Svetosavski princip – tako blizu, a tako daleko

Danas je Sveti Sava, ali danas je srpski Veliki Petak. Danas je Sveti Sava, trebalo bi da bude najveći praznik posle Uskrsa, a danas je srpski Veliki Petak. Danas je Sveti Sava, trebalo bi da bude praznik najveći posle Božića, ali ovo je danas srpski Veliki Petak. Gle, kako je tužna zemlja Srbija, kako je mrak popao zemlju Srbiju. Kakva tmina! Kakva pomrčina! Gde su Srbi? Mnogo je bivših Srba, a pravih Srba, avaj, kako malo!

Hajde da učinimo jedan kratak hadžiluk po zemlji Srpskoj, hajde da vidimo kako se praznuje Sveti Sava po zemlji Srpskoj. Hajdemo do Beograda, stare srpske prestonice. U Beogradu, šta je? Sve radnje otvorene, sva nadleštva rade. Ljudi, šta je to? Evo odgovora: Na terazijama Sveti Sava raspet na krstu, na Terazijama beogradskim, na glavnom trgu, na glavnoj raskrsnici, na glavnom putu i putevima raskršća Evrope, Azije i Afrike, eto Srbi podigli krst i raspeli na njemu Svetoga Savu. A on tužan i pun ljubavi za nesrećno potomstvo svoje, vapije sa krsta: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade.

Hajdemo malo dalje, hajdemo do Univerziteta. Šta je to? Prazan, nigde nikoga nema, nigde nikoga na Svetog Savu na Univerzitetu. Omladina! Ko? Ko je vodi? Nema Svetoga Save na Univerzitetu, nema duha njegovog, nema Hrista njegovog. A koga ima, ako Hrista Boga nema, ako Svetog Save nema? Krst pred Univerzitetom i na njemu raspet Sveti Sava, i bruji njegov tužan i setan glas, njegov glas koji se čuje od zemlje do neba: Gospode, oprosti im, ne znaju šta rade!

Hajde dalje po nesrećnom Beogradu i tužnom hadžiluku našem, hajdemo do Patrijaršije. Gle, i pred Patrijaršijom krst, gle i na krstu raspet Sveti Sava! Šta je to? Otkuda to? Od raskola! Sveti Sava raspet jauče i plače pred Patrijaršijom i vapije sa krsta: Gospode, oprosti im jer ne znaju šta rade! Takav je mrak, takvi krstovi po Beogradu.

(…)

Hajdemo dalje po varošima srpskim, po varošima Srpske zemlje. Šta je to? Kragujevac, Niš, Leskovac, Vranje, Novi Sad, Sarajevo, Banja Luka, Cetinje, Nikšić, šta je to? Što je toliko krstova pred tolikim zdanjima, pred crkvama, pred školama? I na svima tim krstovima Sveti Sava vapije Gospodu: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!

(…)

Da, tužna je sudbina Svetoga Save, najvećeg i najsvetijeg Srbina, najvećeg i najproslavljenijeg Srbina u svim svetovima, sem na zemlji Srpskoj sada (…)Danas sam Gospod grli Svetoga Savu, najvećeg i najsvetijeg Srbina, najljupkije i najmilije srpsko dete Rastka! A on kleči i plače. Plače nad nesrećnim srpskim rodom, plače nad zemaljskom Srbijom. Sva Nebeska Srbija slavi Svetitelja Savu, a vi nesrećni Srbi sve ste njegovo zaboravili na zemlji.

Ovo je deo besede koju je na Svetoga Savu 1966. godine u manastiru Ćelije izgovorio Sveti Justin. Danas, bezmalo pola veka kasnije, reči Svetoga Justina, nažalost, jednako su aktuelne, deluju gotovo proročki, bez obzira na to što sećanje na „socijalističku diktaturu“ i SFR Jugoslaviju polako bledi. Prekid jugoslovenskog kontinuiteta i ponovno stvaranje nove nacionalne srpske države nije, dakle, označio i vraćanje svetosavskoj tradiciji u kojoj je utemeljeno i jedinstveno poimanje (pravoslavne) vere Srba, i suština njihove nacionalne samobitnosti, i principi specifičnog državnog uređenja. Iako su spisi Svetoga Save u proteklim vekovima preštampavani u brojnim knjigama i časopisima, i pored toga što je od sredine 13. veka do danas našem najznačajnijem svetitelju posvećeno hiljade i hiljade službi, pohvala, umetničkih dela, beseda, traktata, (književno)istorijskih i kulturoloških studija, filozofskih i teoloških radova – Sveti Sava kod većine našeg naroda živi u najboljem slučaju tek kao religiozno-nacionalni tradicionalni ukras, svedočanstvo duhovnog bogatstva, utkanog u kod srpskog nacionalnog bića. Nažalost, većina tog istog naroda teško da u sebi može da prepozna taj kod, a verovatno to ni neće biti u stanju da učini dok ne prihvati svetosavlje kao svojevrsnu filozofiju života.

Nema ovaj prilog ambiciju da doprinese boljem razumevanju svetosavskog pogleda na svet, niti može odlučujuće da pomogne dešifrovanju svetosavskog koda u srpskom narodu. On je više potvrda da „Pečat“ ima dobru volju i iskrenu želju da nastavi istinsko traganje za izgubljenim sistemom vrednosti koji bi srpskom narodu, u razdoblju velikih iskušenja, trebalo da povrati veru, osećaj nacionalnog dostojanstva i odgovorniji odnos prema sebi, svojim bližnjima, društvu i državi.

Rad na stvaranju samostalne srpske crkve i specifično shvatanje pravoslavlja nesumnjivo je najveći doprinos Rastka Nemanjića (rođenog oko 1175. godine), trećeg i najmlađeg sina srpskog velikog župana Stefana Nemanje, tvorca jedinstvene srpske države. Jer utemeljenje pravoslavlja po shvatanju Svetoga Save od 13. veka presudno će uticati ne samo na širenje vere i duhovnosti u srpskim zemljama, nego i na ustrojstvo i opstanak države pod dinastijom Nemanjića, na shvatanje nacionalne samosvojnosti, kao i na rađanje autohtone srpske književnosti i kulture. Na stvaranje kulta svetitelja, o čemu svedoče gotovo svi himnografski tekstovi i žitija (biografije) posvećeni Svetom Savi, presudno je uticala njegova monaška motivacija, izražena još od ranoga detinjstva, dovoljno snažna da se Rastko oko 1191. godine odrekne upravljanjem Huma, odnosno Zahumlja, i ode na Svetu Goru, gde najverovatnije u manastiru Svetog Pantelejmona prima rasu, a u Vatopedu monaški čin.

Upravo Rastkovo abdiciranje sa vlasti, odnosno napuštanje zemaljskog carstva i opredeljenje za carstvo nebesko (put kojim će krenuti i njegov otac sa kojim će se monah Sava susresti u Vatopedu 1197. godine), odlučujuće će odrediti i budućnost srpskog naroda i srpske države, vekovima rastrzanog između zemlje i neba, zauvek prožetog svetosavljem kao izrazom srpskog pravoslavlja, utemeljenog u vizantijskoj tradiciji i oplemenjenog specifičnim duhom, prikladnim duši srpskog naroda. Nije, dakle, predodređenost za monaški život Rastka Nemanjića detalj koji je ugrađen u strukturu svakog srednjovekovnog životopisa – pa tako i u dva najznačajnija srpska, Domentijanovo i Teodosijevo „Žitije Svetog Save“ (prvo je nastalo najverovatnije između 1243. i 1254. godine, dok je drugo pisano na samom kraju 13. veka) – nego činjenica koja je presudno uticala na shvatanje ustrojstva i suštine pravoslavnog života. Zato Sveti Justin ovom segmentu i posvećuje veći deo svoje besede iz 1966. godine:

„Tamo po srpskim šumama, po dolinama, gudurama, srpski manastiri. Zidali ih sveti carevi i kraljevi, zidali ih sveti Srbi, ostavili nama, a manastiri skoro opusteli. Srbi neće u monahe, Srbi krenuli za Evropom, za kulturom, za modom.“

Ako su pre pedesetak godina iz razumljivih razloga manastiri bili pusti, a monasi prava retkost, kako objasniti da i danas, kada sećanje na „socijalističku diktaturu“ i SFR Jugoslaviju polako bledi, mnogi manastiri, i to na Kosovu i Metohiji, ostaju prazni, a monasi svoj život u kelijama zamenjuju obitavanjem u hotelima ili drugim objektima za stanovanje, zaboravljujući kako su monaški zaveti siromaštvo, devičanstvo i poslušnost?

Religioznost Svetoga Save i njegovo shvatanje hrišćanstva nastalo je, dakle, na Svetoj gori. Iako je Rastko na Atos otišao već pismen i formiran na delima ranohrišćanske, vizantijske i staroslovenske literature (recimo, učenja Jovana Sinajskog i Jovana Zlatoustog), nesumnjivo je da je svoja gledišta obogatio i knjigama koje su imale važnu ulogu u životu svetogorskih monaha. I pored toga što će se u kasnijem organizovanju manastirskog i liturgijskog života Sveti Sava obilato služiti vizantijskim uzorima, njegova namera da stvori autentičnu srpsku (nacionalnu) pravoslavnu crkvu vidljiva je već i u podatku da je tražio i dobio u Carigradu 1198. godine od vizantijskog cara Aleksija III Anđela zlatopečatni sigilij, a nešto kasnije i hrisovulju kojom se zapusteli manastir Hilandar stavlja pod upravu Simeona i Save kao samoupravni, dakle nezavisni manastir u kojem će biti zasnovana isključivo srpska obitelj. To je bio samo prvi korak ka unapred osmišljenom cilju – stvoriti preduslove za dobijanje autokefalnosti za srpsku crkvu, što će se i dogoditi 1219. godine u Nikeji kada Sava, posle susreta sa Teodorom I Laskarisom i patrijarhom Manojlom I Sarantenom, postaje arhiepiskop. Uostalom, koliko je Sveti Sava strogo vizantijski, ortodoksni duh pravoslavlja prilagodio srpskom narodu, svedoče i delovi „Hilandarskog tipika“ (propisi za duhovni život u manastiru) koji, za razliku od evergeditskog izvornika, sadrže odstupanja od strogih pravila posta i bogosluženja, ali i nadogradnju u smislu isticanja načela bratske ljubavi. Upravo ova verzija tipika za manastir Hilandar govori mnogo o Savinom poznavanju posebnih navika, običaja i mogućnosti Srba, i želje da pravoslavnu veru u izvesnoj meri prilagodi svom narodu.

A njegova „Krmčija“, odnosno „Nomokanon“, svedočanstvo su da je Sveti Sava paralelno sa uređivanjem crkvenog života temeljio i pravnu državu; jer, „Krmčija“, predstavlja zapravo kodifikaciju vizantijskog prava, tako da je Srbija, zahvaljujući Savi, već početkom 13. veka postala pravna država u koju je ugrađeno bogato nasleđe grčko-rimskog prava. Zato je Dimitrije Bogdanović u knjizi „Stara srpska književnost“ s razlogom utvrdio kako je „srpska svetosavska „Krmčija“ predstavljala kapitalni izvor i spomenik prava; u srednjovekovnoj srpskoj državi, to je izvor prvog reda kao ‘božansko pravo’; tek posle toga dolazi, na primer, zakonodavstvo srpskih vladara uključujući i ‘Zakonik’ cara Stefana Dušana“.

Put srpske crkve i države, preko vizantijske tradicije do originalnog srpskog pravoslavlja, vodio je preko božanskog nadahnuća i individualnog talenta Svetoga Save. On, između ostalog, ukazuje i na to, da nastajanje svake nove tvorevine (bilo crkve, nacije ili države) mora biti utemeljeno u nekoj tradiciji.

„Srbi, na šta ste sveli svoju istoriju i sebe? Tako su, ostavivši taj svetosavski put, put manastirski, put monaški, Srbi krenuli za kulturom, za civilizacijom evropskom, za modom evropskom“, reći će u već pominjanoj besedi iz 1966. godine Sveti Justin.

Ali, ako je pre pedesetak godina iz razumljivih razloga bilo kakva srpska tradicija, pa tako i svetosavska, bila tabu tema, kako objasniti da i danas, kada sećanje na „socijalističku diktaturu“ i SFR Jugoslaviju polako bledi, svetosavski put tradicije i individualnog talenta ne predstavlja podsticaj za srpsku teološku, kulturnu, političku i svaku drugu elitu?

I pre nego što je dobio čin arhiepiskopa i status autokefalnosti za srpsku crkvu, Sveti Sava je zahvaljujući raznim i brojnim aktivnostima postao ne samo duhovni vođa srpskog naroda, nego i ličnost koja se uključivala u državničke poslove. Diplomatske misije Svetoga Save započeće posle prenosa očevih moštiju iz Svete gore u Srbiju, u manastir Studenicu, najverovatnije u zimu 1206-1207. godine. Bilo je to izuzetno teško razdoblje, budući da je 1204. godine pao Konstantinopolj, a istovremeno je vođen i građanski rat u Srbiji između Savine braće, Stefana i Vukana, i to oko prestola.

Pošto je pomirio zavađenu braću, Sava, očigledno po uputstvima Stefana Prvovenčanog, odlazi u svoju prvu diplomatsku misiju, na pregovore sa bugarskim velikašem Strezom. Iako se ta misija završila neuspešno, Strez je ubijen u atentatu, a „Žitija Svetog Save“ od Domentijana i Teodosija ovu smrt pripisuju Savinim čudotvornim moćima (Streza ubija „anđeo Božji nevidljivim kopljem“). Na isti način objašnjen je u pomenutim žitijima i rezultat druge Savine diplomatske misije, kada je naš najveći svetitelj uspeo da ugarskog kralja Andriju II 1220. godine preobrati od neprijatelja u prijatelja. Neki istoričari (književnosti) su pojedine segmente u Teodosijevom „Žitiju Svetog Save“ (u ovoj knjizi Streza ubija „anđeo posred srca“ koga šalje Sveti Sava, a Teodosije doslovno piše: „da ne oklevetam Svetoga kao ubicu“ … „Sve je, dakle, Božje, što urade sveti“) iskoristili da prenaglase ulogu Save u događajima u vezi sa bugarskim velikašem, čak i da ga bezmalo povežu sa atentatom.

„Nihilizam i anarhizam su logični završetak evropske kulture, završna forma evropskog humanizma i relativizma“, zapisaće Sveti Justin u knjizi „Svetosavlje kao filosofija života“.

Ukoliko je pre pedesetak godina iz razumljivih razloga nihilizam bio jedan od važnih filozofskih i ideoloških postulata, kako objasniti da i danas, kada sećanje na „socijalističku diktaturu“ i SFR Jugoslaviju polako bledi, savremeni Srbin više veruje u veštinu diplomatije (pa čak mu je logično i da Svetog Savu posmatra u nihilističkom aktivizmu „prljave političke igre“), nego u čuda, ako zna gde je njegovu zemlju i narod upravo „veština diplomatije“ u prethodnom i ovom veku dovela do bezizlaza, i ako sluti, i sve glasnije šapuće, kako ga samo čudo može spasiti?

I pre 1219. godine, Sava je, boraveći u Srbiji, intenzivno radio na organizaciji manastirskog života, pretvarajući manastire ne samo u monaška središta, nego i u žive književne centre (stoga je i sasvim opravdano dobio epitet rodonačelnika srpske književnosti), ali i prve bolnice. To svedoči i o Savinom nastojanju da negujući duh ljubavi i pomoći u pravoslavlje uključi i socijalnu komponentu.

„A mi svi pravi Srbi smo deo te narodne duše. Treba se navići na misao da narodna duša nije nešto odvojeno od pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta osećao, tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje, proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa svim svojim porocima i vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najpismeniji, i najviđeniji i najponiženiji.“

Ako pre pedesetak godina iz razumljivih razloga ova socijalna komponenta nije mogla da bude ugrađena u društvo koje je sebe nazivalo socijalističkim, zašto danas, kada sećanje na „socijalističku diktaturu“ i SFR Jugoslaviju polako bledi, naši ideolozi koji se zalažu za nacionalnu državu sa socijalnim komponentama (ili socijalizam sa nacionalnim predznakom) inspiraciju ne nalaze u ovom, nimalo beznačajnom segmentu svetosavlja?

Odmah po povratku iz Nikeje i Soluna, Sava je i potpuno zaokružio organizaciju srpske crkve. Godine 1220, na saborima srpske zemlje i crkve potisnuo je grčke i latinske episkope pomerajući granice istočne sfere na zapad. Time je, kako uočava Dimitrije Bogdanović u već pomenutoj knjizi, „bio omogućen i viši stupanj integracije srpskog naroda na osnovama istočno-pravoslavne orijentacije“. Otuda čude interpretacije, koje su se zadržale do današnjih dana, kako je Sava bezmalo blagonaklono gledao na to što je papa Horonije III poslao Stefanu „krunu“. Istina je posve drugačija. Sveti Sava posle toga i odlazi iz Srbije, a tek pošto uspeva da izdejstvuje autokefalnost za srpsku crkvu, kruniše Stefana, i to po pravoslavnom obredu, 1221. godine. Jer, Savin odnos prema rimskoj crkvi, i istorijski gledano, odraz je oštre podeljenosti između istočnog i zapadnog hrišćanstva ranog 13. veka, tako da je malo verovatno da se naš svetitelj slagao sa prozapadnom politikom svoga starijeg brata. Posle dobijanja autokefalnosti Sava je pažljivo brinuo o rasporedu episkopija. Tako je jedan od zadataka Humske episkopije bio da predstavlja branu prema latinskim dijacezama Dubrovačke arhiepiskopije, dok je Zetska arhiepiskopija imala istu ulogu prema Barskoj episkopiji. Uostalom, i odlazak u Nikeju, i dobijanje autokefalnosti, bili su u direktnoj vezi upravo sa Stefanovim okretanjem Rimu – Vizantiji svakako nije bilo svejedno što se Srbija približila zapadnoj imperiji, pa je Savin duhovni ugled, uz istorijske okolnosti, možda i jedini razlog što je car Teodor I Laskaris, protivno vizantijskom crkvenom pravu, i suprotno volji njihovog Sinoda, predao Savi arhiepiskopski čin.

Jer, i Sava i Vizantinci, po svemu sudeći veoma dobro su znali ono što će o zapadnoj Evropi, vekovima kasnije, zapisati u delu „Svetosavlje kao filosofija života“ Sveti Justin:

„Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju, čovekom se iscrpljuje program i cilj, njena sredstva i sadržina. Humanizam je njen glavni arhitekt. Sva je izgrađena na sofističkom principu i kriterijumu: čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu, smisao života je ono što on proglasi za smisao, dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno evropski čovek je sebe proglasio za Boga. Zar niste primetili kako on neizmerno voli da Boguje, da Boguje naukom i tehnikom, filosofijom i kulturom, religijom i politikom, umetnošću i modom, da Boguje po svaku cenu, makar inkvizicijom i papizmom, makar mačem i ognjem. On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke objavio da nema Boga. I vođen tom logikom on je smelo izveo zaključak iz toga: pošto nema Boga, onda sam ja – Bog! (…) Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi samoodržanja – sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zločin.“

Ako pre pedesetak godina iz razumljivih razloga ni Boga ni besmrtnosti nije bilo, kako je moguće da i danas, kada sećanje na „socijalističku diktaturu“ i SFR Jugoslaviju polako bledi, Srbi više nego ikada hrle Zapadu, ovakvim evropskim vrednostima, istovremeno zaboravljajući da naš svetitelj nije 1229-1230. godine i 1234-1235. godine putovao na Zapad, već u Svetu zemlju i posetu istočnim patrijaršijama.

Na povratku sa drugog hodočašća, 1235, 1236. ili 1237. godine, Sava je okončao svoj život. Kralj Vladislav preneo je Savine mošti u Srbiju i položio ih u grob manastira Mileševa. Ubrzo posle toga Sava je kanonizovan.

Dva i po veka kasnije njegove mošti su spaljene.

„Vatra gori, Sinan viče,

Gori, gori svešteniče“ –

Ove reči Sinan paše (kako ih je umetničkim domišljanjem ovekovečio Vojislav Ilić), koji je naredio spaljivanje moštiju Svetog Save 1594. godine na Vračaru,  odjekuju, nažalost i danas Srbijom. Upravo neposredno pred Savindan slične reči izgovorio je i muftija Zukorlić. Naravno, snaga ovih reči nije bila dovoljna da zatre svetosavski put ni krajem 16. veka, a kamoli danas. Tim putem i dalje će hoditi oni koji su, poput Svetog Justina, spoznali šta znači slediti svetoga Savu i graditi pravoslavnu kulturu.

„To znači: da vi izgrađujete, ulepšavate, obesmrćujete i svoju dušu i dušu našeg naroda kada verujete i ljubite gospoda Hrista /…/ Biti pravoslavac to još znači boriti se sa strastima i gresima u sebi i u svetu oko tebe, boriti se sa siromaštvom, sa pohotom. Boriti se sa smrću, sa đavolom i uvek pobediti sebe i prirodu kroz Boga i sina Božijeg.“