BRANA CRNČEVIĆ Pismo u budućnost

Po isteku četrdeset dana od odlaska Brane Crnčevića, njegove kolege pisci 26. maja 2011. godine održali su u Udruženju književnika Srbije „Dan sećanja“. Prisutne je pozdravio predsednik UKS Radomir Andrić. O Braninom liku i delu govorili su Radoslav Bratić, Petar Pajić i Miroslav Toholj. Branine stihove kazivali su glumci Božidar Stošić i Goran Sultanović

Radoslav Bratić

U pomen Brani Crnčeviću

Branu Crnčevića poznajem od 1969. godine, kada sam stigao u Beograd na studije. Već tada je svetlela jedna snažna književnička zvezda, da se ne zna da li je bio bolji pesnik, dečji pesnik, aforističar, dramski pisac, odmah zatim prozni pisac, novinar „Ježa“, „NIN-a“, „Duge“ i „Politike“. U poslednje vreme najprisutniji je bio u listu „Pečat“.
Bio je jedan od najduhovitijih ljudi koje sam ikada upoznao. Nikada nije primao na sebe teške oblake, već bi ih odmah rasturio oko sebe i sve pretvarao u humor i od svega pravio beskrajni smeh.
U poslednje vreme, kada mu je, kako on kaže, država propala, ali propadaju i izdavači i biblioteke, pa i sami čitaoci, njegov prijatelj Miroslav Toholj je objavio, ako se ne varam, Braninih dvanaest knjiga. Inače je objavio osamnaest knjiga.
To ga je i te kako vraćalo u naručje i bivšim i novim čitaocima, u ruke publike. A Brana je magija za publiku.
Sedeo sam s njim u poslednje vreme, sa Belkom Avdalovićem, više puta, i to pred Braninu smrt. Nije se dao, bio je i dalje pun humora, a znao je koju reč da progovori i protiv smrti same.
Slušao sam ga nekoliko puta kao gosta na televiziji, gde je pričao kako je prijateljevao sa Miloševićem, a o DOS-u nije imao pohvalno mišljenje. Priča o DOS-u navodila ga je na nelagodu poput lupanja o šerpe i lonce.
Možda niko kao Brana Crnčević nije sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom znao da pravi takve bravure i brze, briljantne poente. Oni su bili kao dva diva na jednom mestu. Mihiz je imao neprikosnoveni autoritet, a Brana beskrajni talenat, humor i komiku.
Kad sam primao nagradu „Meša Selimović“, Mihiz me je ubedio da stavim leptir mašnu. Rekao je: „Ti si iz Dučićevog kraja, plemić poreklom.“ Kad sam stavio leptir mašnu, Mihiz je došao prvi i sedeo je na klupi u Skupštini grada. Pozvao me je prstom da dođem. Njemu se pridružio i Brana Crnčević. Tada su mi šapnuli na uvo, da ko ne čuje: „Konobar, kad ćeš služiti?“ Prvo su hteli da me uzdignu, a potom spuste na zemlju. Posle dodele nagrade, Brana je predložio da sednemo u hotel „Splendid“. Među njima je bilo desetak akademika, a Brana i Mihiz su bili glavni šarmeri i nenadmašni pripovedači.
Kritičari i kritika će imati šta da pišu i napišu o Brani Crnčeviću.
U pismu koje piše Miloradu Vučeliću u listu „Pečat“, a povodom smrti Njegove Svetosti patrijarha Pavla, Crnčević ističe da se plaši kako ćemo biti „gurnuti u mutne ekumenističke vode iz kojih više nećemo nikada isplivati na svoju čistu pravoslavnu obalu“. O Njegovoj Svetosti gospodinu Pavlu govorio je veoma lepo i dirljivo.
Čitao sam poslednji objavljeni Branin roman „Čuvari pepela“. Već je Brana bio bolestan i nisam imao hrabrosti da mu se javim i zahvalim se na poklonu.
Sada, sa ove daljine, nadam se da nas Brana, naš boem i pesnik, i čuje i vidi. Što je dotaknuo, njemu se pozlatilo. Šaljem mu jedan pozdrav i kažem: Majstore, odmaraj u miru!

Petar Pajić
Sve što nam je ostavio u nasleđe

Sve što je izgovorio i sve što je napisao Brana Crnčević bila je literatura.
On nije umeo drugačije ni da misli, ni da oseća ovaj svet, pa sve što je uradio i ostavio iza sebe može se reći da je literatura.
Kad ovo kažem, mislim i na one stotine kolumni, napisa i članaka rasutih po raznim novinama, koji su uvek imali dnevnu, pre svega političku aktuelnost, a po stilu i izrazu literarnu trajnost. Bio je čovek satiričnog pera, sa lica, a nežnog srca i detinje duše, sa naličja. Njegova satira na naš mentalitet i događanja umela je da bude oštra, ali u njoj nikada nije bilo ni slova mržnje, zluradosti, osvetništva. Ona je nezlobiva. Svi koji bi se prepoznali primali su to kroz katarzu smeha.
Pisao je podjednako uspešno i za decu i za odrasle, i za novine i za knjige, i za čitanje i za gledanje, i za slušanje i za igranje, i za pričanje i za pevanje.
Pisao je u svim književnim formama, od aforizma do romana, od novinskih tekstova do poezije. Čega se god dotakao svojim perom to je dobijalo drugačiji smisao i drugačiju boju, postajalo je pamtljivo, u sve je utkivao duh bez kojega i reči, kao i stvari ostaju mrtve.
Ako bismo se pitali u koju kategoriju stvaralaca treba svrstati Branu Crnčevića koji je bio i novinar i dramski pisac i romansijer i satiričar, rekao bih da mu je pravo mesto među pesnicima. Ne samo zbog toga što je autor izvanrednih stihova, već zbog toga što se poezija utkiva u sve što je napisao, što je prisutna u svakom njegovom tekstu.
Odlaskom Brane Crnčevića normalno je da se oseća velika praznina u našem literarnom životu, ali tu prazninu trajno će popuniti književni istoričari, kritičari i instituti kad srede sve ono što nam je Brana ostavio u nasleđe.

Miroslav Toholj
Peta strana sveta

Možda ste zapazili kako mnogi misle da su pročitali sve ili gotovo sve što je napisao Brana Crnčević. Ništa neobično kada je reč o duhovnoj srodnosti vrednog i po mnogo čemu izuzetnoga srpskog pisca i onih iz čijih usta je uzimao reč i na temelju iste artikulisao svoju misao.
Crnčevićeve aforizme samouvereni čitalac čitao je, pretpostavljam, u nekadašnjem „Ježu“, možda je držao u ruci i neko od izdanja knjige „Piši kao što ćutiš“ (1965) i, eto, upamtio pregršt sentencija za koje ponekad misli da su narodne izreke. Bio je možda i na premijeri „Devojke sa tri oca“ (1965), ali mu, iz nekih izvanpozorišnih razloga, promače „Kafanica, sudnica, ludnica“ (1965).
Komad „Trosobna samica“, poslednji Crnčevićev dramski tekst, nije gledao, niti je čitao, jer komad nije ni objavljen, ni postavljan u teatru, pošto u današnjoj Srbiji nema pozorišta, a izgleda ni pozorišnih reditelja kadrih da podnesu toliku dozu satire na račun Haškog tribunala, kojeg ovde već uveliko smatraju srpskom pravosudnom institucijom, zato što se onde Srbima i Srbiji uglavnom i presuđuje i srpske vlasti sa Haškim tužilaštvom sarađuju i šire, i dublje, i dalekosežnije, negoli sa ma kojim ovdašnjim sudom, pa još i nedovoljno!
„Presuda je negde izrečena, a nas privikavaju da izricanje presude primimo skrušeno i sa razumevanjem… ‘Ne znam da li sam kriv, ali osećam se kao krivac’, to je odgovor koji eksperimentalna laboratorija globalističke pravde očekuje od svakog Srbina i srpske države.“
To je Branina „konstatacija“ u jednom od „nalaza“ sabranih u zbirci „Sedam mokrih majica“ (2007).
Govore li vam, pitao bih samouverenog sagovornika, nešto ovi naslovi: „Srbija u priči“, „Priče iz detinjstva“, „Porodične priče“, priče iz kafane „Crno mače“; jednom rečju „Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke“ (2003).
Ruku na srce – čujem kako odgovara slučajni čitalački uzorak – „Zaštitnicu“ nisam čitao, ali „druge pripovetke“ da.
A „Srpska posla“ da li ste?
Kako da ne! Ja sam onaj Sinovac kojem se pisac sve vreme obraćao.
Znači li to da je pisac baš na vas mislio dokle je pisao one reči: „Je li moj očaj stvaran ili je to strah od jalovosti? Mora li pisac svaku svoju knjigu naseliti ljudima? I jesu li, kao što verujem, Srbi stručno razbijeni na začuđene oči, uplašene uši, bespomoćne ruke, sebične želuce,  usamljene glave. Može li se od ovako razbijenih ljudi sastaviti prvo čovek, a onda, vremenom, i narod srpski?“
Da, na nas je mislio! – čujem odgovor bilo kojeg od sagovornika. – Samo što mi još nismo znali da svrha fizičke i psihičke demontaže bejaše rasprodaja u delovima na svetskom tržištu ljudskih organa. Zvučaće paradoksalno, ali i rasprodaja organa ispod tržišne cene bila je kadra da nas sastavi kao narod, da nas potonji Srbi na vlasti nisu potcenili kao Srbe i donatore delova sopstvenog tela. Šiptarska posla! A ako na tome nije mogla da se uspostavi Srbija, uspostavlja se nezavisno Kosovo na čelu sa svojim „crnim hirurzima“.
Ima i o tome reči u Crnčevićevim knjigama. A, pre, jeste li čitali, pitao bih, „Srpska i hrvatska posla“, knjigu bliznakinju „Srpskih posla“?
Moj sagovornik, čujem, kaže da jeste. Onda se, primetio bih, sećate suštinskog pitanja o nacionalnom samorazaranju? „Ko nas je naučio i gde smo naučili da drugim ljudima i narodima pripisujemo svakojake prednosti, a da za ono što nam se događa sitničavo tražimo krivce isključivo u sebi?“
Potom bi na red došla „Knjiga zadušnica“ (2006) sa čijih korica još klikće jedna Mihizova savršeno tačna ocena o Crnčeviću. „Retko je koji naš pisac tako štedro rasut po žanrovima i vrstama, tako samoubistveno razapet nad kratkotrajnim povodima svakodnevice, tako neshvatljivo lišen celomudrene ozbiljnosti probirača, tako zaverenički odan našim domaćim mukama i nepodopštinama i tako trajno ukorenjen u njih bez praporaca folklora, tako istinski savremen bez pomodnosti, tako na ti sa životom.“ U toj knjizi su Branine uspomene posvećene senima bivših poznanika i prijatelja, plamičak Crnčevićeve sveće na trenutak ih osvetli, i taj tren ostaće za sva vremena, a u odblesku se nazire slika vremena i tragovi ljudi u njemu koje istraživači naše civilizacije neće moći da zaobiđu.
„Umetnost je pismo u budućnost… Nestrpljivim piscima se pričinjava da su im najvažniji čitaoci, i jedine sudije, ovde i sad. Lakoverno se nadaju da je najbitnije ono što se sa njihovim pismima sada događa. Teško onima koji ne shvataju razliku između slave i popularnosti. Kuku ljudima koji svoje pismo u budućnost na silu snabdevaju pečatima zvanične kritike i svakojakim priznanjima. Jao laureatima! Uzalud se trude da prikupe najveći broj priznanja ovde i sad. Daleki i nepoznati čitalac dobiće samo ona pisma koja su mu, nerođenom i nepoznatom, zaista upućena. Naporno je pisati pisma u budućnost, ali lepa je nada da će vaše pismo jednoga dana stići na bezbroj adresa.“ Tako je pisao u poslednjem izdanju knjige „Dnevnik jednog…“ (2006, str. 270), u koju je od ranijih izdanja uključeno svega sedamdesetak stranica, a zadržao stari naslov.
Roman „Zemlja nadimaka“ (2005) posvećen je tajkunima i oligarsima uverenim da mogu sve i da im je dostupno ono što nije dostupno stablu na kojem su izlistali poput imele, nadrilekarima svake duše i svake istorijske bolesti. „Strane reči i pojmovi umnožavaju se u srpskom jeziku kao bela krvna zrna i proždiru domaću reč“ – veli jedan od junaka romana. – „Znate li šta je reč ‘tranzicija’? To je teretni voz koji u furgonima nosi ubijene srpske reči da ih negde zakopa. To je jezički genocid… Danak u krvi je sitnica prema danku u jeziku!… Kakvu su to boljku otkrili u nama kad nas, pošto su nas temeljno obespravili, uče ljudskim pravima? Uče nas priči o dobru i zlu kao da je nikada nismo čuli, obećavaju nam da će nas, budemo li poslušni, primiti u hrišćanstvo. Sudije uče da sude, doktore da leče, oficire kako da vode vojsku, pederima objašnjavaju gde je dupe, policiju uče da hapsi, a sveštenike da se mole Bogu…“
Roman „Čuvari pepela“ (2009) u stvari je savremena globalistička bajka koju je pisac ispričao odrasloj ili još nerođenoj srpskoj deci ne bi li ih, „overdoziranu“ amoralnim vrednostima svetskog sistema i tržišta u rukama Ujedinjenih vladajućih porodica, svakojakim ugovorima sa đavolom i najrazličitijim obličjima, podsetio na život prema Božjim zapovestima, omeđen gotovo paganskom nacionalnom tradicijom. Pepeo piščevih prijatelja, učitelja i bližnjih, u ovoj umešno pripovedanoj bajci, duhovni je eliksir koji u savremenoj ludnici čisti duše od Ahtisarijevih i Ahneserijevih seruma, lažnih proročanstava i igre lažnim biserom, od agenata novog svetskog poretka i njihovih batlera bačenih na Srbiju. Glavni junak romana Boris Fakhmeljnikov, popola Srbin i Rus, zacelo pravoslavac, inače ludak među tobože normalnima i normalan među navodno ludima, luckasti filozof i snevač, najzad je zauzeo mesto u savremenoj srpskoj književnosti.
Poslednja knjiga Crnčevićevih „nalaza i dijagnoza“ nosi naslov „Šta ima“ (2010). Sam naslov dovoljno pita. A na pitanje odgovara, takođe naslovom, dve godine ranije objavljena zbirka „Ima da nas nema“. Ta knjiga je sama po sebi spisak apsurdnih pitanja i još apsurdnijih odgovora. „Gde smo bili? Nigde! Šta smo radili? Ništa! Kome smo verovali ili kome sad verujemo? Nikome! Kome smo se, takvi kakvi smo, zamerili? Svima. Ko nas je ovako rasparčao? Naši novi prijatelji. Zašto? Nismo umeli da živimo zajedno, zato su nas razdvojili. Jesu li Srbi iz Hrvatske proterani ili su otišli dragovoljno? Proterani su. A zašto su proterani? Zato što nisu umeli da odu dragovoljno. Da li je Kosovo izgubljeno? Bilo bi izgubljeno, ali ga je Klinton našao. Da li je Klinton vratio izgubljeno Kosovo? Ko šta nađe, njegovo je, rekao je Bil. Gde je sada izgubljeno Kosovo?“
Pa, jesmo li dovoljno čitali Crnčevića ili smo ga ipak više slušali, a to su dve različite stvari, dva različita Crnčevića.
Nema odgovora.
Jer trebalo je natenane…
Džaba nama što jedan hrvatski kolumnista, tu nedavno, u zagrebačkom „Večernjem listu“ napisa ove reči: „Srpska je politika jedno čudo, neshvatljivo za ljude koji nisu čitali djela vladike Velimirovića, prozu Brane Crnčevića, proučavali bitke vojvode Živojina Mišića i biografiju kraljoubice Dragutina Dimitrijevića Apisa.“ Ovaj mora da je mislio najpre na „Crni đavo crveni rep“, te je njegova ocena i odštampana na koricama novog dvotomnog izdanja pomenute knjige.
Crnčević je dobio svoje bitke, ali mi ćemo ih, izgleda, još gubiti. Uzalud nas je gorko tešio: „Žestina kojom smo se borili za mir ravna je samo žestini kojom su se naši neprijatelji borili za pobedu u ratu. I svi smo pobedili. Oni su nas pobedili u ratu, a mi smo sebe pobedili u miru.“
Branine reči gotovo uvek su poprimale profetsko sazvučje, i videćete: mnogo puta mi ćemo biti svedoci ovog gorkoga proročanstva.