Islamizacija Bosne

Piše Anja Vujević

Kao visokocenjeni obaveštajac Danijel Server, koji se u ratnim godinama bavio Federacijom BiH, je sasvim sigurno imao na raspolaganju sve informacije o islamskim teroristima i njihovoj borbi u BiH, o počinjenim stravičnim zločinima tokom krvavog rata u BiH, o kanalima kojima je stizalo oružje muslimanskoj strani…

Potpredsednik američkog Instituta za mir, dugogodišnji diplomata koji je od 1994. do 1996. godine bio američki izaslanik za muslimansko-hrvatsku federaciju BiH (današnja Federacija BiH) Danijel Server, u kolumni posvećenoj bivšem američkom ambasadoru Vilijemu Montgomeriju i njegovom lobiranju za SNS Tomislava Nikolića, potvrdio je ono što se do sada samo naslućivalo –  politički cilj SAD bio je i ostao celovita BiH, jer bi formiranje islamske države u BiH predstavljalo platformu za širenje islamskog terorizma! Drugim rečima, Srpska u okviru BiH služi kao brana od radikalnog islama.

INTERES SAD
Povod za Serverovo obraćanje, koje su sarajevski mediji toliko žurili da objave da nisu stigli ni da ga prevedu sa engleskog jezika, bio je nedavni Montgomerijev intervju u kojem je kao jedno od rešenja za BiH naveo njen raspad i otcepljenje RS.
„Podele koje Montgomeri predlaže sigurna su formula za ponovno paljenje sukoba na Balkanu, s razornim dejstvom, uključujući i formiranje Islamske Republike u centralnoj Bosni“, navodi Server i dodaje:
„Sećaš li se, Bil? Mi to nazivamo „neodrživim ostatkom Islamske Republike koja bi bila platforma za iranske teroriste u Evropi“. Teško mi je videti šta je tu u interesu SAD i Srbije…“
Mora se priznati da je prilično neuobičajeno da jedan diplomata ovako otvoreno progovori o stvarnim razlozima na kojima počiva politika njegove države prema drugoj zemlji. Ne ulazeći u motive koji su naterali Servera da izrekne ovakvo priznanje, nije teško naći mnoštvo argumenata u prilog njegovim tvrdnjama. Pre svega, kao visokocenjeni obaveštajac koji se u ratnim godinama bavio Federacijom BiH, Server je sasvim sigurno imao na raspolaganju sve informacije o islamskim teroristima i njihovoj borbi u BiH, o stravičnim počinjenim zločinima tokom krvavog rata u BiH, o kanalima kojima je stizalo oružje muslimanskoj strani itd. Pored tog, SAD su sasvim sigurno imale sjajan uvid u širenje radikalnih islamskih pokreta u BiH, ćelija Al kaide (koja i prema priznanjima obaveštajnih agencija BiH danas u BiH ima značajan broj svojih „spavača“). Iako u Sarajevu ovih dana nastoje na sva usta da uvere kako su bosanski muslimani, evropska, verska i kulturna radikalizacija primećuje se na svakom koraku, a iza nje stoje milijarde maraka koje su u „preobraćanje muslimana u BiH“ uložile arapske zemlje. Od nekadašnjeg Sarajeva na čijim ulicama je bilo nemoguće na osnovu fizičkog izgleda razaznati nacionalnost prolaznika, u kojem nije bilo nikaba, feredža, vehabijskih brada i skraćenih pantalona, Sarajevo je postalo grad u čijim institucijama radnice nose feredže, a džamije su pod direktnom kontrolom vehabija.

OTROVNE STRELICE
Iz jedne od najvećih evropskih džamija – džamije Kralja Fahda u Sarajevu, u vlasništvu Saudijske Arabije i van zakona BiH, njen glavni imam Nezim Halilović Muderis gotovo redovno odapinje otrovne političke strelice, čak i prema, kako on to kaže, „gluvoj i ćoravoj Evropi“. Tako je Halilović tokom jedne molitve održao govor u kojem je ustvrdio da je „istorijski fakt to da je Andrić četnički ideolog“, da je „genocid nad Bošnjacima izvršen samo zato što su bili muslimani“, da bi trebalo prvo „ukinuti naziv Republika Srpska“, a potom i „nju samu“.
Koliko duboke korene je uzela radikalizacija čitavog društva u Federaciji možda najbolje ilustruje skorašnje predavanje koje je u Bošnjačkom institutu, na čijem čelu se nalazi lider SDP-a Zlatko Lagumdžija, održao sarajevski istoričar Smail Čekić, koji je i direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava iz Sarajeva. Na naučnom skupu pod nazivom „Zločin genocida nad Bošnjacima“, Čekić je izneo sledeće teze:
–   genocid nad muslimanima na Balkanu, posebno Bošnjacima u BiH, rezultat je kolektivne srpske fašističke ideologije i politike, kao i genocidne zločinačke prakse istrebljenja muslimana
– zločin genocida je osmislio i razvio akademik Dobrica Ćosić, na kojeg je mnogo uticao Milorad Ekmečić
– osnov srpskog fašizma je srž srpske (agresivne) nacionalne kulture, koja u biti svog mita sadrži ogromnu količinu mržnje i nasilja, tendenciju ka izvršenju genocida, a kultura mržnje neguje se unutar porodične (pravoslavno srpsko-crnogorske) i plemenske tradicije, kroz mit o Kosovu i Njegošev „Gorski vijenac“, gde je po srpskoj nacionalnoj kulturi istrebljenje muslimana sveti i herojski čin
– projekat je nacističkog, fašističkog i genocidnog karaktera jer sadrži dva povezana elementa: teritorijalnu ekspanziju (osvajanje tuđih teritorija uključujući i BiH) i istrebljenje naroda, odnosno genocid, zločin nad zločinima, uključujući i nad Bošnjacima u BiH
– proširenje životnog prostora je po srpskoj fašističkoj ideologiji i politici, a što je potvrdila i politička praksa, primarni kriterijum za širenje i održavanje etničke čistoće, slično nacistima
– srpski fašizam se temelji na srpskoj velikodržavničkoj ideologiji, politici i praksi od početka 19. veka
– nosioci projekta su istaknuti i ugledni srpski intelektualci, uključujući i vođstvo Srpske pravoslavne crkve
– srpski fašizam je masovnog karaktera zahvaljujući srpskoj intelektualnoj, svetovnoj i duhovnoj, i političkoj eliti, zbog koje je dobijao na masovnosti i masovnoj podršci srpskog naroda
– iza srpskog fašizma uvek je stajala država
– srpski fašizam je patološki opsednut pravoslavljem i srpstvom
Ove reči su izgovorene na skupu iza kojeg stoji lider najjače političke partije u BiH Zlatko Lagumdžija; partije koja se predstavlja za multietničku, levičarsku, socijaldemokratsku. I što je još poraznije, iz Sarajeva se nije čula nijedna osuda, niti distanciranje od ovog zapanjujućeg govora mržnje. Nije se našao nijedan političar, intelektualac, niti običan čovek koji bi ovo osudio.

ČISTO ISLAMSKA
Kada neko ko se zove naučnikom svoju struku i profesionalni dignitet baci pod noge, potpirujući mržnju, podele i prizivajući sukobe, a slučaj Čekić, nažalost, nije izolovan primer nego pravilo, onda se iza svega mogu nazreti grandiozne metastaze islamskog radikalizma koji zahvata sve pore društva u BiH.
Neko ko je vođen strukom, a ne nekim drugim porivima, nikada sebi ne bi dozvolio da fašističkim nazove narod koji je u proteklom veku dao preko tri miliona žrtava boreći se za slobodu. Jedan istoričar svakako mora poznavati i definiciju genocida, s kojom se Čekić posvađao.
Upravo na Čekićevom slučaju do koske  je ogoljen i „projekat Srebrenica“ čiji je cilj upravo da srpski narod predstavi kao agresorski i genocidan, a sve kako takav narod „ne bi imao pravo na svoju državu“ i kako bi ostao talac Bosne koja „ne sme biti čisto islamska“. Sada je postalo kristalno jasno zašto je bivši visoki predstavnik Pedi Ešdaun imenovao Čekića za Komisiju za istraživanje događaja u i oko Srebrenice, i ovo je dodatni razlog, pored svih dokaza o falsifikovanju spiskova, zbog kojeg je potrebno uraditi reviziju rada te komisije.
Naime, još 2002. godine, Biro Vlade RS za odnose sa Haškim tribunalom i Dokumentacioni centar RS uradili su Izveštaj o slučaju Srebrenica koji je naišao na veliko negodovanje OHR-a. Bez ikakvih provera, visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun odmah ga je odbacio, navodeći da je „to tendeciozan, apsurdan i huškački izveštaj i da nijedan odgovoran političar ne bi dozvolio da se uz takav Izveštaj veže njegovo ime, posebno pred održavanje izbora koji bi trebalo da budu usmereni na budućnost BiH, a ne na prekrajanje njene prošlosti“.
„Tendenciozno, apsurdno i huškačko“, prema oceni Ešdauna, u Izveštaju je to što je u njemu konstatovano da je u „navodnom masakru“ oko 2.000 muslimanskih vojnika stradalo u borbama, a verovatno oko 100 likvidirano iz „lične osvete ili jednostavno nepoznavanja međunarodnog prava“. Pored tog, Izveštaj je takođe pružio širok pregled događaja.
Posle snažnih pritisaka Ešdauna, sredinom decembra 2003. godine formirana je Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice, čija dva člana je imenovao Ešdaun (Smaila Čekića i Gordona Bacona), a u njihovom radu su u svojstvu posmatrača učestvovali i predstavnici OHR i Tužilaštva Haškog tribunala. Komisija je trebalo da završi posao u roku od šest meseci. Međutim, njen preliminarni Izveštaj od 14. april 2004. godine, zasnovan na činjenicama, ponovo je razbesneo Ešdauna koji je prihvatao samo „naručenu istinu“. Odmah potom, u ekspresno kratkom roku, sredinom juna 2004. godine, Komisija je izašla sa spiskom od 7.779 nestalih Bošnjaka u julu 1995. godine. Nedugo potom, Čekić je saopštio kako je „ustanovljeno učešće 19.473 pripadnika Vojske RS, Ministarstva odbrane, te MUP-a u srebreničkim događajima“, a među njegovim „zločincima“ našle su se kafe kuvarice, sekretarice, daktilografkinje iz zvorničke policije itd. Na Čekićevom spisku mrtvih Srebreničana, kako je utvrdio direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra Mirsad Tokača, nalazi se 500 lica za koje je utvrđeno da su živi. Broj Čekićevih „žrtava genocida“, stradalih pre  jula 1995. godine u napadima na srpska sela, dosegao je do 1.333 i to prema podacima muslimanske Komisije za praćenje ratnih stradanja koje je objavio Naser Orić u knjizi „Srebrenica svedoči i optužuje“.
Paradoksalno, ali temelji mita o Srebrenici stvorenog u Vašingtonu, kako bi RS ostala talac BiH i brana za širenje islamskog fundamentalizma, ruše se u Sarajevu. Što „čekići“ sazidaju, to „tokače i orićevci“ preko noći poruše, a rupe na ruševinama krpi Boris Tadić Deklaracijom o Srebrenici. Republika Srpska, nažalost, do sada nije pokazala snagu da iskoristi Tokačine i Orićeve podatke i pokrene reviziju rada Komisije za Srebrenicu, te na taj način pokuša skinuti uzicu koja ograničava njeno prirodno kretanje i težnje.