VASILIJE KRESTIĆ U dijalogu sa epohom

Piše dr Slavenko Terzić

Knjiga intervjua sa Vasilijom Krestićem donosi celu lepezu njegovih stanovišta ne samo o važnim istoriografskim pitanjima, nego i o mnogim problemima savremenog društvenog života, kulture, nacije u celini, moralnim i ideološkim iskušenjima vremena

Vasilije Krestić

Ima stvaraoca, među njima i istoričara, koji za sobom ostavljaju ili su ostavili plodno delo, ali su ostali potpuno po strani  javnog života, živeći tiho i gotovo nečujno u svojoj radnoj sobi. Nasuprot njima, stoje oni koji žive u nekoj vrsti stalnog dijaloga sa svojim vremenom, njegovim idejama i njihovim nosiocima. Akademik Vasilije Đ. Krestić je obimnim naučnim delom decenijama prisutan u intelektualnom i javnom životu zemlje, u otvorenom dijalogu sa epohom. Knjiga o kojoj danas razgovaramo (u izdanju novosadskog „Prometeja“) upravo je svedočanstvo te vrste intelektualne i naučne angažovanosti u javnom životu, angažovanosti pre svega u odbrani istorijske istine i integriteta istorijske nauke. Naslov knjige „Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka“  je samo po sebi dovoljno jasan i problemski zaokružen, ali je mogao da glasi „Istoričar kao svedok jedne istorijske epohe“. Jer zaista je reč o relativno kratkoj epohi – četvrt veka (intervjui obuhvataju period 1985. do 2010. godine), toliko zgusnutoj i ispunjenoj događajima, u svakom pogledu prelomnim i sudbonosnim ne samo u srpskoj i jugoslovenskoj, nego i evropskoj, pa i svetskoj istoriji. Kao istoričar i savremenik prof. Vasilije Krestić je bio svedok epohe u kojoj se svet iz temelja i radikalno menjao!

PROJEKAT VELIKE SRBIJE
Ova knjiga donosi celu lepezu Krestićevih stanovišta ne samo o važnim istoriografskim pitanjima, nego i o mnogim pitanjima savremenog društvenog života, kulture, nacije u celini, moralnim i ideološkim iskušenjima vremena. Sadržina svih intervjua se može grupisati u dva osnovna kompleksa problema: prvi, i dominantan, tiče se Krestićevog naučnog dela i mnoštva pitanja proisteklih iz njegovog višedecenijskog bavljenja pre svega srpsko-hrvatskim odnosima, ideologijom hrvatskog nacionalizma i ekstremnog velikohrvatskog šovinizma, zasnovanog na tzv. „hrvatskom državnom i istorijskom pravu“, kao i istorijom Srba u Habsburškoj monarhiji u 19. i početkom 20. veka. Povodi za razgovor su, najčešće, bili pojava njegovih dela, kao što su „Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji od 1948. do1914“ (1991), „Srbi i Hrvati – uzroci sukoba“ (1997), „Genocidom do velike Hrvatske“ (1999), „Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora“ (2002) i druga. Drugi kompleks problema kojima se bave intervjui prof. Krestića predstavljaju njegova reagovanja i stavovi na najvažnije savremene događaje i pojave u političkom, društvenom, naučnom i kulturnom životu srpskog naroda za proteklih dramatičnih 25 godina, svakako u širem jugoslovenskom i evropskom kontekstu. To su, na prvom mestu, razbijanje Jugoslavije i građanski ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (naročito dublji ideološki i istorijsko-psihološki uzroci sukoba u Hrvatskoj, kao što je živo sećanje na genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu), razobličavanje manipulacija oko tzv. „Memoranduma SANU“ i navodnog projekta „velike Srbije“, pitanja autonomije Vojvodine i vojvođanskog autonomaštva, Statuta Vojvodine, osnivanja VANU, velokomađarske pretenzije, separatizam crnogorskog režima, kao i separatističko-teroristički pokret albanske manjine na Kosovu i Metohiji. Slede, zatim, pitanje o  mestu i ulozi SANU, o regionalizaciji Srbije, ciljevi pokreta „Svetozar Miletić“, uloga nekih nevladinih organizacija i niz drugih pitanja(na primer, o institutu moralno-političke podobnosti u Ministarstvu nauke, povodom recenzija iz Bolonje 2001. godine) – a svodila su se na, po Krestićevom mišljenju, osnovno pitanje – pitanje duhovnog i teritorijalnog jedinstva srpskog naroda.
Ukazujemo samo na neka stanovišta prof. Krestića, više ilustracije radi, izneta na stranicama ove knjige. Temelji autonomije Srba u Habsburškoj monarhiji počivaju na privilegijama austrijskog cara Leopolda I, izdatih krajem 17. veka, ali privilegije izdate milošću monarha bile su u sukobu sa mađarskim državnim i istorijskim pravom i sa pravom koje je u Austriji i Ugarskoj imala Katolička crkva. Zato je bečki dvor na neki način manipulisao sa ovim privilegijama – sužavao ih kad državi nije pretila opasnost i potvrđivao kada su joj pretili unutrašnji nemiri. U središtu pažnje prof. Krestića su ipak srpsko-hrvatski odnosi. Odnosi Srba i Hrvata su bili najteže političko pitanje jugoslovenske države u 20. veku. Neko je u Beču nedavno rekao da je Tito bio poslednji Habsburg na Balkanu. Hrvatsko predvođenje procesa konfederalizacije i postepenog rastakanja jugoslovenske države, naročito od početka šezdesetih godina 20. veka, nametalo je sve češća pitanja: kakvi su i koliko duboki koreni hrvatske nacionalne ideologije. Krestić je upravo tom pitanju posvetio punu istraživačku pažnju i davao odgovore na probleme koje je nosio ubrzani tok razbijanja jugoslovenske države. Od 16,17. veka, pa sve negde do sredine 19. veka nesporazumi i sukobi imaju prvenstveno socijalni i verski karakter, da bi posle toga dobili izrazito nacionalnu i političku dimenziju, čak sa hrvatske strane i rasnu. Do uzajamne saglasnosti ili približavanja dva naroda dolazilo je u razdobljima kritičnim po oba  naroda, kao 1848/1849. godine ili u periodu 1866. do 1873. godine (do Hrvatsko-ugarske nagodbe) kada im je zapretila opasnost od dualizma, ili u periodu 1905. do 1918. godine pred opasnošću nemačkog prodora na Istok.

HRVATSKO-SRPSKI SUKOB
Sukobi i razdori su uglavnom bili uslovljeni time što vodeći slojevi hrvatskog građanskog društva nisu uvek bili spremni da priznaju srpsku nacionalnu individualnost u Hrvatskoj, smatrajući Srbe u Hrvatskoj delom hrvatskog političkog naroda. „Čitava hrvatska politika, sve do 1905. godine“, kaže prof. Krestić u intervjuu nedeljniku „Intervju“ (14. april 1989), „bila je zasnovana na temeljima hrvatskog državnog prava. Jedan od suštinskih principa tog prava bilo je učenje da na hrvatskoj državnoj teritoriji postoji samo jedan politički narod, a taj narod činili su Hrvati. Drugim rečima, po hrvatskom državnom pravu narod je velik koliko država, a pošto je država hrvatska, svi njeni stanovnici, bez obzira na etničku i versku pripadnost, činili su hrvatski politički narod. Iz tog i takvog stava proizlazilo je nepriznavanje Srba u Hrvatskoj i rađanje velikohrvatskih ideja. Tu se kriju i mnogi odgovori za sukobe Hrvata i Srba“.
Stanovište da Srbi slabo poznaju svoje susede („mi ih ne poznajemo, a gradili smo zemlju na osnovu iluzija i zato smo postradali“) provlači se kao crvena nit kroz celu ovu knjigu. Svojevremeno je deo jugoslovenske javnosti uzburkalo Krestićevo stanovište da uzrok genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu nije takozvana „velikosrpska hegemonistička politika između dva rata“, već je genocid u određenim socijalnim kategorijama hrvatskog društva pripreman davno pre stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Utemeljivači genocidne politike bili su Eugen Kvaternik i Ante Starčević. Oni su se otvoreno zalagali za ideju o uništavanju Srba. Stalno podvlačim: Kvaternik je još 1869. godine pisao da treba uništiti „nakot vjere pravoslavne“. Starčević stalno ističe da „sve Srbe valja sjekirom utući“. „Genocidna ideja“, ističe prof. Krestić, „nastala je u određenim delovima hrvatskog društva, u okvirima Austro-Ugarske, ‘kao posledica težnje da se stvori velika Hrvatska, etnički čista i verski homogena’.“ Pod uticajem Kvaternikove i Starčevićeve ideologije, između ostalog i teza o rasnoj inferiornosti, učestali su fizički napadi na Srbe, na njihove trgovačke i zanatske radnje, kao što je to bilo u većim razmerama 1895, 1899, 1902, 1908/1909. godine. „Sve su to bile pripreme za antisrpske pogrome u Prvom i Drugom svetskom ratu“, kaže prof. Krestić. Kontinuitet genocidne ideje može se pratiti tokom celog 20. veka – preko Ante Pavelića i drugih ideologa do Franje Tuđmana. Na više mesta u ovoj knjizi Krestić upozorava i opominje na nikada  napuštenu Hrvatsku opsesivnu ideju o Hrvatskoj do Drine – etnički čistoj i verski jedinstvenoj, ali i izjave hrvatskih čelnika s početka devedesetih godina prošlog veka – da je Hrvatska do Zemuna i da njima pripada čak i Bačka.
U intervjuu „NIN“-u 1991. godine Krestić ukazuje na razmere biološkog nestajanja Srba u Hrvatskoj tokom 20. veka, ne samo kao posledice genocida već i asimilacije i iseljavanja. Godine 1900. prema popisu koji je detaljno razradio Vasa Ruvarac bilo je u Hrvatskoj i Slavoniji, bez Dalmacije, 30 odsto srpskog življa. Prema popisu iz 1991. godine bilo je, zajedno sa Dalmacijom, 11,5 odsto Srba, što znači da je za „osamdeset-devedeset godina nestalo u Hrvatskoj i Slavoniji blizu 18,5 odsto srpskog stanovništva“. Ocenjujući savremenu hrvatsku politiku u intervjuu „Politici“ 1991. godine (9. avgusta), Krestić kaže da se „po mnogo čemu može označiti kao genocidna. Ona je u ideološkom i političkom pogledu, u svemu nastavak pravaške, frankofurtimaške i ustaške politike. Po svojim ciljevima ona je ekskluzivna, šovinističko-rasistička i velikohrvatska. Po metodima vladanja, totalitarnosti, vokabularu, simbolima i po svemu ostalom ne razlikuje se od politike vođene od strane Pavelića i njegovih ustaša“.
I zato nije suvišno još jednom podsetiti, ali i podsećati, naročito mlađe ljude, i naročito u ovom procesu uočljivog slabljenja Srbije i Srba na Krestićev nedvosmislen stav iznet u podgoričkom „Danu“, od 17. oktobra 1999. godine: „Zbog toga što su Hrvati došli do svoje države pomoću genocida i etničkog čišćenja ne treba očekivati da će odustati od ideje o stvaranju velike Hrvatske, koja bi obuhvatala Bosnu do Drine, Srem do Beograda, delove Bačke i Boku Kotorsku. To su težnje koje nikada nisu bile prikrivane, ugrađene su u njihove nacionalne programe i danas se javno ispoljavaju. One su dobile krila posle ‘Bljeska’ i ‘Oluje’“.

