Почетна / Интервју / LJUBIŠA JOVANOVIĆ Zanemarivanje poljoprivrede je zločin nad zemljom

LJUBIŠA JOVANOVIĆ Zanemarivanje poljoprivrede je zločin nad zemljom

Razgovarala Nataša Jovanović

O genezi slučaja koji je krenuo pravljenjem katastrofalnih rezova u strategiji vođenja poljoprivrede, a rezultirao zatvaranjem farmi, pomorom stoke i deficitom mleka na srpskom tržištu pričamo sa direktorom farme BD Agro, Ljubišom Jovanovićem

Priča o firmi BD Agro iz Dobanovaca ilustrativna je, ujedno i atipična. Jer kada se desi da farma takvog formata, koji uživaju tek njih nekoliko i to u Kanadi i Saudijskoj Arabiji, umesto da postane nacionalni projekat bude puštena niz vodu od strane države u kojoj posluje, onda je to priča o državi, poljoprivredi i investitorima. Ali problem koji je pre dve godine nastao u sektoru mlekarstva u Srbiji, sa kojim se na svoj način suočava i BD Agro, nikoga nije previše zainteresovao. I, obrnuto, svi su se uzbudili kada je na tržištu nestalo mleka. Problemi sa kojima se poljoprivrednici suočavaju u javnom diskursu dobili su višedimenzionalni karakter. Nestašica mleka otvorila je i priču o biznisu, porukama investitorima, nesređenom tržištu, socijalnoj dimenziji…

Da li je donedavno parcijalno gledanje na problem posledica činjenice da je javnost takav stav po inerciji preuzela od države koja, čini se, takvim stavom devastira celokupnu poljoprivredu?
U ideju da se Srbija uništi ne verujem, jer bi to bila previše opasna teza. Mislim da je posredi neka druga stvar koja ima veze sa uvreženim stavom ekonomista salonskog tipa, koji u velikoj meri uplivišu ekonomsku politiku i razvoj srpske ekonomije decenijama unazad. Stanje u kojem se primarna proizvodnja danas nalazi je direktna posledica zapostavljanja agrara i generalno ih gura na sporedni kolosek, kada su razvojni prioritreti u pitanju i odgovarajuća budžetska podrška. Ne može se očekivati od nekoga ko je potpuno deficitiran u proizvodnom iskustvu i pri tome pledira elitistički pristup, da to shvati. Poljoprivreda nije nešto što tek tako radi samo za sebe i uz to daje neki suficit u razmeni – takvo razmišljanje je devijantno i ne ostavlja nikakav pristup za stratešku poziciju primarne proizvodnje. Do prošle godine je cena pšenice, na primer na svetskim berzama bila takva da je pokrivala jedva 50 odsto cene koštanja pšenice od doaćih proizvođača. Da bi napravio kilogram kukuruza seljaku je bilo potrebno 13,14 dinara, a prošle  godine kukuruz je bio 8, a pšenica 7 dinara. Kod onih poljoprivrednika koji obrađuju po dva, tri hektara, situacija je još drastičnija. Svako ko kaže drugačije je maliciozan i ne govori istinu. Mi moramo da se suočimo sa činjenicom da godinama postoji disparitet cene koštanja i tržišne valorizacije koja je uništena. Ako ostavite poljoprivredu tržištu, ona prati fluktuacije tržišta koje se kreću i gore i dole i u recesiju i u prosperitet. Zato sve odgovorne države, vlade, agrarne politike imaju manju ili veću zaštitu, subvenciju, premiju, oslobađanje od poreza ili od nameta, regresiranu naftu. Kada dižemo glas zbog toga što nas država ne uzima u obzir, mi ne konstruišemo neki novi model, već hoćemo ili prihvatljiv model ili pokušaj da se preslika ono što postoji oko nas. Kada sam prošle godine bio u Hrvatskoj prvi sam javno progovorio do koje mere je hrvatska država pomogala poljoprivredu i davala novac u proteklih 10 godina. To su neuporedive stvari. Kod njih je zagarantovana cena mleka bila 30 dinara, kod nas 25 dinara maksimum, ali na tih 30 oni su imali još 25,26 dinara raznih subvencija – po tri osnove: državnoj, lokalnoj i ratom ugrožena područja, pa su poljoprivrednici imali od 160 do 500 evra po hektaru u odnosu na kulturu, a  po matičnom grlu 200 evra i td…Ovo je igra sa velikim ciframa.

Kada govorimo o otkupnoj ceni mleka, Srbija je na poslednjem mestu u regionu i EU. U čemu je naš odnos prema mlekarstvu i uopšte poljoprivredi specifičan?
U Bosni su do decembra isplaćivali 11 dinara po litri mleka, slična situacija je u Crnoj Gori i Albaniji, a o EU neću ni da da pričam. Francuska ima genezu zaštite poljoprivrede i ubeđen sam da će Francuska pre izaći iz EU, nego što će se odreći podrške farmerima. To je visoko industrijska zemlja, ali je bez obzira na to poljoprivreda osnov svega, jer se nijedan Francuz neće lišiti ni sira, ni vina, ni guščje paštete. Apsolutni iznos nije bitan, on je misaona imenica za ono što imamo u Srbiji. Dok smo seljake i etimološki uzimali kao sinonim za uvredu i tako decu vaspitavali, kancelar Kol koji je ujedinio Nemačku je osvanuo na naslovnoj stranici „Šterna“ sa svojim bikom, pobednikom na Minhenskom sajmu. Zašto neko od naših predsednika nije otišao nekad na farmu?  Slovenački ministar je prilikom obilaska naše farme rekao: „Vi ste deceniju ispred Evrope“. Za razliku od njega postojanje ovakve farme nije probudilo ni najmanje interesovanje naših ministara, profesora, stručnjaka.  To je, smatram, odraz, refleksija, višedecenijskog stanja u poljoprivredi. Poljoprivreda je sveobuhvatna dimenzija i pored snažnog socijalnog impulsa koji imaju najbogatije države, zbog čega se i planira i štiti poljoprivreda, ona je i ozbiljna  razvojna delatnost, nešto što treba da generiše i ozbiljan izvozni efekat i novac. I pod sankcijama, i kada su bombe padale smrznuto jagodičasto voće se izvozilo i u Ameriku i u Englesku. Jer maline koje mogu da se kupe ovde, ne mogu nigde na svetu. Meso smo krajem 80-ih uveliko izvozili. U poslednjih deset godina godišnja kvota za izvoz je popunjena sa deset odsto, od 2000. godine, pa naovamo. Izvozimo sa devet, deset odsto godišnje juneće meso. To znači da neko hoće da  kupi i to plati po beneficiranoj ceni, a vi nemate meso i goveda.  Zašto? Zato što je do te mere sve razvaljeno i preskupo da se nikom ne isplati da to radi. Nigde na svetu ne postoji to da vas država pusti da se tržišno snalazite. Ali kako ovde nije reč o fotoaparatima i automobilima, već delatnosti uz koju ste izloženi vetru, poplavi i suši, onda govorimo o najosetljivijoj berzanskoj robi i to se onda drugačije radi. Država je ovde napravila kardinalnu grešku.

Govorite o subvencijama, premijama i podsticajima koje su u 2008. godini izostale? Koliko je takva praksa uobičajena u svetu?
To je jedinstven slučaj na svetu koji je do te mere napravio destrukciju u poljoprivredi da je teško sagledati posledice. Do kraja 2008. godine mi smo imali neke premije, po litri mleka, po matičnom grlu i to je bilo oko 4 dinara. Onda se sklopio čitav splet okolnosti. Tržište za mesec dana leti u regresiju, ne samo naše, jer Srbija je i refleksija stanja u svetu. Dolazi do masovnog otkazivanja ugovora farmerima i mi od „Somboleda“ dobijamo otkaz, da bi početkom 2009. godine prešli u „Imlek“. Na nesreću kurs je sa 78,9 dinara otišao na 90, a sa njim je otišlo i gorivo, đubrivo i agrohemija i onda, kao vrhunac, država donosi odluku da ukine sve subvencije. Polazište za donošenje ovakve odluke bila je demagoška, populistička, politička priča da će subvencije dati samo malim proizvođačima, do 100 hektara i 100 grla. Pravna lica, velike farme, nisu dobile ništa.

Koliko veliki je neko morao da bude, da bi kao takav bio prepušten tržištu – bez zaštite države?
To je diskriminacija. Slučajno smo veliki i zato kažnjeni, iako proizvodimo mleko kvaliteta koje nijedan poljoprivrednik ovde ne proizvodi. Isti slučaj je sa „Imlekom“ koji trpi sankcije samo zato što je veliki. Taj koncept je teško objašnjiv. To je rezultiralo nestankom ogromnog broja krava, da budu zaklane, preprodane, da veliki broj farmera izvrši samoubistvo kada se toliki disparet između troškova i cene mleka pokazao pogubnim za vraćanje kredita bankama. Država pri tome nije bila amortizer, pa ljudi čak nisu mogli da dođu do pozicije da budu na nuli, da ne gube. Mi smo jako veliki sistem, sa akumuliranim ozbiljnim gubicima. U konceptu koji smo pravili, premije i subvenicije su unete kao iznos prihoda, budući da se nikada i nigde nije desilo da one budu ukinute. Zahvaljujući tome mi smo napravili rupu na mapi prihoda. Zapostaviti poljoprivrednu proizvodnju u jednoj poljoprivrednoj zemlji je zločin.

Kažete da ste se susretali sa mnogim anomalijama?
Kada su nam krajem 2008. godine otkazali subvencije, a cena otišla dole, naš argument bio je kvalitet mleka koje proizvodimo i koji je kao takav zanimljiv za bilo kog prerađivača u Evropi. Na tom talasu imali smo kontakte sa dve velike Italijanske industrije u Parmi. Italijani imaju veoma veliku proizvodnu industriju, ali ne i sirovinsku bazu, pa su mleko u tom periodu kupovali od Čeha, Litvanaca…Na bazi  nečega što je pređašnji ministar poljoprivrede pola godine pre toga objavio na sajtu Ministarstva, da je Srbija dobila izvoz mleka u Uniju, odlučili smo da napravimo ugovor sa ovim kompanijama…Razlika je bila 11 evra u ceni. Ovde je cena mleka bila 24 eurocenti, a od Italijana sam dobijao 36. Cisterna se vratila sa granice jer Srbija nije ratifikovala izvoz sirovog mleka. Dakle na sajtu je stajala dezinformacija!  Onda se postavlja pitanje zašto se Srbija nije kandidovala za izvoz sirovog mleka. Pa verovatno zato što tamo sedi neka žena koja je meni u nekoliko navrata zavapila:    „Bog sa vama, kada je Srbija do sada izvozila sirovo mleko“. I niko nije našao za shodno da Srbija uradi aplikaciju, a aplikaciju su uradili za termoprerađeno mleko i mlečne proizvode. Sada se pitam kakvo je to stručno mišljenje koje na bazi nekog svog skromnog iskustva donosi takav zaključak. Pa šta ako Srbija do sada nikada nije izvozila mleko? Ako se desilo da imamo kvalitet mleka najbolji od najboljeg, i to slučajno u Dobanovcima u Srbiji, zašto administrativna nezainteresovanost i nekompetentnost treba da budu brana koja će dovesti proizvođača u problem. Ovaj primer govori da nije moralo sve da bude ovako loše. U tom smislu veliku odgovornost snosi država, njena nezainteresovanost, nerazumevanje u odsustvu dugoročne strategije.

U kojoj meri su ona (nenamerno) mala gazdinstva koja su uživala subvencije, opravdala izbor države da novac ode u njihove ruke?
Toliko dobra da se dešavalo da su pojedinci uzimali u godišnji najam od opštine 100 hektara, davali seljaku u arendu, u najam da sadi šta želi, po svom izboru, i na kraju godine odlazili u ministarstvo po 40.000 dinara. Kada to pomnožite sa 100 hektara, jasno je da je reč o lepom iznosu. To su subvencije. Za mene subvencije znače nešto drugo – da kupim đubrivo, pa da odem u ministarstvo sa računom na osnovu kojeg će mi biti vraćen jedan deo novca ili goriva za mehanizaciju ili seme ili agrohemiju ili priplodni materijal. Ovako imamo pomoć države koju ne uživaju svi, već indivudualna domaćinstva, a kasnije je i to revidirano, pa su na nju imali pravo samo oni koji plaćaju PIO fond, a to je 26 odsto ljudi. Strategija nas uči da moramo da pratimo svetske vrednosti i tokove jer činjenica je da mi trgujemo sa tom Evropom. S druge strane neophodno je citirati i našu stvarnost, zato što su gro farmi u Evropi individualna domaćinstva sa najviše 50 krava. Ako radite kopi pejst ovde to ne pije vodu, jer je ovde drugačija stvarnost. U Vojvodini imamo ogromne bivše kombinate koji su privatizovani. Južno od Beograda imamo brdsko-planinski deo gde je primenljiva ta varijanta od 50 krava, ali to isto nije primenljivo u Vojvodini. Ako ste nekom dozvolili da kupi 5.000 hektara i farmu sa 10.000 životinja, onda ne možete da radite kopi pejst, platiću 50, a onih 9.950 neću, jer si veliki. Onda je to koncept privatizacije koji je trebalo da bude drugačiji i po principu –  Ja ne prodajem 5000, već 100 hektara, pa ću naći stotinu investitora koji će to da rasparčaju i da svaki od njih napravi malu farmicu sa sto grla. U tom slučaju subvencionisanje postaje svrsishodno. Bez dubinskog, dugoročnog i sistemskog pristupa, ovde niti je, niti će biti išta rešeno. Oni koji prognoziraju skuplju hranu i nove potrese, naravno da su u pravu. Za to nije neophodno biti ekonomista.

Farma Ljubiše Jovanovića

U više navrata apelovali ste da strategija poljoprivrede mora da se promeni. Da li je neko imao sluha za ono što ste govorili?
Dešava se ponovo ista stvar i posle toliko povike i našeg prisustva u javnosti, stručnih skupova, svi su bili složni da je sada vreme da se ispravi greška. Mi smo kao udruženje išli u Skupštinu, u Odbor za poljoprivredu,a njen predsednik kao i svi članovi pozicije i opozicije bili su neopozivo za. No, desilo se da budžet ostane isti kao prošle godine. Za podršku mlečnom  govedarstvu pre pet godina je bilo izdvojeno 3,4 milijarde ondašnjih dinara. Prošle godine to nije bilo ni 400 miliona. To je devet puta manje novca, a kurs je skočio za 40 odsto. Nedavno smo imali sastanak sa ministrom i uspeli smo da napravimo dogovor da se iz budžeta isplati pet dinara po litri mleka. On će i dalje nastaviti da stimuliše individualna gazdinstva sa 14.000 po hektaru, što ne vidim kao dobar razvojni koncept jer cilj budžeta i subvencija je da nešto podstiče. Mlečno govedarstvo, odnosno stočarstvo je nadogradnja na ratarstvo i uvek se razvoj poljoprivrede jedne zemlje meri po razvoju stočarstva. Onaj ko sadi repu i nju transformiše u šećer, ili samo proizvodi žitarice po sadašnjim cenama sigurno nije na gubitku. U stočarstvu to ne biva tako, pogotovo u zemlji koja je do ovog stepena devastirala.
Svi aspekti se daju osvetliti, ali pre i posle cele priče mesto treba dati ozbiljnoj strategiji koja treba da bude doneta na najvišem državnom nivou, ali kako je opet, na nesreću, i dalje sve u politici, smatram da je u tom smislu neophodno doneti i političku odluku jer bi poljoprivreda trebalo da bude jedna od prioritetnih aktivnosti u ovoj zemlji. Srbija jeste seljačka, farmerska zemlja, jer je tako Bog stvorio i tako jeste. To je šansa ne u smislu hiperprodukcije, već u smislu proizvodnje kvalitetne hrane koja ipak ne može da se proizvodi svugde na svetu. A sva je prilika da će ta potražnja za hranom, na duži rok, sudeći po poslednjim potresima u svetu biti stabilna. Toliko je argumenata na stolu da ne vidim kako bi to neko osporio, kao što obrnuto, svako ko ovo ospori zaslužuje da bude promenjen. Kako uopšte može da se razume situacija da godinama intervenišete u sektoru primarne proizvodnje a onda kada dogori uvezete gotovo nemačko mleko i prodajete ga po ceni od sto dinara po litru? Na koji način je to smirilo nestašice u svetlu kupovne moći srpskog potrošača.

Koliko je prihvatljivo preuzeti neki već postojeći model?
Model koji daje Evropa je 14.000 po hektaru, ali se daje na drugačiji način. Tamo morate da deklarišete prinos i da kultura žitarica koje se gaje budu u saglasnosti sa nekom strategijom. Ovde svi rade po osećaju, jer je to tradicija. Ljude niko nije edukovao u smislu da Srbija ima potencijal da radi to i to, da za domaće potrebe treba toliko i toliko, za izvoz toliko i toliko…Najveća količina pšenice tamo ide za stočnu hranu, jer hibridi koje mi ovde koristimo nisu predviđeni za humanu ishranu. Kukuruz isto tako. Mi ni to nismo uspeli da oraganizujemo, nemamo promišljenu strategiju koja se radi decenijama unapred. Izvozimo kukuruz, umesto da ga transformišemo u meso i mleko. To je vrhunac bezobrzluka, zle namere i neznanja. Ali toliko je toga lošeg, da mi je teško da poverujem da je samo o neznanju reč. Šta je sa malinama? I dalje izvozimo malinu u transportnim, kartonskim kutijama od 10 kilograma. Da li je moguće da u Srbiji niko nije mogao da predvidi zapadnu Srbiju, gde je bogomdano za prozvodnju malina. Malina se koristi u preko 700 vidova u preradi, od farmaceutske do konditorske industrije. Mi i dalje jagodičasto voće izvozimo kao sirovinu, a uvozimo polu i gotove proizvode.

Čime potaknuti ste odlučili da jednu od najmodernijih farmi krava smestite u Dobanovce?
Mi smo u Dobanovcima uložili najviše novca u primarnu proizvodnju od kada Srbija postoji. Doneli smo nešto što u Srbiji nije bilo –  od tehnologije do genetike. Donosili smo krave avionom iz Kanade, najveću evropsku instalaciju za mužu, postavili u mnogo čemu potpuno novu tehnologiju. Konceptom i dizajnom cele farme predvideli smo da profesori dovode studente ili srednjoškolce u obilazak, jer smo u mnogo čemu prvi, a u nekim segmentima i 10 godina ispred Evrope. Imali smo jednu suludu želju da u Srbiji napravimo nešto, iskoračimo mnogo godina unapred, a sve se dešava na 20 kilometara od Beograda. Zanimljivo i ujedno obeshrabrujuće je da ovde niko od profesora Poljoprivrednog i Veterinarskog fakulteta nije došao. Samo je jedna škola iz Novog Sada dovela decu na ekskurziju. To je za mene bila jedna velika frustracija. Dve godine pokušavam da shvatim o čemu se tu radi i konačno mogu da zaključim da se ti ljudi koji uče našu decu stide svog neznanja. Do te mere je to bilo nezamislivo, da ova farma ostane potisnuta van interesa stručne javnosti. Ovakva farma postoji u Kanadi i Americi i u Saudijskoj Arabiji i nigde više. Zamislite da neko ko uči stočarstvo ili veterinu dođe sa 15 učenika i da vidi to uživo.  Ovo je trebalo da bude nacionalni projekat. Država nam nikakvim sredstvima, a ni pažnjom nije pomogla, niti sam to tražio… Ovde je potrošeno preko 55 miliona evra grinfild investicija i još 50 miliona za šest godina, pa vidite koliko košta naše poigravanje. Mogli smo da odemo 100 kilometra zapadno od Dobanovaca i da budemo zadovoljni i bogati ljudi.Od toga da budem veliki patriota i Srbin došao sam dao velikog razočaranja, a ubeđen sam da se ni vlasnik posle svega ne oseća drugačije.

Sa čime ste se sve suočili prilikom pretvaranja jedne ruinirane farme, u farmu svetskih referenci?
Kada smo ušli u ovu firmu zatekli smo jednu ruinu bez telefona, faksa, kuhinju na kojoj je krov bio u fazi raspadanja i ženu koja stoji na vratima i neizmenično jede hleb, koji stiska u jednoj ruci, i  testo, koje drži u drugoj. To je bio novembar 2005. godine. Ova farma je napravljena 1978. godine, kao ultravelika moderna farma u okviru PKB. To je radilo jedno vreme dok nisu došli umetnici i pokrali sve što su mogli od poljoprivredne zemlje, krava, ostavivši iza sebe samo narod, većinu izbeglica. Najveći broj ljudi, 330, bili su u rodbinskoj vezi. Sada imamo 350 radnika.
Preko 50 njih bili su invalidi, farma je bila pet godina u blokadi, 75 odsto životinja je bilo bolesno od leukoze. Moram da priznam da tada nismo uspeli da sagledamo do koje je mere zatečeno stanje na farmi bilo loše i neupotrebljivo. Dve godine smo radili infrastrukturu, zemljište, kupili potpuno novu mehanizaciju.  Pre nego što smo preuzeli farmu prinos pšenice je bio 1,5 tonu pšenice po hektaru,   a već posle dve godine tretiranja zemljišta ostvarili smo šest tona po hektaru. Tek kada smo proizveli dovoljno hrane, počeli smo da uvozimo visoko steone junice vrhunske genetike koje daju pet puta više mleka od srpskog proseka, 40 odsto više nego što daje evropska krava. Video sam ovde model farme na kojoj će se raditi reprodukcija genetike i gde će sutra prosečan seljak iz Lajkovca, Bujanovca i Negotina doći da kupi kanadsku genetiku ovde proizvedenu. Mi nismo nikada nikog otpustili. Prvo što smo uradili jeste da smo porušili i podigli novu kuhinju za 450.000 evra, napravili zimsku baštu i deset hektara opredelili za proizvodnju povrća za radničku kuhinju, napravili tuševe, garderobu za zaposlene. Radnici nisu znali šta im se događa, jer 70 odsto njih nema takve uslove ni kod kuće. Njih 50, 60 je otišlo u penziju, a  primili smo 90 novih radnika, te podigli procenat visoko obrazovanog kadra na 46 odsto i sada ih šaljemo na doškolovanje u Evropu, Kanadu, Nemačku. Zaposlili smo tih 90 ljudi mnogo pre nego što se Vlada Srbije dosetila da stimuliše nova radna mesta sa 10.000 dinara. Mi nismo dobili ništa. I dalje imamo višak od 80 odsto ljudi, jer tu rade ljudi bez ruke, noge, samohrani očevi sa troje, majke sa petoro dece i svi oni rade kod mene. Rade koliko mogu, ali su kod nas i imaju nekakvu sigurnost. U međuvremenu smo kupili još 2000 hektara zemlje u Bečeju…Planirali smo da tamo izmestimo reprocentar, gde bi se kroz vreme bavili sopstvenom proizvodnjom junica.

Šta nas sa ovakvom strategijom očekuje 2015. godine kada se otvori tržište i koliko priča o ulasku u EU pretpostavlja i osmišljavanje pristupnog perioda koji neće biti lak za poljoprivrednike?
Ne znam šta to znači, bar ne kada je reč o zemlji Srbiji. Kada pričam sa ljudima u ministarstvu govore mi da nemaju novca, a kada kažemo da na putu ka EU postoji i pristupni period koji bi trebalo da posluži za smanjenje rizika od otvaranja naših granica, onda shvataju da je sa ovakvom politikom to nemoguće. Desiće se da ćemo biti stavljeni u ring, gde će nekom iz Paliluca protivnik biti Tajson. S jedne strane imate nekog ko je 60,70 godina najzaštićeniji na svetu i bilduje taj svoj proizvod, hoće da proda srpskom tržištu i s druge strane nekog nesretnika, a ovde smo svi takvi, koji ni po ceni koštanja, ni po kvalitetu, ambalaži i profitu ne može da mu parira. Kada se pojavilo mleko u prahu, postavilo se pitanje kako je naše skuplje. Jednostavno, niti ja dobijam subvenciju, niti onaj pored mene, a tamo i farmer ima subvenciju i onaj koji proda mleko u prahu ima izvoznu subvenciju.Tako on može da ponudi znatno nižu cenu od domaće.

4 коментара

  1. Unistise NATO-fasisti i domaci najamnici sve. Ne samo poljoprivredu. Unistili su sudstvo, vojsku, crkvu, ekonomiju, finansije, prosvetu, kulturu a sve vreme zivimo u medijskom mraku. Sve su unistili. Sad ce NATO-kaplar Sutanovac da dovede te iste NATO-fasiste kako bi spasio Srbiju. Sprdacina narodu koji jeos ne razmislja dovoljno.




    0



    0
  2. Gospodine Jovanoviću ,
    „Alal vera“ ; Vi ste , kao plemić Dunđerski-otac Lenke Dunđerski iz pesama Laze Kostića ,zaštitnik ljudi koji žive od svog poštenog rada .
    Svojom pričom sami ste dali odgovor , Vas lično mrze jer ste human i stručan čovek . U ovom našem vremenu 2011. godine stručni ljudi su veliki problem . A Vi humani i stručni , Vi ste smrtni neprijatelji svih onih koji misle da treba da budu „glavni“.
    Pozitivan primer , danasu Srbiji , najviše šteti .
    Naravno živi i zdravi ljudi uvek pronađu rešenje .




    0



    2
  3. Dragi prijatelju mi smo osuđeni na propast ako se poljoprivreda ne obnovi u kratkom roku.Neko nas zaluđuje za autoindustriju i visoku tehnologiju ,naravno i to ali nije naš fah.A ovi piiskarala po ministarstvima oni neznaju dalje od Cvetkove pijace .Moj komšija hteo da registruje zabavni vozic .Kaže toliko su ga maltretirali ,da jedna službenica rekla da to treba da se registruje kao šinsko vozilo za prevoz putnika .




    0



    0
  4. Bilo bi lepo da je istina
    Istina ide ovim redom Kostic i Ljubisa zajedno radili sa secerom. Ljubisa presao u ministarstvo privrede i sa Bubalom omogucio Obradovicu da sa parama kanadjanina Bila kupi Buducnost. Ljubisa postaje generalni direktor sada prekrstene Buducnosti u BD Agro ad. Odradise sta treba odvedose firmu u stecaj i gle cuda kupio je Kostic. U agenciji za stecajnu upravu prelazi da radi Fin.direktorka BD Agra a uloga stecajnog upravnika je da stiti samo odredjene poverioce. Nema nepotozma samo Kadija te tuzi , Kadija ti sudi. Neka su samo oni nama zivi i zdravi,mi nismo toliko pametni!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *