ŽELJKO CVIJANOVIĆ Beograd delegitimiše srpsku borbu

Razgovarao Uglješa Mrdić

Da je Gebels znao za Tijanićev RTS, gde su o Mladiću svedočile ubice Srba Ejup Ganić i Ramiz Dreković, nikada ne bi bombardovao Britaniju, niti rizikovao sa „Barbarosom“

Posle godinu i po dana rada „Novi Standard“ postao je jedan od najuticajnijih analitičkih portala u Srbiji. U trenutku kada čast slobodnog štampanog novinarstva brani još samo „Pečat“, slobodna politička misao preselila se na portale, poslednje nedelje pod udarom vlasti. Odbijajući da prihvate zvaničnu državnu verziju o hapšenju generala Ratka Mladića i, posebno, ne želeći da učestvuju u ogromnoj radosti zbog tog čina koji je pokrenula vlast, a prihvatili gotovo svi mediji, portali „Novi Standard“, „Dveri“, „Fond Slobodan Jovanović“ i „Srpski nacionalisti“ našli su se na udaru režimskih hakera što su ih u nekoliko navrata obarali.
Željko Cvijanović, glavni urednik „Novog Standarda“, na to gleda kao na, kako kaže, „činjenicu da na nerežimskom novinarskom polu nema novca, da se ne dodeljuju nagrade, ali, evo, pljušte priznanja“.
„Gotovo sve što je vredelo u srpskom novinarstvu, od ljudi do novina, ili su preuzeli ljudi iz vlasti, ili je ugušeno, ili mu je promenjena krvna slika, dok su najbolji autori i intelektualci gurnuti na duboku marginu“, kaže Cvijanović i dodaje:
„Danas je ta margina i intelektualno, i politički, i moralno, pa i svojom brojnošću mnogo jača od glavnog toka. Kad se pitate gde su danas najvažniji srpski intelektualci ne uključujte televizore, a ne pokušavajte ni da tvrdite kako ih više nema. Dovoljno je, na primer, da pogledate spisak potpisnika protesta protiv dodeljivanja počasnog doktorata BU prof. Volceru, pa da vidite koliko je pametnog, čestitog i nepokorenog sveta ostalo u srpskoj inteligenciji“.

Dugo ste u medijima, da li je ikad vladao ovakav medijski mrak i pritisak na sve koji drugačije misle?
Mi smo narod koji uči da gleda u mraku. Zato su danas sva naša pitanja fokusirana u pitanju o našoj slobodi i hlebu.

To su dva pitanja.
Ne, to je jedno pitanje. Milošević je padao pod mantrom da ćemo imati više hleba, što manje imamo nacije i države. Danas Srbija sazreva u znanju da što manje ima države i slobode, taman toliko ima manje i hleba. Misao da se sloboda jede i da svet nije zapamtio neslobodne, a site narode, temeljna je misao današnjice i najsubverzivnija ideja koja preti Tadićevoj vlasti i njenim gazdama. Sve dok se borimo za obične stvari, to se da gušiti propagandom. Ali, kad u glavama spojimo slobodu i hleb – a na putu smo – tad su stvari ozbiljne i mrak mora da bude gust.

Može li se boriti protiv takvog mraka?
Tehnologija je usavršila i mrak. Osim što je gotovo globalan, danas je skriveniji, skoro veseo, u najživljim bojama humanizma i političke korektnosti. On je, danas bi rekli, „frendli“, ne očituje ga kosmati predsednik komiteta rodom iz Kolašina, već simpatična menadžerka za ljudska prava. Pobunom protiv onog mraka rizikovali ste zatvor, danas rizikujete samo da vam kažu: „Bože, zašto je ovaj čovek toliko negativan“. I da završite ne dubokoj margini.

Reklo bi se savršen mrak?
Sve od visoke tehnologije, pa i ovaj mrak, u svojoj konstrukciji sadrži virus uništenja. Taj sistem ni ovde, ni napolju više nije u stanju da održava sam sebe. Njegova eksplozija će se dogoditi. Pitanje je samo šta će zlo još da se dogodi i koliko će, kad sve prođe, ostati onih sa moralnim pravom da upale svetlo.

I vi sami ste pod stalnim pritiskom?
Svako je od nas imao izbor. Sloboda je danas ekskluzivan proizvod i u svom poslu joj se prepuštam plaćajući svaki dinar te cene, plus porez na luksuz. Ali ne računam da ću završiti u „Gloriji“ na spisku deset Srba sa najvećom slobodom. Veličina jahti još uvek je u modi.

Očekujete li da će biti nastavljeni pritisci na Srbiju i posle hapšenja generala Mladića?
Pritisak je figura veneris, u kojoj su političkoj klasi u Srbiji napravljene sve bebe za ovih 20 godina. Zašto bi se to menjalo: bebe se i dalje rađaju, a ne vidim da se neko od partnera žali.

Kakav je vaš stav o pretnjama predsednika Srbije povodom hapšenja Mladića?
Dovoljno sam upoznao ljude da znam kako je svako ko je snishodljiv prema jačima od sebe, proporcionalno tome grub prema slabijima. Zato verujem da su grubost i pretnje veoma važne za psihičku ravnotežu Borisa Tadića. Nema tu mnogo politike, kao ni u njegovoj politici uostalom.

Kada će srpska i svetska javnost saznati istinu o stradanjima Srba u prethodnim ratovima?
To, nažalost, ne zavisi samo od nas. Ali danas gledamo duboku sistemsku i vrednosnu krizu sveta koji nas je proizveo u narod sa kojim ima spor. Čeka nas duga borba i više iskušenja nego što možemo da zamislimo. Umesto licitiranja kada će se to dogoditi, važno je da mi znamo šta se dogodilo, da se ne zalećemo i zadržimo dovoljno zdravog razuma nacije da do tada razlikujemo dobro od zla. Elem, pobeđujemo, samo pod jednim uslovom: da tokom borbe ne pređemo svi na stranu neprijatelja.

Kako gledate na medijsko blaćenje Ratka Mladića i svih Srba koji su branili svoj narod?
Da je Gebels znao za Tijanićev „RTS“, gde su o Mladiću svedočile ubice Srba Ejup Ganić i Ramiz Dreković, nikad ne bi bombardovao Britaniju, ni rizikovao sa „Barbarosom“. Britancima bi prikazao emisije o zatucanosti monarhije, a Rusima objasnio kako je Kutuzov ubica nevinih francuskih mladića na diplomskoj ekskurziji u Moskvi. Ali ni nacisti nisu morali sve da ruše. Kad su umarširali u Pariz, sačekalo ih je divljenje pogubljenih Francuza. Liči li? Bilo je potrebno ono čuveno obraćanje De Gola preko „Bi-Bi-Sija“ da Francuzi povrate samopoštovanje i shvate ko im je neprijatelj.

Ko će biti naš De Gol?
Svako od nas ko je spreman da iskreno svedoči da su sloboda i hleb jedno isto. I svako ko neće izgubiti ljubav i veru za svoj narod kad mu se, dok svedoči, učini da ga on ne razume.

Tadić je najavio žestok obračun sa organizovanim kriminalom. Šta su čekali tri godine?
Pre nego što vam odgovorim, hajde da vidimo šta je Tadićev problem. Generalno, podela društva je najveći mirnodopski politički zločin koji neko može da uradi. A, ako u tom cilju ujedinite političku scenu to je oberzločin, koji istog trenutka od jednog društva pravi ekspreslonac.

Kako mislite da je to Tadić uradio?
Posle izbornog poraza, Toma Nikolić je shvatio da nema šta da traži na evroskeptičnoj strani i Tadić ga je privukao sebi na liniji pobedničke evropske ideje. A onda je, ojačan time, Tadić na marginu bacio sve društvene grupe koje u toj ideji nisu pronašle interes. One sad nemaju svoju političku opciju i po tome su oterane na marginu. Možda je sad jasnije zašto kao dobar za Srbiju pozdravljam svaki konflikt i udaljavanje Nikolića od Tadića, pa makar se ne odvijali oko ideje EU.

Isto tako su marginalizovani i pojedinci?
Ko god je posumnjao u evropsku ideju završio je na margini. Tako se ideja EU, po tome što je svoje skeptičare izbacila iz javnog života, izjednačila sa vulgarnom idejom ljubavi za Tita. A mene ideje koje ne ujedinjuju, već isključuju, već na tom stepeniku prestaju da zanimaju.

Da se vratimo na najavu obračuna sa organizovanim kriminalom?
Deleći društvo, gurnuli su nas u ekspreslonac i pri tom zamrsili svoje unutrašnje odnose do mere da sad moraju da preseku. Slično je bilo 2003. godine, kada su, presecajući pod izgovorom borbe protiv organizovanog kriminala, stali na stranu jednog klana, surčinskog, protiv drugog, zemunskog. Srbija je pretvorena u policijsku državu i dovedena na ivicu funkcionisanja. To je bilo toliko opasno da su stranci, koji su ih terali na obračun s kriminalom, na kraju rušili vladu tretirajući je kao grupu revolveraša spremnih na sve.

Kako danas vidite tu podelu uloga iz 2003. godine?
Kriza je ubrzala trend po kojem danas prvi put imamo političare tajkune sa svojim artikulisanim interesima. Ako prvih deset ljudi režima pod ličnom kontrolom drži više od dve milijarde evra, računajte da to nije dovoljno da srušite Obamu, ali za ovdašnju vlast jeste, i to više puta. Nasuprot njima su stari tajkuni, većina u ozbiljnim dugovima, sa političkom moći u opadanju. Tu su i kriminalni krugovi koje kontroliše režim i oni koje su kontrolisali, ali ne smeju više zbog stranaca. Zar to nije sasvim dovoljno za jedan mali građanski rat i još jedno dovođenje Srbije na ivicu, pod maskom borbe protiv kriminala.

Kako komentarišete predloge za podelu Kosova? Da li je to odustajanje od Srbije?
To je odustajanje od zdravog razuma. Zamislite: sa Albancima imamo konflikt duži od stoleća. Naši ambiciozni političari kažu da je pravo vreme da taj konflikt dobije istorijsko finale u trenutku kada je Srbija najslabija za tih više od sto godina. Oni bi da završe istoriju ne zato što veruju da bi Srbija procvetala bez Kosova, već zato što su im to rekli. Stvar je u tome što Srbija postoji samo dok se bori za Kosovo. Ono je danas jedina planetarna stvar koju Srbija ima. Sve strane prijatelje imamo samo zato što se sami identifikuju s nama kroz taj problem. Bez te borbe postajemo jedno strateško slepo crevo, parče zemlje, zanimljivo samo trećerazrednim diplomatama.

Ko i zašto ima za cilj da uruši srpske institucije, kao što su SPC i SANU?
Sve kuće u kojima se čuva istorijsko pamćenje na Srbiju koja je stvarala istoriju danas su višak, jer će se u Srbiji proglasiti kraj istorije. Kad to bude završeno, preostaje još samo da se deca stvaraju bez majki, kao prvih prenosilaca tog povesnog predanja. Verujem da će nam to rešenje prikazati na „power pointu“, već tokom sledeće „Parade ponosa“.

Da li se može sprečiti održavanje NATO samita u Beogradu?
Ne verujem da se može sprečiti, ali postoji hiljadu i jedan način da im pokažemo da nisu dobrodošli. Biće sasvim dovoljno da, dok budu dolazili sa aerodroma u grad, vide bar nekoliko fotografija male Milice. Držim da je važno da im to priuštimo i da će našu poruku umeti da cene.

Da li je Beograd slepo slušajući zvanični Zagreb zabio nož u leđa RS hapšenjem Božidara Vučurevića?
Ne samo time. Tim hapšenjem, ali i mnogim drugim postupcima Beograd pristaje da se strategijom ekskluzivnog vrednovanja srpskih ratnih zločina delegitimiše srpska borba i na Kosovu i u Republici Srpskoj. Tako upravo Beograd učestvuje u delegitimisanju prava Srba na te teritorije. Zbog toga nisam siguran da Srbi danas imaju većeg neprijatelja od svoje vlasti, uključujući i NATO.

Kako komentarišete podatke koje je objavio „Pečat“ o veri Hrvatske u Snežanu Malović i Tadićev kabinet? Podsećam na citat iz Županijskog suda: „Ono što organizira Tadićev kabinet retko ko može u regionu“.
Nisam iznenađen. Uostalom, ne sećam se da je posle Gorbačova bilo na svetu neke vlasti koju su hvalili svi osim onih koji su ih izabrali.

U čemu je dosledan Boris Tadić zajedno sa svojim saradnicima u Kabinetu i Vladi Srbije?
Nisam sklon da preterano besnim na Tadića. Za razliku od nekih koji ga vide kao „izdajnika s predumišljajem“, mislim da je reč o čoveku koji je dao dinar da uđe u kolo, dva da mu iz kola izbace Koštunicu, i danas srlja prema cilju za koji zna da to nije – o EU je reč – ali ne može iz kola da izađe. Tadić je prevaren kao i svi naši lideri posle 5. oktobra, ali poučen onim što su doživeli Milošević, Đinđić i Koštunica, nema unutrašnje snage da se tome odupre. On je prvi među Srbima koji će, ovako slomljen, u tome ići do kraja, ali to ne znači da je njihov i zbog toga na njihovu brigu za njega ne bih stavio ni pare.

Da li se nadate da će posle vanrednih parlamentarnih izbora na vlast doći ujedinjena opozicija?
Mislim da hoće. Tadić je potrošena karta onoliko koliko Srbiju danas gura u haos, nemire i radikalna rešenja. Trenutak kad nacija shvati da ustupci ove vlasti, uključujući i hapšenje Mladića, u Briselu neće proizvesti mnogo dobre volje za Srbiju, to će biti krah evropske srpske politike i trenutak ozbiljne političke krize. Zapadu je ovde bitna stabilnost, a ne da se trzamo i palimo region. Tadić tu stabilnost ne može da im obezbedi. Verujem da ćemo zato dobiti kart blanš da uđemo u stanje stabilnosti sa jednom desnom vladom, koju će činiti SNS, DSS, manjine, možda još neko. Lično bih voleo da to budu „Dveri“. Iako od takve vlade, osim da prestane da deli društvo, ne očekujem previše, bio bih više nego zadovoljan ako bi neki od njenih delova omogućio da u srpskom društvu ponovo bude položeno ono jaje slobode. Bez njega ovo nećemo preživeti.