Почетна / Интервју / NADA AJDAČIĆ Fukušima posle Černobilja

NADA AJDAČIĆ Fukušima posle Černobilja

Razgovarala Mara Knežević-Kern

Dok cela planeta sa strahom očekuje rasplet katastrofe na Fukušima reaktorima, nuklearni lobi u panici spasava što se spasiti može, proglašavajući poraz za pobedu, a međunarodnu tragediju za trijumf tehnologije

Od černobiljske nuklearne katastrofe, pa sve do danas, geografska mapa planete je neprepoznatljivo izmenjena. Urušene su imperije i stasale nove, ali, nažalost, Zemlja nije postala bezbednije mesto za opstanak ljudske vrste. Černobilj je bio najveća nuklearna katastrofa u istoriji čovečanstva, a 26. aprila 1986. godine započela je najveća zavera protiv istine, u kojoj su u najvećoj meri učestvovale zemlje Istočne Evrope, uključujući i Jugoslaviju. Ako se u okviru velike, ozbiljne zemlje kakva je bila Jugoslavija moglo dogoditi da vlast bezobzirno laže stanovništvo i međunarodnu javnost o dimenzijama ekološke katastrofe, šta očekivati od ove očerupane, osiromašene, klečeće Srbije koja donosi zakone po meri raznoraznih lobija, od kojih je najopasniji onaj po kojem je baratanje nuklearnim otpadom i donošenje odluke o eventualnoj gradnji nuklearke država prenela na nekolicinu ljudi (izabranih verovatno po principu već proverene poslušnosti višoj vlasti), a koji su u okviru novoosnovane Agencije i drugih institucija dobili neograničen medijski prostor za agitovanje protiv moratorijuma o izgradnji ovakvih objekata.
Politika je veština opstanka na vlasti – njoj su imanentni ovakvi marifetluci, ali oni ne bi mogli da budu izvedeni, niti bi imali takav efekat, bez pomoći „stručne javnosti“ koja je iz pozicije „svedoka saradnika“ presudila magistru Nadi Ajdačić, nekadašnjem rukovodiocu Službe za istraživanje biosfere pri Institutu u Vinči i njenom saradniku mr Miljenku Martiću.
Zamolili smo gospođu Nadu Ajdačić da nam pomogne da se zarad bezbednije budućnosti na trenutak osvrnemo na događaje iz ne tako daleke prošlosti, koji su usledili posle černobiljske katastrofe, kako se istorija ne bi ponovila kao farsa.

Gospođo Ajdačić, posle havarije u Černobilju i događaja iz 1989/1990. godine  kada je nad Beogradom ustanovljena kontaminacija vazduha fisionim produktima, vi i vaš saradnik postali ste prve žrtve sprege političke moći i beščašća ljudi iz institucija zaduženih za brigu o zdravlju nacije.
Prošle su godine od kad smo moj saradnik i ja bili proganjani i  onemogućeni da radimo. Povukla sam se i definitivno odustala od pojavljivanja u javnosti, tražeći u sebi snagu da prebolim nepravdu. Zbog stručnog izveštavanja o nivou radijacije nad Srbijom, 1989. godine, koju je neko želeo da prikrije – bili smo udaljeni s posla, a ja sam bila i sudski gonjena. Ne bih se ni sad odazvala vašem pozivu da nisam videla kako se povodom tragedije u japanskim reaktorima u medijima pojavljuju isti oni ljudi koji su svojevremeno učestvovali u našem progonu. Oni su zahvaljujući „političkoj korektnosti“ upotrebljivi za svaku vlast koja u određenom trenutku ima interes da obmanjuje javnost…

