu bio uveden u još sedam država.
U knjizi „Kapitalizam u doba klimatskih promena“ Hunter Lovins kaže da uopšte nije važno da li verujemo ili ne verujemo u klimatske promene (štetnost mrlje u Zalivu, seme koje ubija, „zelene“ limenke, „fraking“ bez alternative…), važno je da se zbog pomisli na njih zabrinemo: „Najbolji put da obnovimo našu ekonomiju, naše gradove i tržište radne snage, kao i nacionalnu bezbednost, je da se ponašamo kao što bi se ponašali da smo na smrt uplašeni zbog ovoga što nam se dešava“.