Vukodlaci iz našeg sokaka

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako delovanje aktuelnih i bivših srpskih ministara, kao i drugih „čašću i slavom“ povlašćenih pripadnika vladajuće klase društva, pokazuje da svest i savest, politička i društvena praksa i etos nikada kao sada nisu bili tako cinično razdvojeni, a ponašanje prema modelu „ dvostrukih  standarda“ tako mirno i bestidno upražnjavano

„Sećanja nas ponekad navode na očajanje. No, naša pravoslavna vera nam nalaže da odbacimo očajanje i prigrlimo nadu… Kosovski problem se suštinski svodi na borbu za identitet. Za nas Srbe, Kosovo je kao vazduh koji dišemo. Ono je žila kucavica naše kulture i kolevka naših najdragocenijih svetinja. Kosovo je zemlja na kojoj je stotine hiljada naših predaka položilo život, braneći otadžbinu i slobodu. O njemu noću sanjamo, i za njega se molimo u crkvi. Ono je ‘zenica našeg oka,’ i naš Jerusalim.“
U žestokoj jasnoći navedenog citata prepoznaje se ne samo usredsređena poruka rodoljuba i pravoslavca, već i misaona matrica koja potvrđuje da Srbe možda privremeno i možeš isterati sa Kosova, ali Kosovo iz njih – nikada. Zbunjujuće je međutim što je ove reči izgovorio niko drugi do srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, i što je to učinio javno, zvanično i – u Americi. Naravno, sa gledišta zdravog razuma  posebno zbunjuje činjenica da ministrov govor u duhu trezvene zaštite nacionalnog interesa, na domaće javno mnjenje ( a tek na strano!) deluje kao šok i iznenađenje! Šta tu „nije u redu“?
Izdresirani i izmuštrani autizmom i dugotrajnim spinovanjem zvanične političke scene i medija kao njenog pomagača, građani Srbije, decenijske „klijentističke“ žrtve složene operacije ispiranja mozga, danas u neverici pitaju: kako naš zvaničnik, istupajući  u međunarodnoj areni, sme da pisne kako Srbin noću sanja Kosovo? A tek da Srbin to čini zato što, u pameti i srcu, dobro zna da je to nasiljem oteti deo njegove otadžbine! Od zvaničnika svoje države, kao „prirodne i razumljive“, građanin Srbije odavno (do)očekuje izbalansirane i tzv. „realpolitičke izjave“, a ne državno i nacionalno odgovorne, dakle  i patriotski obojene iskaze, kao što je pomenuti. Naučio je građanin da je izražavanje stavova poput navedenih Jeremićevih nepoželjno, da je  za  naše evrointegracije krajnje – štetno, i da je to put kojim se ne stiže do obećanog blaženstva udobnog života. Da se ne pominje da svaka „pogana nacionalno angažovana  reč“ može ozbiljno da zaljulja bar dva (i to ona važnija) od četiri stuba briljantne državne spoljnopolitičke sojenice.

BRADIĆ U RALJAMA KLASTERA
Pomenuti usvojeni „horizont javnog očekivanja“ na zanimljiv način ustalasala su martovska  istupanja dva srpska ministra (od prošle nedelje jedan od njih je već bivši), koja  su na međunarodnoj sceni reprezentovala zemlju. Reč je dakle o Jeremiću, i smenjenom kulturnom ministru Nebojši Bradiću. Poruke koje su oni u svetu  izgovorili mogu se razumeti i kao svojevrsna potvrda u prilog poznatoj  tezi da je savremeni uspešni srpski političar „osoba unutar sebe podeljena i rastrzana, da ima dvostruke standarde i antagonističke želje“, što je inače pojednostavljeno objašnjenje za popularni  pojam „homodupleksa“ (ove ličnosti raspete koliko vlastitim dualizmom i dvojništvom, alavim ambicijama i konfuznim načelima, toliko i transparentnom šizofrenom raspolućenošću šireg društvenog miljea, često se prepoznaju u nacionalnom establišmentu, poziciji i opoziciji).
Nebojša Bradić, predvodeći u smiraj svog mandata republičku delegaciju na velikoj bečkoj konferenciji Dunavskog kulturnog klastera „Dunav plus, nove dimenzije, nove sinergije“ posvećenoj, kako je rečeno, „saradnji i akterima u oblasti kulture, novim izazovima i mogućnostima razvoja i implementacije buduće Dunavske strategije“, briljirao je izjavama i pojavom. O nekim inače nimalo naivnim i ne baš strogo kulturno-umetničkim aspektima „Dunavske strategije za EU“, reč iz naslova – „klaster“, što uhu odzvanja pre kao pojam vojne nego artističke i slične strategije, moglo bi se takođe govoriti,  no ovoga puta zadržimo se na činjenici da je na završetku manifestacije  u Beču Bradić poentirao intervjuom datim bečkom „Standardu“.
Provokativni i u „balkanskim bolnim temama“ verzirani novinar uspeo je da srpskog reditelja, predstavljenog kao ministra i čoveka pozorišta, nadahne da priča, priča….na radost odabrane publike. Deo razgovora objavljenog pod naslovom „Nacionalizam je cvet zla“ (14. mart) zaslužuje svaku pažnju. Upitan za komentar naglašeno kulturnjačke teme, kao što je to recimo problem „slučaja Divjak“, sagovornik iz Beograda Bečliji doslovno kaže: „Veoma je važno  da odnosi između Srbije i Austrije, kao i Srbije i Bosne i Hercegovine, neće biti pogođeni dnevno aktuelnim događajima. Gonjenje navodnih ratnih zločinaca je stvar nadležnih pravosudnih institucija“.
Zadovoljan što tema ratnog zločina ( na koju zapadna publika u nekim drugačijim, recimo za navodne srpske zločine vezanim  prilikama reaguje sasvim  histerično) u Bradićevom viđenju postaje „dnevno aktuelno pitanje“, a ratni zločinac amnestiran jasno ublaženim epitetom – „navodni“, medijski profesionalac „buši“ dalje, pa kaže: „Emocije na obe strane pokazuju da je nacionalizam još uvek veoma živ?“ I na ovo, po intonaciji i podrazumevanom kontekstu nečuveno drsko pitanje,  od srpskog ministra dobija željeni odgovor: „Nacionalizam je biljka koja cveta veoma lako, hrani se populizmom i pokušava da „prekrije“ dostignuća civilizacije. Ali ja sam siguran da evrointegracije imaju prioritet u odnosu na prošlost…Prioriteti Vlade Srbije su vrlo jasni: pomirenje, saradnja i evropske integracije“.
Ovaj zapravo mučni razgovor, u kojem domaćin nije odoleo da pred tamošnjom publikom u predstavljanje svog gosta ubaci žaoku kako njegovo ime znači „neustrašiv“, kao i da on „u svetlu nedavne rekonstrukcije Vlade napušta Kabinet“, završava se svojevrsnom blamažom „neustrašivog“.  Bradić naime na uporno ponavljano insistiranje da se izjasni o (ne) priznavanju nezavisnosti Kosova, odnosno stavu da Kosovo ostaje sastavni deo Srbije, na kraju, umesto jasnog odgovora bira – tišinu! Umesto čvrste odbrane javno proklamovanog i Ustavom obavezujućeg stava svoje zemlje, dojučerašnji ministar srpske Vlade zaranja u naizgled udobnu i zaštićenu poziciju beogradskog homodupleksa , koji ono što misli, ili prema funkciji i položaju u zemlji koju predstavlja, mora da mili, i to naravno da kaže. Ne, Bradić, kako „Standard“ (rečima štampanim u zagradi) svedoči  jednostavno – ćuti. Homodupleks raspet između želja i stvarnosti!

UMNOŽENI „DORIJAN GREJ“  NAŠE POLITIČKE KLASE
Nije ćutao, već je kako rekosmo, bio glasan i vrlo određen  Vuk Jeremić kada je nekoliko dana kasnije, u četvrtak, 17. marta, održao govor na koledžu „Viton“ u Čikagu, mestu koje je, kažu, najprestižnija akademska institucija evangelističkog hrišćanstva.
„Prvi put u istoriji našeg regiona, u rešavanju jednog pitanja od tako suštinskog značaja i složenosti – koje tako snažno objedinjuje identitet, granice, prava etničkih i verskih zajednica, različita poimanja istorije – ne pribegava se oružju… Složni kao jedan, mi danas šaljemo poruku: Secesija neće uspeti … Niko nas neće naterati da na to pristanemo – ni ovu, niti bilo koju buduću generaciju“, kategoričan je u Čikagu bio srpski ministar…
Posle ovih i svih drugih već citiranih „plamtećih“ reči iz  podužeg, nadahnutog i patriotski obojenog izlaganja o „Srpskom Jerusalimu“, može li iko kome provokacija  nije „zanimanje“, a zlovolja karakterno svojstvo, svrstati ministra spoljnog u veliku grupu takozvanih „homodupleks aktivista“ savremene domaće političke scene?
Naravno da može, i da to ne znači čak ni da je podlegao jetkim javno napisanim ocenama da je govor u Americi, zapravo samo početak DS izborne kampanje, licemerje  prvenstveno namenjeno za domaću konzumaciju! Za svrstavanje Jeremića u medijski favorizovanu, a uticajem i merom društvene moći povlašćenu (po političkim, ideološkim i kulturološkim odličjima neobično raznorodnu) skupinu homodupleksa i drugih hipokrita srpske  političke klase, dovoljno je imati osrednje pamćenje i sasvim prosečno poznavanje  aktuelnog društveno-političkog diskursa. Ne moraju se potezati pitanja poput ovih :Zbog čega je učestvovao u nelegalnom dovođenju EULEX-a i istiskivanju UNPROFOR-a sa KiM ili zašto je, kako anonimni, insajderski glasovi pod krovom palate u Kneza Miloša tvrde, „ MSP pretvorio u nepotističku prćiju kojom komanduje Sonja Liht?“ Za ubrajanje ministra, ponekad, eto, sklonog i „patriotskim ekscesima“, no ne manje pragmatičnog i ciničnog od većine iz redova  pomenutog „I riba i devojka“ bratstva što cveta i umnožava se u krugu vladajuće domaće političke klase, dovoljno je i jednostavno podsećanje na neporecive  činjenice: za bezmalo sve građane Srbije, spoljna politika, o kojoj nikad, pa ni u Skupštini nije bilo rasprave, velika je tajna, a izvesno je da se ne šale oni koji tvrde da je uz „Narodnu banku“ MSP najtajnovitija institucija u Srbiji.

POLITIKA I ETOS POLITIČARA
Razume se da ovo ukazivanje na prejaku demonstraciju lične i profesionalne  hipokrizije u delovanju istaknutih domaćih političara ne namerava braniti stav da je u vremenu pre tranzicije u sferi javnog života ovde „tekao med i mleko“ čedne i transparentne iskrenosti. Licemerstvo jeste večito, ono je deo prakse u svetu politike i u svakodnevici političara rastrzanih antagonističkim i gotovo šizofrenim okolnostima i željama. Ipak, savremeni   politički život u Srbiji dovodi ovaj običaj do vrhunca i usavršava do apsurda, što je, čini se, uslovljeno pre svega dubokom vrednosnom podeljenošću  društva, u kojem se do patologije kao negativna fokusira patriotska reč, a predano neguje takozvani „postmoderni vrednosni nihilizam“, podrugljivo i agresivno suprotstavljen tradiciji i u zajednici ukorenjenom etosu…
To je stanje koje pogoduje dubokoj društvenoj podeljenosti i ustoličenju šizofrenog ponašanja kao „normalnog“. Tako se lako postaje homodupleks, a u iskustvu  javnog kaštigovanja svakog govora u skladu sa zaštitom nacionalnog interesa, prosečno ambiciozan političar, kako inače u sferi javnog života svakodnevno primeri svedoče, pažljivo krije ili jednostavno ćuti o činjenicama koje se ne uklapaju u svetonazore i običaje vesternizacije života. Srbija mora biti skrojena po meri i modelu društva „novog čoveka“. Malo represije i laži neće škoditi. Slobodnije literalno tumačenje pomenulo bi i da u svetu savremenih dr Džekil-mister Hajd i Dorijan Grej tipova iz najuspešnijih redova tzv. „kvislinških elita“, đavolski projekat sa Srbima uteranim  u laboratorije „meltin pota“ sada daje rezultate i u najezdi novog profila političara kojem je politička korektnost najmoćniji korektiv, a pomenuti sistem vrednosti pouzdana „libela“ da „drži pravac“.
Ukratko, to je svet raspolućenog etosa, a u domenu politike kao nesporan važi sud prema kojem  savest i svest političara nikada kao danas nisu bili tako cinično razdvojeni, a svako mišljenje koje se ne uklapa u svetonazor ( u ovom slučaju principa i stremljenja evroatlantskim integracijama), biva doživljeno i javno obeleženo kao  prevaziđeni, štetni i nepoželjni bagaž pretekao iz minulog doba, kada je Srbijom vladao retro duh „primitive“ i neprosvećenosti.

SRPSKA ELITA KAO  „DRUŠTVO DOŽIVLJAJA“
U redovima najuticajnije tranzicijom ustoličene  elite, pogotovo u generacijama, uslovno rečeno – mlađim i sredovečnim, zapaža se i jedan zanimljiv fenomen, odnosno izvesnost da se svojom novijom istorijom i društvenim iskustvom Srbija sve skladnije uklapa u model „Društva doživljaja“ , po modelu koji definiše nemački sociolog Šulce.
Društvo doživljaja, u jednom suženijem smislu, egzistira u svetu rastuće estetizacije okruženja i svakodnevice, napušta se životna filozofija vezana za rad i životni standard i okreće novim vrednostima kakve su „lifestyle“, „entertainment“ i diznijevski dizajnirani svet, a socijalni predstavnik takvog društva je  – „japi“.„Projekat lepog života“ razotkriva se kao namera da se okolnosti aranžiraju tako da se na njih reaguje na način koji sam čovek smatra lepim. Pojedinac teži zajemčenoj izvesnosti doživljaja, u skladu sa maksimom : „Doživi svoj život“. Prepoznaje li se iz stvarnosti iščašeni i izdvojeni svet dobrog života naše nove klase?
Mudru Šulce u pažljivoj analizi napasti u kojoj se ogleda kolektivni duh jednog miljea, a „bira ono što se hoće, mada se sve češće preuzimaju kolektivni obrasci“, kaže: „Lepo je ono što se izvesno može „uknjižiti“ kao doživljaj, a može se tako uknjižiti kad se preko medija ili konsenzusom miljea kolektivno potvrdi da je podobno za doživljaj.“ Savremeni milje u kojem obitava dubokim dualizmom i raspolućenošću prožeta javna politička ličnost nije samo „japijevski“ (on ne deluje u slučaju profila jednog „prosečnog  domaćeg Šojića“), to je pre svega  društvo određeno krupnim tehnološkim i medijskim promenama, prevazilaženjem tradicionalnih sociodemografskih kategorija i shema, kao i korenitim preokretom u sistemu društvenih vrednosti (više u  „Leksikonu savremene kulture“ ,  „Plato“, 2008).

SREĆNI SRETEN I 800 KNJIGA
Kada je reč o prekograničnoj promociji odabranih pripadnika ovdašnjeg elitnog društva, pažnje vredan je i doprinos direktora srpske nacionalne biblioteke u završnici Sajma knjiga u Lajpcigu, gde je Srbija bila počasni gost, a upravnik NBS jedan od uvaženih autoriteta i arbitara nacionalne književne reprezentacije. Sreten Ugričić, čovek koga u javnosti bije glas da ima sopstveni „interventni tim“koji unajmljuje kada se pojavi potreba kakve prinude,  naprimer u cilju popravljanja i  „ispravljanja“ ukusa srpske književne publike,  bio je i junak svojevrsne groteske, u domaćim medijima predstavljen inače kao događaj dostojnog kulturnog i civilizacijskog Olimpa.
Agencije su najpre prenele dobru vest kako se u Univerzitetskoj biblioteci „Albertina“ u Lajpcigu nalazi ugovor o vraćanju 796 knjiga srpskog izdavača Gece Kona (1873-1941), zaplenjenih tokom Drugog svetskog rata, „Narodnoj biblioteci Srbije“ u Beogradu.
Ugovor su potpisali direktori Univerzitetske biblioteke u Lajpcigu i „Narodne biblioteke Srbije“, Ulrih Johanes Šnajder i Sreten Ugričić, uz prisustvo ambasadora Srbije u Nemačkoj Ive Viskovića.
„Zahvalan sam na gestu koji svojim značenjem nadilazi vrednost knjiga koja je već sama po sebi neprocenjiva. Taj gest označava zajedničku posvećenost pamćenju, knjigama i čitanju, smislu i dijalogu, miru, ujedinjenoj Evropi i saradnji i razumevanju i prijateljstvu Nemačke i Srbije“, rekao je prilikom potpisivanja dokumenta Sreten Ugričić.
Da li ove neodmereno i „neprocenjivo teške“ reči izrečene povodom jednog gesta pristojnosti kojim jedna civilizovana sredina učtivo nešto što je oteto zapravo vraća vlasnicima, otkrivaju homodupleksa i u nesmenjivom upravniku NBS? Ne, čini se da je posvećenost i intonacija kojom se neki beogradski mediji ispratili ceo ovaj događaj, na način gotovo otužan i besmislen, ovde pokazala da je  pre reč o šizofrenoj kulturi i praksi jednog društva, dezorijentisanog, ponekad sluđenog do nepristojnog i smešnog. Čitamo maštoviti i neverovatni podnaslov u domaćoj novini koja drži do sebe:„’Narodnoj biblioteci Srbije’ poklonjeno je 796 srpskih knjiga, koje su 1941 godine Nemci posle okupacije Jugoslavije odneli u Austriju i Nemačku. Apsolutno korektan i razumljiv  gest vraćanja otetih (konfiskovanih i opljačkanih ) knjiga, gospodin Ugričić, uz pomoć svog šireg tima i medija, preobrazio je dakle  u događaj dostojan nekakve male moralne olimpijade  i  trijumfa evropskog duha! Duha koji se u ovakvom tumačenju, naslućujemo, mora razumeti kao potpuno suprotan duhu recimo  srpske palanke, kao omiljenog
„rodnog mesta“ svih nacionalnih grehova viđenih iz perspektive svetonazora ovog šizofreno raspolućenog (Hantington) društva!
Možda, umesto zaključka o temi domaćeg metastaziranog homodupleksa,  vredi da parafraziramo reči koje je duboki poštovalac dela velikog Mihajla Markovića rekao povodom filozofovog osvrta na rascep prakse i etosa: „Svuda gde uspeva improvizacija, mimikrija i priučenost, snobizam i blaziranost, niskost i podilaženje, taština i lažni asketizam, tu ne obitava utopijski duh. Tamo gde je čovek mali, preokupiran sopstvenom prezentacijom i sitnim interesima, tu nema ni buntovničkog duha, ni produhovljenosti“.
Ili – da ponovimo  reči sa početka teksta ( za koje zlobni jezici tvrde da i nisu ministrove, već da se u njima prepoznaje darovito pero iskusnog pisca iz govora u SMIP-u) „Sećanja nas ponekad navode na očajanje. No, naša pravoslavna vera nam nalaže da odbacimo očajanje i prigrlimo nadu…“

6 коментара

  1. Avatar

    Goran Svilanović, ministar inostranih poslova SRJ
    Otvorena sva vrata

    Jugoslavija u UN-u, u OEBS-u, Paktu za stabilnost Evrope, Koštunica u Bijaricu, Moskvi, Skoplju, Strasburu. Ivanov,Vedrin, Hombah, Fišer, Frunzaverde, Todorova, Martonji, Dimitrov… u Beogradu. Samo u danu kada je vođen ovaj razgovor za “Vreme” ministar inostranih poslova Goran Svilanović (36) imao je planirane susrete sa Štraserom, generalnim sekretarom Dunavske komisije, ministrom inostranih poslova španije Hoseom Pikom, pa Aleksom Rondosom, pomoćnikom ministra spoljnih poslova Grčke, telefonski razgovor sa britanskim kolegom Robinom Kukom, pa susret sa makedonskim ministrom inostranih poslova Aleksandrom Dimitrovim, onda razgovor sa Džejmsom O’Brajenom, Klintonovim savetnikom za Balkan, pa susret sa delegacijom OEBS-a povodom praćenja izbora 23. decembra, a najavljen je i dolazak delegacije Izvršnog veća Vojvodine

    “VREME”: Posle velikog oktobarskog preokreta, odmah je počela “debalkanizacija Balkana”, Jugoslavija se vrtoglavom brzinom vraća na svetsku pozornicu. I dok se situacija na domaćoj sceni menja sporije, pa je prate i strepnje “zbog gubljenja ritma”, prve poteze nove jugoslovenske diplomatije prate aplauzi i velika očekivanja, a prošlo je samo nekoliko nedelja kako je Beograd zaista postao – svet…

    GORAN SVILANOVIĆ: Nisam ja ministar nekoliko nedelja: meni je ovo tek sedmi dan! Kažete da se čuju aplauzi što smo opet deo sveta a, pravo da vam kažem, ovde u MIP-u mi se čini kao da sam isključen od svega. Jeste, i ja sam čuo komentare: ništa ne radi u vladi osim Ministarstva inostranih poslova! Koliko god da to prija, to nije sasvim tačno. Mnogo je lakše na međunarodnom planu: posle izbora i 5. oktobra Jugoslavija je promenila svoj odnos prema svetu, ali je i svet promenio odnos prema nama. Vrata za komunikaciju sa svetom su nam zaista širom otvorena. Na međunarodnom planu mnoge stvari su već unapred pripremane, i mi iz DOS-a i svet bili smo spremni za reintegraciju Jugoslavije u međunarodnu zajednicu. Isuviše dugo smo bili izvan tokova međunarodne saradnje. Prema tome, meni je bilo mnogo lakše nego kolegama zaduženim za sređivanje situacije u zemlji. Mnogo toga je urađeno i pre nego što je vlada formalno izabrana. Otud taj utisak da je naša spoljna politika daleko efikasnija od unutrašnje. Kada “Vreme” izlazi?

    U četvrtak.

    Eto, u četvrtak bi savezna vlada trebalo da donese odluku o uspostavljanju diplomatskih odnosa sa sve četiri zemlje sa kojima su odnosi bili prekinuti: Francuskom, Velikom Britanijom, Nemačkom i SAD, a možda i sa Slovenijom! Jeste, neverovatno je mnogo urađeno na međunarodnom planu, na našem povratku na svetsku pozornicu. Optimizam i velika očekivanja građana su razumljivi. Ali, nisu dovoljne samo političke promene. Rad cele vlade ima smisla tek kada i građani osete da su se desile promene.

    Pa, oseća se, opšte je uverenje da se lakše diše…

    Da, u neku ruku, ali građani to još nisu osetili po svojim džepovima. Političke promene moraju da prate i ekonomske promene. Smatram da učinak vlade može da se meri, posle nekoliko meseci, ili godinu dana, samo po tome kako građani žive. Sve ovo što smo do sada postigli na međunarodnom planu može da bude izvanredno, ponovo smo prisutni na međunarodnoj sceni, evo, ovih dana će naš predstavnik govoriti i u Savetu bezbednosti, to je zaista veliki diplomatski uspeh. Ali, ako građani ne osete da bolje žive, nismo uspeli. Nadam se da će to našoj vladi poći za rukom.

    Mislim da je velika prednost i za mene i za ovih nekoliko ljudi koji su sa mnom došli u Kabinet što imamo političke kanale komunikacije koje smo uspostavili dok smo bili opozicija, pa sa ministrima drugih zemalja veoma dobro komuniciramo od ranije. Iznenađen sam time što su drugi u ovoj kući bili iznenađeni kada sam neki dan rekao šefici svog kabineta da lično telefonira visokom američkom zvaničniku da se dogovori o ustupcima našoj zemlji povodom neke rezolucije UN-a. Mislim na ljude u rangu pomoćnika ministra (neki su to bili, neki će to i ostati). Ljudi ovde očigledno godinama nisu imali takvu, manje formalnu vrstu komunikacije sa svetom. To je naša velika prednost i zato stvari idu mnogo brže. Naš stil i način rada su drugačiji. Mislim da naša nova diplomatija, da tako kažem, do punog izražaja dolazi kad “iskoči iz protokola”, kad komuniciramo spontano, bez napisanih govora, kada nam se pruži prilika da zaista objasnimo šta se to sve događalo i šta se događa u našoj zemlji.

    Šta strance najviše interesuje? Da li je to Milošević? Haški tribunal? Nekada je to bila obavezna uvertira u početak svih razgovora…

    Pa, još ne… Milošević je tema koja dolazi na dnevni red. Sa tim ćemo se suočiti vrlo brzo… Mislim da će već na proleće sve teme odjednom biti na stolu. U ovom trenutku njih najviše interesuju odnosi Srbije i Crne Gore, Kosovo, odnosi sa Bosnom, Hrvatskom, Makedonijom. Interesuje ih, naravno, naša strateška orijentacija, gde smo to mi na Balkanu, u Evropi i svetu uopšte. Tu su naši stavovi poznati: dobrosusedski odnosi u regionu – tvrdim da će Jugoslavija biti garant teritorijalnog integriteta svih svojih suseda i da to isto očekuje od njih – tesna saradnja sa Evropom, Rusijom, SAD. Zalažemo se za jedan potpuno balansiran položaj naše zemlje u međunarodnoj zajednici. Predsednik SRJ i njegov kabinet intenzivno kontaktiraju sa svetom, kao i savezna vlada. I lideri DOS-a imaju intenzivnu diplomatsku komunikaciju, oni često mogu direktnije da komuniciraju nego Ministarstvo. To je ogromna pomoć.

    Nagovestili ste da će u Ministarstvu inostranih poslova biti “vrlo ozbiljnih i vrlo vidnih rezova”. Ne znam da li ste videli onu knjigu-slikovnicu “Srce je na levoj strani”: svi porodični prijatelji bračnog para Milošević-Marković nagrađeni su ambasadorskim mestima… Da li će iz Moskve biti povučen ambasador Borislav Milošević, brat Slobodana Miloševića, koji je “čudnom koincidencijom” bio u Beogradu kada je Koštunica bio u Moskvi…

    Za sve spoljnopolitičke poteze potrebna je odluka vlade i postoji dogovor o tempu donošenja odluka, s druge strane, tempo diktiraju i sednice vlade. Već ovih dana biće napravljen spisak ljudi koji će biti opozvani, a onda, naravno, slede i imenovanja. Evo, ja sam sinoć i o tome imao razgovore, pravimo spiskove… I meni je stalo, a i predsedniku vlade, da orijentacija za smenu ne može da bude partijska pripadnost, već kompetencija ili nekompetencija, način na koji je osoba primljena u određenoj sredini… Naravno, važno je kako su ti naši diplomatski predstavnici primljeni i u našoj javnosti. Ni ja, ni naša vlada ne mislimo da neko treba da ode iz Ministarstva samo zato što je član neke stranke.

    Kao što je poznato, do sada je bilo raznih “ključeva” po kojima su birani ambasadori. Kojim kriterijumima ćete se vi rukovoditi?

    Izgleda da je to pitanje koje nas sve zanima. O tome se dogovoramo u vladi. Moj predlog je da na najvažnijim mestima budu istaknuti političari, vrsni diplomati ili eksperti za pojedina pitanja.

    Moram da kažem da je u Ministarstvu ipak ostalo dosta profesionalaca, vrsnih diplomata koji će moći da ponesu sadašnju intenzivnu političku aktivnost. Ima mladih ljudi, ali ima i onih koji nisu imali priliku da se nađu na odgovornijim dužnostima. Svi koji su u ovoj kući godinama i nisu bili miljenici režima, nisu godinama bili napolju, uglavnom su profesionalci koji dobro znaju svoj posao.

    Crna Gora ima svoje Ministarstvo inostranih poslova? Kakva će biti komunikacija Ministarstva SRJ za spoljne poslove i crnogorskog Ministarstva spoljnih poslova?

    Iz razgovora koje sam imao sa našim koalicionim partnerom SNP-om došao sam do zaključka da će oni zaista nastojati da njihovi predstavnici u našoj diplomatiji budu predstavnici Crne Gore.

    Šta će biti sa sadašnjim diplomatskim predstavnicima Crne Gore u inostranstvu? Crna Gora ima diplomatska predstavništva u svim značajnim centrima sveta?

    To je stvar vlade Crne Gore. To je stvar u koju ja ne mislim da ulazim, niti mogu da ulazim. To je odluka njihove vlade. Nemam ništa protiv toga da Crna Gora ima svoja trgovinska predstavništva. Naprotiv, pokušaćemo kao Ministarstvo, koliko god je to moguće, da pomognemo njihova trgovinska predstavništva i kancelarije pod raznim imenima. Prvenstveni zadatak našeg ministarstva je da ima predstavništva po svetu koja predstavljaju SRJ, dakle Srbiju i Crnu Goru.

    Svaka akcija koju ja budem preduzimao biće na dobro svih građana Srbije i svih građana Crne Gore.

    Od svih političkih lidera bili ste najmanje eksponirani, i na mitinzima visokog rizika bez telohranitelja i “svite”. Od francuskih diplomata sam čula da su vas zapravo oni prvi predstavili Evropi u okviru programa “Ljudi pred kojima je budućnost”.

    Nisu, znate, mene drugi primetili i predstavili Evropi, kako to kažete. Ja sam posle dolaska na čelo Građanskog saveza, posle Vesne Pešić, okupio jedan tim koji je i sad sa mnom i u Ministarstvu i u GSS-u. Ti ljudi su veoma pomogli da mnogo toga uradimo u međuvremenu. Moram da kažem da smo nasledili ogroman politički kapital Građanskog saveza Srbije: veliki ugled i u zemlji i u inostranstvu. Mi smo jasno definisali kako zamišljamo razvoj stranke i razvoj političara; radili smo prilično ozbiljno i na vreme, rekao bih, na promociji stranke i predsednika stranke (vi to iz “Vremena” uostalom znate). Dakle, sve je osmislio tim iz GSS-a. Taj tim će uskoro imati i izložbu, zajedno sa kolegama koje su učestvovale u kampanji DOS-a i Otpora, ja se nadam, u Parizu. Biće to prava verzija onoga što se u Srbiji stvarno događalo, a istovremeno i jedinstvena izložba moderne umetnosti. Mnogi su se čudili što smo još u zimu, pred novu 2000, počeli sa tom promocijom. Hteli smo da se predstavimo i u inostranstvu, markirali smo dve zemlje: Englesku i Francusku, tako da sam ja tokom leta nekoliko dana bio u poseti Parizu i Londonu. Poseta je imala nizak politički profil za domaću javnost. Cilj je bio da se upoznam sa ljudima koji verovatno u trenutku kada sam se sa njima upoznavao nisu očekivali da ću za nekoliko meseci sedeti sa njima kao ministar spoljnih poslova SRJ, ali sada su ti kontakti u Parizu i Londonu dragoceni. To konkretno znači da ću se danas telefonom čuti sa Kukom. To je to. Bio je to, moram da kažem, prilično osmišljen nastup GSS-a.

    Ivo Andrić, koji je dve decenije proveo u svetu diplomatije, kaže gorko da mu se čini da u diplomatskoj službi ima više nego i u jednoj drugoj “promašenih ljudi”, koji su pogrešili vrata, pa sad niko ne može da ih izvede i oni ne umeju da nađu izlaz… Da li svoju budućnost vidite u

    politici, u diplomatiji, ili na fakultetu?

    Verovatno je Andrić u pravu. Ja nisam u diplomatiji. Ja sam u prolasku… Ne znam, iskreno da vam kažem… U velikoj sam dilemi, još razmišljam o povratku na fakultet… Ja sam ministar koji još nije zaposlen u ovom Ministarstvu, ali i to će biti za neki dan… Ovo što danas radim deo je mojih obaveza prema mojoj zemlji i prema mojoj deci. Šta ću raditi za godinu, dve ili tri zavisi od dogovora koji budemo imali u Demokratskoj opoziciji Srbije, zavisi od toga šta ćemo morati da uradimo na međunarodnom planu i od ocene ko to može da uradi bolje i brže od ostalih.

  2. Avatar
    Љубомор

    Ко наш црни хумор воли
    читати текст нека изволи.
    Кога туга бије и разара
    себе не сме да заварава,
    Арчибалда Ракса да исчитава,
    видеће како наш живот обитава.

  3. Avatar

    KOSOVO i REPUBLIKA SRPSKA RAZLIKE

    Strašno koliko su neprijateljski stavovi Evrope i Amerike prema Srpskome narodu . Dok su se svojski trudili i uspeli razbiti Jugoslaviju , a sada dalje razbijaju Srbiju i otimaju Kosovo i stvaraju Veliku Albaniju . U isto vrema traže da Republika Srpska ostane u Bosni i uništili su Republiku Srpsku Krajinu u Hrvatskoj koja je postojala još za vreme Harsbuške Monarhije a danas je nama jer je Hrvatska uz pomoć Vatikana , Evrope i Amerike izvršila najstrašniji genocid nakon II svetskog rata . Proterivanje oko 300 000 Srba i oko 250 000 Jugoslovena iz Hrvatske od kojih su 95 % bili Srbi .Dali je naivna vlast čula za reč reciprocitet ? Kako on to neće cepati Bosnu a u isto vreme priznaje cepanje i otimanje dela Srbije ? Jedino je sad moguće tražiti ako se već Srbija odriče dela teritorije , da se Republika Srpska odvoji od Bosne jer je i tamo većinsko stanovništvo Srbi. Kako to da Albanci imaju pravo na secesiju a Srbi u BiH ili Hrvatskoj ne ? Kako je to po tebi u redu Tadiću ?

  4. Avatar

    STENOGRAM SA SEDNICE PREDSEDNIŠTVA RBiH… IZETBEGOVIĆ I SILAJDŽIĆ IZA ZATVORENIH VRATA PRIZNALI
    U Srebrenici je poginulo 3.000 ljudi!

    Dokaz… Alija Izetbegović na sednici ratnog predsedništva tzv. Republike BiH mesec dana posle masakra u Srebrenici rekao da je u toj enklavi stradalo 3.000 ljudi. Podvala… Haris Silajdžić otkrio da su lažne informacije svesno servirane Unproforu i strancima

  5. Avatar

    Milorad Dodig stao u odbranu interesa Hrvata istog naroda koji ga je protjerao iz Hrvatske opet se radi krivo Bošnjaci su samo Srbi koji su primili Islam . Pogledajte samo malo prezimena po Mačvi , Šumadiji ,Raškoj i ostalim delovima Srbije . Ista prezimena kod Srba pravoslavaca i Srba koji su primili Islam u Bosni . Prema tome bolje je da smo više okrenuti Srbima Islamistima jer se oni mogu vratiti u veru pradedovsku . Nego prema narodu koji je Srbima ukinuo konstitutivnost u Hrvatskoj i izvršio genocid i proterivanje . Opštinama Drvar , Glamoč , Grahovo treba pridružiti Bosanski Petrovac i Kupres teritorijalno i većom brigom o povratku Srba u ovih pet opština .S Muslimanima trebamo dogovoriti da ovih pet opština budu jedan kanton sa sjedištem u Drvaru . To je naša briga a ne Hrvatska Republika Herceg Bosna Milorade malo više brini o svom narodu a Hrvati o sebi brinu i predobro. Pogledajmo samo koliko se njih rađa od 400.000 a koliko Srba od oko 1.300.000 stanovnika i sve je jasno , kod nas vlada totalna nebriga o Srbima. Ovih pet opština su od posebnog značenja za Srpsku ali i Srbiju i povezivanje sa Srbima iz Knina , Benkovca , Gračaca i izlaz na more . No uz vlast u Srbiji koja zastupa sve osim Srba i Milorad iznenađuje nebrigom o našem narodu . Poslije Brčkog ovih pet opštine su od posebnog značaja za srpski narod . I u Bosanskom Petrovcu smo većina i treba se svim silama truditi da to i ostanemo i opstanemo . Kad će Hrvatska vratiti autonomiju Republici Srpskoj Krajini onda oni mogu tražiti autonomiju Herceg – Bosnu .

  6. Avatar

    Mile, u izmenjenim *drustvenim i politickim* , okolnostima, uslovima kapitalizma, razni Dodici..se ne bave *nacionalnim i verskim pitanjima*, jednostavno, narod je gurnut crkvama *na brigu i staranje*, a posto je crkva odvojena od drzave, tako je i njena *pastva* odvojena, od drzave, ekonomije, da se snalazi kako ko ume.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *