Dve nove stranke i jedan pokret

Piše Ana Radmilović

Da li je razlog stvaranja novih stranaka, zamor od istih lica na vlasti ili u opoziciji, da li se radi o nezadovoljstvu svojim imenom, najbolje iskazuje jedna od novih stranaka „Nijedan od ponuđenih odgovora“, ili se radi o besu koji umeju da pokažu momci iz organizacije poput SNP Naši 1389, ili je to želja za jednom prosvećenijom i mudrijom politikom kakvu zastupaju Dveri?

Neki novi ljudi pojavljuju se na srpskoj političkoj sceni. Oni ne žele da učestvuju u radu postojećih stranaka (to im je svima zajedničko), pokušavaju sami da finansiraju svoje političko delovanje, ukratko, teže nečem novom. Zajednička im je, takođe, i želja da EU ne bude srpski put. Kao i insistiranje na ćirilici kao srpskom pismu.

NOVA DRUŠTVENA VIZIJA
Ivan Ivanović (SNP Naši 1389) kaže da su novac za osnivanje stranke (10.000 evra) sakupili članovi i obrazlaže – svesni smo da, ako budemo uzeli novac od nekoga, taj sutra može da nas ucenjuje i traži ustupke. Podnećemo radije sami tu finansijsku žrtvu.
Predsednik Nijednog od ponuđenih odgovora (NOPO) Nikola Tulimirović zastupa samofinansiranje iz sličnih razloga i kaže:
„Valjalo bi da se spreči da jedna građevina u mom susedstvu, koju bi svako mogao da izgradi za 50.000, nas košta 350.000 evra. Korupciju mogu da spreče samo ljudi koji nisu ekonomski zavisni. Zato sam ranije naglasio našu nezavisnost i zato sada ponavljam da smo nezavisni.“
Zoran Radojčić iz Dveri objašnjava da će ova organizacija na izbore izaći kao politički pokret, a ne kao stranka.
„Ideja o izlasku na izbore sazrevala je sa razvojem katastrofalnog stanja u državi i narodu. Vreme je za novu politiku, novu društvenu viziju koju bi nosili novi ljudi, na nov način.“
Ivan Ivanović objašnjava kako su odbori SNP Naši 1389 već po celoj Srbiji i kako je posebno ponosan na odbor u selu Jagnjilo.
„Tamo smo česti gosti i ti ljudi su nas prepoznali kao prijatelje koji žele da pomognu, a ne kao nekoga ko želi da ih iskoristi. Na terenu smo se upoznali sa konkretnim problemima ljudi iz sela i gradova. Ljudi su očajni i vide nas kao moguću alternativu postojećem sistemu koji im nije doneo nikakvo dobro.“
Ivanović kaže da je veliki broj mlađih članova iz urbanih sredina i da je sam bio iznenađen kada su počeli da im se javljaju i ljudi sa sela, koji se bave zemljoradnjom, koji se žale na loše uslove, pričaju o otkupu stoke i ostalim svojim mukama, i da se tu negde prelomila i konačna odluka da se SNP Naši 1389 ozbiljnije angažuje i uputi u probleme, pokuša da nađe eventualna rešenja za taj narod koji se javlja.
Sličnu stvar govori i Nikola Tulimirović (Nijedan od ponuđenih odgovora) koji je izašao na voždovačke izbore gde je, kako kaže, samo zbog imena stranke i bez ijednog dinara uloženog u kampanju NOPO dobio 0,83 odsto glasova. Posle toga Voždovčani su počeli da se javljaju sa najrazličitijim molbama i problemima što je, kako kaže Tulimirović, i njega samog iznenadilo jer otkriva dve stvari. Očajanje ljudi koji ne nailaze na razumevanje kod opštinskih vlasti i koliko elementarnih stvari nedostaje ovoj beogradskoj opštini, od upisanih adresa i toga da postoje ulice bez brojeva i imena, preko problema sa kanalizacijom, vodom, strujom… I on, slično Ivanoviću, svedoči da ga je najviše taj direktan kontakt s ljudima koji su u njemu videli moguće rešenje problema, uprokos tome što čak nije imao ni kampanju, niti je bilo šta konkretno obećao na tom voždovačkim izborima, naterao da se ozbiljnije posveti svojoj, s početka, više eksperimentalnoj ideji koja se svodila na pitanje: „Da li samo uz pomoć imena koje je eksplicitna poruka da ništa ne valja i bez ikakve kampanje čovek može da pridobije eventualne glasače?“. Očigledno je da može. Posle voždovačkih izbora (2009) Tulimirović je tvrdi, imao ponude članova opštinskih odbora više stranaka.
„Samo DS, LDP i još nekoliko njih nam se nije javilo posle izbora. Svi drugi želeli su da sa nama naprave neki dogovor, što smo odbili.“

MEHANIZMI JALOVOSTI
Na pitanje kako su uspeli da sakupe novac i 10.000 članova, Tulimirović otvoreno kaže da je „prevario sistem“ i registrovao stranku kao manjinsku.
„Našli smo rupu u zakonu jer nismo hteli da potrošimo skoro 3.000.000 dinara na upis u Registar političkih stranaka… Ljudi ne znaju koliko košta osnivanje stranke zato što ministar Marković već godinama izmišlja i laže. Eto, leglo nam je da potrošimo desetostruko manje novca. A kada neko nađe ovakvu ili bilo kakvu rupu u zakonu, nije kriv onaj koji je rupu našao, nego onaj koji je rupu ostavio da zjapi. Zakone pišu neozbiljni ljudi. Drugim rečima, mi ne kršimo zakon. Mi koristimo neznanje totalitarnog koncepta.“
Na pitanje dokle misle da ostanu „manjina“ (konkretno Vlasi) predsednik NOPO-a odgovara:
„Ili do trenutka kada će Ustavni sud Srbije poništiti Zakon o političkim strankama, ili do stavljanja skupštinskog kartela pod noge.“
Kao o do sada manje poznatom  od Ivanovića iz SNP Naši 1389 i Radojčića iz Dveri, o Tulimiroviću bi trebalo reći da je profesionalni programer i da je bio u prvobitnom timu za odbranu Šešelja, kada se nije znalo da li će RTS emitovati suđenje i kada se mislilo da će biti potrebno sve to prenositi preko interneta.
Radojčić iz Dveri, na drugačiji način, priča stvar koja u jednom liči na Ivanovićevu i Tulimirovićevu priču, što opet ne znači da su te tri organizacije slične, nego znači da je negde u njihovim rečima sadržano nezadovoljstvo većine građana Srbije, među kojima je sve više onih koji svedoče da neće ići na glasanje na predstojećim izborima.
„Danas je očigledno nezadovoljstvo nekreativnošću i samodovoljnošću postojećih stranaka – kaže Radojčić – i brojni ljudi koji nam sada prilaze su baš ti nezadovoljni  njihovim učinkom. Smatramo da sadašnje stranke, ovako kako su ustrojene – objašnjava Radojčić – nose u sebi ugrađen mehanizam jalovosti, zbog čega su deo političkog problema a ne rešenja“.
„Dveri su osnovali ljudi koji su politički aktivni već dvadeset godina, bilo da su pripadali nekoj stranci ili da su delovali kroz forme studentskih protesta i udruženja građana“, objašnjava Radojčić.
Sa sličnim problemom kao SNP Naši 1389 po selima ili NOPO u beogradskoj opštini koja je „Srbija u malom“ kakav je Voždovac, Dveri su se srele na svojim brojnim tribinama i u razgovoru s tim „čovekom iz naroda“. Radojčić objašnjava problem i nudi rešenje:
„Prolazeći Srbijom stičemo utisak da je narod u dubokoj apatiji i da više ne veruje ni u jedan mit o boljem životu, posebno ne u mit o Evropskoj uniji (kao obećanoj zemlji). Vreme je da se prestane sa obećavanjem bajki, da se najzad realno pogledamo u oči i učinimo promene koje su neophodne kako bi srpski narod i država opstali. Građane najviše muči kako da odbrane svoje porodice od ekonomske i socijalne krize, i porodica, koju mi stavljamo na prvo mesto, predstavlja poslednju tačku oko koje se možemo okupiti. A cela priča o boljem životu danas znači da uopšte sačuvamo osnovne prirodne i privredne resurse u našim rukama, jer je to preduslov privredne obnove, kao i da uložimo u domaće banke, proizvodnju, izvoz, poljoprivredu, selo…

DISKREDITACIJA BORBE
Na pitanje da li su Dveri, što im je često spočitavano zbog vrednosti koje zastupaju, nekakva „klerikalna“ organizacija, Radojčić odgovara odrečno i objašnjava:
„Nikada se nismo zalagali za to da predstavnici Crkve imaju bilo kakve pozicije državne moći – što je suština klerikalizma. Mi poštujemo civilizacijsku tekovinu odvojenosti Crkve i države i smatramo da je to najpogodniji odnos za osnovnu misiju Crkve koja mora biti zasnovana na slobodi onih koji Crkvi prilaze, a ne na prinudi koju posedovanje državne moći sa sobom nosi.“
SNP Naši 1389, kao najprokaženija od ove tri organizacije i često okarakterisana kao klerofašistička organizacija daje sličan odgovor na pitanje kako tumače tu etikeciju.
„Ne, naravno da nismo – kaže Ivanović – zastupati hrišćanske ideje ne znači preuzeti ulogu crkve, jer time ne bismo postali ništa do jedne političke sekte. Sa verskim opredeljenjem svih naših članova nisam ni upoznat. Često se može čuti reč ‘klerofašizam’ od pojedinih NVO, a lično sumnjam da uopšte znaju njeno značenje“.
Na pitanje o identifikovanju članova SNP  Naši 1389 sa kriminalcima, huliganima i navijačima Ivanović odgovara:
„Režim je pokušao da diskredituje našu borbu na sve načine. Sada u javnosti svaki mlađi čovek patriotskih načela mora biti huligan, kriminalac i ko zna šta sve. Tako se srozava svaka pobuna a za mene, svi mladi ljudi koji su otvoreno ušli u borbu protiv jednog marionetskog režima su heroji.“
O razlozima  nepristupanja u neku od stranaka što se zalažu za slične vrednosti Ivanović, ne bez ogorčenja govori sledeće:
„Dešavala su se hapšenja i progoni naših članova i nikada nijedna stranka nije stala u našu zaštitu. Posle tzv. „parade ponosa“ mnogi naši članovi su uhapšeni, ni tada nas niko nije pozvao da pita da li nam nešto treba. Nisu pitali čak ni za zdravlje uhapšenih koji su preživeli pravu torturu. Iz tog razloga ne želimo da se priključimo nijednoj stranci. Pokazale su da ih zanimaju samo uskostranački interesi, a ne narodni.“
Najsažetije, nepoverenje u dosadašnji sistem gde su stranke firme koje zastupaju svoje interese objasnile bi Radojčićeve reči:
„Nijedna pojedinačna stranka ne može sama da reši ogromne i nagomilane privredne i socijalne probleme u Srbiji. Porušeni su svi mostovi između većinske narodne volje i stranačkih predstavnika. Zato smo nadstranački narodni pokret.“