RADOVAN KARADŽIĆ Najlakše je prevariti čitav svet, čineći strašna dela u ime čovečanstva

Razgovarali Vera Žerdeva i Tatjana Stojanović

Čovečanstvo je preživelo ne samo zemljotrese i industrijska zagađenja, već i „kvarenje“ bića u dubljem smislu

Ideja da intervjuišemo Radovana Karadžića pojavila se pošto je u jednom od ruskih književnih almanaha bio objavljen njegov šaljivi komad „Sitovacija“. Zato je i intervju ispao „književnokritički“. Ova forma se očigledno dopala Haškom tribunalu, pa su ruskoj radio-stanici i srpskom piscu dopustili da porazgovaraju preko mejla, na engleskom jeziku, za „Glas Rusije“ i „Pečat“.

Za ceo svet Vi ste političar, bivši predsednik Republike Srpske sa doktoratom iz psihijatrije. I samo u Rusiji dodeljena Vam je prestižna književna nagrada – Međunarodna nagrada u oblasti umetnosti i književnosti „Mihail Šolohov“, mada su se Vaša dela više puta izdavala i u bivšoj Jugoslaviji, i u novoj Srbiji. Šta je to, potvrda stare istine, da niko nije postao prorok u svom mestu?
Veoma želim da mislim da mi žiri nije dodelio nagradu „Šolohov“ zato što sam političar. U svakom slučaju, veoma sam zahvalan. Vrlo malo pesnika nailazi na razumevanje kod širokog kruga čitalaca. Naš život je toliko složen, da ljudi nemaju motivaciju da se obraćaju tananim materijama. Nisam veći prorok od bilo koga drugog, ali, moguće, češće osluškujem svoju dušu. To može svako. Isus Hristos je rekao „ko ima oči da vidi, neka vidi; ko ima uši da čuje, neka čuje“. Prorok Muhamed je obavezao da se molitve čitaju pet puta dnevno. Ja se zalažem za to da svaki čovek ima toliko „svetih momenata“ koliko mu je potrebno. I tada će svako moći da dotakne dubinom svoje duše Božanske visine. I tada će svi ljudi progledati.

U pesničkoj zbirci „Svejesen“, izdatoj na ruskom jeziku 2004. godine nalazi se pesma „Sarajevo“. Obratili smo pažnju na to da se sa pesničkim subjektom ove pesme može identifikovati svaki stanovnik Sarajeva – bilo da je Srbin, Hrvat ili Musliman. U komadu „Sitovacija“ takođe pišete da je „Bosna – i srpska, i hrvatska, i muslimanska“. Danas vas, autora ovih redaka, optužuju za genocid. Kako bi klasifikovao ovaj slučaj Vaš čuveni kolega Sigmund Frojd?
Ovu poemu napisao sam pre 30 godina, ona nije o ratu, već o predodređenosti našeg bića. Čovečanstvo je preživelo ne samo zemljotrese i industrijska zagađenja, već i „kvarenje“ bića u dubljem smislu. Junak drame velikog srpskog pisca Petra Kočića, David Štrbac, govorio je da Bosna ne pripada ni Davidu, ni Caru, ni armiji. Komunisti su govorili da Bosnu čine Srbi, Hrvati i muslimani. Meni se čini da je David Štrbac opisao Bosnu tačnije. Tada i sada mnogo je lakše dati određenje ne-Bosne, nego Bosne. Što se tiče optužbi na moj račun, Frojd bi odgovorio na njih ovako – uzmite nazad vaše projekcije!

Vaš šaljivi komad „Sitovacija“ nedavno je bio izdat na ruskom jeziku. Jedan od njegovih junaka priznaje da ne voli „humaniste“. O kakvim humanistima je reč?
Pod humanistima podrazumevam ljude koji prikrivaju svoje postupke našim zajedničkim interesima. Veliki ruski pisac je pisao „dospeli smo u kandže humanista“. Najlakše je prevariti čitav svet čineći strašna dela u ime čovečanstva. Setite se da je NATO nazvao bombardovanje Jugoslavije operacija „Milosrdni anđeo“. Sada je u čitavom svetu mnogo opasnih humanista, koji stvaraju nove nacije, nameću novu kulturu i političku korektnost. Da bi se shvatio fenomen humanizma potreban je novi Frojd, jer humanizam je potpuno lažan. Humanisti čine sa ljudima ono što vegetarijanci čine sa povrćem.

Da li se od vremena kada ste napisali „Sitovaciju“ promenio Vaš odnos prema evropskim vrednostima, posebno posle izjava Angele Merkel, Dejvida Kamerona, Nikole Sarkozija o krahu koncepcije multikulturalizma?
Moja percepcija evropskih vrednosti nije se promenila, pošto smatram da su osnovne evropske vrednosti večne jer su istinske. Ali uvek postoji druga strana medalje. Da ne govorim o velikim zločincima prošlosti koji su spaljivali Evropu do temelja. Govorim o vladavini onih koji upravljaju nacijama i kulturama. Veliki premijer Francuske Eduard Baladur napisao je knjigu koja ponovo potvrđuje da je nacija neophodna osnova za slobodu, demokratiju i pre svega kulturu, sa čim bi se složio Malro. Oni koji žele da nas „obeskulture“, sruše bogatstvo i raznovrsnost kultura, i pretvore u masu individualnih potrošača umesto nacije, uništavaju vredne kulturne resurse, isto kao što protivnici biodiverziteta uništavaju vrste. Da je Tvorac želeo da nas stvori jednakim, on bi sa lakoćom to i učinio. Multikulturalizmu Evrope prete oni koji dolaze sa ciljem da ga promene, a ne da iskoriste njegova blaga. Plašim se da Srbija može da stupi u EU jer će tada početi da gubi svoje glavne vrednosti i završiće nepovratnim nazatkom, a već je umnogome izgubila duhovnost. Bogatstvo Evrope delimično potiče iz kolonijalnih vremena koja su zauvek prošla i hrišćanska duhovnost predstavlja veličanstvenu mogućnost sticanja duhovnog bogatstva.
Bez hleba božanskog svi smo osuđeni na beskonačnu duhovnu glad.