DOBRICA ĆOSIĆ Pogodak u živac

Piše Ljiljana Bogdanović

Hipotetičnu nominaciju Dobrice Ćosića za Nobelovu nagradu za književnost, grdnjom i porugom, te promptnim ispisivanjem blasfemičnih žitija o životu (grešnom) i delu (spornom) „oca nacije“, dočekali su pojedini podvižnici beogradske kulturne čaršije,  pisci kolumni, samosvesni blogeri…

Da li je stanje duha srpske nacije kadro da u nekakvoj virtuelnoj, izmaštanoj budućnosti mirno podnese Nobelovu nagradu za književnost dodeljenu srpskom piscu, odnosno piscu čiji angažman podrazumeva naglašeno (i negadljivo) bavljenje nacionalnim temama? I još – koliko bi mentalni „kapacitet“u mnogih, u javnom životu danas ne samo o pitanjima kulturnog diskursa Srbije, raspričanih arbitara, bio dostatan da ovu, dakako samo hipotetičku mogućnost, prihvati i (pre)živi sa radošću primerenom takvom događaju?
Naizgled besmislena pitanja postala su legitimna posle nedavnog „vasionskog praska“ besa i negativne energije što je, povodom najave moguće kandidature Dobrice Ćosića za literarnog Nobela, ispunila medijski prostor i poput kakvog ubitačnog piroklastičkog talasa širom  kulturne čaršije odaslala čemer u neka preneražena srca i ovakvom mogućnošću duboko ojađene duše.

ISTORIJSKO „NE“
Kada je 14. janura, na prvi dan Srpske nove godine u novinama osvanula vest da je profesor Svetislav Jarić iz Novog Sada inicirao nominaciju Dobrice Ćosića za Nobelovu nagradu za književnost, grdnjom i porugom, te promptnim ispisivanjem blasfemičnih žitija o životu (grešnom) i delu (spornom) „oca nacije“,  ubrzo su se oglasili autori u štampanim i elektronskim glasilima. Prednjačili su  podvižnici beogradske kulturne čaršije, pisci kolumni i drugi društveni trendseteri, te popularni blogeri, koji su nanosima verbalnog „blata“ dočekali vest.
Evo šta je to što se  u modernoj, proevropskoj  Srbiji ovih dana jednostavno nije moglo progutati: „Uz napomenu da je Ćosić, posle Solženjicina, najveći evropski pisac, predlagač Jarić je potvrdio da su inicijativu podržale najumnije srpske glave, među kojima su i istoričar Milorad Ekmečić, rektor BU Branko Kovačević, kao i književnici Miro Vuksanović i Pero Zubac, Slavko Gordić, Vasilije Krestić, Savo Babić, dok je  kao izvesnu  najavio i očekivanu podršku stranaca – Noama Čomskog, Edgara Morena, Petera Handkea, Vargasa Ljose…“
Bio je to pogodak u živac, što bi, blagosloven sposobnošću izražavanja upečatljivim metaforama, rekao Dik Marti.
Glasna i verbalnom egzibicionizmu sklona, a privilegijom da se njeni stavovi čuju povlašćena manjina građana Srbije demonstrirala je svoje istorijsko „Ne“. Praštalo je o Gorostasu i gedži iz Drenove, baš kao da je on lično potkupio ili pak izlobirao budžet za „ubeđivanje“ Nobelovog komiteta. Priznato je nevoljno da sam pisac sa tim nema veze, kao i da je iznerviran ovom neodgovornom improvizacijom. Šta je zasmetalo posebno? Uspeh, slava, moć i privilegija udobnog situiranog života? Jeste, naravno, i to žulja (malo)građanske kritičare, ali preispitivanju je sa oznakom hitno podvrgnuta Ćosićeva, kako je rečeno – filozofija. Pod ovim pojmom  se mislilo na piščeve opsesivne literarne teme, i interesovanja: nacionalna istorija, razmatranja i promišljanja sudbinskih tokova i snalaženja u vremenu ukupnog srpskog naciona. Rečju, teme koje su mimo interesovanja  našeg establišmenta, zagledanog u svet buduće globalne sreće i prosperiteta.
Recimo da je „benefita“ od  mučne epizode ipak bilo, a sve u stilu narodne:„ne pada sneg da pokrije…“

PROVINCIJSKO POZORIŠTE NORMATIVNOSTI
„Iskustvo nam je palanačko“, povikao je davno kultni autor „Filozofije palanke“ i ikona neoliberalne i demokratski nastrojene  „druge“ Srbije. Tu Srbiju, koja se u zajapurenosti svoje bitke protiv Ćosićevog imaginarnog Nobela ponela upravo u duhu provincijalnom i palanačkom – u najboljem značenju minuciozne analize Radomira Konstantinovića, sada je posebnom zlobom nadahnuo piščev navodni antiglobalizam i antievropejstvo. Gde je ono tako jasno iskazano ne  objašnjava se , ali moglo se razumeti da je strašno baš koliko i njegovo „ratnohuškačko delovanje“ i decenijsko zagovaranje otpora „tirjanstvu“.
Govoreći o palanci kao „Pozorištu normativnosti“, onom teatru koji ne podnosi drugost, a oštro i nemilosrdno žigoše  sve što je nespojivo i neuklopivo u njen sistem vrednosti, Konstantinović je, sve naravno ne nameravajući, ocrtao savršeni portret prosečnog „gospodina isključivog“ iz savremenih redova našeg dičnog kosmopolitskog građanstva. Ta isključivost domaćeg protagoniste svetskog neoliberalnog totalitarizma jednostavno ne može ni da zamisli ( a tek – da dozvoli) mogućnost da se slavom visokog priznanja, a ne sramom društvenog izopštenja, nagradi neko ko svoju opčinjenost nacionalnim i patriotskim čak i ne krije. Manje je važno što se besmisleno ruži i blati nesporno velika figura nacionalne književnosti, nezaobilazna u istoriji i razumevanju događanja našeg posleratnog društva i srpske kulture uopšte. Liberalizam, shavćen u širem značenju pojma,  uostalom i diči se lakoćom u razaranju tradicije i ustaljenih vrednosti.
Govoreći o servilnosti i frustracijama srpske vladajuće elite u odnosu na SAD, nedavno je univerzitetski profesor Stiven Mejer napisao redove posvećene „psihološkim pitanjima“. Gospodinu iz Vašingtona nisu poznate „suptilnosti“ naših unutrašnjih trvenja i mržnji, a ni nijanse koje oblikuju pravila u životu srpske  kulture.  On samo govori o politici, i dodaje koju reč o pitanjima „duše“. Čini nam se da ga je umesno i ovde citirati, ma kako njegove opaske bile daleko od „intriga” književne čaršije.
„Vlasti u Srbiji smatraju da su u podređenom odnosu prema SAD, kao i prema Evropskoj uniji. Američki zvaničnici se neuviđavno odnose prema Srbiji još od Miloševićevog doba i ratova iz devedesetih. Bivši državni sekretar Madlen Olbrajt jednom je rekla kako su SAD „nacija bez koje se ne može“. Drugi su opisivali SAD kao „svetlost koja sija na brdu“, državu kojoj je doslovno bog dao pravo da sprovodi svoju volju gde god poželi. Upravo ova filozofija, ovo stanje svesti, podupire američku arogantnost“.
Zaključimo: ovako portretisanim „vlastima u Srbiji“ bliska je upravo ova kulturna elita koja seče vene na samu pomisao da Ćosić bude nagrađen. „Arogantnost“ se podrazumeva.

6 коментара

  1. Avatar

    Vlasti u Srbiji smatraju da su u podređenom odnosu prema SAD, kao i prema Evropskoj uniji?

    To je možda i jedino u čemu su u pravu!

  2. Avatar

    Davnih 90-ih godina akademik Pavle savić je kazao : ,STANJE U KULTURI I PROSVETI JE OSVETA BIVŠIH PONAVLJAČA” i sada dok čitam sve ove redove o velikom srspkom piscu ne mogu da se ne upitam da su li svi ti koji se zgražaju nad idejom o dodeli Nobelove nagrade Dobirici Ćosiću nesto procitali iz njegovog opusa. Za njih stvaro ne znam ali ja sam odrastao na njegovoj literaturi i ona je ostavila neizbrisiv trag . Umesto da se dičimo njegovim opusom , da stanemo na crtu mnogim kulturama i budemo ponosni što imamo takvog diva pisane reči mi ne možemo bez politikanstva, pokazujući koliko smo siromašni duhom i koliko ne umemo da očuvamo nacionalni ponos. A sve više mislim da smo i zagubili po nekim klisurama evroatlanstkih integracija.

  3. Avatar

    posto su kriterijumi za dobijanje “Nobela” spustene na niske grane( sprdacina politicka) Cosicu tako nesto ne treba. Bolje bi bilo da predlozimo Basaru(polovnog intelektualca) ili sve NVO-bukace a prvo Kandicevu i S. Biserko. Posto u “Evropskoj demokratiji” vladaju NATO-fasisti imaju mnogo vece sanse za “Nobela” od Cosica. U ovom istoriskom trenutku nijednom moralnom coveku nebi prilicila Nobelova nagrada. A Cosicu pogotovu ne.

  4. Avatar

    Питам се ових дана да и је, на овом свету, боље бити Шиптар или Србин?
    А ево зашто:
    Тачи који је вадио младим живим Србима срца и продавао их широм света добио је милионе потписа од припадника свога народа, чак и од оних из Србије, да би се пред светом бранио.
    Онај који је описивао њихове очеве, дедеове и прадедове кад су та срца куцала за Србију ,тек је добио прегршт потписа за “Нобела”.
    Свеједно што Шиптари тиме цементирају своју будућност а ми својим ситним завистима и пакостима своју пропаст, остајем Србин.
    Жао ми је али Срби су, због нечег, постали уморни од облика свога.Једног дана ће их можда бити срамота што су се овим одрицањем од свога описивача, изједначили са Шиптарима пристајући на овај свет којим управљају они који имају факултете за фабриковање лажи.Некаква ми је сатисфакција то што ја у томе нисам учествовао

  5. Avatar

    Скорашља, изјава министра Јеремића аустријским новинама:

    Na pitanje novinara zašto je doneo odluku da ne prisustvuje ceremoniji dodele Nobelove nagrade za mir, Jeremić je odgovorio da je za Srbiju ona “izgubila na verodostojnosti od kada je Finac Marti Ahtisari, koji je doneo proglašenje nezavisnosti Kosova, dobio tu nagradu”.
    А на питање о кинеском дисиденту, (који се залаже за поделу Кине ), Јеремић каже:
    “Kada neko ko je neprijatelj kineske države dobije tu nagradu, to onda obrnuto znači: Kina se ne zalaže za mir u svetu. Mi mislimo da je Kina veliki promoter mira”, dodao je šef srpske diplomatije.

    Поред свих критика на рачун Јеремића, мада он за неке ствари није најкривљи(састављач питања суду у Хагу , је историчар Батаковић и остали саветници), објективно ипак јесте, као министар, али са овим његовим одговором се слажем.
    Где су ти силни србски академици, дисиденти, антикомунисти, они који су преживели Титову и Милошевићеву гоглоту у апартманима(национализованим) у Београду, који су били прогоњени а радили у државним инстиуцијама! Што не дигну свој академски глас, да критикују наше данашње (не)време, или ће ићи и даље конформистичким интелектуалним путем !? Част поштеним , искреним родољубима!

  6. Avatar

    Za mene je Ćosić već odavno zadslužio nobela.I to znaju i oni koji o tome odlučuju.Sve ostalo je politika.Nažalost jer je u pitanju književnost.Ćosić će sam odlućiti dali če pristati i da se nomonuje i da je primi.Ali mi je nešto drugo palo u oči.Izjava Olbrajt da je amerika pozvana da to i to….Nažalost i ja mislim da je to tako.Država je ne samo zemaljska nego i božija volja.Svetom nevlada razum nego prirodni zakoni.Amerika će svojpom inercijom i veličinom raditi to što radi do trenutka dok na nju ne deluje ista sila,istog pravca ali suprotnog smera.To što se svet ponaša tako kako se ponaša i ne teži da napravi balans stabilnosti nije problem Amerike već problem ostatka sveta.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *