MILORAD DODIK Srpska je važnija od Evrope

Razgovarao Uglješa Mrdić

Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik u ekskluzivnom intervjuu za „Pečat“ govori o sudbini RS, Srbije, SPC, NATO-u, EU, saradnji sa Rusijom, regionalnim odnosima, zločinima nad Srbima, vezi Beograda i Banjaluke i Dejtonskom mirovnom sporazumu

Borba za Republiku Srpsku (RS) je u toku. Značajnu ulogu u tome igra predsednik Republike Srpske Milorad Dodik koji se suprotstavio nametnutim odlukama visokog predstavnika u BiH Valentina Incka i njegovom pokušaju da ospori pravo Srpskoj na referendum.
Predsednik RS razgovarao je prošlog petka u Banjaluci sa visokim predstavnikom Evropske unije (EU) za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton. Odmah posle sastanka sa Ketrin Ešton, Milorad Dodik je odlučio da ekskluzivno o svim bitnim političkim, nacionalnim i ekonomskim pitanjima Republike Srpske govori za nedeljnik „Pečat“. Dodik je primio novinara „Pečata“ pri tom čestitajući našem nedeljniku jubilej i dodelu nagrada „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju koju je dobio Milorad Ekmečić i za književnost koja je uručena Matiji Bećkoviću. Uz punu podršku daljem radu „Pečata“ na čelu sa svojim uredništvom Dodik je pristao da odgovori otvoreno na sva pitanja.

Predsedniče hvala u ime uredništva na čestitkama i lepim željama. Možete li nam reći nešto više o Vašem sastanku sa Ketrin Ešton?
Ketrin Ešton je pre nekoliko časova bila u Banjaluci. Posle toga smo dali zajedničku izjavu, a Vi ste prvi kojima dajem bilo kakvu izjavu oko te posete. Odlučio sam da dam ekskluzivni intervju o mom susretu s njom. Na osnovu razgovora koje smo vodili poslednjih nekoliko dana sa predstavnicima EU, i na osnovu današnjeg sastanka sa visokim predstavnikom za spoljne poslove i bezbednosnu politiku pri EU, RS i njene institucije mogu biti sigurni da je, s najvišeg nivoa, EU spremna da se angažuje i da otvori strukturisani dijalog po pitanju rada i funkcionisanja pravosuđa u BiH. RS je iskazala zabrinutost nad očitim problemima u pravosuđu, naročito Sudu i Tužilaštvu BiH, koji se odnose na neprocesuiranje krupnih slučajeva ratnih zločina nad civilnim srpskim stanovništvom, retroaktivnu primenu zakona, dvostepenost u Sudu i odnos nivoa u pravosuđu, što je primećeno i od strane EU. Ovo smatramo važnim korakom posle mnogo godina stalnog upozoravanja na ova pitanja. Razumemo da je ovo početak dijaloga o pravosuđu, gde će se razmatrati nedostaci u radu pravosudnih institucija na nivou BiH. Trebalo bi da zajedno težimo uspostavljanju evropske prakse i standarda, u skladu sa našom evropskom perspektivom. Posle današnjeg sastanka verujemo da imamo kredibilnog sagovornika, ne samo da je prihvatio našu zabrinutost u vezi sa veoma važnim pitanjima funkcionisanja pravosuđa na nivou BiH, već je spreman i da sav svoj kredibilitet uloži u taj proces. Ovom predlogu za dijalog želimo da pružimo ozbiljnu šansu.
Ovim su stvorene realne pretpostavke da ova pitanja budu rešena, pa smatramo da referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH za sada i nije neophodan. Zaključci predstavljaju politički stav Narodne Skupštine RS, ali u svetlu ovog dogovora o strukturalnom dijalogu biće ponovo sagledani. Na osnovu ove ponude od strane EU, zatražiću od Narodne skupštine RS da predloži odluku koja će adekvatno oslikati novonastalu situaciju. Verujem da bih mogao da dobijem podršku naše Skupštine. Veliki su napori jedne male zajednice kakva je Republika Srpska da visoki zvaničnici Evrope, Amerike ili neke druge sile uopšte dođu u Banjaluku, koja je bila satanizovana godinama. Gotovo poslednjih deset godina ne možete da nađete podatak da je neko od značajnijih evropskih faktora bio u Banjaluci.

