Почетна / Друштво / Srpska vladajuća „elita“ i promene savremenog sveta

Srpska vladajuća „elita“ i promene savremenog sveta

Piše dr Jovan B. Dušanić

Danas, kada je Vašingtonski konsenzus i zvanično mrtav, naša ekonomska „elita“ na vlasti i dalje ga nepokolebljivo sledi, bez obzira na činjenicu što su ekonomskom politikom u skladu sa  njim  doveli do kolapsa srpsku privredu, a građane Srbije na ivicu „prosjačkog štapa“

Ekonomska kriza koja se prvo pojavila u SAD u leto 2007. godine,  već posle 12 meseci dobila je globalni karakter, te je na inicijativu predsednika Francuske N. Sarkozija i premijera V. Britanije G. Brauna u Vašingtonu 14-15. novembra 2008. godine održan – na nivou lidera zemalja članica – Antikrizni samit G 20 (u ovu grupu ulazi 19 velikih nacionalnih ekonomija – Australija, Argentina, Brazil, V. Britanija, Indija, Indonezija, Italija, Japan, Južnoafrička Republika, Kanada, Kina, Meksiko, Nemačka, Republika Koreja, Rusija, Saudijska Arabija, SAD, Turska, Francuska – i Evropska unija), na kojem su razmatrana pitanja vezana za svetsku ekonomsku krizu. Posle Vašingtona ovakvi samiti su održani još u Londonu, Pitsburgu – SAD, Torontu i poslednji 11-12. novembra u Seulu.
Pred samit u Seulu SAD su u prvi plan istakli dva pitanja koja  bi trebalo na njemu razmotriti – problem velikih debalansa u spoljnotrgovinskoj razmeni, te politika deviznih kurseva pojedinih zemalja članica G 20.  SAD su na samitu predložile dokument kojim se uvodilo ograničenje prema kojem deficit i suficit spoljnotrgovinskog bilansa ne može biti veći od 4% BDP svake pojedinačne zemlje članice G 20. U isto vreme SAD su pokušale da mobilišu većinu učesnika kako bi izvršili snažan pritisak na Kinu sa ciljem da Peking revalvira (tj. ojača) nacionalnu valutu (juan). Ne spominjući eksplicitno Kinu predsednik SAD B. Obama je na samitu naglasio da se zemlje moraju uzdržati od vođenja politike potcenjenog kursa svojih nacionalnih valuta (čime povećavaju konkurentnost na svetskom tržištu).
Ranije su SAD na velikim međunarodnim skupovima, bez nekih naročitih napora, realizovale ono što su zamislile, ali je samit u Seulu pokazao da je svetska privreda stupila u novu fazu i da je u novoj geopolitičkoj konfiguraciji tome došao kraj. Jedna grupa zemalja, u prvom redu BRIK (Brazil, Rusija, Indija i Kina) nastavljaju da se brzo razvijaju, a industrijske zemlje Zapada iznenada su se suočile sa novim teškoćama – usporio se njihov rast, zaoštrili su se finansijsko-budžetni problemi, a ni bankarski sistem nije do kraja stabilizovan. Pri tome su njihove vlade i centralne banke u celosti iskoristili sve tradicionalne instrumente upravljanja privredom u cilju njenog oživljavanja.
U tako bitno izmenjenoj situaciji u svetu održavao se ovaj skup u Seulu i SAD nisu više mogle da pridobiju većinu zemalja učesnica samita i realizuju planove vezane za probleme velikih debalansa u spoljnotrgovinskoj razmeni, te politiku deviznih kurseva. Tako da ovi predlozi SAD na samitu u Seulu nisu bili prihvaćeni.
Predlog SAD o određivanju konkretnog cifarskog ograničenja deficita, odnosno suficita spoljnotrgovinskog bilansa nije bio prihvaćen, pre svega jer su se tome suprotstavile države sa značajnim spoljnotrgovinskim suficitima (Kina, Japan, Nemačka, Rusija, Saudijska Arabija). S druge strane, predlog SAD vezan za politiku deviznih kurseva bilo je još teže prihvatiti jer je pozicija predlagača bila neodbranjiva – neposredno pred samit Centralna banka SAD donela je rešenje o (ničim pokrivenom)  „štampanju“ dodatnih 600 milijardi dolara. Decenijama primenjivan američki princip „do what we say, not what we do – radi to što mi kažemo, a ne to što mi radimo“ – ovoga puta (u bitno promenjenoj geopolitičkoj konfiguraciji) nije mogao da bude realizovan.

SEULSKI KONSENZUS
Štaviše, ne samo da predlozi SAD na samitu u Seulu nisu bili prihvaćeni, nego je glavni dokument koji je usvojen na ovom skupu bio Seulski konsenzus – nova koncepcija rasta svetskog ekonomskog i socijalnog progresa (o Seulskom konsenzusu pisaćemo detaljnije u narednom tekstu).  Nova koncepcija rasta odbacuje neoliberalnu glorifikaciju slobodnog tržišta i univerzalan program razvoja za sve zemlje bez obzira na njihove specifičnosti. Seulskim konsenzusom je izbačeno „na đubrište istorije“ čedo SAD – Vašingtonski konsenzus (razrađen u Vašingtonu od strane Međunarodnog monetarnog fonda –  MMF, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID-a), koji je, od kraja 80-ih godina HH veka, primenjivan (ili bolje reći bio „naturen“) u većini zemalja u razvoju, pa i mnogim evropskim postsocijalističkim  privredama u tranziciji.
Za Vašingtonski konsenzus se tvrdilo da predstavlja jedan univerzalan program primenljiv na sve zemlje (ako su fizika i hemija univerzalni za sve zemlje sveta, zbog čega to ne bi bila i ekonomija – ubeđivali su nas neoliberali). Ovaj neoliberalni program radikalnih ekonomskih reformi je polazio od teorijski veoma sporne pretpostavke po kojoj slobodno tržište samo po sebi vodi ka efikasnim ishodima, te da su nepoželjne državne intervencije na tržištu. Smatralo se da je sasvim dovoljno, u što kraćem roku, izvršiti finansijsku stabilizaciju, liberalizaciju privrede i privatizovati državnu imovinu da bi se obezbedio stabilan privredni rast. Tako su liberalizacija, stabilizacija i privatizacija bili noseći stubovi na koje se oslanjao ovaj program. Glorifikovani su automatizam tržišnog samoregulisanja i potreba hitnog povlačenja države iz ekonomske sfere.
Međutim, u svojoj suštini Vašingtonski konsenzus predstavlja jedan suptilan kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma (videti detaljnije i u mojoj  knjizi: „Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma“). Iskustva drugih zemalja su sasvim jasno pokazala da je, umesto obećavanog stabilnog privrednog rasta, ovim neoliberalnim programom ekonomskih reformi trebalo celokupni postsocijalistički prostor (pa i Srbiju) kolonizovati i taj prostor je tretiran, pre svega, kao tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Ove zemlje trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolažu i dovesti ih u takvu dužničku zavisnost da budu bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih.
Neoliberalna ekonomija nije, međutim, bila odabrani put kojim su posle Drugog svetskog rata pošli Zapadna Evropa i Japan, a kasnije i mnoge zemlje Azije – Južna Koreja, Tajvan, Kina, Indija… Ove zemlje krenule su „klasičnim putem“ – posvetile su se izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast. U strategiji razvoja oslanjale su se na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast su podsticali i aktivnom državnom politikom, potcenjivanjem kursa nacionalne valute, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanjem konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa – upravo svim onim što je anatemisala neoliberalna ideologija slobodnog tržišta.

NOVA VALUTA ILI KRAJ DOLARSKE ALHEMIJE
Na samitu u Seulu doneta je i odluka o reformisanju MMF-a (gde su, do sada, SAD imale odlučujuću reč i preko kojeg su zemljama u razvoju, pa i Srbiji „nametane“ reforme u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom) kojom se pozicija SAD bitno smanjuje, a pojačavaju pozicije novih brzo razvijajućih država (pre svega, zemalja BRIK).
Nekoliko meseci pred samit u Seulu, pa i na samom samitu, vođena je  i ozbiljna rasprava (inicirana od strane Kine i podržana od mnogih zemalja) o potrebi uvođenja nove svetske valute ( činila  bi je „korpa valuta“) koja bi zamenila dolar. Podsetimo se da je J. M. Kejns predlagao tako nešto na konferenciji u Breten Vudsu 1944. godine, kada su osnovani MMF i Svetska banka, a dolar prihvaćen kao svetska rezervna valuta (koji je morao da ima realno pokriće u zlatu). SAD su se tada na to obavezale, ali će kasnije (1971) jednostrano ukinuti konvertibilnost dolara za zlato. Papir je zamenio zlato, odnosno dolar odštampan na papiru (bez realnog pokrića) i dalje je opstao kao svetski novac, jer su to SAD, zbog svoje ekonomske, političke i vojne moći, mogle da nametnu ostalima. Tako smo došli u situaciju u kojoj se činilo da su SAD napokon uspele da pronađu čarobnu formulu za viševekovne bezuspešne pokušaje alhemičara da stvore bogatstvo ni iz čega (u tome i leži glavni uzrok sadašnje globalne ekonomske krize – videti detaljnije u mojoj knjizi: „Dolarska alhemija i kazino ekonomija“).  Amerikanci su sada mogli jednostavnim „štampanjem“ dolara da dolaze do ogromnih realnih materijalnih dobara iz celoga sveta.
Ukoliko bi dolar izgubio svoju svetsku hegemoniju to bi predstavljalo katastrofu za SAD, tako da se one tome grčevito opiru i po ovom pitanju na samitu u Seulu nije doneta nikakva odluka. Međutim, to pitanje je pokrenuto i samo je pitanje vremena kada će dolar izgubiti poziciju svetske rezervne valute, jer je i samit u Seulu jasno pokazao da je došlo do značajnog slabljenja geopolitičkih pozicija SAD, koje su decenijama bezpogovorno dominirale u međunarodnim organizacijama i strukturama. Uostalom, već sada neke od velikih zemalja (Rusija, Kina, Saudijska Arabija) međusobnu trgovinsku razmenu obavljaju, ne u dolarima, nego u drugim valutama (rublja i juan).

TAČKA NOVOG RAČUNANJA VREMENA
Samit u Seulu je pokazao da među zemljama članicama G 20 postoje ozbiljna neslaganja po ključnim pitanjima svetske ekonomije, te da one često imaju i duboki istorijsko-kulturološki koren. Tako je britanska radio-stanica Bi-Bi-Si kao „antizapadne“ okarakterisala sledeće zemlje: Kinu, Indiju, Indoneziju, Brazil i Južnoafričku Republiku. Međutim, ono što je mnogo značajnije i što će imati dalekosežne posledice u vremenu koje je pred nama, samit u Seulu je jasno demonstrirao značajno slabljenje geopolitičkih pozicija SAD.
Po završetku Prvog svetskog rata počelo je takozvano „američko stoleće“, a posle pada Berlinskog zida nastupio je period apsolutne dominacije SAD u svetskoj ekonomiji i geopolitici – poznat kao Pax Americana (lat. Američki svet). U Seulu je postalo jasno da je sa tim završeno i da je nastala nova epoha kada su se na svetskoj sceni pojavili novi centri svetske moći. Bi-Bi-Si ističe da su u prošlosti SAD „ostvarivale sve što su nameravale, čak i bez nekih većih pritisaka. Na samitu G 20 u Seulu SAD su spoznale da postoje i drugi moćni centri koji su u stanju da se uspešno odupru pritiscima Vašingtona.“
To u svojim komentarima posle samita u Seulu uočavaju i najuglednija zapadna izdanja. Tako „Gardijan“ konstatuje  da „ako neko traži simboličan trenutak u kojem su SAD prestale da dominiraju u svetu i to mesto ustupile ´azijskom stoleću´, onda je samit u Seulu upravo ta tačka novog računanja vremena.“ Ugledni „Fajnenšel tajms“ konstatuje kako je „predsednik Barak Obama otkrio u Seulu da ni on nije u stanju da zaustavi slabljenje SAD.“ Britanski nedeljnik „Independent“ konstatuje da je „samit u Seulu bio prvi globalni ekonomski susret na vrhu  u uslovima kada se balans sila pomerio od zapadnih u korist novih brzorazvijajućih zemalja. Tako je Seul odredio ton debata za narednih 20 i više godina. Svet se kreće ka više izbalansiranoj globalnoj ekonomiji u kojoj će uticaj Zapada da slabi, a jača uticaj novih brzorazvijajućih zemalja.“
A šta se dešava u Srbiji  i kako se naša ekonomska i politička  vladajuća „elita“ snalazi u svemu tome, te da li nas vodi ka toliko obećavanom „boljem životu“?

