DOBRICA ĆOSIĆ Pogodak u živac

Piše Ljiljana Bogdanović

Hipotetičnu nominaciju Dobrice Ćosića za Nobelovu nagradu za književnost, grdnjom i porugom, te promptnim ispisivanjem blasfemičnih žitija o životu (grešnom) i delu (spornom) „oca nacije“, dočekali su pojedini podvižnici beogradske kulturne čaršije,  pisci kolumni, samosvesni blogeri…

Da li je stanje duha srpske nacije kadro da u nekakvoj virtuelnoj, izmaštanoj budućnosti mirno podnese Nobelovu nagradu za književnost dodeljenu srpskom piscu, odnosno piscu čiji angažman podrazumeva naglašeno (i negadljivo) bavljenje nacionalnim temama? I još – koliko bi mentalni „kapacitet“u mnogih, u javnom životu danas ne samo o pitanjima kulturnog diskursa Srbije, raspričanih arbitara, bio dostatan da ovu, dakako samo hipotetičku mogućnost, prihvati i (pre)živi sa radošću primerenom takvom događaju?
Naizgled besmislena pitanja postala su legitimna posle nedavnog „vasionskog praska“ besa i negativne energije što je, povodom najave moguće kandidature Dobrice Ćosića za literarnog Nobela, ispunila medijski prostor i poput kakvog ubitačnog piroklastičkog talasa širom  kulturne čaršije odaslala čemer u neka preneražena srca i ovakvom mogućnošću duboko ojađene duše.

ISTORIJSKO „NE“
Kada je 14. janura, na prvi dan Srpske nove godine u novinama osvanula vest da je profesor Svetislav Jarić iz Novog Sada inicirao nominaciju Dobrice Ćosića za Nobelovu nagradu za književnost, grdnjom i porugom, te promptnim ispisivanjem blasfemičnih žitija o životu (grešnom) i delu (spornom) „oca nacije“,  ubrzo su se oglasili autori u štampanim i elektronskim glasilima. Prednjačili su  podvižnici beogradske kulturne čaršije, pisci kolumni i drugi društveni trendseteri, te popularni blogeri, koji su nanosima verbalnog „blata“ dočekali vest.
Evo šta je to što se  u modernoj, proevropskoj  Srbiji ovih dana jednostavno nije moglo progutati: „Uz napomenu da je Ćosić, posle Solženjicina, najveći evropski pisac, predlagač Jarić je potvrdio da su inicijativu podržale najumnije srpske glave, među kojima su i istoričar Milorad Ekmečić, rektor BU Branko Kovačević, kao i književnici Miro Vuksanović i Pero Zubac, Slavko Gordić, Vasilije Krestić, Savo Babić, dok je  kao izvesnu  najavio i očekivanu podršku stranaca – Noama Čomskog, Edgara Morena, Petera Handkea, Vargasa Ljose…“
Bio je to pogodak u živac, što bi, blagosloven sposobnošću izražavanja upečatljivim metaforama, rekao Dik Marti.
Glasna i verbalnom egzibicionizmu sklona, a privilegijom da se njeni stavovi čuju povlašćena manjina građana Srbije demonstrirala je svoje istorijsko „Ne“. Praštalo je o Gorostasu i gedži iz Drenove, baš kao da je on lično potkupio ili pak izlobirao budžet za „ubeđivanje“ Nobelovog komiteta. Priznato je nevoljno da sam pisac sa tim nema veze, kao i da je iznerviran ovom neodgovornom improvizacijom. Šta je zasmetalo posebno? Uspeh, slava, moć i privilegija udobnog situiranog života? Jeste, naravno, i to žulja (malo)građanske kritičare, ali preispitivanju je sa oznakom hitno podvrgnuta Ćosićeva, kako je rečeno – filozofija. Pod ovim pojmom  se mislilo na piščeve opsesivne literarne teme, i interesovanja: nacionalna istorija, razmatranja i promišljanja sudbinskih tokova i snalaženja u vremenu ukupnog srpskog naciona. Rečju, teme koje su mimo interesovanja  našeg establišmenta, zagledanog u svet buduće globalne sreće i prosperiteta.
Recimo da je „benefita“ od  mučne epizode ipak bilo, a sve u stilu narodne:„ne pada sneg da pokrije…“

PROVINCIJSKO POZORIŠTE NORMATIVNOSTI
„Iskustvo nam je palanačko“, povikao je davno kultni autor „Filozofije palanke“ i ikona neoliberalne i demokratski nastrojene  „druge“ Srbije. Tu Srbiju, koja se u zajapurenosti svoje bitke protiv Ćosićevog imaginarnog Nobela ponela upravo u duhu provincijalnom i palanačkom – u najboljem značenju minuciozne analize Radomira Konstantinovića, sada je posebnom zlobom nadahnuo piščev navodni antiglobalizam i antievropejstvo. Gde je ono tako jasno iskazano ne  objašnjava se , ali moglo se razumeti da je strašno baš koliko i njegovo „ratnohuškačko delovanje“ i decenijsko zagovaranje otpora „tirjanstvu“.
Govoreći o palanci kao „Pozorištu normativnosti“, onom teatru koji ne podnosi drugost, a oštro i nemilosrdno žigoše  sve što je nespojivo i neuklopivo u njen sistem vrednosti, Konstantinović je, sve naravno ne nameravajući, ocrtao savršeni portret prosečnog „gospodina isključivog“ iz savremenih redova našeg dičnog kosmopolitskog građanstva. Ta isključivost domaćeg protagoniste svetskog neoliberalnog totalitarizma jednostavno ne može ni da zamisli ( a tek – da dozvoli) mogućnost da se slavom visokog priznanja, a ne sramom društvenog izopštenja, nagradi neko ko svoju opčinjenost nacionalnim i patriotskim čak i ne krije. Manje je važno što se besmisleno ruži i blati nesporno velika figura nacionalne književnosti, nezaobilazna u istoriji i razumevanju događanja našeg posleratnog društva i srpske kulture uopšte. Liberalizam, shavćen u širem značenju pojma,  uostalom i diči se lakoćom u razaranju tradicije i ustaljenih vrednosti.
Govoreći o servilnosti i frustracijama srpske vladajuće elite u odnosu na SAD, nedavno je univerzitetski profesor Stiven Mejer napisao redove posvećene „psihološkim pitanjima“. Gospodinu iz Vašingtona nisu poznate „suptilnosti“ naših unutrašnjih trvenja i mržnji, a ni nijanse koje oblikuju pravila u životu srpske  kulture.  On samo govori o politici, i dodaje koju reč o pitanjima „duše“. Čini nam se da ga je umesno i ovde citirati, ma kako njegove opaske bile daleko od „intriga” književne čaršije.
„Vlasti u Srbiji smatraju da su u podređenom odnosu prema SAD, kao i prema Evropskoj uniji. Američki zvaničnici se neuviđavno odnose prema Srbiji još od Miloševićevog doba i ratova iz devedesetih. Bivši državni sekretar Madlen Olbrajt jednom je rekla kako su SAD „nacija bez koje se ne može“. Drugi su opisivali SAD kao „svetlost koja sija na brdu“, državu kojoj je doslovno bog dao pravo da sprovodi svoju volju gde god poželi. Upravo ova filozofija, ovo stanje svesti, podupire američku arogantnost“.
Zaključimo: ovako portretisanim „vlastima u Srbiji“ bliska je upravo ova kulturna elita koja seče vene na samu pomisao da Ćosić bude nagrađen. „Arogantnost“ se podrazumeva.