Koliko je značajan njen dolazak u Banjaluku?
Bez obzira na to kako to kome izgledalo smatramo da je dolazak Ketrin Ešton u Banjaluku veoma važan. Taj dolazak nas dodatno legalizuje i šalje poruku o Banjaluci kao centru ne samo Republike Srpske, nego i značajnom regionalnom centru na širem međunarodnom planu. Razlog dolaska Eštonove je naša ranija odluka o raspisivanju referenduma. Godinama smo upozoravali da nametnute odluke od strane visokog predstavnika BiH nisu korektne i legalne. Niko nije hteo da čuje te naše apele. Kada smo odlučili da idemo na referendum digla se čitava Međunarodna zajednica na noge. To je rezultiralo i dolazak Ketrin Ešton. Razgovarao sam s njom o suštinskim pitanjima u vezi sa referendumom, koja se odnose na pitanja rada Tužilaštva i sudova BiH, kao i procesiranja optuženih za ratne zločine nad Srbima. Broj onih koji su procesuirani za ratne zločine nad Srbima je neznatan. Govorio sam i o nedostacima vezanim za retroaktivnu primenu zakona u pogledu nivoa pravosuđa i odnosa između Tužilaštva BiH i RS. U tom slučaju se Tužilaštvo BiH ponaša kao potpuno nadređeno Tužilaštvo RS i ima pravo da uđe u naša tužilaštva, što je antievropski standard. Jedna te ista osoba u BiH donosi prvostepene i drugostepene odluke. Srbi su osuđeni na 1.140 godina zatvora, a Bošnjaci na tek 100 godina ukupnog zatvora za sve što su činili, uključujući njihove sukobe sa Hrvatima i međumuslimanski sukob. Očigledno je da smo biranim odnosom prema referendumu zainteresovali i Evropu i Ameriku i naravno izazvali reakcije određenih faktora. Videli smo najave visokog predstavnika Valentina Incka koji je hteo da dodatno ponizi Republiku Srpsku i bilo je politički racionalno da vodimo dijalog sa Evropskom unijom. Na taj način i da dodatno legalizujemo pravo na referendum, što je isto do sada bilo sporno. Posle razgovora rekli smo jasno da za sada referendum nije neophodan i da on kao institut može da se pojavi u neko drugo vreme, po nekom drugom pitanju. Ovde smo jasno stavili do znanja Srbiji da je najjače demokratsko oružje Republike Srpske upravo referendum koji možemo da potežemo na minimalnim pitanjima važnim za našu sudbinu. Kada legalizujemo pravo na referendum onda imamo snažna demokratska sredstva pritiska. Dakle, Ketrin Ešton i njeni saradnici bili su kod mene i dali smo zajedničku usaglašenu izjavu. Ono što sam rekao je u saglasnosti sa Ketrin Ešton i ono što je ona posle izjavila je dato uz moju i saglasnost naših ljudi. Ono što je bitno je da je visoki predstavnik Valentin Incko isključen iz dešavanja oko odnosa u BiH, drugo da je RS stavila na dnevni red pitanja važna za rad pravosudnih organa, koja bi svakako stavili na dnevni red da smo išli na referendum, i treće koje je za mene jako važno je činjenica da se Republika Srpska vraća na partnersku listu Evropske unije. I uveren sam da će dodatna pažnja EU biti posebno posvećena svakom stavu RS, jer smo tome prišli sa puno odgovornosti i punim pravom da to činimo. Imajući u vidu sve ono što je urađeno u prošlim danima došli smo do jedne kvalitetne situacije za RS sa strateškog aspekta i u tom pogledu smo se dodatno afirmisali. Naše pravo na referendum je mnoge zaplašilo jer ono predstavlja značajni mehanizam našeg delovanja u RS, afirmisali smo partnerstvo sa EU, eliminisali visokog predstavnika kao deo bitnog faktora u BiH i sarajevsku čaršiju koja je bila ostrašćena prema tome da se RS devastira intervencijom Međunarodne zajednice. Bez obzira na to šta će oni reći u Sarajevu, mislim da su duboko razočarani što NATO ovih dana već nije bombardovao Republiku Srpsku. To je jedino što bi moglo da nahrani sujetu muslimanskih čelnika u Sarajevu.

Da li to znači da su sve aktivnosti Valentina Incka pale u vodu?
Da, svakako. On je bespotrebno hodao po svetu i dobio je značajan „šamar“ u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i ostao je podržan od Amerike i Velike Britanije. To smo znali i pre nego što je otišao, jer nije bilo nikakve zajedničke odluke u Savetu bezbednosti, kao ni predsedničkog saopštenja, ni rezolucije RS. Incko je zatražio da Savet bezbednosti legalizuje sve odluke visokog predstavnika, ali ni to nije dobio. Prema tome da je Incko bio u pravu ne bi tražio da se oglašava Savet bezbednosti. To je ono što je bitno. Visoki predstavnik je tražio potpunu harmonizaciju Međunarodne zajednice računajući da će tako uspeti u onome što je naumio. Sada se videlo da nije ni trebalo tamo da ide. Ovom prilikom se zahvaljujem Rusiji, koja ima snažnu poziciju u Savetu bezbednosti i nije podržala Incka, jer je pokazala veliko razumevanje za poziciju Republike Srpske. Amerikanci su ranije tvrdili da je naše ponašanje antidejtonsko, što naravno nije tačno iako se radi o SAD. Međutim, Evropa nikada nije rekla da se mi ponašamo antidejtonski. Rekli su možda da nešto nije dobro što radimo ili da je nešto neprihvatljivo, ali nikada nisu rekli da se ponašamo antidejtonski. Time se Evropa dodatno kvalifikovala kao naš sagovornik. S druge strane, razumevanje Rusije o aktuelnoj situaciji govori o tome i da je međunarodni politički faktor, i zbog globalnih promena i zbog našeg internog delovanja, promenjen i on više nije crno-beli i nije više reč o dobrim i lošim momcima. S dovoljno pažnje se gleda i sam dolazak Eštonove.

Da li je sva ova aktivnost oko raspisivanja referenduma konačno ujedinila sve političke faktore u Republici Srpskoj?
Da, u potpunosti. Doduše bilo je nekih trivijalnih i marginalnih tipova koji su pre svega bili u nekoj poziciji. Tu pre svega mislim na Mladena Ivanića i Dragana Čavića, kada su bili visoko pozicionirani kao premijer i predsednik Republike Srpske. U njihovo vreme smo kao RS izgubili mnoge nadležnosti i u njihovo vreme niko nikada nije došao od visoko pozicioniranih ljudi u Evropi. Oni su se i tada pokazali kao trabanti tadašnjeg visokog predstavnika Pedija Ešdauna. Oni su sve radili da bi visoki predstavnik bio nahranjen. Naravno njihova sadašnja pozicija je manje bitna. Njihova osnovna tvrdnja je kako ne treba izazivati Međunarodnu zajednicu. Moj stav je drugačiji, a to je da mi moramo da iznosimo svoje mišljenje i stavove, pa i onda kada to ne odgovara Međunarodnoj zajednici. Ako prihvatimo da je Međunarodna zajednica bezgrešna, onda pristajemo da budemo eksperiment i poslušnici. Mi to nismo. To nije ni Republika Srpska, ni srpski narod. RS osim njih, koji su u suštini filijale pojedinih političkih grupa, imala je potpuno jedinstvo ne samo vladinog i nevladinog sektora, nego i opozicionog. Odluka o referendumu je pokazala da RS može da izazove pažnju koja se posmatra sa relevantnih mesta. Ako je išta u svemu ovome dobro, to je što smo uspeli da na dnevni red stavimo ono što je dugo godina bitno, a nikada do sada nije saslušano u tom pogledu.

Da li ste zadovoljni pažnjom koju ste imali od strane zvaničnog Beograda?
Uvek sam to smatrao i dugo sam objašnjavao koliko je bitna odlična saradnja Srbije i RS. Ta saradnja mora da se kreće u okvirima sporazuma o specijalnim vezama dve republike. Moram da istaknem da ono što je najznačajnije proteklih godina za saradnju dve republike su aktivnosti premijera Srbije Vojislava Koštunice i predsednika Srbije Borisa Tadića, koji su saradnju sa Republikom Srpskom otvorili na pravi način. Još tada, pre nekoliko godina, napravljena je dobra saradnja naših odnosa i razumevanja. Zvanični Beograd ima svoje velike izazove, kao što je sudbina Kosova i Metohije, ali je bitno da je Srbija potpisnik i garant Dejtonskog mirovnog sporazuma koji potvrđuje da je BiH sastavljena od dva entiteta međunarodno priznata. Svaka odluka između nas je odluka koju poštuje Međunarodna zajednica. To je rasterećeno i zbog nas i bilo kakvog spoljnog uticaja, pa i samog Beograda. Ono što činimo činimo permanentno. Još od vremena kada je na čelu Vlade Srbije bio dr Vojislav Koštunica saradnja je odlična. To je nastavljeno i za vreme mandata Mirka Cvetkovića, kao i predsednika Srbije Borisa Tadića. I izjava rukovodstva Srbije da je referendum unutrašnja stvar Republike Srpske je nama upravo omogućila da radimo sve što smo uradili. S druge strane Beograd kao politički faktor, kao heterogena struktura, nedovoljno je informisan o dešavanjima u BiH i u samoj RS.
Jedan deo tog kvaziliberalnog političkog faktora u Beogradu pokušava da daje lekcije šta treba da se uradi u Republici Srpskoj. Pri tom oni ne poznaju objektivnu situaciju u BiH, a neke stvari koje u Srbiji odrađuju za strance, sada kada je u pitanju Republika Srpska odrađuju za neke druge, to jest za zvaničnike iz Sarajeva. Bosna i Hercegovina nije više ona republika kakva je bila pre rata u sastavu bivše Jugoslavije. Sada je ona bitno promenjena. Promenjena je i Ustavom i u njoj je sada život postao realan. BiH je podeljena zemlja gotovo sa svakog stanovišta i sa svakog segmenta života. Ima svoj teritorijalni kapacitet i međunarodni subjektivitet. Da se vratim na Vaše pitanje o postupcima zvaničnog Beograda, u Srbiji postoje nedovoljne informacije o tome šta se dešava i shvata na prostorima BiH i RS. Zato su i sva ova dešavanja oko referenduma bila dobra prilika da se javnost dodatno informiše i da se izazove pažnja u Srbiji o dešavanjima u našoj republici. Dobro je sve ovo što smo uspeli da dobijemo i nadam se da će ta pažnja političkog Beograda, ne u smislu izvršne vlasti, nego u smislu svih onih faktora koji se bave politikom od opozicije pa do medija, biti usmerena ka spoznaji o tome šta su realna moguća rešenja u BiH.

Opozicija u Beogradu Vas hvali kada su u pitanju Vaše aktivnosti za opstanak RS i oko referenduma. Uz RS i uz Vas su i predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić i predsednik Demokratske stranke Srbije dr Vojislav Koštunica.
Ovom prilikom se zahvaljujem svima na podršci. Drago mi je što su uz mene i Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica, kao i svi drugi politički faktori u Srbiji koji podržavaju borbu za RS. Dodatna razumevanja moraju da postoje. Poštujemo politički subjektivitet svih političkih stranaka u Srbiji. U svakom slučaju kada se govori o bazičnim pitanjima bitnim za RS drago mi je i da su ljudi iz srpske opozicije objektivni, a isto tako sam potpuno spreman da sednem da razgovaram sa svim drugim političkim faktorima oko svih bazičnih interesa za srpski narod i u Srbiji i u Republici Srpskoj.

Vaš politički put unazad dvadeset godina bio je trnovit. Bili ste i samostalni poslanik Stranke nezavisnih socijaldemokrata, premijer u nekoliko mandata, a sada ste predsednik. Često i kritikovani s obe strane Drine. Utisak je da ste uvek bili okrenuti prema Beogradu i zalagali se za čvrste veze između Srbije i Republike Srpske i za poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. Možete li da napravite kratku paralelu Vašeg političkog bitisanja u proteklih 20 godina?
Beograd je nezaobilazan. Beograd je u našim srcima. I kada zvanični Beograd neće da bude uključen u dešavanja u Republici Srpskoj mi želimo da on bude uključen. Beograd je naš centar i glavni grad. To je moj glavni grad, kao i Republike Srpske i srpskog naroda. U nacionalnom, političkom, emotivnom, kulturnom, obrazovnom i svakom drugom smislu, Beograd je civilizacijski centar. Ta matrica se nije promenila, bez obzira na to čime se bavim u životu, bio običan poslanik, premijer ili predsednik Republike. Beograd je sa svojim kapacitetom sigurno najveći regionalni centar u ovom delu Evrope i svojom snagom može i treba da bude zainteresovan za sve. Beograd je sedište srpskog naroda. Svaki Srbin koji živi bilo gde, da li je to Čikago ili bilo koje drugo mesto u Evropi i Americi, mora da zna da je Beograd sedište srpskog naroda. U tom pogledu Beograd kao centar ima pravo i obavezu da se bavi i posmatra sve ono što se dešava na ovim prostorima. Moram da kažem da se dodatno razume u Republici Srpskoj prisutnost rukovodstva Srbije iz ranijeg vremena, iz ratnog perioda. Moramo da imamo odgovornost prema onima koji su zaslužni za odbranu srpskog naroda. Kroz angažovanje pojedinih stranih faktora njihova aktivnost je prikazana kao loša politika Beograda prema Republici Srpskoj. Mnogi su napadali nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, ali moram sa današnjeg stanovišta da kažem veoma jasno da je sa istorijske strane gledano, kada bi eliminisali sve nesaglasnosti koje smo imali, uloga Srbije bila veoma pozitivna. Ono što je postignuto u Dejtonu sa stanovišta pozicije Republike Srpske je velika stvar. Čak i mnogi godinama uključeni u realizaciju Dejtonskog sporazuma ne bi uspeli da postignu ono što je postignuto pod vođstvom tadašnjeg pregovaračkog tima koji je predvodio Slobodan Milošević u samom Dejtonu. Mi moramo da rehabilitujemo tu pozitivnu ulogu koju je imao Slobodan Milošević kada je u pitanju sudbina srpskog naroda i stvaranje Republike Srpske. I ne samo kada je u pitanju rukovodstvo Srbije iz tog perioda, već i rukovodstvo Republike Srpske sa Pala. Trebalo je naći se u jednom teškom istorijskom trenutku na čelu jednog naroda. S druge strane, sve greške tih vlasti i eventualni počinjeni zločini ne mogu da budu amnestirani, niti da bilo šta amnestira te ličnosti koji su to činili. U tom pogledu svako treba da odgovara za svoje poteze, a ne da budu deo kolektivne odgovornosti i krivice. Nikada neću prestati da volim Srbiju, da navijam za Srbiju i da volim Beograd u kojem se osećam najlepše posle Banjaluke i mojih rodnih Laktaša. U tom pogledu posmatram i politički pristup. Za mene Sarajevo nije glavni grad jer u njemu ne žive Srbi, već tamo postoje neke institucije, pa se na osnovu toga taj grad predstavlja kao glavni u BiH.  U suštini Sarajevo za nas ne predstavlja prestonicu i zvanično Sarajevo nema pozitivan stav o Republici Srpskoj.
Sve vezano za kontinuitet odnosa između Srbije i Republike Srpske treba poštovati. Srbija je za vreme rata prihvatila da ima određene sankcije i sve što ide uz to, ne bi li uticala na dešavanja u Republici Srpskoj i pomogla srpskom narodu s druge strane Drine. Potpuno je pogrešan pristup da je Srbija bila agresor u BiH i da je ovde imala teritorijalne pretenzije. Srbija je u BiH podržala srpski narod koji pripada Srbiji kao svojoj matici. Nema rukovodstva u Srbiji koje se ne bi slično ponašalo u raznim situacijama. Ono što je nama dato je da očuvamo identitet Republike Srpske i mislim da to radimo na najbolji mogući način. Branimo ga sa stanovišta Dejtona i sa stanovišta našeg nacionalnog identiteta. Braniti nacionalni identitet Srba na ovom prostoru znači neugrožavati identitet drugih nacija i legalizovati nešto što je bilo jeres pre nekoliko godina, a to je da imamo dobre odnose sa zvaničnim Beogradom. Čim se to pojavi u medijima odmah iz Sarajeva stižu razne poruke i bošnjački lideri se ponašaju preplašeno. Tu se u stvari radi o njihovom mentalitetu. Dakle RS treba da doprinese jačanju i bitnosti Srbije u ovom regionu. Imamo i neke različite političke poglede, ali to je rezultat činjenice da ne živimo u različitim uslovima. Srbija je država, a mi, RS, smo tek jedan entitet u međunarodno priznatoj državi. Mi ovde imamo problem sa delovanjem Turske koja totalno navijački deluje na Balkanu.

Može li se verovati Turskoj?
Ne možemo dugoročno da verujemo u data obećanja iz Turske. To je naš betonirani stav o Turcima, i o državi i o narodu. S druge strane Srbija kao regionalna sila mora da ima kontakte sa drugima. Ono što je važno za nas je da zvanični Beograd razume poziciju RS vezane za Tursku. Naš interes je da ne želimo da se uključujemo u pitanja rešavanja odnosa u samoj Srbiji. Voleli bi da je Srbija politički, ekonomski i socijalno jača i da napreduje najbrže i da bude značajni faktor u regionu. Jaka Srbija je sigurno značajan oslonac za RS u političkom i ekonomskom smislu. Sarađujemo u ekonomskom smislu i sada već taj zabranjeni odnos Srbije i RS  doživljava potpuno novu afirmaciju još od vremena premijera Vojislava Koštunice, pa sve do današnjih dana.

Kakav je Vaš stav po pitanju tajnih hrvatskih optužnica protiv Srba?
Jedan od mehanizama, koji je sprečavao Srbe da se vrate u Hrvatsku je da se protiv svakog ko je u vreme rata u Hrvatskoj bio punoletan podigne optužnica. Pitanje je da li je broj od 1.100 Srba tačan i da li se radi i o većem broju. Ranija politika Hrvatske je bila usmerena na taj način kako bi sprečavala povratak Srba na svoja vekovna ognjišta. Hrvatska je znala da hapsi ljude koji su bili isključeni iz svih ratnih zbivanja i da ih neopravdano stavlja u zatvore. Vreme je za opštu amnestiju i da se izađe sa javnim spiskom optužnica ako za njih ima osnova. Upravo pregovaram sa Hrvatskom o nekoj vrsti pomirenja među ljudima, da budu na snazi samo one optužnice za koje ima osnova. Mora da se zna da se u Hrvatskoj dogodilo etničko čišćenje Srba, što potvrđuje presuda Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu Gotovini i Markaču. Ta presuda potvrđuje zajednički zločinački poduhvat državne politike Hrvatske na čelu sa Franjom Tuđmanom protiv Srba. To je Hrvatska tog vremena. Današnja Hrvatska sigurno bi trebalo da pokaže svoj demokratski i evropski karakter i da bi to pokazala mora da pokrene proces opšte amnestije. Treba dati na desetinama prognanih Srba iz Hrvatske pravo da vrate svoju imovinu i građanska prava koja su im oduzeta u Hrvatskoj. To je ono što može da pomogne saradnju u regionu. Proces raspada Jugoslavije  se desio i on je završen, oni koji su činili zločine moraju da odgovaraju, a običan svet mora da se vrati svojim životima.
Vi učestvujete ove godine u organizaciji obeležavanja 70 godina od genocida nad Srbima u Jasenovcu.
Jasenovac je mesto najvećeg srpskog stradanja i to ne sme da se zaboravi. Kao što ne sme da se zaboravi kosovski mit. Nažalost, istina o stradanjima u Jasenovcu nije dobila prostor na opštem regionalnom, pa i jugoslovenskom planu, a da ne pričamo o svetskim okvirima. Stradanje u Jasenovcu je ostalo na neki način sakriveno politikom nekadašnje Titove Jugoslavije. Tadašnja Titova vlast nije želela da narod vidi i zna šta se dogodilo u Jasenovcu, da se dodatno pogoršaju odnosi naroda jer su najveći stradalnici bili Srbi, dok su u najvećoj meri mučili i ubijali logoraše pripadnici hrvatske nacije. E, zato smo tamo videli samo jedan cvet koji je pokazivao da je nešto bilo u Jasenovcu, ali nema ništa autentično. Tamo je stradala gotovo čitava Krajina. Preko 700.000 Srba i plus veliki broj drugih antifašista, Jevreja i Roma. Stradalo je ukupno preko 800.000 ljudi. Primera radi, Bosanska Dubica, današnja Kozarska Dubica, imala je više stanovnika 1941. nego danas. U tom mestu, u neposrednoj blizini Jasenovca, 25 godina posle rata, koji je završen 1945. nije bilo muškarca koji je mogao da ide u armiju, što govori da je sve što je bilo muško i sposobno bilo pobijeno. Samo nisu stradali Bošnjaci, oni su ostali netaknuto da žive na tim prostorima. Partizanska Kozara je bila inicijalna kapisla za stvaranje takvog logora, nesumnjivo najvećeg stratišta Srba. Gradina je grad koji je dao veliki broj žrtava. Preko 300.000 građana je stradalo u Jasenovcu. Treba javnost da sazna istinu o stradanjima srpskog naroda u svim ratovima. Zato smo odlučni da svake godine obeležavamo sećanje na zločine nad Srbima, a ove godine smo želeli da s ove strane Save u RS, gde ne postoje nikakva spomen obeležja, izgradimo jedno spomen obeležje. Prethodnih meseci završen je čitav projekat koji podrazumeva izgradnju određenih objekata vezanih za spomen sobu, teatar, jednu crkvu, sinagogu, da bi se i na taj način stvorilo spomen obeležje u Gradini, kao mestu na kojem je veliki broj građana stradao u logoru u Jasenovcu. Ono što nedostaje je davanje kulturološkog smisla stradanjima u Jasenovcu. Očekujem da bude snimljen jedan film na tu temu, kako bi i na buduće generacije ostao trag tragičnih dešavanja u Jasenovcu. Narod na ovim prostorima ne zaboravlja stradanja u Jasenovcu, koja su bila teška opomena našem narodu. Strah od novog logora u Jasenovcu je bio jedan od razloga ratnih sukoba devedesetih godina. Upravo strah od novog Jasenovca, koji je bio svež u pamćenju mnogih ljudi, bio je urezan u mislima Srba na ovim prostorima. To je uticalo i da Srbi bolje organizuju svoju odbranu za vreme ratnih dešavanja devedesetih godina u Hrvatskoj i BiH.

Imajući u vidu sva stradanja srpskog naroda u Krajini, kako gledate na najavu formiranja Partije Krajišnika u Srbiji?
Slobodno mogu da se formiraju sve političke partije za koje postoji potreba. Potrebno je da postoji partija koja će da bude značajno zainteresovana za sudbinu prognanih Srba iz Krajine. Politički gledano u Srbiji je slobodno formiranje političkih partija. Svaka politička partija, kao i Partija Krajišnika na čelu sa Borislavom Mikelićem koja će da rešava sudbinska pitanja ljudi sa ovih prostora je apsolutno dobrodošla u tom pogledu. Sve zavisi od političkog angažmana i delovanja koja bi dobila na izborima i kasnije u Parlamentu. Svako političko delovanje završava se u zavisnosti da li je neka partija u vlasti ili u opoziciji. Ukoliko bi Partija Krajišnika bila deo vlasti u Srbiji onda bi mogla značajno da deluje.
Da li sarađujete sa svim relevantnim političkim faktorima u Beogradu?
Sarađujem sa svim političkim strankama i ličnostima u Srbiji koji imaju dobre namere prema RS. Primarni interes vlasti RS je da dobro sarađuje sa vlastima u Srbiji. To treba da bude stalno, bez obzira na to ko je na vlasti. Realna politička scena u Srbiji je ono na šta mi ne možemo da utičemo.

Kakav je Vaš stav kada su u pitanju evroatlantske integracije Srbije i BiH?
Neki istorijski konteksti su pomalo izgubljeni. Da smo 1991. ponudili saradnju NATO-u možda bi se neke stvari odvijale povoljnije po srpski narod i verovatno bi novija istorija Srba bila drugačije napisana. Sada kada smo prošli nekoliko sukoba sa NATO alijansom, naravno da naši interesi moraju da budu na prvom mestu. Moramo da vodimo računa o tome da je NATO nezaobilazna bezbednosna alijansa i da sa sobom nosi određene privilegije, ali i određene izazove i probleme. Srbija treba da se drži Skupštinske rezolucije o vojnoj neutralnosti i mislim da je to mera koja je jedino moguća u ovom trenutku. Mi smo isto tako u BiH i RS imali određeni odnos kada je u pitanju NATO. Naš sadašnji stav u RS je da se o NATO-u može odlučivati samo na referendumu.

A evropske integracije?
Evropske integracije su nezaobilazne i za Srbiju i za BiH i za RS. U RS ne smatramo da su evropske integracije jedina alternativa kojoj mi moramo da se posvetimo do određene mere da bi mogli da izgubimo svoj suverenitet i autonomiju. Uvek smo govorili da mi želimo da idemo ka Evropi, jer jesmo evropska struktura, ali to ne može da ide na teret naše autonomije. Ono što nije dobro je da se evropski put u BiH koristi za uspostavljanje novog političkog sistema na štetu RS. U tom slučaju prihvatanje EU kao jedine alternative bi značilo prihvatanje da mi kao RS budemo uništeni. Mi to naravno nećemo dozvoliti. Ako bi morali da biramo između Evrope i RS, uvek ćemo prihvatiti Srpsku. RS je važnija od EU.

Kako uspevate da se izborite sa teškom ekonomskom krizom u Republici Srpskoj?
Mi smo malo lakše nego drugi prošli kroz ekonomsku krizu, opet zahvaljujući činjenici da je Srbija u jednom ključnom trenutku upala u kupovinu „Telekoma Srpske“, što je nama omogućilo da dobijemo ogroman novac koji nam je obezbedio ekonomsku i socijalnu stabilnost. Na tome sam zahvalan tadašnjim čelnicima Srbije i Vojislavu Koštunici. Oni su dali političku saglasnost za takav poduhvat. Mislim da je to bila dobra investicija i za samu Srbiju i vreme kada se „Telekom Srbije“ afirmisao kao regionalna kompanija. To je prava politika koju Srbija treba da forsira, da putem jakih kompanija ovlada raznim segmentima ekonomskog tržišta, jer to i njoj daje određenu političku i ekonomsku snagu. To nam je bila osnova i za kasnije privatizacije, koje smo vršili sa ruskom kompanijom, i da prođemo malo lakše kroz ekonomsku krizu. Malo smo se suočili sa nedostatkom radnih mesta i globalnih investicija. Dobili smo ozbiljne investitore iz Srbije i Rusije. Mi smo posvećeni daljoj ekonomskoj saradnji sa Srbijom i Rusijom.

Da li ste zadovoljni načinom na koji se vlast u Srbiji bori za KiM, kao i dijalogom Beograda i Prištine?
Mi u RS nismo dali BiH saglasnost da prizna jednostranu nelegalnu nezavisnost KiM. Uvek ćemo pratiti dogovor koji prihvata zvanični Beograd. U tom pogledu naša uloga je veoma moćna, jer u BiH nema donošenja bitne odluke bez saglasnosti RS. Realno gledano mislim da Kosovo funkcioniše kao zaseban entitet koji ima svoju vlast i ona se sprovodi na bazi nekih zakona prištinskih institucija. Veliko je pitanje i teritorijalni karakter Kosova. Naravno da je Kosovo primarno pitanje teritorijalnog integriteta Srbije i da je u tom pogledu  najveće državno pitanje. Mislim da situaciju treba posmatrati sa stanovišta činjenica. Veliki broj zemalja je priznao takozvanu „državu Kosovo“ i Srbija i čitav srpski narod je u izazovima šta dalje. Jednog dana moraćemo da rešimo pitanje sudbine Kosova i sigurno je da EU neće primiti Srbiju u svoje članstvo dok se ne reši pitanje KiM. Pred nama su teške odluke. Srbija mora da zaštiti svoj narod i svoju teritoriju, a istovremeno da ne dozvoli da bude ponižena otimanjem celog Kosova.

Na Kosmetu se nalazi veliki broj srpskih svetinja, crkava i manastira. Veliku ulogu u srpskom narodu igra Srpska pravoslavna crkva. Da li je SPC ono što u ovom trenutku može da poveže srpski narod na prostoru bivše Jugoslavije i u dijaspori?
Moraju da se sačuvaju sve srpske svetinje na Kosmetu. Voleo bih da vidim još moćniju i snažniju SPC. Mislim da je RS klasičan primer na koji način vlast sarađuje sa našom Crkvom. U tom pogledu apsolutno je jasna važnost delovanja SPC, kao jednog od najznačajnijih elemenata našeg nacionalnog identiteta. Moramo da učinimo sve da sačuvamo i ojačamo našu SPC. Naša crkva treba da bude broj jedan u jačanju našeg nacionalnog programa. SPC je naša najznačajnija nacionalna institucija. Moja podrška jačanju SPC je potpuno jasna.