TRAGIČNO PROPUŠTANJE ŠANSE
Srbija se posle smene režima u 2000. godini našla na početku neophodnih ekonomskih reformi koje su trebale da dovedu do dinamiziranja privredne aktivnosti i (dugoročno održivog) osetnog rasta standarda stanovništva. Kašnjenje u reformama od jedne decenije, u odnosu na ostale postsocijalističke zemlje, bio je za Srbiju ogroman nedostatak, ali to je bila i velika šansa da se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prošle druge privrede u tranziciji, a kraće ili duže vreme u vođenju ekonomske politike pridržavale su se Vašingtonskog konsenzusa.
Nažalost, tu šansu nismo znali da iskoristimo. Neoprostivo je da smo ekonomske reforme vršili na isti način kao i većina neuspešnih privreda u tranziciji početkom 90-ih godina prošlog veka, a potpuno zanemarili iskustvo uspešnih. Danas kada je Vašingtonski konsenzus i zvanično mrtav naša ekonomska „elita“ na vlasti ga i dalje nepokolebljivo sledi, bez obzira na činjenicu što su (takvom ekonomskom politikom) doveli do kolapsa srpsku privredu, a građane Srbije na ivicu „prosjačkog štapa“. I dalje se radi u duhu proklamovana „tri stuba“ Vašingtonskog konsenzusa – stabilizacija, liberalizacija  i privatizacija.
Naši reformatori su stabilizaciju, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije politiku precenjenog kursa dinara, koja „poskupljuje“ domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz što dovodi do „gušenja“ domaće proizvodnje. Novi guverner NBS nastavlja sa istom politikom svojih prethodnika, dok uspešne zemlje vode suprotnu politiku i potcenjivanjem kursa domaće valute povećavaju konkurentnost i pospešuju razvoj domaće privrede.
Radikalna liberalizacija, sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti, doprinela je dodatnom „gušenju“ domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu (u kratkom roku smanjene su na trećinu), a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja. Danas, vidimo da se ta politika nastavlja sa nesmanjenim intenzitetom, pa se od početka 2011. godine prosečne carine na robu uvezenu iz EU snižavaju sa 8,78 na 2,63 procenta.
Naša vladajuća ekonomska „elita“ pogotovo ne razmišlja da se odrekne trećeg stuba Vašingtonskog konsenzusa – privatizacije. I pored katastrofalnih rezultata koji su postignuti dosadašnjom ekonomskom politikom, država se i dalje ponaša kao seoski bećar: rasprodaje nasleđenu imovinu (privatizacija), pozajmljuje od komšija (zaduživanja u inostranstvu) i sav novac troši u birtiji   –  umesto u razvoj, a prilivi od privatizacije i zaduživanja idu na tekuću potrošnju (videti detaljnije moju knjigu: „Bećarska ekonomija“). Danas se prodaje „Telekom“ i pored činjenice da se ovde radi o prodaji prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane visoke prihode („Telekom“ je najprofitabilnije srpsko preduzeća i svake godine značajna sredstva uplaćuje u državni budžet), a i u javnosti je sinonim za uspešno poslovanje, solidnu brigu o zaposlenima i odgovornost za društveni boljitak.

„PARTNERSTVO“ I URUŠAVANJE SUVERENITETA
Za razliku od naše vladajuće ekonomske „elite“ koja se u vođenju ekonomske politike oslanja na tri stuba iz Vašingtonskog konsenzusa, vladajuća politička „elita“ u spoljnopolitičkoj politici deklarativno ima četiri stuba – Brisel, Vašington, Moskva i Peking, ali se u praksi, suštinski, oslanja (tačnije rečeno, vezana je) na dva – EU i SAD.
Posle „srpske oktobarske revolucije“ (2000) nove vlasti su nas uveravale kako ćemo sada u novom „partnerskom odnosu“ sa Zapadom brzo ostvariti stabilnost i razvoj, te da to ne bi bilo moguće postići bez pomoći sa njihove strane i naše demokratske vlasti. Danas  jasno vidimo kako to novo „partnerstvo“ nije bitno izmenilo odnos Zapada prema Srbiji, te da za njega nije od presudne važnosti da li u Srbiji ima posla sa režimom Miloševića, Đinđića, Koštunice ili Tadića (mnogima danas sve uverljivije zvuči tvrdnja da „oni ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“).
Ali u tim novim odnosima i suverenitet se mora deliti „partnerski“ između spoljnih i unutrašnjih aktera. Novo „partnerstvo“ dovelo je do sve većeg urušavanja suvereniteta Srbije, spoljne regulacije i novih oblika dominacije i potčinjavanja. Sada se država  gradi na novim pravilima potčinjavanja, a mehanizmima spoljne regulacije reprodukuje se sve slabija srpska država koja poprima karakteristike klasičnog protektorata. Tako su spoljni akteri (zapadni „partneri“) postali sastavni  deo unutrašnje konfiguracije vlasti, a unutrašnji akteri (domaće političke „elite“) dolaze i silaze sa vlasti, u velikoj meri, na temelju spoljnjeg legimiteta.  U tome treba i tražiti razlog činjenice da nam naši političari neprestano daju lažna obećanja, a da  zbog toga ne bivaju kažnjavani na izborima.
Zbog takvog „partnerstva“ danas smo , nažalost,  svedoci da je Srbija potpuno izgubila politički kompas i državno dostojanstvo. Nedavno podnošenje, pa potom povlačenje srpskog predloga rezolucije Generalnoj skupštini UN o Kosmetu posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde (septembar 2010), te ujdurme o ne(odlasku) srpskog predstavnika na svečanost povodom dodele Nobelove nagrade za mir disidentu iz Kine (decembar 2010), najbolje pokazuju kako Srbija nije pouzdan partner i da nema sopstvenu spoljnu politiku i potvrđuju teoriju da je političko rukovodstvo Srbije spremno sve da učini kada se na njega izvrši malo veći pritisak. Sve je vidljivije kako se Srbija, formalno suverena država, ponaša kao protektorat (a većina njenih političkih „lidera“ neodoljivo podseća na tužni karneval vazala), dok u isto vreme Republika Srpska (entitet u Bosni i Hercegovini, koja je istinski protektorat) u praksi demonstrira veći stepen suverenosti, a njen politički lider se ponaša kao državnik.
Danas, u novonastalim uslovima, kada jedna grupa zemalja (u prvom redu BRIK – Brazil, Rusija, Indija i Kina) nastavljaju da se brzo razvijaju, a industrijske zemlje Zapada se i dalje suočavaju sa ozbiljnim ekonomskim teškoćama – usporio se njihov rast, zaoštrili su se finansijsko-budžetni problemi, a ni bankarski sistem nije do kraja stabilizovan, te kada se balans sila definitivno pomerio od zapadnih u korist novih brzorazvijajućih zemalja, Srbija ništa ne menja u spoljnopolitičkoj orijentaciji.
Tako smo došli u situaciju da nam spoljni akteri – pre svih SAD i EU – danas, najvećim delom, oblikuju politički i medijski prostor i usmeravaju unutrašnju i spoljnu politiku Srbije prema svojim interesima. Spoljni akteri su nam modelirali ( takođe prema svojim interesima) ne samo vladajuću, nego i alternativnu opozicionu političku scenu. I za jedne i za druge glavna tačka programa glasi da „EU nema alternativu“ bez obzira na činjenicu da se na Zapadu vode široke diskusije o tome da li će evro moći da opstane zbog ogromnih ekonomskih problema u kojima su se već našle neke (Grčka, Irska, Portugal), a što može da zadesi i druge (Španija, Italija, Mađarska…) od zemalja članica EU evrozone. U isto vreme, lideri vodećih zemalja EU tvrde da će nestanak evra značiti i kraj EU. Međutim, za Srbiju i dalje „EU nema alternativu“ jer je to jedino preostalo od silnih predizbornih obećanja – srpska politička „elita“ više i ne spominje očuvanje Kosmeta, rast životnog standarda, beskompromisnu borbu sa korupcijom…
U isto vreme, svi važniji mediji u Srbiji su (direktno ili indirektno) pod kontrolom spoljnih aktera, te o ovakvim i sličnim pitanjima nema ozbiljnije široke javne rasprave, a umesto toga građanima se  (pored višečasovnih rijaliti programa – „Veliki brat“, „Farma“…) nude prazne političke demagoške fraze kojima se, u osiromašenom, frustriranom i poniženom narodu, želi da širi optimizam.

VAŽNA „ZDRAVORAZUMSKA“ PITANJA
Ne dovodeći u pitanje proklamovana četiri spoljnopolitička stuba,  može se postaviti jedno čisto zdravorazumsko pitanje: zašto su nam važnija dva „zapadna“ od dva „istočna“ stuba, kada EU i SAD i u poslednje dve decenije (da se ne vraćamo dublje u istoriju i ne spominjemo svetske ratove i fašistička, ali i saveznička – konkretnije „zapadnih“ saveznika – bombardovanja naše zemlje) otvoreno rade protiv interesa Srbije i njenih građana – 90-ih godina HH veka su našu zemlju držale pod ekonomskom blokadom, a potom izvršile i NATO agresiju bombardujući nas i osiromašenim uranijom (izveštaj „Nehumana postupanja sa ljudima i ilegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu“ izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, sadrži navode o tome da su kosovski lideri – na čelu sa sadašnjim premijerom samoproglašene države Kosovo –  počinili monstruozne zločine i da su američke i evropske diplomate zatvarali oči nad tim nedelima zarad „političke stabilnosti”), da bi na kraju – i danas – igrale odlučujuću ulogu u dezintegraciji države Srbije i pokušajima gušenja Republike Srpske?
Zar ne bi bilo logičnije da su nam bliže Rusija i Kina koje pokušavaju da nam pomognu u zaštiti naših vitalnih interesa, kada u isto vreme, SAD i EU otvoreno radi na drobljenju i slabljenju naše zemlje i stalnim pretnjama, ucenama i kaznama, i one su, u velikoj meri, doprinele da većina građana živi sve lošije i lošije? To postaje još neverovatnije danas, u novoj konfiguraciji geopolitičke moći, kada se balans sila pomerio (i dalje će se pomerati) od  dva „zapadna“ u korist dva „istočna“ stuba. Kako napisa naš poznati pisac Milovan Danojlić (u nedeljniku „NIN“) naša takozvana „elita“ je obolela od Stokholmskog sindroma. „Stokholmski sindrom je duševno usmerenje u kojem se žrtva poistovećuje sa mučiteljem, usvaja njegove razloge, pravda mu pobude, čini sve što se od njega očekuje, pa i ono što pretpostavlja da će nadređenom biti po volji… Umesto otpora, pasivnog ako je aktivni nemoguć, duhovnog ako smo vojno nemoćni i razoružani, mi gledamo kako da uđemo u volju onima koji su nas tukli po glavi, dok retkim prijateljima, voljnim da nam pomognu, gordo okrećemo leđa, pronalazeći im svakojake mane.“
Isto tako, ne dovodeći u pitanje kretanje ka članstvu u EU, može se postaviti još jedno čisto zdravorazumsko pitanje: da li se naš osnovni nacionalni interes može svesti na te tri reči – EU nema alternativu? Ostavimo sada po strani činjenicu da je bezalternativna pozicija, po definiciji, veoma rizična, i da bi državna mudrost nalagala da se „ne stavlja sve na jednu kartu“, te da se rizici umanjuju i na taj način što se uvek imaju spremna alternativna rešenja. Realne procene govore da ukoliko bi se situacija i u EU i Srbiji povoljno razvijale, mi verovatno nećemo postati članica EU u sledećih deset godina. To je dosta dug period u kojem se (kako u Srbiji, tako i u EU) mnogo šta može bitnije promeniti.
Zemlje EU su se poslednjih godina suočile sa ozbiljnom krizom i danas se one značajno razlikuju od onih od pre samo nekoliko godina (ne postoji spremnost na veću solidarnost prema zemljama članicama koje je kriza najviše pogodila; neke zemlje članice – Rumunija i Bugarska – se sprečavaju da uđu u „šengenski prostor“; Francuska i Italija prisilno deportuju Rome; lider najmoćnije članice – Nemačke – javno obznanjuje da je propao projekt multikulturalnosti; svaka od zemalja članica u strahu od terorizma donosi restriktivne propise kojima se ograničavaju građanske slobode; u nekim zemljama članicama ozvaničeno je sklapanje brakova između lica istog pola – nedavno smo saznali da su dva takva muškarca dobili i dete; u zemljama članicama „stare“ Evrope – Holandiji i Danskoj – brzo raste popularnost ksenofobične desnice, a u zemljama članicama „nove“ Evrope – Mađarska i Estonija – mase marširaju u fašističkim uniformama, a u nekim od njih vlada siromaštvo i opšte beznađe – nedavno je u parlamentu Rumunije – kada je za govornicom premijer zemlje obrazlagao oštre vladine mere štednje zbog krize u kojoj se našla država – u salu sa balkona skočio i teško se povredio čovek zaposlen na javnom TV servisu, na čijoj košulji je pisalo „Vi ste ubili našu budućnost“ i „Vi ubijate našu decu, vi ste nas prodali“). Zbog činjenice da se EU već godinama ne uspeva da izbori sa globalnom krizom, postavlja se logično pitanje: da li će EU uopšte postojati kroz jednu deceniju (kada bi mi, po optimističkim procenama, trebali da postanemo njen punopravan član), a ako i opstane, koliko će se ona razlikovati od EU kojoj smo težili i kojoj smo se bezalternativno uputili?

MOĆNI GLAS „PODOBNIH“
Zbog efikasne kontrole medijskog prostora široka javnost može da čuje, po pravilu, stavove samo „podobnog“ dela javnog mnjenja  (aktiviste brojnih nevladinih organizacija, predstavnike vladajućih ali i minornih evroatlanskih političkih stranaka, medijski eksponiranu intelektualnu „elitu“…), a postavljanje ovih i njima sličnih pitanja nailazi na brutalno diskvalifikovanje autora ili, u boljem slučaju, na potpuno medijsko ignorisanje.

3 коментара

  1. Mitomanija je ocigledno izrazena srpska osobina.
    Od ne tako davnih vremena, otisli smo dalje. Apstraktne
    (i nerazumljive ) pojmove prihvatali smo i baratali kao
    stvarnoscu, pa ih cak „legalizovali“. Pored kovanica koje
    su izrekli politicari u zurbi, nemoci ili neznanju (a
    stampa ih pretvarala u novu leksiku) dosli smo do
    „drustvenog“ vlasnistva i niza etiketa-praznih pojmova.
    Zadnja decenija donela je poplavu etiketa ali cije je
    koriscenje donosilo pravi novac.
    „Drustveno“ je proglaseno „alajbegovom slamom“ ali iako
    prodavano daleko ispod vrednostim „becarima“ donosilo ne
    bas beznacajne pare (na putu bez kontrole).
    „Elitni“ diplomci nisu morali „ni glavom da mucnu“ kad
    su „prevodili“ izraz „public“ kao „javno“ (nekima se
    omaklo „drzavno“) ali zato „elita“ ima „krave muzare“-
    odabrana drzavna preduzeca, gde je zagarantovana isplata
    visokih plata (naravno i doprinosa za penzije) i „doprinosa“
    partiji, a ostalo je u rezimu „dodjemo vam“.
    U procesu „izlaska u svetlost i slobodu“-„kapitalizam“,
    nije bilo vremena, pa se „dekretom“ preslo u „novo“.
    Kako je do 2000-te unistena industrija (i privreda uopste),
    „ruska“ shema nije mogla biti primenjena. Inflacija
    (dirigovana) i sramne piramidalne prevare (da, i tu smo
    bili mitski dosledni – „banke“ piramifalne prevre imale
    su i „uredne“ drzavne „befel“-e) nisu stvorile dovoljno
    kapitalista. Za ostvarenje „dekretno-revolucionarnog
    kapiatlizma“, priskocile su nove etikete – „privatizacija“
    (najcarobnija od svih formula), „investitori“, …
    Do realnog novca ipak je bilo potrebno nesto stvarnije,
    pa „se stvorila“ („elita“ odbija da zna ko i kako) Agencija
    za privatizaciju. {Priprema tendera data je sledecem nivou)
    Logican sled nase mitomanije je parola „Evropa nema alternativu“
    Koliko je „eliti“ koja je lansirala, to nesto stvarno,
    pokazala je neverovatnom kolicinom neizvrsenih poslova i
    kolicinom lose obavljenih.
    Iako od postanka, a neskriveno pokazano prijemom zemalja
    bivseg Varsavskog ugovora (koje nisu ispunjavale ni minimum
    standarda),da SAD vladaju EZ-om (kros njihovu „elitu“ i jos
    cvrsce -NATO) nasa „elita“ i dalje ne menja mantru. Da bude
    sve jos „lepse“ stigla je jasna poruka, da od prosirenja
    EZ (sem Hrvatske) do 2020 nema nista, medjutim „eliti“ to
    izgleda ide samo „na ruku“-jos decenija na vlasti, bez
    alternative.
    „Stratesko partnerstvo“ -a ni partnera ni strategije.
    „Stubovi“ – prica za nesrecni narod i jednokratnu upotrebu.
    Zemlje koje lako mogu (a i voljne su) da nam pomognu, gde
    imamo i moralni kredit, gde mozemo da obezbedimo izvoz, ono
    malo sto mozemo da proizvedemo, i sto je najznacajnije, da
    im otvorimo „vrata“ i „poseju“ svoj interes-nasu jedino
    mogucu zastitu, „elita“ potcenjuje.
    Da sve bude tragicnije, „eliti“ ustvari, SAD i ne traze
    mnogo toga, od onoga sto cine „trkom“, verujuci da su
    „pametniji od Milosa, u odnosu sa sultanom“ (iako stvarno
    o tome nista ne znaju). SAD „jedino“ traze da Skupstina
    Srbije donese (tiu, malu )odluku o pristupanju NATO. Njih
    inace ne brine (naprotiv) proces nestanka Srba (vec izrazen
    veci mortalitet od radjanja, nesmanjeno iseljavanje i
    dalje separacije-nove nacije, …) i Srbije.
    Pored svega, nasa „elita“ ne vidi sustinske probleme
    opstanka EZ (kako je dobro objasnio prof. Dusanic) nasuprot
    drzavama (velikim) BRIK. Cak i Indonezija (250 miliona)
    dokazuje kao u ekonomiji kvantitet moze da preraste u
    kvalitet (snaga unutrsnjeg trzista).
    Ipak, nasoj „eliti“ sve to i nije bitno. Znaju sta rade.
    S. Savic




    0



    0
  2. Poštovani učesnici teme – promene savremenog sveta,

    Očigledan istorijski tok stvari je počeo štampanjem papirnog dolara 1971.,bez zlatne podloge. Dalje sledi: vrednovanje svega i svačega takvim novcem- inflacija, uništene privrede ratovima i politikom…
    Tehnološki napredak najbogatijih zemalja se mnogo brži odvijao od napretka njihove saranje sa siromašnim zemljama i njihivim privredama.Uzmimo za primer projekat“Južni tok“: krenu, pa stede…

    Mnogo vremena je potrebno, i neizvesno je da li će se nešto novo videti, što ne liči na već opisano. Do nečeg novog u svetu ne može doći sa postojećim odnosima između država .Moje mišljenje je: da se mnogo brže mogu postići i dobri rezultati ako se krene sa rešavanjem prostih, ali njbitnijih stvari .
    Za početak predlažem: da se dobrom studijom ,na svetskom i lokalnom nivou reši nova svtska valuta. Imam predlog…
    Svima- srdačan pozdrav i dobro zdravlje,
    dipl. maš. inž. Mladen popović.




    0



    0
  3. Poštovani učesnici teme –“Vladajuće elite i promene savremenog sveta ,
    Očigledan istorijski tok promena stvari je počeo štampanjem papirnog dolara 1971. bez zlatne podloge. Posle tog datuma sledi: vrednovanje inflatornim novcem svega i svačega – inflacija, uništene privrede ratovima i politikom…
    Do sada,tehnološki napredak najbogatijih zemalja se brže odvija od napretka iskrene saradnje sa siromašnim zemljama i njihivim privredama.Uzmimo za primer projekat“Južni tok“: krenu, pa stede…

    Mnogo vremena je potrebno, i neizvesno je da li će se nešto novo videti što ne liči na već opisano. Do nečeg novog u svetu se ne može doći sa postojećim odnosima između država .Moje mišljenje : da se mnogo brže mogu postići i dobri rezultati ako se krene sa rešavanjem prostih, ali njbitnijih stvari .
    Za početak predlažem: da se dobrom studijom ,na svetskom i lokalnom nivou reši nova svtska valuta .Nova valuta izbaciće na videlo:
    – Realnu moć proizvodnje u svakoj zemlji, dok će “naduvane” ekonomije pokazati gde im je mesto.
    -Zaustaviče se dalje jačanje valute koja nema podlogu u proizvodnji .
    Imam predlog…

    Srdačan pozdrav i dobro zdravlje,
    dipl. maš. inž. Mladen Popović.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *