Vukodlaci iz našeg sokaka

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako delovanje aktuelnih i bivših srpskih ministara, kao i drugih „čašću i slavom“ povlašćenih pripadnika vladajuće klase društva, pokazuje da svest i savest, politička i društvena praksa i etos nikada kao sada nisu bili tako cinično razdvojeni, a ponašanje prema modelu „ dvostrukih  standarda“ tako mirno i bestidno upražnjavano

„Sećanja nas ponekad navode na očajanje. No, naša pravoslavna vera nam nalaže da odbacimo očajanje i prigrlimo nadu… Kosovski problem se suštinski svodi na borbu za identitet. Za nas Srbe, Kosovo je kao vazduh koji dišemo. Ono je žila kucavica naše kulture i kolevka naših najdragocenijih svetinja. Kosovo je zemlja na kojoj je stotine hiljada naših predaka položilo život, braneći otadžbinu i slobodu. O njemu noću sanjamo, i za njega se molimo u crkvi. Ono je ‘zenica našeg oka,’ i naš Jerusalim.“
U žestokoj jasnoći navedenog citata prepoznaje se ne samo usredsređena poruka rodoljuba i pravoslavca, već i misaona matrica koja potvrđuje da Srbe možda privremeno i možeš isterati sa Kosova, ali Kosovo iz njih – nikada. Zbunjujuće je međutim što je ove reči izgovorio niko drugi do srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, i što je to učinio javno, zvanično i – u Americi. Naravno, sa gledišta zdravog razuma  posebno zbunjuje činjenica da ministrov govor u duhu trezvene zaštite nacionalnog interesa, na domaće javno mnjenje ( a tek na strano!) deluje kao šok i iznenađenje! Šta tu „nije u redu“?
Izdresirani i izmuštrani autizmom i dugotrajnim spinovanjem zvanične političke scene i medija kao njenog pomagača, građani Srbije, decenijske „klijentističke“ žrtve složene operacije ispiranja mozga, danas u neverici pitaju: kako naš zvaničnik, istupajući  u međunarodnoj areni, sme da pisne kako Srbin noću sanja Kosovo? A tek da Srbin to čini zato što, u pameti i srcu, dobro zna da je to nasiljem oteti deo njegove otadžbine! Od zvaničnika svoje države, kao „prirodne i razumljive“, građanin Srbije odavno (do)očekuje izbalansirane i tzv. „realpolitičke izjave“, a ne državno i nacionalno odgovorne, dakle  i patriotski obojene iskaze, kao što je pomenuti. Naučio je građanin da je izražavanje stavova poput navedenih Jeremićevih nepoželjno, da je  za  naše evrointegracije krajnje – štetno, i da je to put kojim se ne stiže do obećanog blaženstva udobnog života. Da se ne pominje da svaka „pogana nacionalno angažovana  reč“ može ozbiljno da zaljulja bar dva (i to ona važnija) od četiri stuba briljantne državne spoljnopolitičke sojenice.

BRADIĆ U RALJAMA KLASTERA
Pomenuti usvojeni „horizont javnog očekivanja“ na zanimljiv način ustalasala su martovska  istupanja dva srpska ministra (od prošle nedelje jedan od njih je već bivši), koja  su na međunarodnoj sceni reprezentovala zemlju. Reč je dakle o Jeremiću, i smenjenom kulturnom ministru Nebojši Bradiću. Poruke koje su oni u svetu  izgovorili mogu se razumeti i kao svojevrsna potvrda u prilog poznatoj  tezi da je savremeni uspešni srpski političar „osoba unutar sebe podeljena i rastrzana, da ima dvostruke standarde i antagonističke želje“, što je inače pojednostavljeno objašnjenje za popularni  pojam „homodupleksa“ (ove ličnosti raspete koliko vlastitim dualizmom i dvojništvom, alavim ambicijama i konfuznim načelima, toliko i transparentnom šizofrenom raspolućenošću šireg društvenog miljea, često se prepoznaju u nacionalnom establišmentu, poziciji i opoziciji).
Nebojša Bradić, predvodeći u smiraj svog mandata republičku delegaciju na velikoj bečkoj konferenciji Dunavskog kulturnog klastera „Dunav plus, nove dimenzije, nove sinergije“ posvećenoj, kako je rečeno, „saradnji i akterima u oblasti kulture, novim izazovima i mogućnostima razvoja i implementacije buduće Dunavske strategije“, briljirao je izjavama i pojavom. O nekim inače nimalo naivnim i ne baš strogo kulturno-umetničkim aspektima „Dunavske strategije za EU“, reč iz naslova – „klaster“, što uhu odzvanja pre kao pojam vojne nego artističke i slične strategije, moglo bi se takođe govoriti,  no ovoga puta zadržimo se na činjenici da je na završetku manifestacije  u Beču Bradić poentirao intervjuom datim bečkom „Standardu“.
Provokativni i u „balkanskim bolnim temama“ verzirani novinar uspeo je da srpskog reditelja, predstavljenog kao ministra i čoveka pozorišta, nadahne da priča, priča….na radost odabrane publike. Deo razgovora objavljenog pod naslovom „Nacionalizam je cvet zla“ (14. mart) zaslužuje svaku pažnju. Upitan za komentar naglašeno kulturnjačke teme, kao što je to recimo problem „slučaja Divjak“, sagovornik iz Beograda Bečliji doslovno kaže: „Veoma je važno  da odnosi između Srbije i Austrije, kao i Srbije i Bosne i Hercegovine, neće biti pogođeni dnevno aktuelnim događajima. Gonjenje navodnih ratnih zločinaca je stvar nadležnih pravosudnih institucija“.
Zadovoljan što tema ratnog zločina ( na koju zapadna publika u nekim drugačijim, recimo za navodne srpske zločine vezanim  prilikama reaguje sasvim  histerično) u Bradićevom viđenju postaje „dnevno aktuelno pitanje“, a ratni zločinac amnestiran jasno ublaženim epitetom – „navodni“, medijski profesionalac „buši“ dalje, pa kaže: „Emocije na obe strane pokazuju da je nacionalizam još uvek veoma živ?“ I na ovo, po intonaciji i podrazumevanom kontekstu nečuveno drsko pitanje,  od srpskog ministra dobija željeni odgovor: „Nacionalizam je biljka koja cveta veoma lako, hrani se populizmom i pokušava da „prekrije“ dostignuća civilizacije. Ali ja sam siguran da evrointegracije imaju prioritet u odnosu na prošlost…Prioriteti Vlade Srbije su vrlo jasni: pomirenje, saradnja i evropske integracije“.
Ovaj zapravo mučni razgovor, u kojem domaćin nije odoleo da pred tamošnjom publikom u predstavljanje svog gosta ubaci žaoku kako njegovo ime znači „neustrašiv“, kao i da on „u svetlu nedavne rekonstrukcije Vlade napušta Kabinet“, završava se svojevrsnom blamažom „neustrašivog“.  Bradić naime na uporno ponavljano insistiranje da se izjasni o (ne) priznavanju nezavisnosti Kosova, odnosno stavu da Kosovo ostaje sastavni deo Srbije, na kraju, umesto jasnog odgovora bira – tišinu! Umesto čvrste odbrane javno proklamovanog i Ustavom obavezujućeg stava svoje zemlje, dojučerašnji ministar srpske Vlade zaranja u naizgled udobnu i zaštićenu poziciju beogradskog homodupleksa , koji ono što misli, ili prema funkciji i položaju u zemlji koju predstavlja, mora da mili, i to naravno da kaže. Ne, Bradić, kako „Standard“ (rečima štampanim u zagradi) svedoči  jednostavno – ćuti. Homodupleks raspet između želja i stvarnosti!

UMNOŽENI „DORIJAN GREJ“  NAŠE POLITIČKE KLASE
Nije ćutao, već je kako rekosmo, bio glasan i vrlo određen  Vuk Jeremić kada je nekoliko dana kasnije, u četvrtak, 17. marta, održao govor na koledžu „Viton“ u Čikagu, mestu koje je, kažu, najprestižnija akademska institucija evangelističkog hrišćanstva.
„Prvi put u istoriji našeg regiona, u rešavanju jednog pitanja od tako suštinskog značaja i složenosti – koje tako snažno objedinjuje identitet, granice, prava etničkih i verskih zajednica, različita poimanja istorije – ne pribegava se oružju… Složni kao jedan, mi danas šaljemo poruku: Secesija neće uspeti … Niko nas neće naterati da na to pristanemo – ni ovu, niti bilo koju buduću generaciju“, kategoričan je u Čikagu bio srpski ministar…
Posle ovih i svih drugih već citiranih „plamtećih“ reči iz  podužeg, nadahnutog i patriotski obojenog izlaganja o „Srpskom Jerusalimu“, može li iko kome provokacija  nije „zanimanje“, a zlovolja karakterno svojstvo, svrstati ministra spoljnog u veliku grupu takozvanih „homodupleks aktivista“ savremene domaće političke scene?
Naravno da može, i da to ne znači čak ni da je podlegao jetkim javno napisanim ocenama da je govor u Americi, zapravo samo početak DS izborne kampanje, licemerje  prvenstveno namenjeno za domaću konzumaciju! Za svrstavanje Jeremića u medijski favorizovanu, a uticajem i merom društvene moći povlašćenu (po političkim, ideološkim i kulturološkim odličjima neobično raznorodnu) skupinu homodupleksa i drugih hipokrita srpske  političke klase, dovoljno je imati osrednje pamćenje i sasvim prosečno poznavanje  aktuelnog društveno-političkog diskursa. Ne moraju se potezati pitanja poput ovih :Zbog čega je učestvovao u nelegalnom dovođenju EULEX-a i istiskivanju UNPROFOR-a sa KiM ili zašto je, kako anonimni, insajderski glasovi pod krovom palate u Kneza Miloša tvrde, „ MSP pretvorio u nepotističku prćiju kojom komanduje Sonja Liht?“ Za ubrajanje ministra, ponekad, eto, sklonog i „patriotskim ekscesima“, no ne manje pragmatičnog i ciničnog od većine iz redova  pomenutog „I riba i devojka“ bratstva što cveta i umnožava se u krugu vladajuće domaće političke klase, dovoljno je i jednostavno podsećanje na neporecive  činjenice: za bezmalo sve građane Srbije, spoljna politika, o kojoj nikad, pa ni u Skupštini nije bilo rasprave, velika je tajna, a izvesno je da se ne šale oni koji tvrde da je uz „Narodnu banku“ MSP najtajnovitija institucija u Srbiji.

POLITIKA I ETOS POLITIČARA
Razume se da ovo ukazivanje na prejaku demonstraciju lične i profesionalne  hipokrizije u delovanju istaknutih domaćih političara ne namerava braniti stav da je u vremenu pre tranzicije u sferi javnog života ovde „tekao med i mleko“ čedne i transparentne iskrenosti. Licemerstvo jeste večito, ono je deo prakse u svetu politike i u svakodnevici političara rastrzanih antagonističkim i gotovo šizofrenim okolnostima i željama. Ipak, savremeni   politički život u Srbiji dovodi ovaj običaj do vrhunca i usavršava do apsurda, što je, čini se, uslovljeno pre svega dubokom vrednosnom podeljenošću  društva, u kojem se do patologije kao negativna fokusira patriotska reč, a predano neguje takozvani „postmoderni vrednosni nihilizam“, podrugljivo i agresivno suprotstavljen tradiciji i u zajednici ukorenjenom etosu…
To je stanje koje pogoduje dubokoj društvenoj podeljenosti i ustoličenju šizofrenog ponašanja kao „normalnog“. Tako se lako postaje homodupleks, a u iskustvu  javnog kaštigovanja svakog govora u skladu sa zaštitom nacionalnog interesa, prosečno ambiciozan političar, kako inače u sferi javnog života svakodnevno primeri svedoče, pažljivo krije ili jednostavno ćuti o činjenicama koje se ne uklapaju u svetonazore i običaje vesternizacije života. Srbija mora biti skrojena po meri i modelu društva „novog čoveka“. Malo represije i laži neće škoditi. Slobodnije literalno tumačenje pomenulo bi i da u svetu savremenih dr Džekil-mister Hajd i Dorijan Grej tipova iz najuspešnijih redova tzv. „kvislinških elita“, đavolski projekat sa Srbima uteranim  u laboratorije „meltin pota“ sada daje rezultate i u najezdi novog profila političara kojem je politička korektnost najmoćniji korektiv, a pomenuti sistem vrednosti pouzdana „libela“ da „drži pravac“.
Ukratko, to je svet raspolućenog etosa, a u domenu politike kao nesporan važi sud prema kojem  savest i svest političara nikada kao danas nisu bili tako cinično razdvojeni, a svako mišljenje koje se ne uklapa u svetonazor ( u ovom slučaju principa i stremljenja evroatlantskim integracijama), biva doživljeno i javno obeleženo kao  prevaziđeni, štetni i nepoželjni bagaž pretekao iz minulog doba, kada je Srbijom vladao retro duh „primitive“ i neprosvećenosti.

SRPSKA ELITA KAO  „DRUŠTVO DOŽIVLJAJA“
U redovima najuticajnije tranzicijom ustoličene  elite, pogotovo u generacijama, uslovno rečeno – mlađim i sredovečnim, zapaža se i jedan zanimljiv fenomen, odnosno izvesnost da se svojom novijom istorijom i društvenim iskustvom Srbija sve skladnije uklapa u model „Društva doživljaja“ , po modelu koji definiše nemački sociolog Šulce.
Društvo doživljaja, u jednom suženijem smislu, egzistira u svetu rastuće estetizacije okruženja i svakodnevice, napušta se životna filozofija vezana za rad i životni standard i okreće novim vrednostima kakve su „lifestyle“, „entertainment“ i diznijevski dizajnirani svet, a socijalni predstavnik takvog društva je  – „japi“.„Projekat lepog života“ razotkriva se kao namera da se okolnosti aranžiraju tako da se na njih reaguje na način koji sam čovek smatra lepim. Pojedinac teži zajemčenoj izvesnosti doživljaja, u skladu sa maksimom : „Doživi svoj život“. Prepoznaje li se iz stvarnosti iščašeni i izdvojeni svet dobrog života naše nove klase?
Mudru Šulce u pažljivoj analizi napasti u kojoj se ogleda kolektivni duh jednog miljea, a „bira ono što se hoće, mada se sve češće preuzimaju kolektivni obrasci“, kaže: „Lepo je ono što se izvesno može „uknjižiti“ kao doživljaj, a može se tako uknjižiti kad se preko medija ili konsenzusom miljea kolektivno potvrdi da je podobno za doživljaj.“ Savremeni milje u kojem obitava dubokim dualizmom i raspolućenošću prožeta javna politička ličnost nije samo „japijevski“ (on ne deluje u slučaju profila jednog „prosečnog  domaćeg Šojića“), to je pre svega  društvo određeno krupnim tehnološkim i medijskim promenama, prevazilaženjem tradicionalnih sociodemografskih kategorija i shema, kao i korenitim preokretom u sistemu društvenih vrednosti (više u  „Leksikonu savremene kulture“ ,  „Plato“, 2008).

SREĆNI SRETEN I 800 KNJIGA
Kada je reč o prekograničnoj promociji odabranih pripadnika ovdašnjeg elitnog društva, pažnje vredan je i doprinos direktora srpske nacionalne biblioteke u završnici Sajma knjiga u Lajpcigu, gde je Srbija bila počasni gost, a upravnik NBS jedan od uvaženih autoriteta i arbitara nacionalne književne reprezentacije. Sreten Ugričić, čovek koga u javnosti bije glas da ima sopstveni „interventni tim“koji unajmljuje kada se pojavi potreba kakve prinude,  naprimer u cilju popravljanja i  „ispravljanja“ ukusa srpske književne publike,  bio je i junak svojevrsne groteske, u domaćim medijima predstavljen inače kao događaj dostojnog kulturnog i civilizacijskog Olimpa.
Agencije su najpre prenele dobru vest kako se u Univerzitetskoj biblioteci „Albertina“ u Lajpcigu nalazi ugovor o vraćanju 796 knjiga srpskog izdavača Gece Kona (1873-1941), zaplenjenih tokom Drugog svetskog rata, „Narodnoj biblioteci Srbije“ u Beogradu.
Ugovor su potpisali direktori Univerzitetske biblioteke u Lajpcigu i „Narodne biblioteke Srbije“, Ulrih Johanes Šnajder i Sreten Ugričić, uz prisustvo ambasadora Srbije u Nemačkoj Ive Viskovića.
„Zahvalan sam na gestu koji svojim značenjem nadilazi vrednost knjiga koja je već sama po sebi neprocenjiva. Taj gest označava zajedničku posvećenost pamćenju, knjigama i čitanju, smislu i dijalogu, miru, ujedinjenoj Evropi i saradnji i razumevanju i prijateljstvu Nemačke i Srbije“, rekao je prilikom potpisivanja dokumenta Sreten Ugričić.
Da li ove neodmereno i „neprocenjivo teške“ reči izrečene povodom jednog gesta pristojnosti kojim jedna civilizovana sredina učtivo nešto što je oteto zapravo vraća vlasnicima, otkrivaju homodupleksa i u nesmenjivom upravniku NBS? Ne, čini se da je posvećenost i intonacija kojom se neki beogradski mediji ispratili ceo ovaj događaj, na način gotovo otužan i besmislen, ovde pokazala da je  pre reč o šizofrenoj kulturi i praksi jednog društva, dezorijentisanog, ponekad sluđenog do nepristojnog i smešnog. Čitamo maštoviti i neverovatni podnaslov u domaćoj novini koja drži do sebe:„’Narodnoj biblioteci Srbije’ poklonjeno je 796 srpskih knjiga, koje su 1941 godine Nemci posle okupacije Jugoslavije odneli u Austriju i Nemačku. Apsolutno korektan i razumljiv  gest vraćanja otetih (konfiskovanih i opljačkanih ) knjiga, gospodin Ugričić, uz pomoć svog šireg tima i medija, preobrazio je dakle  u događaj dostojan nekakve male moralne olimpijade  i  trijumfa evropskog duha! Duha koji se u ovakvom tumačenju, naslućujemo, mora razumeti kao potpuno suprotan duhu recimo  srpske palanke, kao omiljenog
„rodnog mesta“ svih nacionalnih grehova viđenih iz perspektive svetonazora ovog šizofreno raspolućenog (Hantington) društva!
Možda, umesto zaključka o temi domaćeg metastaziranog homodupleksa,  vredi da parafraziramo reči koje je duboki poštovalac dela velikog Mihajla Markovića rekao povodom filozofovog osvrta na rascep prakse i etosa: „Svuda gde uspeva improvizacija, mimikrija i priučenost, snobizam i blaziranost, niskost i podilaženje, taština i lažni asketizam, tu ne obitava utopijski duh. Tamo gde je čovek mali, preokupiran sopstvenom prezentacijom i sitnim interesima, tu nema ni buntovničkog duha, ni produhovljenosti“.
Ili – da ponovimo  reči sa početka teksta ( za koje zlobni jezici tvrde da i nisu ministrove, već da se u njima prepoznaje darovito pero iskusnog pisca iz govora u SMIP-u) „Sećanja nas ponekad navode na očajanje. No, naša pravoslavna vera nam nalaže da odbacimo očajanje i prigrlimo nadu…“