DUHOVNO JEDINSTVO SRBA
Kao savremenici i svedoci epohe o kojoj danas govorimo, od 1985. do 2010. godine, znamo koliko je bilo teško boriti se za istinu, pa, naravno, i za istorijsku istinu. Nikada svet pre toga nije bio suočen sa takvim razmerama planetarnih manipulacija i obmana, i to pre svega u sredinama koje su smatrane za tzv. „slobodni i demokratski svet“. U izvanrednoj knjizi „Suludi krstaši – Jugoslavija, NATO i obmane Zapada“  Dajana Džonston na jednom mestu ističe da „uprkos izuzetnoj pažnji medija, brojnim knjigama, Zapadu je pošlo za rukom da ne vidi veliki broj najznačajnijih faktora uključenih u jugoslovensku krizu“. U tom kontekstu i ova knjiga prof. Vasilija Krestića svedoči o njegovim izuzetnim naučnim naporima da argumentima razobliči propagandne mitove kao što su, pored drugih, i onaj da su Srbija i Srbi odgovorni za raspad Jugoslavije, da su izvršili „agresiju na Hrvatsku“ u nameri da stvore „veliku Srbiju“ i da su pri tome izvršili „genocid nad Hrvatima“. Borba za istorijsku istinu nije morala da se vodi,  i još mora,  samo u međunarodnoj, nego gotovo u istoj meri u domaćoj javnosti. Dobar deo domaćih medija prihvatio je tumačenja koja su potekla iz propagandnih centara velikih sila, s jasnom namerom da tumačenje istorije jugoslovenskog prostora prilagode svojim savremenim političkim potrebama – radikalnog preoblikovanja, bolje reći rasparčavanja i drobljenja pre svega srpskog etničkog prostora. Iako toga nema u ovoj knjizi bio sam svedok Krestićevih superiornih nastupa zajedno sa prof. Miloradom Ekmečićem, u dijalogu srpskih, hrvatskih i nemačkih istoričara, 1995. i 1996. godine, u Frajzingu kod Minhena i u Flotu kod Hanovera.
U mnoštvu drugih problema o kojima prof. Krestić besedi u svojim intervjuima, a tiču se prilika među samim Srbima, posebno važnim smatram njegovo viđenje problema duhovnog jedinstva Srba i svojevrsne plime regionalne i partikularne svesti kao potencijalno opasnog izazova. Na okruglom stolu u „NIN“-u, aprila 1993. godine, o pitanju – šta je to srpski nacionalni interes, prof. Krestić ukazuje na problem srpske duhovne integrisanosti, zapravo  srpske kulturne integrisanosti. Dodali bismo ovde da nije slučajno Stojan Novaković u dubrovačkom Srđu 1908. godine objavio kratak, ali istinski programski tekst, pod naslovom „Ujedinjujmo se kulturom“. Prof. Krestić na pomenutom okruglom stolu ističe upravo poseban značaj kulturne integracije: „Za nacionalni interes odlučujuće je ono što mi, nažalost, nemamo: duhovna integracija. Mi smo duhovno dezintegrisana nacija. Dezintegracija je u našoj sredini evidentna i rezultat je istorijskog toka ne samo u bližoj, nego i u daljoj prošlosti. Imali smo više činilaca koji su uticali na rađanje partikularnih, pokrajinskih svesti, nego na rađanje jedinstvenih srpskih nacionalnih interesa. Duhovnom jedinstvu ovaj narod mora da posveti mnogo veću pažnju (jer se to jedinstvo ne postiže preko noći), uhodanim i razrađenim metodima, istrajnim radom prosvete kulture, crkve i drugih činilaca“. Uostalom, primer Nemaca je u tome vrlo poučan – duhovno i kulturno objedinjavanje Nemaca prethodilo je njihovom političkom ujedinjenju. Ovu temu Krestić na različite načine dotiče u većini svojih javnih istupa. O tome je govorio i na Drugom kongresu srpskih intelektualaca (neke glavne teze ponovio je u intervjuu časopisu „Rascija“, maja 1996), ističući da je jedan od ključnih razloga duhovne dezintegracije srpskog naroda „jaka regionalna, partikularna i primitivna uskogrudost koja se očituje u ksenofobičnosti prema Srbima iz drugih, geografski udaljenih regija.“ Govoreći o „nebuloznim podelama pokrajinsko-partikularnog karaktera“ (pored mnogih drugih i na starosedeoce i koloniste, „nađoše“ i „dođoše“) Krestić, shvatajući izuzetan značaj toga pitanja za srpsku budućnost, na jednom mestu gotovo dramatično upozorava – da ako mi Srbi ne prihvatimo da smo duhovno jedinstven narod, „onda sami sebi moramo priznati da nismo jedna nacija“! Podvlačim naročito ovaj problem u Krestićevom razumevanju srpske istorije i stoga što mislim da je njegov dalekosežni značaj veoma potcenjen i u istorijskoj nauci, ali i u kulturnoj i nacionalnoj politici u celini.

BORBA ZA ISTORIJU
Poznati francuski istoričar Lisjen Fevr je u poodmaklim godinama života sakupio svoje kritičke članke i objavio ih pod naslovom „Borbe za istoriju, istoriju“ – u smislu istorijsku nauku. Napisao je, tom prilikom, između ostalog i sledeće: „Nikada se nisam borio ni za sebe, niti protiv onoga ili ovoga kada se radilo o ličnostima. Borbe za istoriju – da. Za nju sam se celog svog života rvao.“ Na sličan način bi se i ova knjiga prof. Vasilija Krestića mogla označiti kao borba, ili borbe, za istorijsku istinu, za integritet istorijske nauke. I on, na izvestan način, želi živu istorijsku nauku, aktivnu i angažovanu u vremenu, istorijsku nauku koja prošlošću hoće da razume i objasni sadašnjost, jer sadašnjost ne može dovoljno da se sagleda iz same sebe! Pri tome treba naglasiti da je prof. Krestić kao dosledni nastavljač odlične istorijske škole (za koju se plašim da nema dostojne naslednike u mlađim generacijama) potpuno svestan činjenice da se faktor savremenosti (politički, idejni, filozofski, psihološki) mora neprestano držati pod najstrožom kritičkom kontrolom!
Knjiga „Istoričar u vremenu prelomnih i sudbinskih odluka“ je, istovremeno, i lep i dragocen prilog naučnoj i životnoj biografiji profesora Krestića, čak i svojevrsna skica za jedan njegov mogući istoriografski portret. Ima u njoj, pored svih velikih naučnih i nacionalnih pitanja, i niz zanimljivih detalja vezanih za njegovu Đalu, Novi Kneževac, Krestićev legat u Biblioteci „Branislav Nušić“ u Novom Kneževcu, Zrenjanin, severni Banat u celini.
Čita se u jednom dahu!

Reč na predstavljanju knjige akademika Vasilija Krestića „Istoričar u vremenu“, u Novom Sadu, u Salonu kluba „Prometej“, 19. aprila 2011. godine

Један коментар

  1. Avatar

    A Srpskom akademijom nauka i umetnosti u ovom ljiga-ljaga dobu vladaju patuljci (!) koji pojma nemaju, jer samo im je novac vazan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *