Slobodan Milošević u kolovratu mržnje i laži

O Slobodanu Miloševiću nikada nije bilo lako pisati, danas pogotovo. Današnji mediji u Srbiji i javne ličnosti kojima daju prostor odavno ne biraju reči u poganjenju tog, sada već mrtvog čoveka. „Groteskni mediokritet“, „autokrata“, „despot“, „zločinac“, „diktator“, „upropastitelj zemlje i naših života“, čak „tiranin“ su reči koje se najčešće stavljaju uz njegovo ime. Patološka opsednutost, uglavnom jednih te istih ličnosti, Slobodanom Miloševićem ide dotle da mu se tokom svih godina provedenih na javnim funkcijama poriče makar jedan pozitivan rezultat. U politici je danas, štaviše, jedan od nepisanih uslova za izbor ili postavljenje na viđeniju javnu funkciju prethodno ocrnjivanje „devedesetih godina“ prošlog veka, kada je Slobodan Milošević bio što na funkciji predsednika Republike Srbije što predsednika SR Jugoslavije, i „vinovnika našeg stradanja i zla“ – Slobodana Miloševića. Nažalost, sve češće se i u SPS-u, koju je Milošević osnovao i sve do smrti vodio, javno izražavaju mišljenja da „stari članovi SPS-a ne treba da se diče svojim zaslugama, jer im nisu baš za hvalisanje“ („Politika“ od 9. decembra 2010, str. 6).

Jedan osvedočeni mrzitelj Slobodana Miloševića, koji je daleko od toga da ima simpatije i za sadašnje ovakve socijaliste, zamera novoizabranom rukovodstvu SPS-a (posle Osmog kongresa) prisustvo „starih lica“. Mada su i ta „lica“ prethodno morala da se pepelom pospu po glavi da bi bila izabrana, mrzitelj bi ipak više voleo da su izabrane samo nove ličnosti „koje nisu ukaljane senkom Slobodana Miloševića“.

Odgovor na ovakve krajnosti mržnje i zlobe je odlaženje u proizvoljnosti druge vrste – nekritičko uzdizanje i veličanje Slobodana Miloševića, kojem se u novovekovnoj srpskoj istoriji dodeljuje počasno mesto, uz vožda Karađorđa i knjaza Miloša. Ako se i prihvata da je u vreme kada je on bio glavna politička ličnost u Srbiji bilo nekakvih političkih ili drugih grešaka, one se tada ne pripisuju njemu, nego krugu njegovih najbližih saradnika ili članovima uže porodice.

Generacije koje nastupaju uzalud će tražiti istinu na jednoj od ove dve strane. Njima će biti potrebno da se prethodno očiste od otrova mržnje i opijata ljubavi, a onda da savesno prikupe sve važne činjenice i objektivno i razborito utvrde istinu. U nastojanju da pomognem onima koji se poduhvate takvog pregnuća, da izbegnu opasnosti jednostranog prosuđivanja u kojima najviše strada istina, dajem svoj pogled na ličnost Slobodana Miloševića i vreme u kojem je on politički delovao. Dužan sam, pri tom, da ukažem i na jednostranost tog mog pogleda. Slobodana Miloševića sam poznavao svega nekih 11,12 godina pre oktobra 2000. godine.

Osnovu tog poznanstva činili su naši razgovori, najčešće udvoje i u zgradi na Andrićevom vencu o pitanjima ustavnog ustrojstva Srbije, najvažnijim područjima njenog pravnog sistema, institucionalnim putevima za prevladavanje kosovske krize. O političkim i stranačkim stvarima nije sa mnom razgovarao, osim što me je zamolio da učestvujem u izradi prvog statuta SPS-a 1990.

Mada smo rođeni u istom gradu, išli u istu osnovnu školu („Njegoš“) i završili isti fakultet, čak jedno vreme bili zajedno na studijama (Slobodan je bio tri godine stariji od mene), Slobodana Miloševića sam lično upoznao tek negde 1989, kada je ushićenje Srbije njime bilo na vrhuncu, a ja već bio redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu. Politika me nikada nije zanimala, a i da jeste ne bih, sve do legalizovanja višestranačja u Srbiji, imao ikakve izglede da se u nju uključim, jer sam bio dete oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, ubijenog neposredno pre mog rođenja. Susret je bio upriličen radi mog angažovanja, zajedno sa Slobodanom Vučetićem, tada članom Predsedništva Srbije, u izradi platforme za reformu političkog sistema u Srbiji, a potom i novog ustava Srbije. Poverena mi je izrada idejne skice za novi ustav Srbije.

Agitujući u stručnoj i opštoj javnosti u prilog rešenja nacrta novog ustava i ulazeći u polemike s neistomišljenicima, ja sam se, neosetno, našao u središtu politike, iz koje sam, boraveći u njoj sve vreme kao volonter, konačno izašao posle 11 godina, krajem 2000. Svih tih godina imao sam susrete i razgovore sa Slobodanom Miloševićem, uvek i samo, da ponovim, povodom i u vezi s mojom strukom, u koju se i on sam, s obzirom na to da smo završili isti fakultet, vrlo dobro razumeo. Pronicljiv i racionalan čovek, kakav je bio, znao je da bi razgovor sa mnom o svemu drugom značio gubitak vremena. Njegova politička mudrost izražena je u rečenici koju sam od njega imao prilike često da čujem, posebno kad bi me u kratkom vremenu češće pozivao na razgovor: „Znaš, mnoge stvari ja ne znam da uradim, ali, srećom, znam ko to zna.“

Suprotno opštem mestu kod njegovih kritičara – da mu je cilj bavljenja politikom bila vlast i samo vlast i da je bio obični manipulator vlasti – ubeđen sam da se u političkoj delatnosti i te kako rukovodio određenim principima, čak idealima. Uostalom, Milošević je imao vrlo unosnu i isplativu struku kojom se bavio pre ulaska u politiku. U svojoj struci, od koje se u celom svetu može lepo živeti, on nije bio tek bilo ko, imao je u njoj ime. Već se po tome razlikuje od većine političara, koji su lica bez struke ili anonimni u struci, njima su glavni razlozi bavljenja politikom i osvajanja vlasti lična promocija i bogaćenje. Među principima kojima se u svojoj političkoj delatnosti rukovodio, rekao bih da su glavni bili sledeći: Srbija kao slobodna zemlja, čiji narod sam upravlja svojom sudbinom; Srbija kao nacionalno tolerantno društvo; Srbija kao socijalno pravedno društvo.

Devedesete godine jesu za Srbiju bile teške i preteške, ali ne zbog toga što je tada na vlasti u Srbiji bio Milošević, nego zbog spoljnih i unutrašnjih prilika u kojima se Srbija nalazila. U Srbiji su devedesete godine bile bruka Amerike i Zapada, a ne Slobodana Miloševića. U svetu se, počev od kraja osamdesetih, gasio čitav jedan društveni sistem, uspostavljen još Oktobarskom revolucijom u Rusiji. Ne samo što se gasio socijalizam i svi oblici političkog i vojnog povezivanja socijalističkih zemalja sa njim, nego su prestajale da postoje i pojedine socijalističke zemlje: SSSR, jedna od dve supersile u svetu, DR Nemačka, Čehoslovačka. Svetski hegemon postala je jedna jedina zemlja – SAD. Evropska zajednica je 1991. godine od ekonomske prerasla u političku uniju svojih članica – Evropsku uniju. U socijalističkoj Jugoslaviji je krajem osamdesetih otpočeo, a ubrzo sasvim odmakao proces rasturanja federacije, uz podsticaj i blagoslov SAD i EU. Došlo je do jednostrane i nasilne secesije pojedinih jugoslovenskih republika u granicama koje su imale kao federalne jedinice. U svetu više nije bilo ravnoteže sila. Amerika je, bez kontrabalansa, postala gospodar sveta i, što je za nas najvažnije, gospodar krize u Jugoslaviji. Uz njen pristanak, secesija jugoslovenskih republika prvo je bila podsticana i pomagana (licemerne teze američke diplomatije o podršci jedinstvu Jugoslavije samo sa demokratskim sistemom i o protivljenju upotrebi svake sile radi očuvanja federacije, tj. jedinstva nametnutog i održavanog silom), a onda i međunarodno-pravno priznata. Otcepljene od federacije, republike su bile priznate kao nezavisne i suverene države i postale su članice Ujedinjenih nacija. Srbija nije htela da sledi spoljni scenario rasturanja Jugoslavije, jer je on značio razbijanje političke celine srpskog naroda i zbog toga je, počev od sredine 1992, bila kažnjena dugogodišnjim surovim, najpre ekonomskim, a onda svakojakim sankcijama. Simbol otpora planu rasturanja Jugoslavije, izraženom u seriji „mišljenja“ Badenterove komisije, bio je Slobodan Milošević.

U osnovi sankcija protiv Srbije bilo je njeno nepristajanje na to da bude podanička i poslušnička zemlja. Biti slobodna zemlja znači da narod u toj zemlji slobodno bira vlast, umesto da o tome odlučuju ambasadori svetskih moćnika i da vlast polaže račune za svoj rad narodu, umesto tim moćnicima. To dalje znači da su glavna materijalna bogatstva u zemlji u vlasništvu njenih građana, a ne stranog kapitala. Marionetska državna vlast i vladavina stranog kapitala uništavanje su slobode zemlje.

Najžešći otpor pokoravanju Srbije, s bilo koje strane, pružao je Slobodan Milošević. Evo nekoliko njegovih odsečnih, britkih rečenica što to potvrđuju: „O Srbiji niko izvan Srbije, nikakve spoljne sile i arbitri neće odlučivati. U Srbiji će biti onako kako odluče građani Srbije i nikako drukčije neće biti.“ Ili: „Kao što smo Staljinu odbili uvezeni socijalizam, tako ni danas niko ne treba da nam uvozi demokratiju. Nikoga tuđa demokratija neće usrećiti“. A to se upravo htelo. Da se Srbiji propiše model „demokratije“ i da joj se nametnu oni koji će ga sprovoditi. Da u Srbiji bude dirigovana demokratija sa zabludelim narodom, ubeđenim „da bira sam ono što za njega bira neko drugi“, što se najbolje vidi od kada je zvanična politika u Srbiji – evroatlantske integracije, bez alternative.

Spremni na odapinjanje otrovnih strela na Slobodana Miloševića, njegovi kritičari će reći da on nije razumeo duh vremena i da se politikom očuvanja Jugoslavije (SFRJ i SRJ), a onda samostalnosti i integriteta Srbije inatio sa svetom. „Nerazumevanje duha vremena“ i „inaćenje sa svetom“ Slobodana Miloševića sastoji se u njegovom nepristajanju na to da Srbija bude polusuverena, poslušnička država i da se razbije politička celina srpskog naroda. Srpski narod je u velikom procentu živeo i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, pa je u važećim ustavima te dve republike određen kao konstitutivni narod (u Ustavu Hrvatske, pored hrvatskog naroda, a u Ustavu Bosne i Hercegovine, pored Muslimana i Hrvata). Ratovi koje je tobož „vodio Slobodan Milošević“ bili su oružani otpor srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini da nasilno bude izveden iz Jugoslavije i time odvojen od matičnog naroda s kojim je dotle živeo u istoj federalnoj državi, ali u nekoliko njenih republika. Oni su bili otpor nasilnom komadanju srpskog nacionalnog korpusa. Pravo jednog naroda da ode iz višenacionalne zajedničke države, ne može biti jače od prava drugog naroda da ostane u njoj – ključna je misao Slobodana Miloševića koja objašnjava građanski rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Pravo na samoopredeljenje znači da niko protiv svoje volje ne može biti zadržan da živi u Jugoslaviji, ali i da niko protiv svoje volje ne može da bude izveden iz Jugoslavije. Samoopredeljenjem jedan narod može odlučivati samo o sebi, ne i o drugom narodu.

Obnevideli kritičari Slobodana Miloševića i agresiju NATO-a na Srbiju stavljaju njemu na dušu. Njegova „krivica“ za taj rat je u tome što nije pristao na „puzeću“ nezavisnost Kosova, a to je bila suština američke ponude u Rambujeu. Već deset godina se ne mogu čudom načuditi pojedinim političarima, pa čak i profesorima prava, koji veličaju tu ponudu kao način za očuvanje Kosova u sastavu Srbije. Istina je obrnuta. Ponuda iz Rambujea bila je put za legalan izlazak Kosova iz Srbije, s njenim dobrovoljnim pristankom. Jer, šta je drugo značila odredba poglavlja 8 tog trika iz Rambujea, po kojoj će tri godine od prihvatanja ponuđenog privremenog sporazuma i njegovog stupanja na snagu biti organizovana međunarodna konferencija na kojoj bi se konačno rešenje o statusu Kosova postiglo, između ostalog, i „na bazi narodne volje“. Kakva će volja naroda na Kosovu biti unapred se zna kad „narod“ čini 90% Albanaca. Nepotpisivanje tog privremenog sporazuma kažnjeno je na najsuroviji način – agresijom NATO-a na Srbiju. Njen cilj nije bio samo odmazda za neuspelu predstavu iz Rambujea, nego i nasilno oduzimanje Kosova od Srbije i perfidno uklanjanje s vlasti Slobodana Miloševića i, pokazalo se, njegovo mučko ubistvo.

Jedna od najvećih laži u vezi sa Slobodanom Miloševićem je i pakosna tvrdnja da je on izgubio Kosovo. Kao da je Milošević postepeno izvlačio Kosovo iz Srbije i čistio ga od Srba još od 1945. godine i kao da ga je ustavnopravno snabdeo svim elementima državnosti i praktično spremio za otcepljenje od Srbije još 1974. godine. Milošević je bio taj koji je izdejstvovao amandmane od 1989. godine na Ustav Srbije od 1974. godine i, konačno, Ustav Srbije od 1990, kojima je Kosovo lišeno elemenata državnosti. Da tih ustavnih amandmana nije bilo, Kosovo, a možda i Vojvodina bi, isto onako kao što su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Makedonija otišli iz Jugoslavije, otišlo iz Srbije i Jugoslavije. Jer, Badenterova formula za rasturanje Jugoslavije bila je da je federacija „u procesu nestajanja“, tj. rastavljanja na svoje sastavne delove. Važeći Ustav Jugoslavije od 1974. godine je bio izričit (član 2) u tome da federaciju sačinjavaju, pored šest republika, i dve autonomne pokrajine, koje su „u sastavu“ republike Srbije. Kada vlastiti ustav nije poslužio u tu svrhu, bila je potrebna agresija NATO na Srbiju da se Kosovo otme od Srbije.

Kod mrzitelja Slobodana Miloševića odomaćena je još jedna laž – da je on bio srpski nacionalista. To je tek obično trabunjanje. To neće potvrditi niko ko je stvarno poznavao Slobodana Miloševića. Oni koji šire tu laž, kao dokaz da je Milošević stvarno bio srpski nacionalista uzimaju to što je isticao da se ustavno pravo na samoopredeljenje srpskog naroda mora izjednačiti s istim takvim pravom drugih jugoslovenskih naroda i što se sve vreme dok je bio na funkciji, i posle Ustava Srbije od 1990, borio za Srbiju sa Kosovom i Metohijom u njenom sastavu. U vreme rasturanja Jugoslavije dokazivao je da ne može postojati znak jednakosti između republika i naroda. Narodi koji hoće na osnovu prava na samoopredeljenje nacionalnu državu van Jugoslavije ne mogu sa sobom povesti i delove drugog naroda koji hoće da na osnovu istog prava naroda na samoopredeljenje ostanu u Jugoslaviji, samo zbog toga što žive na teritoriji iste republike. Na stalne pokušaje otimanja Kosova i Metohije od Srbije odgovarao je da je Srbija nezamisliva bez Kosova, da bi tada to bila zemlja lišena svoje nacionalne suštine. „Francuzi imaju Notr Dam i Trijumfalnu kapiju. Rusi Kremlj i Borodinsku bitku. Amerikanci Empajer Stejt Bilding. Grci Akropolj. Srbi imaju Gračanicu, Gazimestan i Pećku patrijaršiju“ – poruka je u jednom od njegovih poslednjih obraćanja javnosti.

Milošević je, kad je o Srbiji reč, bio veliki pobornik ustavne definicije Srbije kao države „svih građana koji u njoj žive“. Na funkciji se ponašao u skladu s takvom ustavnom definicijom Srbije. Oštro se protivio pokušajima odstranjivanja iz važnih državnih institucija onih koji nisu bili Srbi i usledili su kao primitivna reakcija na otcepljenje Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije od Jugoslavije. Sećam se da mi je negde tokom 1992. godine o jednom u to vreme moćnom generalu na visokom položaju u Vojsci govorio: „Ma budala čovek. On bi da otera sve Hrvate iz Vojske.“

Miloševićevi kritičari namerno iskrivljuju i njegovo viđenje socijalno pravednog društva, svodeći ga na pokušaje konzerviranja društvene svojine i dogovorne ekonomije. Oni kao da zamišljaju da je prelazak na režim privatne svojine i stvarne tržišne privrede bilo moguće izvesti odjednom, dekretom, jednim pravnim aktom, a ne u procesu određenog trajanja, gde ima uspona i padova. Pa i kad su pravni osnovi za takvu promenu bili položeni, ubrzo zatim usledile su ekonomske sankcije, koje su u punom ili u ograničenom obimu, formalno ili faktički, potrajale sve do kraja 2000. godine. Oblast privrede mi inače nije bliska, ali sam u vladi slušao od ministara privrednih resora kako su se sve u vreme sankcija morali dovijati da bi u zemlji održali kakvu-takvu privrednu aktivnost. Sankcije su, doista, opustošile srpsku privredu, pa ipak građanstvo se ni tada nije lišavalo osnovnih životnih namirnica.

Stara je misao da se najlakše lovi u mutnom. Na švercu i špekulacijama stvoreni su u vreme sankcija naši tajkuni, koji su se vremenom umnožavali. Postali su galantni saveznici promenjene vlasti i političkih stranaka koje su je oličavale. Tajkune, svakako, nije stvorio Milošević, kako mu njegovi kritičari to olako pripisuju, nego nenormalni privredni uslovi u zemlji okovanoj sankcijama, a potom i naopaka privatizacija posle 2000. godine.

Opšte mesto kod Miloševićevih kritičara je da je on bio kočničar privatizacije. To je delimično tačno, ali ne zbog razloga koje ti kritičari navode. Srbija je tada imala zakon o privatizaciji, ali privatizacija nije bila ustavna i zakonska obaveza (to je postala Ustavom od 2006), niti je politički bila favorizovana, jer bi, u uslovima u kojima je zemlja bila, značila pljačku narodnog bogatstva i stvaranje armije nezaposlenih, lišenih oblika pravne zaštite radnog odnosa. Kupci svekolikog narodnog bogatstva postali bi ili domaći tajkuni koji su se obogatili na nesreći države i naroda ili strani kapital. Usledilo bi potom masovno otpuštanje radnika i pad proizvodnje. Društveno bogatstvo bi se kupovalo da bi se posle skuplje prodavalo, a ne da bi se profitabilno proizvodilo. Od zemlje u kojoj je položaj zaposlenih bio maksimalno pravno zaštićen, zaposleni bi bili radnici stranih firmi u svojoj državi, prepušteni samovolji novopečenih vlasnika, lišenih, u želji za olakim bogaćenjem, svih socijalnih obzira. Svestan da novi društveni poredak sadrži u sebi klicu nepravde, Milošević je, vođen idealom socijalno pravednog društva, u uslovima strahovitih spoljnih pritisaka da se u zemlji promeni sve, i dobro i loše, nastojao da očuva ono što je bilo pravedno u „starom“ društvenom poretku i da ublaži nepravde koje sobom donosi „novi“ poredak.

U SLUŽBI NARODA

Svi gresi koji se Slobodanu Miloševiću stavljaju na dušu svode se na dva osnovna: na ratove i na ekonomsku bedu u zemlji. Slobodan Milošević nije bio vinovnik ni jednog ni drugog greha. Ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini izazvani su jednostranim i nasilnim otcepljenjem te dve republike u republičkim granicama, čime je bilo pogaženo pravo srpskog naroda na samoopredeljenje u njima. Zašto bi srpski narod išao sa drugim narodima u drugu državu, u kojoj bi bio nacionalna manjina, kad je mogao sa svojim narodom ostati u svojoj državi? A kad je o Kosovu reč, tamo je rat povela OVK radi otcepljenja Kosova od Srbije, da bi ga dokrajčio NATO agresijom na Srbiju. Da je pristao na rasturanje Jugoslavije po republičkim granicama tj. na prevođenje srpskog naroda u nacionalnu manjinu u otcepljenim republikama, i na nezavisnost Kosova, tj. da je Srbija u svojoj državi priznala tuđu državu, Miloševića bi proračunati i licemerni Zapad veličao više nego što je, svojevremeno, veličao Tita. A da je to učinio, ovaj narod mu nikada to ne bi oprostio.

U narodu se suviše dugo taložio gnev zbog višedecenijskog ponižavajućeg ustavnog položaja Srbije i čitavu deceniju posle Titove smrti i zbog olakog optuživanja Srba i Srbije za unitarizam, centralizam, nacionalni hegemonizam u Jugoslaviji i ko zna šta još sve. Taj gnev je krajem osamdesetih prošlog veka dostigao vrhunac. Milošević je postupao onako kako bi i narod da je mogao neposredno da vrši vlast – protiv cepanja srpskog nacionalnog bića i otimanja teritorija s kojima se to nacionalno biće poistovećuje. U pravom smislu, on je bio u službi naroda. Bio je svestan toga da kao izabranik naroda ne sme da pristane na ono na šta ne bi pristao ni narod koji ga je izabrao. Vreme je pokazalo da samo nesuverena, silovana i ucenjena država Srbija može pristati na jedno i drugo, a narod u njoj ni na jedno ni na drugo.

***

Privatnu ličnost Slobodana Miloševića nisam imao prilike da pouzdano upoznam. Ja nisam pripadao krugu njegovih privatnih prijatelja. Utisak o njemu poneo sam u pauzama, bolje reći digresijama, u službenim razgovorima i naročito u višesatnim razgovorima u jadnim uslovima „pritvorske jedinice“ u Hagu. Moj utisak suprotan je tvrdnjama onih koji ga ne vole, među kojima najviše ima onih što ga nikad nisu ni upoznali. U tim razgovorima o običnim ljudskim stvarima plenio je gotovo rođačkom toplinom, jednostavnošću, razumevanjem i praštanjem ljudskih slabosti, dobrodušnošću. Proživljeni pakao od kada se ispeo na visoke dužnosti nije ga prozlio, niti učinio neurotičnim. Godinu dana pred smrt nije predamnom, tokom dugih razgovora u haškoj ćeliji, izgovorio nijednu ružnu reč o nekom od socijalista koji su se prema njemu ružno poneli. Slobodan Milošević kakvim ga kao čoveka predstavljaju oni koji ga ne vole i imaju samo reči pogrde i pokude za njega, za mene nije taj, nego nekakav drugi čovek koga ja nisam poznavao.

Sa svojim starim prijateljem Draganom Bogdanovićem, višegodišnjim bivšim predsednikom nekadašnjeg Opštinskog suda u Velikoj Plani i odanim socijalistom (zbog toga, pošto je 2000. godine ostao bez posla, čitavu deceniju nije mogao biti upisan u imenik advokata Srbije), dogovorio sam se da za zadušnice, 9. oktobra 2010. godine, odem na grobove svojih u Velikoj Plani i Miloševcu, na grob našeg druga Aranđela Markićevića, bivšeg ministra pravde, u Kusadku, a da prvo, pravo iz Beograda, odemo u Požarevac na grob Slobodana Miloševića. Bolest i godine opominju da je vreme da se to blagovremeno uradi, jer će možda, protokom vremena, to već biti poduhvat. Po sunčanom ali svežem jutru koje već „rezi“ stižemo ispred kapije dvorišta kuće u Požarevcu, gde je večito počivalište našeg umrlog predsednika. Masivnu kapiju otvara nam čovek s kojim smo se prethodno telefonom dogovorili da ćemo doći, po imenu Jova. On se stara o celom objektu. Ozaren sam tišinom, urednošću i jednostavnošću prizora. Dok ćuteći, pored groba, pokojniku odajemo poštu, pada mi na pamet da je ovo možda i jedino mesto gde će i mrtav Slobodan Milošević imati mir. Krećemo da izađemo, a na izlasku stoje posuda za paljenje sveća i knjiga u koju se posetioci mogu upisati. U skromnoj tišini dana koji se posvećuje mrtvima upisujem u knjigu: „Mom predsedniku, zemljaku i dobrom čoveku, odajem večitu poštu“. I sada to činim, dok ovo pišem.