Prepoznajete li matricu po kojoj se vlasti u Srbiji danas odnose prema poslovima sa nuklearnim materijalom?
Pristala sam na ovaj razgovor upravo zbog toga da bih upozorila naš narod na opasnost da mehanizmi odlučivanja mogu da se otmu kontroli javnosti. Problem je prvo u političarima koji imaju svoje motive za prikrivanje istine, a onda u stručnjacima, među kojima mogu da se diferenciraju tri grupe ljudi: oni koji ne znaju posao, a postavljeni su na mesta na kojima se odlučuje (na primer: za savetnika premijera za zaštitu životne sredine  posle 2000. godine, koliko sam obaveštena, bio je izabran nediplomirani biolog); ljudi koji su stručni, ali zbog nedostatka lične moralne čvrstine ne slede glas profesionalne savesti već povlađuju političarima, što je ipak vid moralne korupcije (saradnici većine ovlašćenih institucija za rad sa radioaktivnim materijalima, osim Instituta za bezbednost, čiji su korektni rezultati objavljeni nekoliko meseci posle kontaminacije naših prostora) i najzad stručnjaci koji obave posao na korektan način, ali zbog moralne slabosti i verovatno materijalne korupcije rezultate objavljuju 15, 20, pa i 25 godina posle akutnog događaja…
Ukoliko ih podsetite na njihove nečasne radnje, obično ne mogu da se sete o čemu govorite.
Čini se da novi zakon koji bi trebalo da reguliše kontrolu radioaktivnosti životne sredine na velika vrata uvodi „nuklearni biznis“. Država i u ovoj oblasti uzmiče pred privatnim sektorom, a privatni sektor se uveliko uvukao u institucije, krojeći zakone i preuzimajući ovlašćenja koja nikako ne bi smela da budu u rukama „privatnih preduzetnika“. Da li ste vi kao priznati stručnjak u oblasti zaštite životne sredine bili konsultovani prilikom donošenja podzakonskih akti iz ove oblasti?
Niko od zvaničnika iz Ministarstva za zaštitu životne sredine me nije pozvao u Skupštinu 2003. godine kad se odlučivalo o propisima iz ove oblasti.
Otišla sam tamo na molbu gospodina Aleksića iz Ekološkog pokreta Novog Sada, koji je smatrao da svojim iskustvom mogu da doprinesem kvalitetu zakona…Nažalost, tadašnja ministarka Anđelka Mihajlov, nije uvažila moje primedbe… Mene prevashodno interesuje po kojem pravilniku se vrši merenje radioaktivnosti uzoraka padavina i slobodno nataložene prašine, s obzirom na to da zakon iz 2009. godine nema pravilnik o tome. Direktor Agencije Radenković mi je pre nekoliko dana saopštila da se „verovatno radi po starom pravilniku“, a to znači: meri se radioaktivnost kompozitnog tridesetodnevnog uzorka! Dakle, neophodno je da se donesu uputstva iz kojih se vidi učestalost uzimanja uzoraka i kada se meri radioaktivnost padavina i slobodno nataložene prašine, kao i pravilnik o postupanju u slučaju nuklearnog akcidenta… Na sajtu Agencije na koji su me uputili nema pravilnika o načinu obaveštavanja javnosti o povećanoj radioaktivnosti, pa se pitam da li oni znaju koliko se ljudi u Srbiji služi internetom i ko će obavestiti čobane u planini na koji način da se zaštite. A preko mesa i mleka biće kontaminirani i ostali građani.

Kakvu je proceduru predviđao zakon po kojem ste vi vršili ispitivanja u Institutu?
Prvobitno, rezultati merenja bili su dostupni već prvog dana posle uzrokovanja, što je ispravno. A potom je, početkom osamdesetih, donet zakon čiji je pravilnik predviđao rok za merenje uzoraka 120 puta (pet dana) posle uzrokovanja. Svi možemo da se upitamo – zašto? Prvih pet dana su, u slučaju kontaminacije atmosfere, najkritičniji period zbog visoke aktivnosti kratkoživećih radionuklida, pa je blagovremeno obaveštavanje stanovništva u tom periodu najvažnije, kako bi se ublažile posledice kontaminacije inhalacionim putem. Posle tog vremena merenja daju sasvim drugačiju sliku. Uprošćeno gledano, naša služba je kao vatrogasna služba koja u slučaju kada se ustanovi „požar“ mora na najbrži mogući način da ga „ugasi“. Mi smo obavezni da odmah obavestimo nadležne institucije, kako bi se u skladu sa zakonom preduzele mere zaštite stanovništva. Zamislite šta bi se desilo da – kad vam se zapali kuća, po nalogu zakonodavca vi ne smete da pozovete vatrogasce!

Vaša služba je u vreme černobiljske katastrofe bila na najvišem mogućem stručnom nivou, kako po pitanju opremljenosti laboratorija, tako i po stručnom kadru. Pa ipak – političari su u kritičnom trenutku porazili struku.
U redovnoj kontroli radioaktivnosti padavina i slobodno nataložene prašine svakodnevno su vršena merenja, a izveštaji su dostavljani periodično. Mi smo, posle saznanja o povišenoj radioaktivnosti atmosfere (što je ustanovljeno brzom, ali nedovoljnom, dozimetrijskom kontrolom), od 1. do 5. maja, jedini u Srbiji dostavljali relevantne podatke o stepenu kontaminacije atmosfere, zemljišta, trave i pijaće vode. Ali, kako su rezultati bili alarmantni (1. maja nivo radioaktivnosti atmosfere bio je povećan preko 10.000.000 puta, u odnosu na predčernobiljski period), političari su „uzeli stvar u svoje ruke“ i tu je bio kraj objektivnom obaveštavanju. Naš tadašnji generalni direktor dr Đorđe Jović dobio je nalog da prestanemo s radom! Naravno, nismo prestali. Znali smo da niko od ostalih ovlašćenih institucija, tih prvih dana (a, bilo ih je, pored nas, još četiri), nije imao nikakve rezultate merenja. Saglašavali su se sa našim podacima, koje je ministar, dr Šumenković, svakodnevno čitao, dok im petog dana nije zatražio da oni prvi izlože svoje rezultate. Niko od njih ih nije imao! A svi su bili ovlašćeni za rad. I plaćeni… Rezultate nisu imali, ali su, potom, kada je osnovana komisija za praćenje kontaminacije na našem tlu, svi oni bili članovi te komisije, koja je odlučivala  o sudbini stanovništva. Tako je i danas!

Vaši podaci nisu bili saopšteni ni stručnoj javnosti. Slovenija i Hrvatska su se u tom pogledu ponašale daleko profesionalnije.
Osim izveštaja o kojima sam govorila, naši naučni radovi su bili pod embargom od 1988. godine. Takođe, u izveštaju UN iz 1988. godine naših podataka nema, iako smo ih mi svakodnevno dostavljali Saveznom Sekretarijatu za zdravlje. Kao što ih nema ni u Nacionalnom Izveštaju, o stanju kontaminacije na tlu Srbije za 1986, a koji je izdat tek 1989. godine! Srećom, naše kolege iz Hrvatske  i Slovenije (iz Instituta „Jožef Štefan“ i „Ruđer Bošković“) dostavili su svoje rezultate Komisiji UN (saglasne sa našim rezultatima), tako da se u tom Izveštaju nalaze podaci za Jugoslaviju i to uz navode da smo zemlja u samom vrhu po ugroženosti stanovništva, a po prognozama za oboljevanje od raka štitne žlezde među prvima u Evropi. Ne znam da li će ikada neko da odgovara zbog ovog prikrivanja istine i posledica nastalih zbog toga?

Da li je vršena kontrola kontaminacije prehrambenih proizvoda?
Posle katastrofe u Černobilju 1986, kao i tokom 1987. godine, merena je povećana radioaktivnost svih naših prehrambenih proizvoda, naročito uzoraka mleka, mesa i stočne hrane ( u rasponu od nekoliko desetina do više desetina hiljada puta u odnosu na nivo pre havarije), a posebno u mleku i mesu, u ogromnim količinama uvezenim iz Poljske i Nemačke.
Neko je, verovatno, dobio proviziju u tim transakcijama… To je bio razlog zbog kojeg sam se u pisanoj formi obratila predsedniku Branku Mikuliću, sa molbom da spreči uvoz kontaminirane hrane i izvoz naših proizvoda iz nacionalnih rezervi. To pismo, verovatno, postoji u arhivama bivše države. Odgovora od gospodina Mikulića nije bilo, a ni prestanka uvoza prehrambenih proizvoda. Umesto da se pojača kontrola, ukinuta je praksa davanja numeričkih podataka o radioaktivnosti hrane u dostavljanim izveštajima. Po nečijim instrukcijama moralo se samo navesti: „upotrebljivo za konzumne svrhe“ ili „neupotrebljivo za konzumne svrhe“. Simptomatična je i odluka da se nadležnost za kontrolu radioaktivnosti hrane prenese sa naše niskofonske laboratorije predviđene za tu vrstu posla, na laboratoriju dr Ž.Vukovića, predviđenu za rad sa nuklearnim otpadom, dakle, rad sa ekstremno visokim radioaktivnostima što je, u svakom pogledu, bilo neprimereno! Ali, iako stručno neosposobljeni za delikatan posao kontrole hrane, davali su izveštaje o njenoj radijacionoj ispravnosti!

Ako je zakon neprimeren potrebi stvarne zaštite stanovništva od jonizujućeg zračenja, možemo li se bar osloniti na stručnost onih koji ga sprovode?
Problem je u tome što zakonska i podzakonska akta donose ljudi bez dovoljno širine u sagledavanju multidisciplinarnosti problema, kada je u pitanju zaštita stanovništa od štetnog delovanja jonizujućeg zračenja. Iz raspoloživih informacija saznajemo da su nadležnosti Ministarstva prenete na petnaestak ljudi zaposlenih u novoosnovanoj Agenciji, a da javnosti nije poznato ko ih je i po kojem kriterijumu izabrao. Videćemo kako će izgledati sprovođenje zakona jer novih podzakonskih akata još nema. Na snazi su stari, o kojima je već bilo reči. Smatram da je potrebno hitno doneti odgovarajuće pravilnike, po kojima bi postupali stručni, moralni ljudi zaposleni u NACIONALNOJ LABORATORIJI, nezavisnoj od politike i policije, koju bi bilo potrebno, takođe, hitno osnovati. Bez ovoga ne možemo da se nadamo korektnoj brizi o bezbednosti stanovništva po pitanju radijacione sigurnosti.

Šta mislite o tome što se ovih dana u medijima pojavljuju oni koji nas ubeđuju da je nuklearna energija „opasna zver u sigurnom kavezu“ i tvrde da čovečanstvo „nema alternativu“?
Ne mogu da verujem da su te osobe još uvek u poziciji da javno iznose svoje mišljenje tvrdeći da je sve pod kontrolom. Pa, to su ona ista lica koja su umanjivala opasnost upravo onda kada je „sigurni kavez“ popustio i kada su svi žitelji severne Zemljine hemisfere bili u većoj ili manjoj meri ugroženi. Uostalom, to se događa upravo i sada.

Koje su dozvoljene doze zračenja za ljudski organizam?
Sav materijalni svet, pa tako i ljudski organizam sadrži male koncentracije prirodno radioaktivnih izotopa, na koje je živi svet, evolucijom, tokom miliona godina, izgradio tzv. „popravljačke mehanizme“ koji kada se dogodi defekt na genetskom nivou ispravljaju nastalu grešku u većini slučajeva. Ali, naglim povećanjem radioaktivnosti našeg okruženja, taj odbrambeni mehanizam, budući da su to makromolekuli, takođe može da bude oštećen dejstvom jonizujućeg zračenja i tada nastupa bolest. Zavisno od stepena ozračenosti organizma ili njegove kontaminacije unosom u organizam visokih koncentracija radioaktivnih elemenata preko vazduha, vode i hrane, degradacijom ćelija, tkiva i organa, nastupa i smrt. Zato –  nema dozvoljenih doza zračenja! Postoji samo prag nivoa zračenja određen prirodnim sastavom prostora na kojem se život odvija i on je na raznim prostranstvima širom planete – različit. To je ono što se naziva osnovna radioaktivnost ili fon. Kada se fon udvostruči nastaju uslovi u kojima bi trebalo preduzimati opsežnija merenja, kako bi mogle da budu preduzete odgovarajuće mere zaštite. Zato postoje, međunarodnim konvencijama i nacionalnim zakonodavstvima definisane vrednosti radioaktivnosti okruženja koje se za datu regiju smatraju za normalne, tj. prirodne. Ali, moram da kažem da se često manipuliše neobaveštenim stvanovništvom pričama o „prirodnoj radioaktivnosti“, a da se ne govori o antropogenom uticaju kojim je pri raznim tehnološkim procesima došlo do povišenja radioaktivnosti van prirodnog nivoa. Primer su fabrike veštačkih, fosfatnih đubriva, rudnici urana, nuklearni objekti za proizvodnju nuklearnog goriva za potrebe istraživačkih i energetskih reaktora, pa i za proizvodnju municije.

Može li se ljudska vrsta vremenom adaptirati na porast radioaktivnosti?
Savremeni čovek ne može bez posledica da podnese nagli porast radioaktivnosti svoje životne sredine za tako kratko vreme, niti da se „adaptira“ na te uslove. Trebalo bi imati u vidu da je neutron (čestica, neizostavni učesnik u nuklearnoj reakciji fisije) otkriven tek 1934. godine, a prva primena epohalnog otkrića – nuklearne energije, dogodila se već 1946. godine u vidu bačenih nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki. Znači, do danas, to je samo jedan ljudski vek.

U Americi se masovno preispituje rad postojećih nuklearki i posle uvida u zastarelost tehnologije i zamor materijala padaju „ekonomski opravdani“ predlozi da se one prodaju zemljama trećeg sveta. Isto je i sa otpadom. Gde smo mi u tom trgovačkom lancu?
Hajde da se malo našalimo: ako se i nuklearne elektrane tretiraju kao stari kaputi koji se osiromašenom narodu prodaju iz druge ruke, u „seknd-hend“ prodavnicama, onda ne treba da nas začudi ako nas, jednog dana, budu ubeđivali u prednost ovakve transakcije. Kao što nas, evo, ne čudi što planetarni problem nagomilavanja enormnih količina isluženog nuklearnog goriva rešavaju na „genijalan“ način proizvodeći od njega radioaktivnu municiju.
Zato bi neprestano, svaki razuman čovek, u svakoj prilici, trebalo da upozorava naše seljake da ne prodaju zemlju onima koji neće sa svojom decom da žive na njoj. Kada dođe u ruke „biznismena“ vrlo lako, na nekoj od njiva, može da nikne skladište nuklearnog otpada ili nešto još gore, kada im razne „agencije“ po nakradnom zakonu daju dozvolu za to. Ne zaboravimo: postojeći zakon je na strani preduzetnika. Još uvek!

Dana 25. marta 2011. godine, direktor novoosnovane Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja M. Radenković obavestila je javnost da su radioaktivne čestice iz Japana stigle u Srbiju, ali da njihova količina „ne predstavlja bilo kakvu opasnost po zdravlje građana“. Može li se verovati ovakvim informacijama?
Pa, eto, nije trebalo dugo čekati da bi se videlo kako će reagovati novoosnovane institucije ako i do naših prostora dođe do kontaminacije atmosfere. Kako je saopšteno iz Agencije „PMF“ u Novom Sadu, laboratorija za ispitivanje radioaktivnih uzoraka i doze jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja obavestila je Agenciju da je u uzorku od 24. marta detektovan radionuklid 131J u koncentraciji 0,4mBq po jednom kubnom metru, u nivou varijacija osnovnog nivoa zračenja. Postavlja se pitanje: prvo – radioizotopi joda osim u akcidentalnim uslovima uopšte ne mogu da se nađu u atmosferi, pa ne može da se govori o „nivou varijacija osnovnog nivoa zračenja“; drugo, ne treba ni komentarisati prateće nebulozne izjave stručnjaka po kojima „čestice joda danima lete kroz atmosferu, ali njihovo prisustvo ne zahteva sprovođenje mera zaštite“. A, šta tek reći na informaciju da su „čestice radijacije na velikim visinama i da nemaju nikakvog uticaja na predele gde žive ljudi“! Pa gde su to onda saradnici „PMF-a“ iz Novog Sada izmerili onih 0,4mBq 131J? A, sad ozbiljno: nije rečeno da se 131J u organizam unosi inhalacionim putem (disanjem), a preko pluća direktno dospeva u krv, te metaboličkim procesima u tiroidnu žlezdu. I da ponovim, u atmosferi radioaktivni jod uopšte ne sme da se nalazi ni u najnižim koncentracijama, što znači da ne može da se govori o dozvoljenim varijacijama osnovnog zračenja. Pošto ne znamo kako će se dalje razvijati situacija, valjalo bi da stručnjaci, primenom specifičnih ACG/B filtera za efikasnu apsorbciju svih radioizotopa joda, dođu do spoznaje njihovih stvarnih koncentracija u vazduhu, pa prema tim rezultatima preporuče da bar deca, majke dojilje i trudnice nepotrebno ne borave na otvorenom prostoru.

11 коментара

  1. Љубомор

    Zapanjuje činjenica, neshvatljivo je, zašto političari i njihovi „izabrani stučnjaci“, obmanjuju narod. Zar je moguće, ako ništa drugo, da ne vide sebe i svoju decu ugroženim?




    0



    0
  2. Радосав Стевановић

    Није ли ово, ипак, претерано? Част госпођи Ајдачић, доста њених критика су потпуно основане, али би било веома корисно да ми, лаици, чујемо мишљење и неког компетентног стручњака за заштиту од јонизујућег зрачења из ИНН Винча, рецимо из лабораторије „Заштита“.




    0



    0
  3. Radosave, šta je po tvom mišljenju preterano? Mišljenja stručnjaka su OK, ali ni malo zdravog razuma nije na odmet. U mom okruženju umiru sredovečni ljudi i svi – od raka. Ne prođe ni par dana, a da ne čujem da se neko razboleo ili da je preminuo od te bolesti. Posledice ovakvih katastrofa su dalekosežne i verovatno još uvek osetimo posledice Černobilja, a Fukušima će nas tek stići.

    Kako u tekstu kaže:
    „Trebalo bi imati u vidu da je neutron otkriven tek 1934. godine, a prva primena epohalnog otkrića – nuklearne energije, dogodila se već 1946. godine u vidu bačenih nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki. Znači, do danas, to je samo jedan ljudski vek.“

    Iskreno, mislim da niko sa sigurnošću ne može bilo šta da kaže, da će jedini pokazatelj biti statistika kroz par decenija. Ako uopšte istina ispliva na videlo.




    0



    0
  4. Hvala Gospodji Ajdacic na ovim recima!

    Ljudi zasluzuju da znaju istinu, ma kakva ona bila… U danasnje vreme ne smemo dozvoliti da ponovimo greske iz perioda Cernobila, infomacije su mnogo dostupnije i mnogo je teze sakriti istinu nego pre 25 godina. Verovatno bi stvari bile drugacije da se ta istina saznala, i Srbija bi danas bila zdravija…

    Zamolio bih sve strucne ljude, koji su pod bilo kakvim pritiskom svojih pretpostavljenih, a zele da objektivno javnosti pokazu stvarnu sliku trenutnih i buducih problema koji se ticu radijacije, da to i urade. Internet je mocno oruzje i iskoristite ga. Neka istina dodje do svih ljudi. Verujem da se treba protiviti bilo kom aparatu koji dovodi u pitanje zdravlje i opstanak svoje nacije.




    0



    0
  5. Posto smo nakrcani nuklearnom prasinom _Milosrdnih Andjela_, a Trepca svijetli kao svjetionik puna nuklearnog otpada sad i Fukusima dodaje svoje po svijetu ne bi se cudilo da na njivi pored moje nikne nuklearka, a komsija se preselio na 100 km od nje posto zna da je tamo bezbjedno. Eto toliko politicare zanima zdravlje stanovnistva da nikada nitko nije objavio statisticke podatke oko umiranja srpskoga stanovnistva od raznih vrsta kancera.Boje se da da ne bi slucajno uvrijedili tvorce velikog brata i andjela iznoseci istinu o deplited uranium bombama.
    Pitajte ljude sa Kosova kolika je smrtnost od kancera i kako se to kamioni sa bacvama uvlace u rudnike. Sad su nakrcali nuklearnog otpada u srce Kosova i mogu napustiti Bond stile bazu, a mi mislili oni ostaju zauvijek jer vole albance na Kosovu. Pa naravno da ne vole nikoga osim svojih novcanika kao i nasi politicari.




    0



    0
  6. Nisam sigurna da je većina u opšte čula ili ako je čula da je razumela kakav je plan usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije krajem prošle ili početkom ove godine “ prostorni plan Republike Srbije“. Molim one koji znaju i mogu da pročitaju poglavlje o Upravljanju otpadom u ovom Planu, videće da je Srbija velikim korakom zakoračila u tamu i sopstvenu propast. Naj plodnija i naj rastresitija zemlja duž Z.i J. i V. Morave predviđena je za izgradnju reciklažnih centara za OPASAN I MEDICINSKI OTPAD!!!!! Ko još u Srbiji proizvodi tako nešto pa da ga skladištimo i po kojoj tehnologiji se zaštitimo????? Ljudi, biće uvoza i novih radnih mesta!!!!! Neko je jednom rekao u nameri da omalovaži Srbe i Srbiju da se „danas nalazimo na smetlištu …“ nije bio daleko od istine- samo je ovo opasno, radioaktivno i jako zarazno smetlište koje smo sami sebi projektovali – ali verujte ne znam zašto?




    0



    0
  7. Postoje i bezbedna resenja za sve svetske energetske potrebe.
    Resenja su opsirno opisana u knjizi „Resursna Ekonomija – Resursno Bazirana Ekonomija“.
    http://www.scribd.com/doc/51811083/Resursna-Ekonomija




    0



    0
  8. Gospodine Stevanovicu, da li vi zaista niste primetili u uvodnom delu intervjua ko je godpodja Ajdacic i cime se celog zivota bavila?Za dobronamerne – gospodja Ajdacic je vrhunski strucnjak u oblasti zastite.Radila je u Institutu Vinca kad je to bio Institut svetskog renomea i njeni izvestaji iz laboratorije za zastitu bili su jedini validni u Srbiji, nakon Cernobiljske katastrofe.Ako vec komentarisete onda se dobro raspitajte o njenom renomeu i visokom profesionalizmu. Gde su ti zastitari iz Vince danas, da nas upozore na opasnost – verovatno se boje za radna mesta. Nuklearni lobi ne prasta izdaju.A onaj „STRUCNJAK“sto je na TV rekao da je normalno sto je Evropa podigla nivo dozvoljene visine kontaminiranosti hrane, verovatno ima svoje nalogodavce. Laici iz njegovog izlaganja nisu mogli da zakljuce da se radi o cisto birokratski podignutim normativima za „dozvoljenu visinu kontaminacije“a ne o podignutom nivou zastite stanovnistva. Evropa stiti trgovce a ne stanovnike.Pa cemo i mi evropskim putem sa ovakvim „strucnjacima“ koji cak ni trudnice nece da upozore na mere prevencije. Profit je iznad svega!




    0



    0
  9. Dobro se secam vremena kada je gospodja Ajdacic proganjana. Istina koju je ona kao stucnjak zastupala nije a i sada ne odgovara prodanim dusama. Ima mnogo istina koje se vesto skrivaju od nas. Zivim u iscekivanju odluke svetskih mocnika da nam ukinu Internet kakav jos uvek imamo i time nam onemoguce normalnu komunikaciju.
    Evo jos jedne od sakrivanih istina.
    http://www.youtube.com/watch?v=pjhT9282-Tw




    0



    0
  10. Радосав Стевановић

    Не спорим ни стручност ни часне намере госпође Ајдачић! Истраживања о утицају р/а зрачења и осиромашеног уранијума на појаву канцера и других аномалија, као и на смртност становништва су преко потребна свакој нормалној држави. За нашу државу се то не може рећи. Тврдим да такав однос према овим истраживањима није последица никакве завере ни деловања некаквих лобија већ је последица тешког буздованлука и јавашлука, бахатости, некомпетентности, нестручности, нерада, лоповлука, полтронства и опште деградације која је захватила читаво друштво у свим сегментима од врха до дна. Очигледан пример је укидање министарства за науку и технологију (према којем се држава и до сада осносила као према пасторчету).
    Међутим, најкомпетентнији стручњаци у овој држави који се баве заштитом од јонизујућег зрачења, раде у Лабораторији заштита ИНН Винча или су њени сарадници. Многи од њих, садашњих и бивших, мојој маленкости су лично познати. Да ли припадају неком нуклеарном лобију, не могу знати, али био би тотални апсурд да код нас постоје такви лобији кад је на снази мораторијум. Небројено пута уверио сам се у интегритет и стручност тих људи и у њихове тврдње чврсто верујем. И вероваћу све док не видим резултате озбиљних научних истраживања који ће њихове тврдње оповргнути. У езотеристе не верујем.
    А кад је у питању здрав разум, па он налаже и да се запитамо: ако је заиста толика опасност од нуклеарних објеката и радиоактивног зрачења као што неки тврде, зар не би у самој ИНН Винча било на хиљаде жртава од њеног оснивања и зар слична ситуација не би била и у самом насељу Винча?
    Уосталом, ако већ нису код нас рађена таква истраживања, зар то нису радиле друге земље, поготово оне које поседују нуклеарне електране? Шта је утврђено у тим истраживањима?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *