FALKO AKAME Kosovo je lutajuća mina u srcu Evrope

Razgovarao Dragan Mraović

Neprihvatljivo je da cena za ulazak Srbije u Evropu bude gubitak trećine njene teritorije, gubitak kulturnog identiteta, brisanje istorije. Zato je rešenje vratiti se političkoj, pravnoj, institucionalnoj raspravi o statusu autonomnog regiona Srbije, imati na umu da je rezolucija UN 1244 i dalje na snazi i prestati sa podržavanjem te marionetske „države“

Falko Akame je bio admiral i komandant u pomorskoj floti NATO-a u Sredozemlju. Dao je ostavku na komandu ratnog broda „Indomito“ („Neukrotivi“), napustio vojsku 1975. godine, u znak protesta protiv autoritarnog rukovođenja vojnih vlasti i posvetio se politici. Bio je nacionalni savetnik u Ekološkom savezu, takođe i predsednik Komiteta za odbranu italijanskog parlamenta, čiji je i danas član. Potpredsednik je Komiteta za bezbednost na moru „Seagull“ i član Komiteta za Ustav. Predsednik je Udruženja za zaštitu vojnika koji su se razboleli od posledica upotrebe osiromašenog uranijuma u „mirovnim misijama“ u Somaliji, Bosni i Hercegovini i na Kosmetu (ANAVAFAF). Pisac je brojnih tekstova i eseja u kojima se zalaže za otkrivanje uloge tajnih službi SAD u Italiji, i za promene na Vojnoj akademiji, koja je danas usmerena na osposobljavanje vojske za agresivnu ulogu Italije u okviru NATO-a na međunarodnoj sceni.

Gospodine senatore, vruć krompir na međunarodnom planu je trgovina ljudskim organima za koju se sumnjiče Tačijeva OVK-a i on sâm.
Odgovarajući na pitanje poslužiću se rečima Dika Martija: „Duže od dve godine, posle svoje pojave 1996. godine, zapadni posmatrači su smatrali OVK-a marginalnom i neorganizovanom grupom ‘ustanika’ čiji su se napadi na jugoslovensku državu upoređivali s terorističkim aktima…“ U drugom polugođu 1998, OVK-a se nametnula međunarodnoj zajednici zahvaljujući eksplicitnoj podršci zapadnih sila na koju su jako uticale SAD. Veoma je zabrinjavajuće da Hašim Tači duguje svoj lični uspeh i apsolutnu nekažnjenost (bar do sada) političkoj i diplomatskoj podršci Sjedinjenih Država i drugih zapadnih sila, koje su ga smatrale, zanemarujući njegovu prilično zabrinjavajuću ulogu, za favorizovanog partnera njihovog spoljnopolitičkog projekta na Kosovu. Moram ovom prilikom da pomenem i italijanskog novinara i pisca Mariju Linu Veku, jer se ona dugo bavila trgovinom organima, i napisala je knjigu koja predstavlja dobar osnov da se suočimo s ovom temom.

OVK-a je eliminisala srpske zarobljenike i prodavala njihove organe po svetu. Kako je moguće da to nisu znale snage KFOR-a na Kosovu?
Očigledno je da su svi mogli i možda morali da znaju. Kako je moguće da to ostane tajna na teritoriji veličine italijanske pokrajine Abruco, koju neprestano nadziru kontrolni i izviđački letovi? Verovatno je i Bernar Kušner, šef UNMIK-a administracije UN, mogao nešto znati (iako je istina, nažalost, da neretko šefovi ne znaju celu istinu i da ponekada služe kao pokriće). Stu Kelok, kanadski kapetan, koji je bio šef odseka UNMIK-ove policije od 2000. do 2001. godine, u jednom intervjuu RTS-u (nalazi se na internetu) je izjavio da su još u to vreme kružili mnogi glasovi o postojanju trgovine organima i da nije mogao da to istražuje zbog nedostatka ljudi. Kelok je eksplicitno izjavio i da je nemoguće da šef misije UN u to vreme Bernar Kušner, nije bio u toku sa dešavanjima: „Ne mogu da tvrdim da Kušner zna za trgovinu organima, ali je nemoguće da nije imao informacije o organizovanom kriminalu na Kosovu… Meni je bilo sasvim jasno da je Tači bio izabranik i da nikada ne bi bio optužen za kriminalne aktivnosti“.

Šta se dešava u Italiji, u EU posle izveštaja Dika Martija? Da li će se ići dalje?
Čini mi se da su suviše mlake i spore reakcije na najgnusniji mogući zločin. Držati u životu čoveka da biste mu uzeli polako, jedan za drugim, vitalne organe kako bi ih kasnije prodali – to je zaista monstruozno, pa bi bilo logično da reakcija bude oštrija. Ali nazad se ne može. Posle Martijevog izveštaja niko ne može da se pravi da ne zna šta se zaista dogodilo na Kosovu.

Srbija bi trebalo da se integriše u EU zajedno sa svojim sastavnim delom KiM, ali to sada ne izgleda verovatno. Integrišući se bez Kosmeta značilo bi da se Srbija odriče suvereniteta nad svojom teritorijom. Da li je po vašem mišljenju moguće naći rešenje zadovoljavajuće za sve?
Neprihvatljivo je da cena za ulazak Srbije u Evropu bude gubitak trećine njene teritorije, gubitak kulturnog identiteta, brisanje istorije. Osim toga, Kosovo u sadašnjem nelegitimnom statusu, posle secesije, predstavlja lutajuću minu u srcu Evrope. Zato je rešenje vratiti se političkoj, pravnoj, institucionalnoj raspravi o statusu autonomnog regiona Srbije, imati na umu da je rezolucija UN 1244 i dalje na snazi i prestati sa podržavanjem te države koja se često iskazuje kao marionetska.

Mislim da je etička obaveza Srbije, posle svega što se dogodilo, da bude van NATO, pogotovo što je protiv ove alijanse većina građana. Slažete li se?
Sigurno je tako i bilo bi neprihvatljivo da Srbija uđe u NATO, koji ju je nepravedno napao i bombardovao, i koji služi atlantskim interesima, često u antitezi sa interesima Srbije.

Ako je tako, zašto onda Zapad i NATO vrše toliki pritisak na Srbiju da uđe u ovu vojnu alijansu?
Na to pitanje se može odgovoriti u dve ravni – kulturnoj i političkoj. NATO je reč koja se izgovara „NATO“, ali piše „SAD“, pa samim time oličava ponašanje jedne supersile. U tom smislu reč je o raspravi o Imperiji, o problematici o kojoj je naširoko govorio Toni Negri. Treba imati u vidu da je i Musolinijeva „Italijica“ proživela tu situaciju, proglasivši kralja imperatorom Etiopije i suverene Albanije.
U usko političkom smislu cilja se na držanje pod kontrolom izobličene, klonule, ponižene Srbije, prinuđene da sklapa sporazume sa istorijskim neprijateljima i s onim ko je bez ikakvog razloga bombardovao 78 dana njene civilne mete.

Kako onda dalje sa NATO-om, i kako u tom svetlu vidite odnose Srbije sa Rusijom?
Smatram da Srbija u odnosima sa NATO-om treba da zauzme poziciju koju bismo mogli definisati kao poziciju „pažljivog sagovornika“, „opreznog susedstva“. Dakle, da ima odnos neopterećen  dualizmom kategorije prijatelj/neprijatelj, kakvu je uočio Karl Šmit. Dakle, ne treba videti u NATO-u ni prijatelja ni neprijatelja, već zauzeti poziciju otvorenog dijaloga koji ne pretpostavlja obavezujuće sporazume, nego i mogućnost otvorenog neslaganja.
Što se tiče odnosa sa Rusijom, jasno je da u tom pogledu postoje mnogo homogeniji interesi od onih koji bi se mogli imati sa atlantskim i zapadnim zemljama. Rečju, spoljna politika s više ponosa, dostojanstva i autonomije može da donese samo dobro Srbiji.

Italija ima vojni kontigent na Kosmetu, na teritorijama nekadašnje Musolinijeve velike Albanije. Osim toga, Rim je podržao nezavisnost i Kosmeta i Crne Gore. Liči li to na staru italijansku politiku, s početka prošlog veka, usmerenu na to da se spreči izlaz Srbije na Jadran?
Mislim da je italijanska politika bila sramna u odnosu na Srbiju počev od NATO agresije, pošto je dala vojne baze, vojnike i avione, a sve po naređenju jednog šefa vlade, Masima D’Aleme, koji je odlučio da bombarduje socijalističku Jugoslaviju potpuno pogazivši Ustav Italije (čiji član 11 odbacuje rat), ali i međunarodno pravo. Zatim je, februara 2008. godine priznata nelegitimna država Kosovo. Možda je to stara italijanska politika, a možda je samo očiglednost našeg podaničkog statusa u odnosu na SAD.

I u ovom odgovoru treba, možda, sagledati kulturni aspekt.
Viko je govorio da istoriju čine ponavljanja, a filozof Žak Delez, u vrlo značajnoj knjizi „Razlika i ponavljanje“, izneo je mišljenje da moramo uvek da pravimo račun s prošlošću koja se vraća, ali u uvek novim i različitim oblicima. U suštini da se vraća „mutatis mutandis“. To se u italijanskoj tradiciji, pomalo makaronskoj (mešavina narodskog govora i latinskog – prim. D. M), može čitati kao „promenite gaće“. Naime, kao što ste napomenuli u pitanju, pomalo se nalazimo i u „Musolinijevim gaćama“. Reč je o DNK koji se ne menja, a možda je bolje reći o ciničnoj i prevarenoj sudbini zbog koje opet nailazimo na avet zvanu „mare nostrum“ (Musolinijeva sintagma „naše more“, prim. D. M), na Jadran koji bi trebalo da nam pripada na obe obale. Nesumnjivo to utiče na naše ponašanje. Uzgred rečeno, povodom mora i „povrataka“, mogli bismo konstatovati da se vraćaju i pirati, naravno u novom obliku. U vreme antičkog Rima, našao se Pompej da reši situaciju, ali, danas je, možda, teže nego onda.

Srbi poštuju italijanski vojni kontigent na Kosmetu, zahvaljujući kojem još uvek imamo Gračanicu, Dečane i Pećku patrijaršiju. Zanimljivo, Musolinijevi karabinjeri su takođe spasili Dečane 1942. godine. Rekli su mi vaši karabinjeri da su, pre dolaska na Kosmet, imali instrukcije da štite Šiptare od srpskog nasilja. Ali, na licu mesta, videli su da je stvar sasvim obrnuta. Zašto su imali drugačije instrukcije?
Verujem da je na mišljenje Italijana jak uticaj imalo „bekstvo sa Kosova“ koje je naša televizija neumereno uveličala, predstavljajući, na uprošćen način, „izbeglice kao žrtve“. Težinu je verovatno imalo i sećanje na doba Albanije vezane za Italiju monarhističkom vezom, i u tom smislu blisku Italiji.
U svakom slučaju, tu je i neko ko je primetio da je stvarnost suprotna od priče. Ne samo da Srbi nisu bili krvnici, već su bili žrtve užasnih zločina, svedeni da žive u pravim pravcatim koncentracionim logorima koji se elegantno nazivaju „enklavama“. Karabinjeri su najspremnije italijanske formacije, posebno kada se nalaze u dodiru sa civilnim stanovništvom. Drago mi je da čujem da je njihovo ponašanje inspirisano stvarnošću bilo poštovano.

Zašto Zapad nastavlja da naziva srpsku pokrajinu samo Kosovo, kada se zna da je njeno puno ime Kosovo i Metohija. Po meni, ne bi bilo diplomatski u odnosima s Italijom da se italijanski Alto Adiđe naziva, sa naše strane, Južni Tirol.
Reči nisu neutralne, one imaju ogromnu težinu, pa je međunarodna zajednica i kroz jezik izvršila neku vrstu „etničkog čišćenja“. Prva stvar koju je učinila takozvana „Međunarodna zajednica“ prisutna na Kosovu i Metohiji, bila je da ukine imena gradova i sela na srpskom i da ih nazove albanskim imenima. Uništenje jezika čini deo uništenja jednog naroda i njegove kulture.
Ipak, ne bih gledao na sadašnje stanje kao na simetriju u kojoj bi naziv Alto Adiđe bio zamenjen nazivom Južni Tirol. Radije u tome vidim simptom „oskudnog poznavanja“. Naime, pojam Metohija je u Italiji praktično nepoznat. I dok taj pojam na srpskom ima snažan sadržaj jer ukazuje na „hrišćansku versku zajednicu“, za Italijana ta reč je samo „značajka“ koja ne predstavlja nikakvo značenje. Zato nema emotivnu valjanost.

Zašto je vaša vlada odricala štetno dejstvo osiromašenog uranijuma, iako su vaši vojnici imali od samog početka precizne instrukcije o njegovoj štetnosti i uputstva kako da se čuvaju od opasnosti? I pored toga danas se pominju zvanične brojke od stotinak vaših umrlih vojnika i više od hiljadu obolelih.
Ovo pitanje ste slučajno postavili posle prethodnog, ali oba imaju zajedničku pozadinu, a to je da Italija vrlo često rezonuje na površan, odokativan način. Naime, mislim da se pitanje uranijuma rađa u Somaliji, u periodu od 1992. do 1994. godine, što je prethodilo operacijama u Bosni. Mi smo olako poslali u Somaliju naše vojnike bez ikakvih zaštitnih mera u odnosu na osiromašeni uranijum. I to uprkos činjenici da su nam SAD još 1984. godine saopštile kakve mere zaštite je trebalo usvojiti (maske, vrlo debele kombinezone, naočare, rukavice). Naši vojnici su delovali u Somaliji na 40 stepeni temperature u hladu, bez ikakve zaštite, u kratkim pantalonama i majicama, a kada su pitali što su američki vojnici primenjivali pomenute mere bezbednosti, dobijali su odgovor da su „Amerikanci fanatici“; a pod pojmom „fanatici“ podrazumevala se preterana predostrožnost, svojstvena američkom mentalitetu.
Treba imati u vidu da su se SAD zabrinule, još od daleke 1945. godine, za moguće posledice koje ostavlja osiromašeni uranijum, jer su od Nemaca dobili oružje proizvedeno 1942. do 1943. godine s prirodnim uranijumom, ali nisu više mogli da dobijaju tungsten i hrom iz kolonija, koji su služili za ta oružja.
To je bilo oružje s prirodnim uranijumom, ali su nuklearne centrale proizvele osiromašeni uranijum kao otpad. To je bio materijal koji praktično nije koštao ništa, a imao je iste visoke sposobnosti eproforacije kao i prirodni uranijum. Englezi su već 1950. godine izveli probe u Australiji da bi procenili moguće rizike upotrebe tog oružja.
I u tom smislu možemo reći da se nalazimo nasuprot nečega što se ponavlja, a to je nedostatak brige za zdravlje i bezbednost ljudi. Iz Osme italijanske armije u Drugom svetskom ratu, koja je delovala u Rusiji, vratilo se, kako to kaže jedna knjiga vrlo poznata u Italiji, „sto hiljada sleđenih vojničkih porcija“. Zbog uranijuma imamo danas više od hiljadu slučajeva teških oboljenja.

Na Univerzitetu u Bariju predavao sam i jednoj studentkinji koja je imala brata, vojnika obolelog na Kosmetu od leukemije. Pitala me je da li mogu da joj pomognem jer, kako je rekla, porodica neće dobiti pomoć ukoliko u javnost procuri informacija o obolelom vojniku na Kosmetu. Šta je trebalo da joj odgovorim?
Ta vaša priča o bratu studentkinje obolelom zbog moguće kontaminacije osiromašenim uranijumom je, nažalost, jednaka sa pričom o mnogim drugim italijanskim vojnicima i civilima koji su se našli u takvoj tragičnoj situaciji. Naravno, odgovornost se prebacuje na ono što sam ranije nazvao „ciničnom i prevarenom sudbinom“. To je svojstveno „neodgovornom“ ponašanju, odnosno da kažem to na pomalo vulgaran način, u mornarskom žargonu (ja sam stari pomorac), „zavlačenju dupeta u zavetrinu“, dakle čuvanju leđa. Ali, usudio bih se reći da to ponašanje nije svojstveno samo Italijanima.

Kako to da na ulazu u paviljon „Balestraci“, u Poliklinici u Bariju, stoji natpis da svaki italijanski građanin koji je proveo samo jedan dan u BiH ili na Kosmetu, iz bilo kog razloga, ima pravo na besplatan pregled radi utvrđivanja eventualnih posledica?
Srećom još ima nekoga ko ima osećanje dužnosti i odgovornosti i u Italiji. Neko se trudi oko odbrane slabijih i ugroženih. Nažalost, brojne žrtve nisu imale dužnu pomoć, ni moralnu, ni materijalnu, institucije su zaboravile na njih upravo u najkritičnijem času. Naravno, najveću cenu uvek plaćaju oni koji nisu imućni.

Najviše projektila s osiromašenim uranijumom bačeno je na južni deo Kosmeta i u zone gde su Šiptari najbrojniji. Sterilitet je prva reakcija čoveka na uranijum. Te 1999. godine, 70 odsto Šiptara je imalo ispod 30 godina. Da li je moguće da je neko želeo da ih steriliše iz političkog razloga? Prekomerno rađanje predstavlja pravu socijalnu bombu za čitav region.
Tačno je da je južno Kosovo, područje granica s Albanijom i Makedonijom, najviše pogođena zona. Zato je i bilo brojnih žrtava među našim vojnicima i civilnim osobljem koje se nalazilo baš na tom području. Ali, što se tiče mogućnosti da se misli na osiromašeni uranijum u funkciji „sterilizacije“ (to bi, sve u svemu, bila pomalo nacistička priča), ne čini mi se da je to realna teza. Kažem tako, iako samo vaše pitanje navodi na razmišljanje kakve su mogle biti moguće zadnje misli.

Možda to ne znaju svi, ali imam dobra saznanja da su italijanski vojnici slali realne izveštaje sa Kosmeta i iz BiH, kao i vaše tajne službe. Potom su političari često prećutkivali, izvrtali ili čak lažirali te izveštaje. Na taj način je vršena demonizacija srpskog naroda. Kako se može objasniti da su političari često iznosili stvari različite od vaših izveštaja, odnosno da su svesno lagali?
Rekao sam već da je u Italiji prvo vođena intenzivna antisrpska kampanja televizije u vreme „bežanja Albanaca“ sa Kosova. Uostalom, bombardovanje Srbije je rezultat takve kampanje. A onda uvek imate nekoga ko je ispao veći „natovac“ od samog NATO-a! To je nešto nalik na ono što se dešava u tržnim centrima, u kojima najverniji potrošači kupuju na veliko da bi sakupili poene. Uvek imate nekoga ko sakuplja poene ili medalje.

Uprkos geografskoj blizini i obostranoj simpatiji dva naroda, italijanski mediji (znamo i za izuzetke), uključujući „RAI“, nisu propuštali nijednu priliku da stvore sliku o Srbima, potpuno različitu od one stvarne. Zašto i mediji?
Teško je reći zašto je postojalo (i delom još postoji) to antisrpsko ponašanje. Srbija je identifikovana, u već pomenutom prilično pojednostavljenom italijanskom mentalitetu, sa bivšom Jugoslavijom. A još od vremena fašizma nasledili smo neprijateljstvo prema bivšoj Jugoslaviji, koje je određeno, između ostalog, i činjenicama kao što je bio italijanski egzodus iz Dalmacije, iz italijanskih gradova u tesnoj vezi sa Venecijom. Takođe treba imati u vidu i „fojbe“ (jame – prim. D. M), pa granice kod Trsta i Goricije. Sve to je ostavilo traga na italijansko javno mnjenje, a taj trag je vezan i za odnose koje je Italija uspostavila sa Nemačkom, kao i za ratne operacije vođene na tlu bivše Jugoslavije.
Na sve prethodno rečeno treba dodati i ono što smo rekli o tesnoj zavisnosti Italije od SAD, kao i potrebu da se opravdaju NATO agresija protiv Jugoslavije, zločini, nelegalna trgovina, zagađenje teritorije, civilne žrtve, svi ti užasi. A to se pravdalo stvaranjem slike o „rđavom Srbinu“. Zvanična informacija je svakako doprinela tom stanju, ali srećom, danas ima mnogo džepova, niša, potoka u kojima nezavisna informacija uspeva da nađe put do javnosti.

Kako vidite blisku budućnost u globalnom, unipolarnom svetu?
Svakako se nalazimo u svetu snažnih promena, u svetu u kojem muslimanske mase nadiru na granice Evrope. Svet je u situaciji veoma jakog previranja. Sa druge strane, kako je govorio Mao, stanje previranja nije nužno loše. Ako ga sagledavamo u filozofskoj optici, mogli bismo reći da se naše „biće“ stabilizuje u „uslovu nastajanja“, a filozof Niče je ukazivao baš na „nastajanje“ kao na najjaču osobinu „bića“. Naravno, načiniti od bića nešto što se zasniva na nastajanju u stalnom nijansiranju, veliki je izazov u našem naporu da održimo stabilnim ono što stoji na živom pesku. A znajući da se istorija ne kreće linearno, ne možemo ni zamisliti neki cilj (i kraj istorije), već nas ona, kao što sam napomenuo ranije, vodi ka svom „večnom vraćanju“, ali uvek uz razlike, najčešće nepredvidljive. Na to se moramo pripremiti da bismo se suočili sa budućnošću.

Svetska kriza je primorala zemlje liberalnog kapitalizma da intervenišu u privatnom sektoru, pre svega u bankama. To je u suprotnosti sa koncepcijom slobodnog tržišta. Ne čini li vam se da se koristi NATO sila, umesto sile uma, kako bi se popunile praznine nastale „prinudnim izvozom demokratije“?
Postoji čudovište koje kruži oko nas, a zove se Bankeštajn. Problem koji se postavlja jeste „ko kontroliše kontrolore“ kada znamo da su bankari i kontrolori. Šta se može dogoditi videli smo nedavno u ovoj teškoj svetskoj krizi koja nas je pogodila i koju su stvorile najznačajnije svetske banke. U pozadini stoje problemi Imperije (i globalizacije) koje sam već naveo, pozivajući se na knjigu Toni Negrija.
Što se tiče demokratije, sve više primećujemo da imamo posla sa terminom kojem se mogu pripisati najrazličitija značenja. Kada je Gadafi nedavno bio u Rimu i govorio na univerzitetu, objasnio nam je da demokratija na arapskom ima neke veze s izrazom „sedeti“. Naš bivši ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis, objasnio nam je da u nekim afričkim zemljama može da se govori pre o „demokraturi“, a ne o demokratiji, odnosno o nekoj mešavini demokratije i diktature. Svakako nije istina ono što je o demokratiji govorio filozof Hegel, prema kome je ona nešto „realno racionalno“. Ali, možda bi trebalo, da bismo bolje uvideli raznolikost koju možemo pripisati tom terminu, zatražiti mišljenje od jednog od najzanimljivijih i najsmelijih današnjih mislilaca Slavoja Žižeka.

Ako postoji samo jedna demokratija koju nameću evroatlantisti, zar vam se ne čini da je to samo druga strana medalje komunističke dogme?
Tačno je da ne smemo da pretvaramo demokratiju u dogmu (pod uslovom da je jasno šta treba podrazumevati pod tim terminom), kao što je pogrešno stvarati dogmu i od komunizma (a i o tome šta se podrazumeva pod komunizmom, ne postoji samo jedan jedinstveni pojam).

Šta mislite, posle svega što se dogodilo, mogu li SAD da spasu evropski projekat stvoren, pre svega, u američkom i atlantskom interesu?
Ako se smatra da se sila računa kao poslednji argument koji se danas, u svom najsirovijem izrazu, svodi na nuklearne bombe i rakete, Zapad i EU su, na neki način, u krajnjoj liniji usko uslovljeni američkim štitom. Ipak, buduće stanje u kojem možemo pretpostaviti i nuklearno naoružavanje Kine, može usloviti tu povezanost, tu vezu koja, između ostalog, ne može da zanemari ni ekonomske odnose. Ipak, nisam sasvim ubeđen da je čista sila oružja odlučujuća. Protiv gole sile može biti uspešnija strategija koja predstavlja izraz ljudske inventivnosti i kreativnosti. Trojanski konj je bio uspešniji od oružane odbrane. Ili Meternih, podigao je vojsku od 30.000 ljudi koji su prividno bili raspoređeni na južnom frontu Rusije, ali se, u stvari, nisu borili protiv Rusije. Taj strateški potez je nadvladao Napoleona (i mogli bismo dodati da je „začeo“ Evropsku uniju).
U davna vremena primećen je značaj strategije na Zapadu s Homerom, a na Orijentu sa Sun Cuom. Možda reči „strategija“ pripada „zadnja reč“ koja će odlučiti o našoj budućnosti. Ali, nije lako zamisliti i ostvariti neku strategiju.

Kakav je uticaj muslimanskog faktora na ono što po svetu čine NATO, ali i same atlantske zemlje?
Verujem da bi trebalo ozbiljno voditi računa o muslimanskom faktoru, ali mislim da je potrebno praviti razlike i ne uzimati taj faktor kao „jedinstven“. Na primer, jedna stvar je muslimanska komponenta u okviru Al Kaide, a druga u režimima u Maroku ili u Jordanu. Taj pojam treba sagledavati, pre svega, u odnosu na Izrael, jer predstavlja politički pol koji ne možemo nikako da zanemarimo. U vezi muslimanskog pitanja morali bismo da postavimo sebi i problem mogućih međusobnih prožimanja i kompromisa. Turska je primer. Da se poturčimo? Možda, jer je Turska, u svakom slučaju zemlja koja nam može ponuditi, na ovom planu, interesantne sugestije (iako, možda, Jermeni i Kurdi ne bi bili saglasni). S pogledom na Tursku možemo se upitati da li je istina da nas istorija uči nečemu (ali, možda je to „istinitije“ na rečima, nego na činjenicama).

„Dum spiro, spero“, govorili su naši preci. Možemo li još da se nadamo?
To pitanje je nedeljnik „Špigl“ postavio filozofu Martinu Hajdegeru. Hajdeger je odgovorio s intervjuom koji je mogao biti objavljen tek posle njegove smrti. Naslov tog posmrtnog intervjua bio je „Možda će nas Bog spasiti“. Naravno, kako to treba da shvatimo (i šta je Hajdeger podrazumevao pod terminom Bog) – ne znamo. Kao što sam već rekao – znamo da istorija ne napreduje linearno, moramo biti svesni da smo uključeni u ciklus večnog povratka, što znači i znati uhvatiti, od slučaja do slučaja, potencijale svakog trenutka. Možda bi se danas reč Bog mogla prevesti kao „moć inovacije“. Nedavno je Obama rekao kako treba biti spreman da se sve žrtvuje inovaciji. Možda je to Bog koji će nas spasiti uz onu strategiju o kojoj sam već govorio.
Ali, nažalost, Evropa ne izgleda dovoljno prijemčiva da primi poruku.

6 коментара

  1. Avatar

    Pošto Albanija najavljuje ujedinjenje s Kosovom a kasnije i otetim teritorijama Crne Gore , Makedonije i Grčka . A kako bi bilo da države ugrožene otimačninom i stvaranjem velike Albanije koju podupire Amerika i Evropa uzmu za saveznika Rusiju ? Pa da Grčka , Srbija , Makedonija i Crna Gora krenu lagano prema granicama Albanije i oslobode svoje države od međunarodnih terorista i švercera drogom , ljudima , organima , prostitucijom i ostalim zlom uz blagoslov zapada .

  2. Avatar

    isecak iz govora Vuka Jeremica,

    Dame i gospodo,

    Uništavati ono što su drugi sagradili, u uverenju da se time briše istina o tome da je to ikada postojalo, čin je krajnje neljudskosti-zastrašujući zločin kulturnog čišćenja.

    Kosovski problem se suštinski svodi na borbu za identitet. Za nas Srbe, Kosovo je kao vazduh koji dišemo. Ono je žila kucavica naše kulture i kolevka naših najdragocenijih svetinja. Kosovo je zemlja na kojoj je stotine hiljada naših predaka položilo život, braneći otadžbinu i slobodu.

    Ispričaću vam jednu priču iz Prvog svetskog rata. Kada je srpska vojska bila primorana da se preko Kosova povlači ka Albaniji-usled nemačko-austrougarske ofanzive u zimu 1915. godine-iz taktičkih razloga bila je primorana da predje preko ravnice gde se 1389. godine vodio Kosovski boj protiv Osmanlija. Ova iscrpljena vojska, koju je predvodio sedamdesetdvogodišnji oboleli kralj Petar I, izula je čizme i po ciči zimi ćutke izmarširala preko zaledjenog polja, odajući počast našim palim precima, sahranjenim u neobeleženim grobovima koji su se protezali kilometrima u svakom pravcu.

  3. Avatar

    ODLIČAN PRIMER ZA SVE MUSLIMANE BOSNE I RAŠKE OBLASTI NIJE SENAD NEGO BOBAN

    16. Mart, 2011.| Autor: MILANKA ERAKOVIĆ
    Senad Avmedov, koga je ratni vihor kao trogodišnje siroče doveo u Srbiju, zavoleo svoje hranitelje i promenio ime u Slobodan – Boban Gajić

    ŠABAC – Životna priča Senada Avmedova, danas Bobana Gajića, liči na filmsku priču.

    Ratni vihor u bivšoj Jugoslaviji mnogima je potpuno izmenio život. Trogodišnjem dečaku, koga je još 1994. godine vojska ostavila u blizini šabačke pijace „Živinarnik“, sudbina je odredila trnovit put. S pijace je odveden u Centar za socijalni rad.

    Dete nije mnogo govorilo o sebi. Prošlost kao da je bila izbrisana. Nije znao ni kako se zove ni odakle dolazi.

    U traganju za njegovim identitetom, čime su se bavile nadležne službe, stigla je krštenica iz Srebrenice u kojoj je stajalo ime Senad Avmedov. Ni nakon priče objavljene na televiziji niko se nikad nije javio. Senada niko nije tražio.

    A Milica i Ljubiša Gajić, skromni ljudi iz Mačvanskog Pričinovića, uvek su želeli dete. Centar za socijalni rad smešta malog Senada u njihov hraniteljski dom.

    – Kad su nam ga dali, rekli su nam samo – dajte mu ljubavi, to je ono što mu nedostaje – kaže Milica Gajić.

    Senad je odrastao u Pričinoviću. Živeli su skromno, onako kako se moglo i moralo. Sve je nekako išlo dok je Ljubiša radio u „Izgradnji“. U međuvremenu Senad je završio srednju mašinsku školu u Šapcu, a kad je rešio da uzme ličnu kartu, odlučio je da bude ono što je jedino znao, sin Milice i Ljubiše.

    – Rešio sam da promenim ime i prezime. Da se zovem Slobodan – Boban, kako su me i moji novi roditelji zvali, i da nosim njihovo prezime – kaže nam Boban.

    Želja da sazna ko je odavno ga je napustila.

    – Nikada nisam išao u Srebrenicu. Imao sam prilike, ali ne želim. Ovde sam otkad pamtim, volim Milicu i Ljubišu, oni su mi jedini roditelji – kaže ćutljivi Boban.

    Iako se život surovo poigrao s njim, Boban ne gleda u prošlost već, zagledan u oči svoje verenice Andrijane, razmišlja samo o budućnosti. Kako Gajići jedva sastavljaju kraj s krajem otkako je Ljubiša otišao u penziju, nije bilo mnogo nade da će mladi uspeti da saviju svoje gnezdo.

    Zato je pisao Ruži Popović, predsednici fonda „Humano srce“, u kojem je moli da im pomogne.

    Ružu je priča dirnula do te mere da nije mogla da ne reaguje.

    – Kada sam pročitala pismo, nisam mogla da spavam mirno. Odmah sam došla i obećala pomoć. I ja sam iz okoline Srebrenice, ali nije to presudilo – kaže Ruža, koja je uspela da za manje od dva meseca obezbedi krov nad glavom Bogdanu i Andrijani.

    Ruža obećala i svadbu

    Nova kuća je podignuta. Ostali su još finalni radovi i novi, srećniji život može da počne.

    – Kad nam je Ruža došla i obećala da će pomoći, tri noći nismo spavali. Bili smo presrećni, nismo verovali da nam se to dešava – opisuju radost Boban i Andrijana.

    Kad sve bude gotovo, kuća useljiva, Ruža Popović je obećala i svadbu mladencima.

    Milica i Ljubiša, koji su godinama živeli u siromaštvu, kažu da su im se svi snovi ispunili.

    – Neka Ruži bog da zdravlja i sreće koliko je kose na glavi – poručuje Milica. Seade nisi ti ništa pogrešio samo si se vratio u veru svojih predaka baš kao i Nemanja Kusturica većina muslimana u Bosni ima srpske korene ali su pod pritiskom primili Islam . Ti si se samo vratio i srećno ti bilo Srbine .

  4. Avatar
    Љубомор

    Američkim pokvarenjacima upravo i jeste cilj da ma Balkanu, odnosno Evropi ima tempiranu minu. Kad im god bude potrebno da “olabave” Evropu minu će aktivirati. Ovde se javlja korist pride, stavili su šapu na velika rudna bogastva koja i Evropi nedostaju. Sad nam se i Italijani, a sve više će “patiti” (staviti se na stranu Srba) i Nemci zbog sirovina. Nemci nikad neće prežaliti železaru Smederevo.
    Zar ne?

  5. Avatar

    Zelezara Smederevo je jedna perfidna igra,u nju su ulozena sredstva, tehnologija, amerikanaca i engleza, naravno krediti su u pitanju. Dolazim do pomisli, da je u pitanju njihova *pedesetoljetka*, da kada je zelezara dobrim delom otplacena, jednostavno cape, njih to dodje *gratis*. Verovatno u Srbiji ima jos formi iz tih i takvih kredita. Ali, primecujem da su *utihnule price* kako *komunisti, zelezarom truju Smederevo i okolinu, breskve i ostale vinograde*, i ako je zelezara Sartid, postojala i pre komunista..znaci, ekologija je na delu.

  6. Avatar
    BoTa Izvinjakovic

    Gospodin Falko zna ono što i najveći broj građana Srbije-da vodimo nedoslednu,nedostojnu, nedostojanstvenu i neautonomnu politiku.Da, ali naša vlast izgleda to nezna.Možda i zna ali je plaćena da nezna.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *