Giga pare za piko nauku!

Piše dr Filip Rake Vukajlović

U nauci Srbije danas radi preko 10.000 najobrazovanijeg dela stanovništva. Ako je ovoliki broj obrazovanih spreman da prihvati i radi u okviru besmislene Strategije naučnog razvoja bazirane na ogromnom zaduživanju naroda, pitam se kome uopšte treba takva inteligencija?

Svako ko poželi da piše o nekom problemu društva mora da prevaziđe unutrašnju barijeru zbog svesti o ogromnim štetama koje je napravila vladajuća politička kasta Srbije. Najveće štete su u najvažnijim stubovima države: odbrana, privreda, sudstvo, finansije, prosveta … Razmatrati probleme u srpskoj nauci, pri svesti da se radi o oblasti u kojoj se troši manje od 0.5 odsto  bruto društvenog proizvoda, ne izgleda pametno. Ipak to činim jer smatram da je važno da ostane pisani trag o svemu šta su radili i kako su radili.
U nauci Srbije danas radi preko 10.000, bar deklarativno, najobrazovanijeg dela stanovništva. Ako je ovoliki broj obrazovanih spreman da prihvati i radi po sadašnjim, za zemlju veoma štetnim pravilima, u okviru besmislene Strategije naučnog razvoja bazirane na ogromnom zaduživanju naroda, pitam se kome uopšte treba takva inteligencija?

1
Najbesmislenije je što nesolventna država uzima ogroman kredit od skoro 300 miliona evra za slabu nauku i većinom „nejake“ naučnike. Navodno će se u naučnu infrastrukturu i opremu uložiti, u sledećih dve do tri godine, 400 miliona evra. Gro novca predviđeno je za građevinske radove, a sedamdesetak miliona evra trebalo bi da se potroši za opremu. To je  i mnogo, i nepotrebno, i štetno. Nikakvim vrednim rezultatima u poslednjih 30 godina srpska nauka nije zaslužila toliki novac. Eventualno nabavljena oprema se ne može adekvatno iskoristiti sa ovakvim „ljudskim resursima“.

2
Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja (MNT) nije ozbiljno ocenjivalo prethodnu naučnu produkciju u periodu od 2006. do 2010. godine. Umesto dubinske analize rezultata rada postignutih na projektima i obavezne analize rada pojedinaca, birokrate MNT su primenile „metriku“ koja je još inherentno besmislena. Prema njoj pojedinac koji je uradio pet radova u projektnom periodu sam, ispada duplo neuspešniji od desetoro koji su, sve potpisujući jedni druge, objavili za isto vreme deset radova i svi bili koautori! Očevidna glupost kojom se pet puta „bolji“ smatra dva puta lošijim, nije samo greška faktora deset, nego je mnogostruko viša. Jer država, po ovim pravilima, plaća desetoricu pet puta lošijih znatno više od ovog jednog, suštinski najmanje pet puta uspešnijeg. Šteta je i to što se stimuliše nizak kvalitet, pogoršava radna atmosfera, ubrzava napredovanje lošijih, a obeshrabruju najbolji pojedinci na kojima nauka u stvari počiva. Stvarni faktor destrukcije je najmanje još desetostruk. Jer lošiji dovode i zapošljavaju još lošije, sve manje mogu, a sve više i lakše hoće. Čitav sistem je toliko besmislen da na posao tek primljen pripravnik sadašnje A1 kategorije, ima istu platu kao naučni savetnik (redovni profesor) na osnovu poslednjih pet godina ocenjen sa A4 (ukupno A1-A6). Birokrate ne primećuju smešnu istinu da su: neki rukovodioci počeli da se potpisuju na više radova godišnje nego što su, dok su bili mladi i snažni, uspevali da pročitaju za isto vreme!?

3
Stalnim „resetovanjem“ ljudi (rangira se samo na osnovu rezultata postignutih u poslednjih pet godina) pristupilo se konkursu i rangiranju projekta. Projekti za finansiranje odabirani su bez promišljanja, tako što su postojeće grupe pretočile ono što već rade u teme koje je MNT kasnije smestilo u tekst konkursa. Ako su nove teme i pokrenute, a neke inovirane i promenjene (sa ciljem da se što veći broj srpskih „piko naučnika“ „ugura“ na teme nanonauka i nanotehnologija) suština znanja onih koji ih izvode nije se izmenila. Ako se desi da se novac od nepotrebnog  kredita ipak pojavi, onda bi pre bilo kakvih kupovina trebalo javno proveriti smislenost predloga nabavki uz obavezne i plaćene oponente.
Zbog gluposti koje je napravilo bivše MNT (ukinuto, odnosno pridruženo Ministarstvu prosvete) prilikom ocenjivanja i prihvatanja novih projekta,  još uvek se nisu pojavili podaci sa imenima projekta, sadržajem i učesnicima.  Na sajtu MNT mesecima stoji samo rang lista brojeva projekata. Navešću još jedan primer, pokazuje interesno mirenje i prihvatanje besprimernih gluposti nastalih prilikom ocenjivanja projekata i ljudi. Naime, u pokušaju da se oceni kvalitet naučnog tima delom se uzimao u obzir kvalitet časopisa u kojima su timovi štampali svoje radove. Gledalo se po deset najboljih radova tima. Za očekivati je da ovo bude jedan od važnijih težinskih faktora za mesto na rang listi uspeha.  Eksperimentalno se desilo da dva projekta, koji su kao srednji impakt faktor (SIP – mera kvaliteta) časopisa u kojima su štampani odabrani radovi imali: Projekat 1 SIP=9.367, dok je Projekat 2 ostvario 1.683. Kad se sve smuljalo, na konačnoj rang listi Projekat 1 se plasirao negde oko dvestotog mesta, dok je Projekat 2 ušao u prvih pet „najboljih“ u osnovnim istraživanjima.

4
Osrednji, postavši nabolji počinju primanje novih ljudi jer je bivše MNT odlučilo da se dodatno na naučne projekte „uhljebi“ 30 odsto novih ljudi (od toga 1.700 mladih). I proces je počeo. U „Vinči“ je u prvoj polovini ove godine primljeno četrdesetak novih, navodno mladih. Vršeći kratko istraživanje otkrio sam da je jedan od rukovodilaca na svoj novi projekat, prvog februara 2011. godine, u Laboratoriju za materijale Instituta „Vinča“, na neodređeno vreme i bez ikakvog konkursa primio trinaest ljudi. Prosek godina primljenih je 27.3, a prosek vremena provedenog na studijama je 6.3 godine. Prosek koji su postigli na studijama uglavnom ne impresionira (imajući u vidu danas uobičajene proseke). U ovako zrelim godinama većina bi trebalo da je već doktorirala. Svaki nobelovac bi se uplašio da primi na stalni posao ovoliku skupinu ljudi. Vrli rukovodilac ovog projekta, koji je za deset godina studiranja i sa prosečnom ocenom ispod osam završio Rudarsko geološki fakultet krajem osamdesetih godina, neustrašiv je. Naš narod za to ima običaj da kaže: „Budali je more do kolena“. Sa ovim događajem upoznao sam početkom maja meseca većinu istraživača u Beogradu. Niko ozbiljan nije reagovao na moja upozorenja.

5
Na svetlo dana dolazi još jedan veliki problem: Kako hraniti srpsku naučnu gusku da postane „zlatna“ i počne da nosi „zlatna“ jaja? Najprostije rešenje je: početi masivno kljukanje guske zlatnim „kreditnim kukuruzom“! Za nabavku opreme, vredne 70 miliona evra, bivše MNT je oformilo i „ad hok“ komisije, stručno mršavih, uglavnom politički jako podobnih. Komisija prirodnih nauka nije dozvolila naučnoj javnosti da išta dozna o kriterijumima u odlučivanju.
S druge strane, istorija nabavki/gradnji krupne istraživačke opreme u najvećem srpskom naučnom Institutu u Vinči, a odnedavno i u Institutu za fiziku u Zemunu, veoma je poučna i upućuje na oprez. Setimo se niza nabavki ili gradnji, i to samo najkrupnije i skupo plaćene opreme u Institutu u Vinči: reaktor RA (vredan preko 100 miliona USD) nije proizveo ni desetak pristojnih naučnih radova, utečnjivač helijuma koji nikad nije radio (plaćen preko 150.000 USD krajem osamdesetih), otvaranje Centra za mikroanalizu površina (pa zatvaranje posle nekoliko godina – oko 300.000 DM devedesetih ), nedavno otvaranje Centra za jonske snopove (potrošeno oko 200.000 evra –„otvoren“ krajem 2004. godine, nikad nije proradio), EMA-100 nikad nije radila (elektromagnetni analizator — osamdesete godine — stotine hiljada dolara) i kao kruna svih promašaja prestanak skoro 30 godina dugog projektovanja i gradnje srpskog ciklotrona 2007, pošto je na taj „poduhvat“ straćeno skoro četrdeset miliona USD. Slovom, sve ove istorijske nabavke i gradnje završile su se potpunom katastrofom! Ogromna sredstva su potrošena, sve je palo u zaborav. Podsećanje nije prijatno, ali bi svi „čelnici“ sa ovakvom katastrofalnom predistorijom trebalo da budu ubuduće izuzetno oprezni.  Neki od glavnih aktera prethodnih  katastrofa su opet u prvim redovima za kupovine. Još je važnije da prethodna istorija nije pokazala direktnu proporcionalnost između ulaganja u eksperimentalnu opremu i kvaliteta naučnih dela ostvarenih na njoj. Pre je pokazala da je sposobnost eksperimentalnog kadra i stvaralačko poznavanje pojedinih eksperimentalnih tehnika i uređaja prvi uslov lukrativnog korišćenja istih!

6
Niko, čak osrednje obrazovan, nije protiv ulaganja u nauku. Ovde se radi o tome: koliko se ima mogućnosti za to sada i o tome kako, koliko, i u koga, treba da se ulaže? Srbija je trenutno veoma zadužena zemlja sa nesigurnim prihodima i mnogim dugovanjima koja će stići na otplatu. Primera radi, samo dugovi za most na Savi preko Ade (preko 500 miliona evra)  i planirana potrošnja od preko 400 miliona evra navodno u „naučnu infrastrukturu“ (a stvarno u nepotrebne zemljano-betonske radove)  Srbiju koštaju onoliko za koliko su njeni vladajući političari i vrli ekonomski stručnjaci zamalo prodali najprofitabilniju i najperspektivniju telekomunikacionu infrastrukturu u okviru „Telekoma“! Potpuno je jasno da srpska nauka neće nikada deviznu dobit ostvariti na svetskom tržištu. Siromašna zemlja na ivici ekonomske katastrofe, sa privredom koja ne proizvodi gotovo ništa, trebalo bi da pazi i ulaže samo u ono što obećava dobit. Na to nas obavezuje ne samo razum, nego i elementarna etika siromaštva. Odbacujući svaki razum, nabavci se pristupa veoma užurbano. Cilj je da sadašnja politička garnitura sa nedavno oformljenim firmama za nabavku i „tenderisanje“ koje niko neće biti u stanju da prekontroliše, što pre potroši novac i prikrije nepovoljne uslove kredita.
Istorija investicija u prirodnim naukama uvek je bila politički dirigovana preko podobnih ljudi iz naučne kvazielite, na taj način je sticala moć da upravlja naučnom rajom. Kako je to rađeno belodano se vidi iz spiska nabavki koje su se pokazale kao potpuna propast. Sve to je potvrđeno i nedavnim „najdemokratskijim“ nabavkama preko Nacionalnog investicionog plana, kada je predsednik jedne od tadašnjih komisija za raspodelu i Dinkićev naučni pulen Zoran V. Popović sebi dodelio (preko 1,3 miliona evra u prvoj, najvrednijoj raspodeli) dva puta više novca nego što je dobio Institut u Vinči. Ukratko, naučni „čelingasi“ su smenjivali jedni druge, svaka nova ekipa je gradila svoje spomenike. Sve se ponavlja: deo naučnih rukovodilaca opet služi političarima u ostvarivanju njihovih propagandnih i ostalih interesa.

7
Više od dve decenije centralni problem srpske države je letalni odliv najboljih i najmlađih. Otišli su najbolji kuvari, varioci, majstori, fudbaleri, ali i najbolji naučnici. Ono što je tragično je da nije otišao samo prvi ešalon najboljih; za njima su otišli i prvi do najboljih, pa i oni drugi i treći! Od tog i takvog ostatka je i stvarana sadašnja „elita“. Sa retkim časnim izuzecima ostao je logaritam logaritma! Takva „logaritmovana elita“  vlada u raznim oblastima života Srbije. Sastav i kostur te elite potpuno je promenjen. Stariji su biološki praktično nestali sa scene, a prirodna zamena je otišla u svet. Kako je otimanje pameti u Srbiji od strane Zapada došlo na nivo srednje škole, već u 21. veku  Srbija praktično nema briljantnih studenata, a prazna asistentska mesta popunjavaju u najboljem slučaju srednjaci velikih ambicija. Danas „pozadinci“  iz trećeg i četvrtog ešalona kvaliteta dominiraju kadrovskom slikom srpskih ustanova kulture, ekonomije (i s njom vezane politike), sudstva, nauke, univerziteta, privrede, većine sportova…  Ta elita koja se svako jutro budi u neverici „dometom sopstvenih karijera“, naravno, nije sposobna da ocenjuje samu sebe! Sa protokom vremena, ona počinje čak da veruje i u sopstvene rezultate, veličinu i značaj, pri tom nepogrešivo služeći svakoj političkoj vlasti (po definiciji). Zatim, aktivno učestvuje i podržava sve marifetluke vlasti kao što je, na primer, izgradnja Centra za promociju nauke, uzimanje ogromnog kredita, navodno, za nauku. Do sada je Srbija imala „čardak ni na nebu, ni na zemlji“ samo u narodnoj priči, a u 21. veku će uz pomoć Međunarodnog lihvarskog društva i Bože Đelića takav čardak „dobiti“ na Novom Beogradu! U njemu se očekuje zapošljavanje desetina „pin-ap gerli“ i ostalih „pi-arovaca“ koji će stotinama hiljada nepismenih i gladnih Srba otkrivati čari nauke igrom i pesmom i upućivati ih u pravom smeru: bavite se naukom, iako ste nepismeni!
Kažu, bez nauke i obrazovane mlade populacije nema moderne proizvodnje bilo kakvih materijalnih dobara, i to je verovatno tačno. Ali, ko u Srbiji mari za bilo kakvu materijalnu proizvodnju, kada njome vladaju zaljubljenici zaduživanja zemlje sa svojim uvozničkim lobijem. Uvezi sve, pa i čardak za „promociju nauke“!